Сергеј Кара-Мурза о Србији: Извоз револуције


Аутор: Пајо Илић

Поглавље књиге Сергей Кара-Мурза: Экспорт революции
Поглавље 5. Србија-2000: свргавање Милошевића

До краја 1980-их година СФРЈ земљу од шест одвојених република и две аутономне покрајине, у којима је живело 25 етничких група, које су исповедале много религија – била је пример стабилног устројства међунационалне заједнице. Њена привреда је систем који је постао познат под називом „самоуправљање“ достигла ја свој најразвијенији облик у Закону о Раду 1976 године, у складу са којим се средства за производњу и други главни ресурси нису сматрали државном својином (као у СССР), него друштвеном својином.

Међу њеним достигнућима је био ниво писмености, подигавши се од 55%  1953 године до 90%  1986 године, смањење смртности деце која је опала у том периоду од 116,5 на 27,1  на 1000 рођених, бесплатне медицинске услуге и образовање.

До средине 80-их година Југославија се, као „земља дисидент“ у социјалистичком лагеру, у односима са Западом користила целим низом привилегија. Заокрет врхушке совјетске номенклатуре, који је ушао у отворени стадијум с доласком Горбачова, изменио је тај положај.  Југославија је сама постала за Запад „отпадничка држава“ и објекат рата.

Већ 1984 године администрација Регана је израдила тајни документ „Политика САД у односима према Југославији“ (NSSD 133), у којем се предвиђа „тиха револуција“, а затим интеграција Југославије у неолибералну економију „слободног тржишта“. До 1989 г. Југославија је акумулирала велики дуг према ММФ и Светској Банци, и ММФ је захтевао провођење структурних реформи југословенске економије са наглим смањењем трошкова на социјалну сферу, принудној приватизацији и замрзавању зарађених плата. У току 1 године (1989-1990) у индустрији је било отпуштено око 600 хиљада југословенских радника.

После карактеристичног за 1960-1970 г. просечног годишњег раста БДП за 6,1% , од 1990 г. је почео његов годишњи пад за 7,5%. Пад индустријске производње 1991 г. је износио 21%. По захтеву Светске Банке отпуштено је још 1,3 милиона радника – половина радног становништва земље. Изазвана од стране ММФ криза је створила економску ситуацију која је у пракси рашчистила пут за  отцепљење Словеније и Хрватске од Југосалвије у јуну 1991 г. (словеначки аутори пишу, да је „подршка радикалном одвајању од Југославије била условљена пре свега прагматичним, а не „идеолошким“ факторима“). После њих су следиле Босна и Македонија. Оставши у једној федерацији Србија и Црна Гора одбијају ултиматум ММФ, принцип „штапа и шаргарепе“ овде није функционисао, није успело провести „тиху револуцију“, и 27 јуна 1991 г. у Југославији је почео грађански рат.

После распада Југославије (СФРЈ) само је Србија стајала на путу плана Запада за укључење Балкана у економски модел, планиран за њих у Новом светском поретку. Привреда Србије је остала у значајном делу социјалистичка, са друштваном својином у крупним и средњим предузећима. Србија и Црна Гора су имале и значајне залихе минералних ресурса, које су привлачиле западне корпорације. Рудник Трепча на Балкану располаже залихама злата, сребра, олова, цинка у угља укупне вредности више од 5 милијарди долара.

За потчињавање Србије искориштен је широк арсенал економских, субверзивних и војних средстава: сурове санкције, подршка наоружавању сепаратиста интензивно бомбардовање оружаним снагама НАТО са следећом окупацијом Косова. Велики и чак новаторски програм за припрему слома Србије постало је циљано деловање на масовну свест како у самој Југославији, тако и у целом свету.

Тај програм је ушао у историју као сатанизација срба.

