Глобална империја зла – Криза животне средине


Аутор:Пајо Илић
Преузми текст:
Глобална империја зла – Криза животне средине

Превео сам целокупну књигу „Глобална Империја зла“, Светска превласт САД, и нова геополитичка прерасподела снага у свету:


Аутори су: Лисичкин и Шељепин (Лисичкин, Шелепин). Нашао сам издавача у Србији и књига ће скоро изаћи из штампе. Ово прво поглавље које сад објављујем делимично сам раније поставио на Небојшином сајту, овде. Сада је тај део комплетан, у целости.

Поглавље 1.  Криза животне средине
1.1.   Животна средина
Нови стадијум развоја цивилизације.

Наше време  је само календарска граница XX и XXI в., другог и тећег миленијума наше ере, али и одређени преломни моменат развоја човечанства. У новим условима постојања претходне теорије имају ограничену област примене. Тако се претпоставља да основни и на крају крајева условљавајући фактор историјског процеса, производне снаге, ниво који карактерише степен човековог овладавања природним силама. Заиста од времена почетка индустријске револуције економска средина (материјални услови живота друштва) се брзо мењала. Посматраћемо непрекидан раст производних снага, и одговарајућих предмета потреба. Помоћу техничких достигнућа човек је обезбедио себи комфорне услове егзистенције. Раст његових могућности чинио се безграничним. Међутим паралелно са растом производње и одговарајућих, потреба све већи значај стичу и наличја цивилизације. Ако је раније било могуће  сматрати, да човеково друштво постоји и креће се по својим законима, у значајном степену независно од својстава средине, то сада ето већ није тако. За последњих сто година делатност човека се издигла  на планетарне размере: непрекидно расте антропогено оптерећење на животну средина, човек је потчинио природу, натеравши је да служи његовим интересима, али као резултат су се догодиле непланиране квалитативне промене. Све се нашло под ударом: вода, ваздух, земљиште, флора, фауна, здравље људи па чак и само постојање биосфере. У тим условима већ не можемо разматати човека и средину одвојено једно од другога, већ само у једном систему природа-друштво.

У наше време човек се налази у информационом пољу, формираном новим средствима комуникације, нарочито средствима јавног информисања. То поље делујући непосредно на мозак, може вршити на човека не мањи утицај  него његов материјални положај.  Он непосредно утиче на стање производних снага, које се већ неможе разматрати одвојено од информационе средине. За последњих пола века такође се изменио и сам карактер производње. Наука је постала непосредна производна снага настали су и развили се микроелектроника, информатика, роботика, биотехнологије, које утичу не само на  начин живота, него и на биолошке основе човекове егзистенције. Данас када је развој цивилизације пришао критичној граници, само сфера разума може указати на путеве излаза из нарастајућих глобалних тешкоћа.

Еколошка криза

Практично све стране делатности људе воде у загађење биосфере: стихијски раст индустрије, енергетике, транспорта, хемизације пољопривреде, начина живота, бржи темпо раста и становништва и урбанизације. Годишње се из утробе Земље извлачи 100 милијарди тона различитих руда, сагорева 1 милијарда тона конвенцијалних горива, избацујући у атмосферу 20 милијарди тона CО2,  300 милиона тона CO, 150 милиона тона  оксида азота, 150  милиона  тона  СО2, 5 милиона тона H2S4 , 400 милиона тона аеросоли (соли, чађи и прашине): у хидросферу се избацује 600 милијарди тона индустријског и свакодневног отпада, 10 милиона тона нафтних деривата, на растварање отпадних вода троши се приближно 40% обима речних токова , у земљу се уноси 100 милиона тона минералних ђубрива, производе се стотине хиљада тона хемијских једињења, која се не срећу у природи, укључујући и она веома постојана према растварању.

Данас су размере привредне делатности толико велике, да процеси метаболизма и растварачке способности атмосфере и хидросфере у многим регионима света већ нису у стању да неутралишу антропогено оптерећење и њихов штетан утицај. Посебно се мења сва атмосфера, океани, земљиште и биосфера у целини. Настало је читаво клупко еколошких проблема. Око три десетине њих имају значаја за планету у целини. Њих често класификују по времену успостављања нормалног стања после обустављања дејства. У приоритетне везано са кратким временом обнове или са потпуном непреобратљивошћу, спада и промена климе, смањење животног простора, промена озонског омотача, нестанак врста и генетске измене.