Важну улогу у убеђивању западне публике у суровост срба играло је фабриковање „по методи доктора Гебелса“ фотографије „српског логора“ у Трнопољу (Босна), направљене из видео записа 5 августа 1992 г. новинара британксе телевизијске компаније ITN (Indeрendent Television Network – аналог руског НТВ) под руководством Пени Маршала.

Фотографије су пропраћене тачним подацима: измождено лице иза бодљикаве жице припада босанском муслиману Фикрету Алићу, он је разговарао са новинарима, пружио им је руку кроз бодљикаву жицу. Та фотографија „српског логора“ је 1992 г. обишла сву западну штампу. Тај „фотодокумент“ је разматран у Конгреесу САД и постао формални повод и оправдање за САД, да заузму отворено антисрпску позицију за време рата у Босни.

У фебруару 1997 г. у једном левичарском часопису у Енглеској изашао је чланак, у којем су изложене околности снимања таквог  кадра. По случајном подударању, друга група новинара је направила тамо снимке, и имала видео записе, дело групе Маршала. На њима је био насликан не „логор смрти“, него пункт окупљења избеглица, смештених у згради школе. Ограда од бодљикаве жице је одвајала школско двориште од цесте и била подигнута још пре рата да деца не би истрчавала на пут. Новинари су „затворенике-муслимане“ снимали кроз ограду – а могли су је заобићи и снимити их прсто као неке који се одмарају на свежем ваздуху. Улаз и излаз из жицом ограђеног простора били су  слободни, и чак на другим кадровима из видеозаписа ITN, који нису емитовани, видљиво је да „затвореници“ пролази кроз ограду или је обилази. Те су кадрове пронашли сарадници левичарског часописа и поставили на Интернет. Аутор тог чланка је оптужио телевизијску компанију за манипулацију. А ова је часопис тужила суду „због клевете“.

Затим је „сатанизација“ срба била постављена на широко комерцијалну основу. Власти Хрватске, Босне и Херцеговине, а такође и албанска опозиција Косова заједно су унајмили пиар фирму „Ruder-Finn Global Public Affairs“ за вођење антисрпске кампање са циљем дестабилизације Југославије. У априлу 1993 г. директор те фирме Џејмс Харф је дао интервју Жаку Мерлино са француског ТВ канала TV-2. Хвалио се тиме како је његовој форми успело да створи антисрпско расположење у јеврејском јавном мнењу, приписујући србима кривицу за погибију јевреја. Рекао је: „У хрватским логорима је нестало десетине хиљада јевреја, тако да  код јеврејских интелектуалаца и организација постоје сви узроци за непријатељство према хрватима и босанским муслиманима. Наш задатак се састојао у томе да изменимо тај однос, и нама је то изванредно успело“. Кривица за погибију јевреја је пребачена на српску страну. Исфабриковане и публиковане под фирмом лажних фотографија српских „логора смрти“ биле су у тиражним западним мас медијима.

Касније снаге ОУН нису могле наћи никаквих доказа постојања тих „логора смрти“. Репортажа о „логорима силовања“, које су тобоже држали срби, такође су се показала исфабрикованом. После окупације Босне од стране ОУН нико није изјавио о било каквим знацима постојања таквих логора или медицинских докумената о „таласу трудних жена“, о којима су извештавали западни мас медији.

Кампања сатанизације срба током 1993-95 г. представљала је велики експеримент манипулације свешћу западног малограђанина. Објављена је чак и серија важних чланака, посвећених „сатанизацији“ срба као технологија. главни њихов закључак је био овакав: ако се реч „србин“ непрекидно и често смешта у негативан контекст (једноставно укључује у опис догађаја и у окружује непријатним епитетима), то ће се код читаоца или ТВ гледаоца, независно од њихове позиције створити одбојности према србима. Осим тога, не треба, разуме се, давати приступ пред телевизијске камере ником од срба – сваки разуман људски говор, који су изрекли срби (чак и на споредну тему), халуцинацију укида.