Као проблеми другог реда се разматрају: загађење хербицидима, пестицидима токсикантима, киселим кишама, еутрофикацију, биохемијске потребе кисеоника, изливи нафте, загађење подземних вода, ширење радионуклида, киселински отпад, термалне воде. Ипак степен еколошке опасности не зависи само од времена обнављања, него и од динамике процеса. Накратко се зауставимо на најважнији процес с те тачке гледишта. На рачуна антропогеног утицаја мења се састав атмосфере. Тако је за последњих 100 година као резултат човекове делатности у атмосферу је избачено око 360 милијарди тона угљен-моноксида, тј. његов садржај се увећао приближно на 15%  (а у ближој перспективи се очекује раст на 30%). CO2 служи као регулатор топлотног баланса на површини земље дејствује слично као топли кров, који пропушта сунчеву светлост, али делимично задржава топлоту. Повећање концентрације ЦО2 може довести до ефекта стаклене баште, када се када ће се топлота у значајно мањој мери расипати. Као резултат може се десити општа промена климе са глобалним загревањем које изазива топљење леда на Арктику и Антартику и потапање нижих територија, где живи око трећина становништва света.

Треба узети у обзира такође и раст количине метана у атмосфери, чија концентрација иако много мања, него CO2 али је зато делотворност у стварању ефекта стаклене баште неколико пута већа.

Не мању забринутост изазива промена састав стратосфере, где је смештен озонски омотач. У великом количинама у атмосферу се избацује фреон (флоуро-угљеник) који подижући се у стратосферу, ступају у сложен процес узајамног дејства са озонским слојем, који је заштитник свег живог на земљи од ултравиолетног зрачење сунца. Истраживања су показала да се за последњих четврт века ефективна дебљина озонског омотача смањила, појавиле су се такозване “озонске рупе”. Ситуација  се усложњава скривеним карактером процеса. То што посматрамо данас, условљено је догађајима који су претходили годинама уназад. Загађење хидросфере доводи до целе свеукупности негативних последица. Тако се у светски океан непрекидно избацују најразноврсније нечистоће, ту годишње доспе само нафте и нафтних деривата више од 10 милиона тона. Морске животиње накупљају у себе отрове, нарочито живу, олово, кадмијум и друге. Опасна ситуација се ствара у више мора око Европе, где се око обала у великом броју  срећу салмонела и цревни бакцили. На рачун доласка у води нитрата и фосфата појављује се еутрификација – интензиван развој биљака: зарастају приобалске зоне, смањује се провидност воде и садржај кисеоника у њој, доводећи до масовног угинућа природних организама.

Биолошки процеси на копну такође су изложени утицају загађења. Приликом сагоревања фосилних горива у атмосферу доспевају оксиди сумпора и азота. Доспевши у састав кишних капи, они чине киселим и уништавају земљиште, водене басене и шуме. Већ око пола шума Северне полулопте су деградирале услед киселих киша. И то је само почетак. Пошто је киселинска средина активна, то она може ступити у реакцију стварајући токсине. Може наступити моменат, кад са растом концентрације скоковито расте и степен његовог утицаја на биосферу.

Средина је такође изложена брзом увећавајућем радиоактивном зрачењу, условљеном растом количине радиоактивног отпада, испитивањем радиоактивног наоружања, развојем атомске енергетике. Елементи који раније нису постојали у природи немарно су расејани по целој Земљи. Сада у свету нема детета у чијим костима, иако у малим количинама нема садржаја Стронцијума-90 (Sr-90). До средине следећег века маса радиоактивних елемената у објектима биосфере може порасти вишеструко.

Све веће тешкоће ствара брзо увећање масе отпада. Сачињавајући у својој биомаси хиљадите делове процента живе материје планете, човечанство ствара хиљаду пута већи отпад него сва биосфера, удвостручавајући га сваких 15 година. Одржи ли се постојећа тенденција избацивања отпада, то ће до 2020 г. у животној средини довести до увећања олова 10 пута, живе 100 пута, арсеника 250 пута. Експоненцијално нарастајућа бујица свакодневног и  производног отпада, који садржи тешке метале и друге абиогене материје, нарушавајући формирање глобалних циклуса, и стварајући претпоставке генетских промена. Заоштрава се криза градова. Велики градови (заједно са приградским зонама) заузимају широку територију, концентришући више од половине становништва Земље, они собом представљају засебну, вештачки одрживу животну средину.