Као показатељ вештачки створене одбојности према србима навођена су два догађаја и реакције јавног мнења на њих (премда је сличних догађаја било поприлично). Први је – јединице ОУН на територији Српске Крајине, заузетој од хрвата, масовне гробнице српских цивила које су бојовници убили током операције „Олуја“.

Истраживање су водиле две независне комисије – Мисија посматрача Европске уније и група експерата ОУН за права човека. Како је изјавили дописнику „Гардијана“ истакнути дипломата (који је желио да остане анониман). „извештаји те мисије нису објављени – пошто су хрвати савезници Запада“. Тај дипломата, чије име новине нису навеле, појашњава „Постоји нешто слично пакту са Хрватском не отварати ту пандорину кутију“. Слични и чак неупоредиво мањи злочини срба изазивали су у то време на Западу бурну реакцију моментално бомбардовање из ваздуха. У датом случају реакција западних политичара и штампе није уопште било. На тим аргументима социолози су забележили чињеницу постојања одрживог двоструког стандарда у јавном мнењу.

Други догађај, на који су обратили пажњу социолози, обнародовали почетком 1996 г. у тој чињеници, да су американци дотурали босанским муслиманима оружја у вредности 300 милиона долара, које је асигнирала Саудијска Арабија. Дотурале су кршећи тиме ембарго ОУН, који су американци управо били дужни да штите и контролишу. Те тајне испоруке оружја су почеле већ за време Џорџа Буша (старијег) за припрему рата у Босни, али су пуни замах стекле под Клинтоном. Испоруке су вршене преко Хрватске, која је саучествовање у тој операцији наплаћивала добијањем половине оружја. Понекад су у случају потребе авиони тајно ноћу летели у Тузлу, Изетбеговићу. Да је откривена чињеница кршења ембарга у корист срба, то би изазвало огроман међународни скандал и репресије против срба – уз одобравање читаве западне публике. У датом случају није било никакве реакције.

„Прекретница“ у одлуци НАТО да почне рат против Југославије 1999 г. постало је тзв. „масовна убиство“ у Рачку (Косово). По листу „New York Times“, амерички дипломата Виљем Вокер је довезао са собом оперативну групу агенције „Асошијетед прес“ на место, где се  по његовим речима десило масовно убиство 45 албанаца од страен српске снага безбедности.

Француски листови „Mond“ i  „Figaro“ довели су у сумњу његову причу. Европси експерти касније нису могли наћи доказе масовног убиства у Рачку. Француски ратни дописник Рено Жирар је писао: „Што више од свега изненађује, је то што, је тај материјал поремећених оператора  АП, на радикалан начин противурече оптужбама Вокера“. У јануару 2004 г. фински патологоанатом Хелена Ранта, која је водила истрагу тог случаја, изјављује, да су у Рачку погинули и албанци, и србски припадници снага безбедности. Експерти-криминолози сматрају, да тела нађена у Рачку припадају онима, који су погинули са обе стране за време борби између српске полиције и косовске ослободилачке Армије. Х. Ранта изјављује, да рад Хашког трибунала (процес против Слободана Милошевића) обилује толико грубим прекршајима да не подлежу никаквом опису.

У јуну 2000 г. међународна група правника се окупила у Њујорку и прогласила војне и политичке лидере кривим за извршене ратне злочине против Југославије у периоду од 24 марта  до 10 јуна 1999 г. Главни окривљени у том процесу је бивши Главни јавни државни тужилац САД Ремзи Кларк. Представљени су материјали, који доказују  унапред смишљен избор цивилних циљева приликом бомбардовања београдске телевизије, колоне избеглица и кинеске амбасаде. У то време западни мас медији много пажње су поклањали процесу над Милошевићом, у њима није било помена о Клинтоновом нарушавању америчког законодавства приликом вођењу рата у Југославији.