Бујица животних средстава, укључујући чист ваздух и воду, долази извана, а унутра се формира моћна бујица отпада. Нагло су се променили сви природни екосистеми, у току је процес акумулације штетних материја у земљишту, води, подземној средини. Расте број оболелих, смртност, рађање деце са различитим аномалијама. Нараста дебаланс материја животне средине. Ако отпади животне активности организма, органски уносе у сложеније процесе за милион година распадања и утилизације, то силовито нарастање бујице производног и свакодневног отпада и загађења доводи до дебаланса хемијског састава средине. Као што је познато, еволуција живе материје је ишла у основи на рачун лаких елемената. Сто милиона година подржава се њихов оптимални узајамни однос. Данас се дешава нагло увећања концентрације тешких елемената. Особито на процес метаболизма утичу тешки метали, који по својој хемијској природи врше комплексну формацију.

Постоји мишљење да је 70-80%  онколошких обољења, изазвано општим утицајем животне средине, јавља се опасност генетских катастрофа. У сваком од обележених проблема тече непрекидан пораст параметара, који карактеришу погоршање еколошке ситуације, такав раст није безграничан и постоји критично значење параметара, на којима могу почети катастрофалне појаве. У предсказивању промена средина важну улогу треба да игра наука, иако овде има много тога непознатог. То се тиче граница стабилности, недовољног знања, споредних ефеката везаних са антропогеним утицајима, а такође и могућношћу постанка катастрофалних појава. Уобичајени лабораторијски експерименти ни издалека не дају увек адекватне описе таквих објеката као атмосфера, геолошка средина, космос.

Неусаглашеност у биосфери

Особиту бригу изазивају негативни процеси у биосфери. Понекад их обједињавају у схватању биосферске кризе. Као што је познато, биосфера собом представља, целовит усклађен систем, а човек је нераздвојиви део. Баш тако, као и сваки живи организам, популација, биоценоза, биосфера има своје границе одрживости. Ако је раније антропогено оптерећење било далеко од тих граница и није могло утицати на биосферу у целини, то сада, кад је делатност човека достигла планетарне размере, тај проблем је постао веома актуелан. За последњих пола века процеси, условљени антропогеним утицајем, у овом или оном степену дотакли све организме, популације и екосистеме. Отровне и штетне материје (укључујући и радиоактивне), које су садржане у отпадним водама, ђубре, производни отпад, издувни гасови, доспевши у екосистем не нестају без трага.

Као резултат тога, нарушава се избалансираност биоценозе, губи се способност за самоочишћењем и саморегулацијом, кидају се створене везе у току дуге еволуције, следи њихова деградација. Ситуација се заоштрава са појавом све новијих хемијских препарата, широко примењених за животне намернице, пољопривредне и медицинске циљеве. Годишње се уводе у праксу стотине нових хемијских материја, а синтетише се хиљаде; уопште њихов број премашује 6 милиона. Многи од њих постају узроци критичних хроничних обољења. Наступа преломни момент у стању екосистема и биосфере у целини, убрзава се процес потискивања дивље природе, смањују се места становања природних биоценоза. Под непосредним привредним утицајем већ се налази 50% копна а 20% је лишено природног покривача. Природни системи се замењују вештачким потпуно зависним од човека. Годишњи темпо уништавања шума износи око 10 милиона хектара. Сједињена са опасношћу планктона на рачун загађивања мора, то у перспективи може створити проблем обнављања кисеоника. Интензивирају се процеси опустошења, деградације и загађење земљишта. Годишње смањење броја животињских и биљних врста може се назвати катастрофалним. За осамдесет година је у просеку једна животињска врста нестајала свакодневно а једна биљна врста нестајала недељно. Изумирање прети више од 1000 врста сисара и птица. Пред опасношћу потпуног уништења налази се више од 25 хиљада врста вишег растиња. Губитак разноликости води у нестабилност. Одвија се процес дебалансирања система регулације биосфере. У биосфери постоје механизми регулације прилагођавања, обнављања на свим нивоима, али само до одређених граница, даље наступа разбалансирање. У условима савремене еколошке кризе могуће је издвојити два основна фактора интензивност утицаја и брзина измена околности.

При интензивним и брзим изменама спољних услова, суштинску улогу може играти разлика карактеристичних времена мутационих и метаболичких процеса код једноћелијских и вишећелијских организама. Њихови односи могу достићи милионе. Другим речима, за релативно кратке рокове за више организме микроорганизми могу суштински изменити своје особине. Многоћелијски, а нарочито виши организми, не успијевају се прилагодити измењеном свету микроорганизама у толико  скраћеном року. Осим тога и у нижим карикама ланца могу се скупљати одређене токсичне материје из животне средине, а такође се акумулирају и патогене бактерије.

Као резултат  интензивне мутагенезе јављају се видови и узорци раније безопасних микроорганизама, који су се показали способним да паразитирају на човеку и иницирају тешка инфекцијска обољена. Како је примећено у /2,3/ време раздвајања микроорганизама на патогене и непатогене бесповратно је прошло. Настао је појам потенцијалне или условне патогености. Посебан значај он има за сапрофите – микроорганизме, који се користе за исхрану органских једињења мртвих тела или излучевина (екстремитети) животиња, и сачињавајући важну карику у биолошком кружењу материје и енергије. Ти организми раније нису били патогени. Међутим сада, када је човек изменио услове живота сапрофита у природној средини форсира њихову промењивост, настају квалитативно ново стање. Данас у вези са доследним појачањем антропогене пресе и раста концентрације загађења средине је тешко прогнозирати, који од сапрофита могу попунити константно растући списак инфекционих агената. При том се могу појавити нови видови инфекције, нове болести. Превентива и њеном традиционалном виду ће постати све више неделотворна како због обиља  техногених резервоара узрочника, тако и њихове брзе прилагодљивости новим лековима. Као пример могу служити неочекивани изливи легионелеза, јерсениоза, унутра – болесничке инфекције. Најстрашније је што је могућност излаза из тих процеса ван контроле. Постоји опасност од настанка масовних епидемија,  које прете да надмаше мрачне слике средњевековља: тада је изумрло више од половине становништва. Већ су сада на хоризонту видљиве муње, које упозоравају на приближавање урагана. Наведимо одломак из публикације, које у последње време говоре о новим епидемиолошким обољењима, од којих су нека засада неизлечива. Једно од њих је епидемија Еболе /4/ :  „Кроз недељу после кобног контакта код зараженог почиње страшна мигрене, очи се набубре од крви, на кожи избијају црвене мрље; брзо се шире, стапају се и отичу у гроздовима ситних пликова. Млаз прска, све пукотине и отвори тела почињу крварити. Несрећник, се загрцава, искашљава и повраћа црне масе скупа са ситним честицама језика и дисајним путем, његови унутрашњи органи, препуњени крвљу отказују рад. Савије се у грчевима, он сеје у кругу око себе крваве капљице које носе заразу. Осуђени на пропаст умире кроз неколико дана; за то време вирус, халапљиво прождирући ћелије тела, претвара скоро сво ткиво човека у полутечну масу. Први случај ње био забележен у септембру, у болници приликом белгијске религиозне мисије у јамбуку – што је у тропским шумама Бумба, на 1000 км према северо-истоку од престонице Заира Киншаси. Кроз месец се болница морала затворити, јер је изгубила више од половине особља за обслуживање. Инфекција се брзо ширила све до реке Ебола, уништивши становништво 55 села. На срећу, околног рејона несреће владајућа војска је зауставила њен победнички караван, осигуравши немилосрдан карантин… Али унутра су опкољени људи умирали као мухе. Иако су тачне цифре непознате, по најскромнијм проценама, помрло је више од 90% инфицираних (за поређење: за време епидемија куге у Европи је умирало приближно 2/3 заражаних). Кроз неколико недеља помоћу електронског микроскопа су успели идентификовати убицу – невидљиву структуру из породице филевируса убачених у ћелију, она се претвара у њега слично мехурићу, напуњеном зеленкастом течношћу. По топониму места преступа утврђени је добио име Ебола“.

Тесна веза између најразличитијих региона планете такође заоштрава проблем епидемијског ризика. После откића Америке, болести, према којима су европљани имали имунитет, изазвале су страшна пустошења, међу староседелачким индијанским становништвом. Данас могу представљати потенцијалну претњу природни резервоари обољења и то, пре свега у Африци. Тако је средином 1999 године у САД у Русији била забележена грозница Западног Нила, која је изазвала менингоенцифалит. У Волгограду је од 588 оболелих са дијагнозом „менингитис“ био постављен у 150 случајева, а у 320 се болест није могла поуздану одредити /5/. „Нилска“ верзија објашњава једну важну особеност епидемије која је уочена у Волгограду а то је отсуство случајева заразе људи који су контактирали са обољелима. Абровирус је чудновата грозница и заиста се преноси само комарцима и никада не прелази са човека на човека. Највеће природно жариште тог обољења се налази у делти Нила – мочварна места где је много птица и комараца. Управо пливајуће и копнене птице (патке, чапље, морски гаврани) су „резервоари“ за вирусе и преносе га углавном комарци. У Египту, се грозница Западног Нила сматра дечјом болешћу, више од 90 % египћана већ има имунитет према том „вирусу“.