Рат НАТО против Југославије 1999 г. по свом значају као део програма успостављања Новог светског поретка далеко превазилази оквире других регионалних ратова. Као прво, САД отворено изјављује, да је реч о рату усмереном на преуређење света – рату цивилизација. Н. Чомски наводи у наслову чланка прегледа у „New York Times“ (4. априла 1999 г.): „Нови сукоб Истока и Запада“. У том програмском чланку је речено: „Демократски Запад, његове хуманистичке инстинкте шокира варварска суровост срба“. Овде нема уобичајених идеолошких прикривања модерног   XX века, произашао је преврат према претходном расизму – хуманизам и демократичност представљени су као инстинкти, као природни квалитет западног човека, који је уредан човек. Православни срби, напротив, немају те инстинкте, њихови инстинкти су „варварска суровост“.

Агресија против Југославије требала је постати преседаном зато, да би узаконили одступање САД од главних норми савременог међународног права – принципа суверенитета и немешања у унутрашње послове државе. У замену је покренута доктрина „хуманитарне интервенције“, која даје НАТО право на ратна дејства против сваке земље, где су „нарушена права човека“. Правно признање те доктрине је прекривено, међутим она се реализује по „праву јачег“.

При том агресија НАТО није оправдана никаквим иако чак лажним, али споља рационалним аргументима, пошто су од самог почетка и експерти и званичници ОУН упозоравали, да управо та агресија доводи до праве хуманитарне катастрофе. У својом обраћањима на телевизији Клинтон изјављује, да, почињући бомбардовање Југославије „ми штитимо наше интересе, штитећи наше вредности и доприносимо учвршћивању мира“. Бомбардовања су довела до изласка са Косова 350000 избеглица, и, у складу са изјавама Управе ОУН за избеглице, изложили су опасности животе десетина хиљада њих.

Н. Чомски, који скрупулозно сакупља сличне случајеве одступања од рационалности политике САД, пише о томе, како је дао објашњење бомбардовања Југославије 1999 г.: „Тезе за свакодневну употребу потврђује, са је САД било потребно нешто учинити: просто нису могле оставити равнодушним постаће у то време, како се на Косову настављају злочини. Тај аргумент је толико апсурдан, да га је чак некако чудно и слушати. Претпоставимо, да видите, како се на улици врше злочини, и схватате, да не можете ћутати и стојати са стране – због тога ви узимате аутоматску пушку и убијате све учеснике датога догађаја: злочинце, жртве, сведоке. Требали би то прихватити као разумну и морално оправдану акцију“.

Осим директних ратних дејстава, важно оруђе у арсеналу Запада за разарање Југославије су били и политички атентати. 8 јула 1999 г. САД и Велика Британија су објавиле да се њихове специјалне команде већ тренирају за операције  отмице такозваних ратних заробљеника и председника Милошевића – Државни департмент  САД је чак објавио и награду од 5 милиона долара за његову отмицу. Убијено је неколико чланова југословенске владе (укључујући министра одбране Павла Булатовића) и познате политичаре који су заузели антизападну позицију. Први који је постао познатим је западни план атентата на председника Милошевића био је направљен 1992 г. тај план је касније обнародовао Ричард Томилсон, бивши радник британске обавештаје службе „Ми-6“.

Велики напори за разбијање федерације су чињени на отцепљењу Црне Горе од Србије. Њен председник Ђукановић је водио курс изласка из Југославије, давши на знање, да ће форсирати одвајање, ако председник Милошевић буде реизабран на нови мандат. Чак је изјавио да сматра од „првостепаног значаја“ за Црну Гору да приступи у НАТО – који је бомбардовао његову земљу пре свега годину дана.

Међутм већа половина становништва Црне Горе је била против одвајања, и сваки корак у том правцу био је рискантан. Спремао је раздор, Ђукановић је скупио више од двадесет хиљада „специјалне полиције“ са противтенковским наоружањем и артиљеријом. Њу су обучавали западни специјалци. Конфликт у Црној Гори дао би НАТО изговор за инвазију. План интервенције је био спреман већ октобра 1999 г. Званичници САД изјављују, да су друге чланице НАТО такође сачиниле планове инвазије.