Претећи замах је задобила епидемија АИДС-а, која је засада неизлечива. Од момента настанка од АИДС-а је оболело 50 милиона земљана. Крајем 1999 г. се очекивала смрт 2,5 милиона оболелих. Број оболелих непрестано расте, при чему је посебно тешка ситуације стекла у тропској Африци. Модели развоја епидемије су размотрени у раду /6/. Наведимо као илустрацију материјал из „Комсомољске правде“, посвећен проблему АИДС-а у Уганди „Нови тенкови и пушке локални ратници скоро нису виђени. Уместо њих команда планира закупити 1 милион и 200 хиљада презерватива. И то при том што бројност ВС Уганде не прелази 50 хиљада људи! Узрок такве одлуке је прост: АИДС годишње у Африци односи више живота, него било који ратни конфликт. У самој Уганди је сада више од 2 милиона инфицираних (око 10 процената становништва земље), скоро исто толико је већ умрло од страшне болести. Говоре да ће у деловима бити уведена служба „секс-политрука“, која ће објаснити начине примене „производа Но2““. У америчкој армији су створили специјални комитет министарства одбране на челу са Билом Калвертом /8/  за превентиву обољења, преносива полним путем, пошто у том погледу САД престижу све развијене земље ситуација са  случајевима оболелих од АИДС-а у Русији крајем деведесетих година, је разматрана у публикацији /9/:

„Сада се о томе може говорити као о свршеном факту: у Москви је у тој години почела епидемија АИДС-а. По подацима од 17.11.99. у Москви је од момента првог случаја оболења регистровано 3640 ХИВ позитивних инфицираних житеља престонице. Од њих је дијагноза АИДС-а установљена у 117 оболелих, 87 људи са дијагнозом АИДС-а је умрло. За 8 месеци 1999 г број оболелих се увећао 8 пута у поређењу са тим истим периодом прошле године. Вирус се како се и очекивало шири геометријском прогресијом. Без обзира на настојања наставника, од одгонетања тајни АИДС-а такође нисмо далеко одмакли као и пре 20 година.

Већ сада се на лечење једног ХИВ-инфицираног сав период до смртног исхода кошта буџет Њујорка 134 хиљаде долара, Сан-Франциско 25-32 хиљада, а у Лондону на то се троши 7-20 хиљада фунти стерлинга. При чему је реч само о болничким расходима. Ако се урачунају апсолутно сви трошкови, те цифре се почињу удвостручавати, па и утростручавати у очима.

Главна и јединствена заштита од АИДС-а, данас је не допустити болест. Чини се – тако просто. Главни начини преноса инфекције су познати. Анални или вагинални полни сношај;  кориштење зараженим иглама при уношењу наркотика унутра;

Од мајке на дете за време трудноће, при порођају (а могуће и при дојењу); преко таквих донорских органа и ткива, као сперме, бубрега, коже, коштане сржи, рожњача, срчане коморе, тетива и тако даље. Одавно су познате и категорије грађана, међу којима је највиши проценат ширења АИДС-а: међу наркоманима у разним земљама (у зависности од њихове цивилизованости) – од 30 до 80% болесних; проститутке – од 10 до 90%; међу њиховим сталним клијентима – до 30% ; хомосексуалцима – 10 до 76% ; хемофиличарима – до 40% ; даваоцима крви – до 10%.

Данас се суштински мењају не само микроорганизми, него и људска популација. Треба споменути и високу густину становништва у градовима, нарочито у производним просторијама и болницама; флуктуација људи, укључујући миграционе процесе и смену контингената, карактеристичну за болнице и хотеле; људе примарног и секундарног имунодефицита, који настају при стресу, загађењу животне средине, примању лекова, неких обољења. Висока интензивност узајамна дејстава узрочника и човека, нарочито у блиском окружењу, а такође и интензификације узрочника и појаве нових путева заразе човека нагло повећава епидемиолошку опасност.

У тим условима се развијају обољења, која по сликовитом опису чланка /10/ :

„Реч је о вирусу хепатитис Ц. И у томе и јесте узрок. Ако је ХИВ-инфицирани на Земљи око 20 милиона, то је, по последњим подацима медицинске статистике вирусом хепатитис Ц инфицирано од 170 до 200 милиона људи. То је официјелно. Неки стручњаци сматрају, да те цифре треба умножити, минимално пет пута, пошто често оболели од хроничног хепатитиса, цирозе јетре просто не знају, да су раније преболели вирус хепатитис Ц, јер су га научили дијагностиковати пре само неколико година.“

Прогнозе за будућност су неутешне. Претпоставља се да ће се у ближој будућности за 10 година, број инфицираних хепатитисом Ц увећати на 5-10 пута. Хепатитис Ц остаје основни узрок настанка хроничне болести јетре (од тога 2/3 са смртним исходом). У поређењу са хепатитисом Б он 5 пута чешће узрокује цирозу. У протеклих 10 год број цироза чији је узрок хепатитис Ц увећао се на 61%.  хепатокарцином (рак јетре) на 68% . Што се тиче хепатитиса Ц, он је опасан не само због често без симптоматичног тока, него и тиме сто се може пренети са свим човековим телесним течностима, не само при расецању и ињекцијама за време операције, него и са спермом, вагиналном течношћу, крвљу, течношћу кичмене мождине, са сузама итд. Али сигурно је највећа опасност хепатитиса Ц у томе што против њега не постоји вакцина а данас хепатитис Ц све чешће региструје код омладине 15-20 год, што је директно везано са порастом броја наркомана.

У америчким затворима, број затвореника инфицираних хепатитисом Ц, достиже 40%  а у неким и 80%. Данас је у порасту опасност за здравље од лошег квалитета прехамбених производа. Тако је велики одјек и свету изазвало масовно обољење крупне рогате стоке “кравље лудило” у Енглеској. У августу 1999 г. криза достиже свој врхунац због обелодањивања присуства диоксина у белгијским месним производима. Испоставило се да је његов првобитни узрок додатак масноћа у сточној храни. У целини, ситуација се приближава неконтролисаним границама. У условима неусаглашености процеса у биосфери, потребне су повећане мере предострожности при експериментима са биолошким објектима а такође и научни и практични залози у микробиологији, вирусологији и епидемиологији. Иначе се катастрофа може разбуктати неочекивано и показати неповратном.

1.2. Материјална средина
Постиндустријско друштво

У току индустријског развоја човек је створио за себе вештачку  средину, која је детерминисана материјалним условима живота, укључујући оруђа у средства за производњу. О њој је могуће говорити као о материјалној (или економској) средини. Друга половина XX в. карактерише се квалитативним променама у материјалним условима живота друштва, који су умногоме условљени научно-техничком револуцијом (НТР). Наука је постала непосредна производна снага, а у први план су изашле информационе технологије. Десио се скок буквално у свим областима живота. Интензивно расту велики градови са комфорним становима.

Организована је масовна продукција свакодневне технике (фрижидера, клима уређаја, усисивача, машина за прање веша и суђа, микроталасне пећи).  Ушла је у живот и информациона техника (телевизори,  компјутери, скенери, штампачи, видеомагнетофони). Развијају се нова средства везе (факс, мобилни телефони, електронска пошта). Радикалним обликом се изменио транспорт: за мање од 24 х путнички авион доставља људе у сваку тачки земаљске кугле. Широко се укорењује нуклеарна технологија и ракетна техника. Подаци, добијени помоћу вештачких сателита, се користе у свакодневном животу. Многе од свакодневица наших дана су се само пре пола века чиниле научном фантастиком. Као резултат НТР формира се друштво овога типа, које називају и постиндустријским друштвом, и савременим капитализмом, и технотроним, и информационим.  У постиндустријском друштву, максимални профит добијају они, који владају суперновим технологијама, који далеко престижу све остале. За то је потребно интензивирати научна истраживања, убрзати увођење у примену  њихових резултата, подизати ниво образовања, укључујући и масовно, организовати широку информациону мрежу у значајној мери кренути у обезбеђење социјалне заштите, установити одређено социјално партнерство радника и менаџера. У новим условима у први план излази искориштавање не физичког, него интелектуланог потенцијала друштва. Нарочито важну улогу играју квалификација и писменост кадрова, стварање заинтересованости у областима, везаним с новим технологијама. То је било корисније него повећање радног времена и интензивирање рада. Класични капитализам је био заинтересован за слободу премештања радне снаге унутар земље, у пљачкању колонија ради сировина. У новим условима у први план избија слобода  кретања људи и идеја међу земљама. При том је битно, да научне идеје и високо квалификованих стручњака у потпунијој мери могуће искористити само у развијенијим земљама, где су за те исте идеје знатно бољи животни услови. Увоз интелигенције постаје корисна ставка дохотка. Широк замах узима „одлив мозгова“, наносећи удар на земље у развоју, губљењем интелектуалних кадрова, а потом их принуђивањем да продају сировине и производе традиционалној (без научног капацитета) индустрији ниже фактичке вредности, трошећи део радног времена на обезбеђење становништва развијених земаља. Земље у развоју за пола века практично нису побољшале (у просеку) услове живљења становништва. Међутим постојала је нека заједничка нада за то, да цео свет иде ка новим висинама, при чему се просеца пут развијених земаља, а за њима ће се уздићи и неразвијене. Постиндустријско друштво се карактерише значајним променама у организационој и управљачкој сфери. За технолошко престизање је потребан висок степен организације, тачност у раду,  комбинован са еластичношћу,  могућностима брзе перестројке производног процеса. Један од централних момената је подршка менаџмента: научну дисциплину, која изучава техничко организационе и социјалне аспекте управљања производњом.