Приредили су и провокације. 31. маја 2000 г. убијен је Зоран Зугић, саветник председника Црне Горе Ђукановића по питању безбедности. Западни политичари су за то окривили Милошевића, иако би му то убиство недељу дана пре избора у Црној Гори било крајње некорисно. Запис телефоског разговора између шефа америчке мисије у Дубровнику са чиновницима Државног департмента САД, америчке привредне групе у Црној Гори и Агенције за међународни развој директно указују на саучесништво ЦИА у том убиству. Прес-конференција у Београду, на којој је демонстриран тај запис, је била у потпуности игнорисана у западним медијима.

Али завршни удар по Србији је нанесен помоћу метода „плишане револуције“. Преврат у Југославији је проведен и постао типична операција на свргавању шефа иностране државене кроз отворено насилне акције, него помоћу савремених изборних технологија.

План свргавања југословенске владе почела је реализовати још администрација председника Клинтона у новембру 1998 г. – у форми подршке сепаратистима у Црној Гори и десне опозицији у Србији. Кроз неколико месеци, већ за време бомбардовања Југославије, Клинтон је потписао тајну инструкцију ја ЦИА, у којој је био постављен циљ у најкраћем року свргнути владу Милошевића. ЦИА је требала скривено финансирати опозиционе групе и врбовати издајнике у југословенској влади, армији и полицији.

Важан задатак је био уједињавање распарчаних снага десне опозиције у Србији. 1999 г. амерички званичници подстрекавају их на масовне демонстрације против владе, али су брзо ослабели. Сада је државни секретар САД Мадлен Олбрајт изразила разочарење пропадањем претходног покушаја свргавања југословенске владе – нада се да ће, „санкције принудити људе да окриве Милошевића за њихове патње“. Али тада људи до тога још нису „дозрели“. Сад је улог био стављен на предстојеће изборе, заказане 24 септембра 2000 г.

Када су 24 јула објављени федерални и локални избори, амерички и западноевропски чиновници су се срели са лидерима српских опозиционих партија, подстичући их на уједињење око једног кандидата и председника. Коштуница је био изабран, не од срба, него од американаца, када су њихова проведена социолошка истраживања показала, да је он способан да добије довољно гласова. Почетком августа 2000 г. САД отвара и Будимпешти специјални биро за помоћ југословенским опозиционим партијама. Међу њиховим сарадницима су били у најмању руку 30 стручњака за психолошки рат, од којих су многи учествовали раније у тим врстама операција за време рата НАТО против Југославије и против Ирака.

У Бугарској се са Запада финансирана Политичка Академија Централне и Југо-Источне Европе утемељила програм за припрему српске опозиције. Још једна Западна финансирана бугарска организација – Балканска Академија старих извештача, пружила је „финансијско-техничку експертску помоћ“ југословенским опозиционим медијима пред изборе.

Помоћу британских специјалних служби створена је организација „Нови Српски Форум“. Кроз њега су организовали редовна краћа путовања српских стручњака и научника у Мађарску на разговоре са западним експертима.

Циљ тих сусрета је био разрадити план „друштва после Милошевића“, форум је издавао извештаје о припреми „плана деловања“ будуће прозападне владе – пре свега „реинтеграција Југославије у европску породицу“ и приватизација.