Све је то довело до наглог побољшања организације производње и ефективности  управљања. Стварање електронске берзе и система електронске трговине значајно је повећало брзину оптицаја капитала. Достигнуто крајем педесетих нагло увећање производње животних намерница била потпуно довољно (под условом праведне расподеле) за обезбеђење потребне хране за све људе на Земљи. Почињући од педесетих година, нагло повећање производње животних намерница била делимично условљена порастом посејаних површина али и у основном повећању родности и интензивирању пољопривреде. Шезедестих година се појавио термин „зелена револуција“, повезује се са укорењивањем у многим другим земљама високородних сорти зрнастих култура, а такође и наводњавањем, хемизацијом и маханизацијом узајамно повезаних међу предузећима, њиховој узајамној зависности, стално се мора бирати једна он могућности развоја,  и тај избор постаје нереверзибилан. Нагле економске промене неизбежно воде ка негативним последицама, прогрес је могућ само при постепеним реформама. Производне снаге у савременом друштву је могуће  живописно изједначити са једним организмом где улогу крвних судова играју канали покретања материјалних вредности, робе а улогу нервног система – канали преноса информација.

У целини, појава постиндустријског друштва и укорењивања информационих технологија означила је моћан продор у развоју друштва: раст профита је у многоме обезбеђен на рачун природе, а не на рачун појачане експлоатације радника. У принципу најприје се појавила перспектива обезбеђења животних намерница, одеће, станова становништва целе планете.

До одређеног момента могућности постиндустријског друштва умногоме су се чиниле неограниченим.

Пораст тешкоћа и прелом у економском развоју

Паралелно са достигнућима постиндустријског друштва настају и расту социјална противуречја, А. Печеи је дао својеврстан билтен противуречја савременог постиндустријског друштва  „без контроле расељено човечанство по планети, неједнакост и хетерогеност друштва, социјална неправедност, глад и неухрањеност, широка распрострањеност сиромаштва, незапосленост, манија раста, инфлација, енергетска криза, већ постојећи или потенцијални недостатак природних ресурса, распад међународне трговине и финансијског система, протекционизам, неписменост и застарео образовни систем, бунтови међу омладином, отуђење, опадање градова, криминалитет и наркоманија, експлозија насиља, окрутност полицијске власти, мучења и терор, ниподаштавање закона и поретка, нуклеарно лудило, политичка корупција, бирократизам, деградација животне средине, пад моралних вредности, губитак вере, осећање нестабилности“. Широко се осуђују такви фактори као што су пораст популације, социјална неједнакост, стање енергетике и ресурси.

Пораст популације у другој половини XX века ишао је брзим темпом. Тако се становништво земље за 100 година од 1850 до 1950 г увећало два пута, а за следеће удвостручавање је било потребно 37 година: 1987г становништво Земље је износило 5 милијарди људи. По прогнози ОУН у наредних 30-40 г могуће је очекивати да становништво земље порасте два пута  и из тога следи да се и стање потреба удвостручено увећа и физичка инфраструктура света  (градови, индустријска погони,  путеви, луке а такође и сва средства и видове услуга).  За последњих 140 година, по процени ОУН, при порасту становништва 4 пута, оптерећење на биосферу порасло је приближно 100 пута. Непрекидно растуће социјалне неједнакости су довеле до тога, да без обзира на постојећу могућност да обезбеди све животне намернице, више од 800 милиона људи стално гладује. Број гладних, болесних, неписмених, незапослених се повећава. У земљама трећег света и бившим социјалистичким царују различити облици насиља и грађанских конфликата. Образовала су се два пола:

Развијене земље са 17% становништва, које представљају својеврсну оазу благостања, и све остале земље у развоју.