Амерички и западноевропски новац је усмерен на десне опозиционе партије и медије кроз такве организације, као што је Институт отвореног друштва Џорџа Сороша и национални фонд подршке демократији (САД). Новац из САД је стизао српској опозицији кроз SEED (Support for East Europen Democracy – „Подршка Демократији у Источној Европи“). Трошкови SEED су део буџета Државног департмента САД. Укупно је у Србију кроз СЕЕД  стигло 15,3 милиона долара 1998 г., 24,3 милиона 1999 г. и, најзад, 55 милиона долара 2000 г. за њихов распоред се користе, нарочито, канали организације Балканска Иницијатива при Америчком Институту за Мир. Национална демократска организација (НДИ)  је још једна од мноштва полуприватних организација, које врше активну делатност у Источној Европи. НДИ отвара одељење у Београду 1997 г. и до 1999 г. већ је обучила више од 900 лидера и активиста десних партија „предизборној стратегији и вештини привлачења широке пажње“. За припрему преврата је такође придобијена друга „друштвена“ организација – Међународни републички институт (IRI). Ако је НДИ ставила улог на рад са опозиционим партијама, то се IRI бавила студентским покретом „Отпор“, који је поставио „топовску храну“ за акције у Београду. На њима ћемо се зауставити подробније, тзв „Отпор“ је играо одлучујућу улогу у српској „плишаној револуцији“, послуживши као овнови за сламање државних структура.

Покрет „Отпор“ је створен у октобру 1998 г., групном активношћу руководилаца студентских акција 1991-1992 и 1996-1997 г. следећи корак је био промишљање техника и метода борби. Симбол покрета – песница  – је смишљена тако, да на најпростији начин, помоћу аутомобилске гуме обоји, било га је могуће нацртати на јавним местима и да при том буду добро видљиви и препознатљиви. Назив организације Студентског покрета „Отпор“ давало је на знање, да се ради о младим, одлучним и прогресивним људима. Његов циљ је свргавање режима Милошевића, метод борбе је ненасилан.

Већ почетком новембра 1998 г. отпочета је серија уличних акција и представљања, следећа је од раније промишљаних стратегија ненасилних метода борбе. Њихова концепција је била заснована на хумору, исмејавању и критици режима и његових одређених представника, с тим да у шаљивом облику објашњавају ситуацију у земљи и привлаче симпатије грађана. Опозиционе новине су насликале песницу и девизу: „Гризи режим да живи Отпор“. Одбори „Отпора“ су организовни на Београдском универзитету, где су постигли да смене декана филолошког факултета, постављеног, по тада важећем псловнику о раду, за ректора. Међутим после 24 марта 1999 г. „Отпор“ се нашао на граници пропасти због почетка натовског бомбардовања Србије, на неко време је морао отићи у сенку.

„Отпор“ је обновио свој рад у августу 1999 г. по завршетку бомбардовања. Добивши финансирање из иностранства, организација је почела изнајмљивати просторије за своје канцеларије. Обилно финансирање је довело до проширења покрета. Ако је до 2000 г. „Отпор“ деловао на четири универзитетска и неколико крупнијих градова, то је у фебруару 2000 г. у Србији било већ у 160 њених општина. Преобразили су га из „студентског“ у „народни“ покрет. „Отпор“ је постао главном структуром, кроз које су западне специјалне службе водиле послове са десним организацијама. Под утицајем америчких инструктора, који делују кроз „Отпор“, лидери опозиције потписују споразум о сарадњи и у јануару 2000 године формирали Демократску опозицију Србије (ДОС). У том моменту коалиција ДОС је бројала 19 партија и ишла на изборе са једним кандидатом Коштуницом. „Отпор“ је почео активну кампању на привлачењу грађана за учешће у изборима зато, да кажу „не“ влади Милошевића. „Отпор“ је смислио паролу „Готов је“, који је постао популаран политички мотив у целој Србији упоредо с тим, заједно са 42 невладине организације „Отпор“ је иницирао и провео кампању „Време је!“ на територији целе Србије, у којој је читав низ познатих личности позивао грађане да изађу на изборе. Чланови „Отпора“ су позвани на десетодневне курсеве од 28 августа, и још једном од 11 септембра у америчкој амбасади у Бугарској и Руминији. Те курсеве су проводили радници ЦИА и стручњаци за пропаганду, и упућени у политичке технологије.