Тако је 1991 г  потреба за нафтом по прорачуну на једног житеља САД износила 2614 кг, Канаде 2415, Индије 62, Етиопије 14, Сомалије 12, Бангладеша 10. Познато је да на уделу од 20 % најбогатијег дела становништва планете („златној милијарди“ људи у развијеним земљама)  припада 83% светских прихода, а на удео од 80% само 17%. Например потребни ресурси по глави становника у алуминијуму у САД већи су него у Индији за 34 пута, нафти 43 пута, природном гасу 184 пута. И тај диспаритет  наставља да се увећава. Карактерна црта савременог развоја је колосални раст атомског наоружања. За последњих 140 година енергетски потенцијал се увећао приближно 1000 пута. Међутим већ се почиње упозоравати на ограниченост таквих носилаца енергије као што су нафта, гас, камени угаљ, нису неограничене ни залихе хидроенергије. При експлоатацији атомских и термоелектрана  потребно је водити рачуна о могућности хаварија са далеко тежим последицама и акумулација неуништивих залиха радиоактивног отпада. Постоје перспективе за овладавање управљањем термоатомском енергијом само на неко време могу дати одгађање. Ствар је у томе да се и укупно ослобађање енергије приближава граници, преко које њено даље повећање, почиње доводити до пораста просечне температуре на површини планете. Већ сада се упозорава на ограниченост низа ресурса. То захтева како штедњу ресурса, тако и  повећање количина прерађеног рециклираног материјала, и дубине вађења, повишења ефикасности обогаћења. Подижу се гигантски дневни копови за отворено вађење, „поједу се“  омање планине, које садрже потребне сировине, избацују из строја значајне територије. Увећава се расејавање штетних материја. И тај процес расте брзим темпом. Осећа се недостатак слатке воде. Нагло њихове потребе прерастају у техничке и животне потребе. Услед чега се загађују површинске воде уз веома велике трошкове на њихово пречишћавање, у почетку се користи подземни водоносни слој, у појединим земљама удео подземних вода достижу до 50%. Али и ту се почињу јављати процеси загађења и истрошености залиха. Манифестују се негативне последице у производњи животних намерница, које су до краја 80-их година  (рачунато по глави становника) имали подређен значај. Навешћемо конкретне податке. Од 1950 до 1984г светска производња жита увећала се више него 2 пута, од 624 милиона тона до 1645 милиона тона. Обезбеђеност сваког становника планете се повећала за 40%. Међутим од средине 80-их година прозводња жита по глави становника се почела смањивати. Смањује се родност кукуруза и пшенице. Примена ђубрива расте, али њихова ефкасност опада. У данашње време недостаје погодности за производњу жита, земље и воде за наводњавање. За разлику од претходних година испољава се недостатак нових сорти и технологија које омогућавају да се увећа родност.  Сваке године се скоро 20 милиона хектара „поједе“ (на рачун изградње градова предузећа и путева) продуктивне земље. Све више се манифестују за пољопривреду неповољне промене климе. Производња меса се од 1950 до 1987 повећала 4 пута, затим се пораст прекинуо а потребе се уопштено почеле смањивати. На смањење бројног стања грла стоке утиче и пад производње зрнастих култура. Ако су до другог светског рата главни део животиња терали на испашу, тј. товили травом то у данашње време већи део дневног оброка чине житарице. Светски улов рибе је од 1950 до 1989г порастао 5 пута, а затим почео опадати (рачунајући по глави становника). У будућности може доћи до апсолутног недостатка животних намерница, при чему не само у слабо развијенијим земљама. Изменила се и ситуација и светској привреди у целини. Раније смо имали непрекидан раст БНД (бруто националног дохотка):  60-их година – 5,2% , 70-их – 3,4 %,  80-их –2,9 %.

Од 90-их године темпо развоја светске привреде износи 0,6% годишње. Почео је, иако врло споро пад животног стандарда. На такав начин је, граници 90