Две организације подршке Националног фонда подршке демократији (САД), напред поменути НДИ и ИРИ, су одвојили 4 милиона долара за програм „од врата до врата“ и „пробуди глас“. Одмах после избора конгрес САД је отвореним гласањем ратификовао додатних 105 милиона долара за југословенске десне партије и медије.

„Отпор“ се брижљиво спремао за преврат. Пароле, зидни штандови и друге материјале опозиције уредили стручњаци рекламних компанија. Пропаганда је вођена на високом професионалном нивоу, „Отпору“ су бесплатно помагале водеће рекламне агенције Србије (новац им је стизао директно из иностранства). Расположења људи у Србији на почетку су брижљиво изучавали, а затим манипулисали помоћу „Отпора“.  Студенти су просто озвучили оно, што мисле људи. Последња фаза је прошла тако. За недељу пре избора Европска унија емитовала „Посланицу српском народу“, и којој су обећали, да само победа опозиционог кандидата Коштунице доводи до укидања санкција. „Чак и ако се Милошевић врати на власт демократским путем – изјавио је чиновник Европске уније, – санкције ће остати на снази“. То је био моћан фактор психолошког притиска на осиромашене становнике Југославије, разорених ратом, и годинама економских санкција.

Још пре избора званичници Запада су окривили југословенску владу за фалсификовање избора. Већ на дан избора, пре било каквог пребројавања гласова, Демократска опозиција Србије (ДОС) је објавила победу свога кандидата. Никаквих разлога за то није било. Опозиција и није спремна да призна изборе, какви су и били њихови резултати.

Више од 200 међународних посматрача је контролисало ток избора укључујучи пребројавање гласова и прецизирање резултата. Један од посаматрача, грчки министар иностраних послова Карлос Папоулис, направио је закључак: „Изјаве о свеопштем лоповлуку, таквих као Хавијер Солана (комесар за иностране послове Европске уније) показали су се лажним“.  По његовим речима, изори су проведени „беспрекорно“.

Официјелни резултати избора су објављени. Коштуница је скупио 48% гласова, Милошевић 38,6%. Други круг је био заказан за 8 октобар. Међутим Коштуница је одбио да учествује у другом кругу, у акцију је уведен план свргавања југословенске владе посредством масовних иступања. Руководилац изборне кампање Коштунице, Зоран Ђинђић, је позвао „све да изађу на улицу“ и почну генерални штрајк: „Потребно је настојати да се паралишу све институције, школе, позоришта, биоскопи, канцеларије“. Почела је завршна етапа „плишане револуције“.

Узроци, због којих Коштуница није хтео доћи на власт законским путем, су очигледни. На федералим изборима лева коалиција је добила 74 од 137 места у Већу Грађана и  26 од 40 места Већу Република.

Лева коалиција је имала већину у српском парламенту, шо је чинило немогућим за ДОС да оствари њихове програме, пошто су овлаштења председника у Југославији била довољно ограничена. Само је државни преврат омогућавао да ДОС заобиђе закон и смени владу. Догађају су се развијали овако: 1 октобра објављен штрајк рудара највећих рудника угља са захтевима оставке Милошевића; 2 октобра почиње генерални штрајк (тачних података о његовим размерама нема). Велику активност су испољили студенти. Активиста универзитетских организација анархиста говори: „Филозофски факултет је епицентар свих иступа против државе и власти. Студенти су одлучили да блокирају Универзитет. Подигли смо барикаде и успоставили даноноћно дежурство, да би осујетили декана на уђе у универзитетски град“. Милошевић је поништио резултате избора, али то већ није утицало на ток догађаја. 5 октобра пре датума другог круга гласања, „Отпор“ је отпочео митинг у Београду са довозом људи из региона. Опозиција је поднела ултиматум Милошевићу са захтевом добровољне оставке, али га он није прихватио. Покушаји владе да организују снаге полиције и специјалних пододељења за растеривање митинга није успео – структуре моћи су се отеле контроли Милошевића. Студенти и окупљена гомила је на силу провалила најпре у зграду Савезне сакупштине (парламента) у Београду и тамо направили пожар, а затим на радио и телевизију Србије. После освајања телевизијског центра на фреквенцији државног канала се почела емитовати независна телевизијска компанија Б-92. Међутим ускоро је због насталог пожара у телевизијском центру  сва три државна канала прекинула емитовање. Нападом на федерални параламент и српску радиотелевизију руководили су специјално припремљени одреди бивших војника. На челу напада је био Велимир Илић начелник града Чачка. „Наше су акције биле испланиране раније – објашњавао је он касније. – Наш циљ је био потпуно јасан – узети контролу над главним институцијама режима, укључујући парламент и телевизију“. После тога, кад су наоружани одреди провалили у парламент за њима је следила гомила присталица ДОС, који су ломили намештај и компјутере и палили парламент. На улицама су пребијали полицајце и хулиганске гомиле су напуниле улице. Возила хитне помоћи која су возила рањене полицајце су била заустављена од активиста ДОС који су захтевали изручивање рањених.

Изборна комисија је изјавила да је погрешила приликом пребројавања гласова и признала победу Коштунице. Он је дошао на митинг као нови председник Југославије и рекао, да „је Србија одсада поново део Европе“. У поноћ је Коштуница иступио на освојеној телевизији, саопштивши, да ће санкције бити скинуте у понедељак:  то је чврсто обећала Француска. 6 октобра Милошевић је признао пораз на изборима што је и било завршна операција. Његово касније затварње је било већ ствар технике по целој Србији су уништавали локалне одборе Социјалистичке партије Србије и Југословенске удружене левице. Наоружане групе ДОС су силом изгонили руководиоце државних предузећа, универзитета, банака и болница по целој Србији представници ДОС су отворено претили ескалацијом уличног насиља да би принудили српски параламент да се сагласи на превремене изборе. У време док је гомила превртала и палила полицијска возила, разарала зграде и премлаћивала људе, Коштуница је свечано објавио: „У Србији је победила демократија“.

Званично, жртве „плишане“ револуције у Београду су постала два човека и око 30 људи је било рањено. На тај начин њу је било могуће сматрати типичним државним превратом, извршеним помоћу технологије ненасилних акција. После пада Милошевића функционери покрета „Отпор“ се баве активним ширењем свога искуства по целом свету. Ево шта пише један од његових идеолога: „У савременом свету постоји немало ауторитарних режима, који се не приржавају интереса својих грађана и нарушавају основна права и слободе човека, што неминовно доводи до протеста. У случају избора ненасилних метода борби, активисти „Отпора“ спремни су поделити своја искуства“.  У самници и у изолацији Југославија се супростављала империјланом притиску Запада, подносили прозападни сепаратизам, санкције, рат и тајне операције. Она је остала независна и сачувала привреду са водећом улогом друштвене својине. Најмоћније државе планете су иступиле против ње, и ипак је издржала више од десет година. Њу је уништила „плишана револуција“, организована и подржана од САД и НАТО.

Једно реаговање to “Сергеј Кара-Мурза о Србији: Извоз револуције”

  1. nedodjija Says:

    vrlo dobra analiza proteklih dogadjaja !
    mozda je zanimljivo reci da je jedan od vodecih ljudi bivseg „Otpora“ pre 15-tak dana bio „preventivno“ uhapsen – kad su se najavljivali protesti zbog parade homoseksualaca- ali su ga sposobni advokati veoma brzo oslobodili…
    interesantno je napomenuti, da su ga hapsili isti oni ljudi kojima je on sam pomogao da se dokopaju vlasti !


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: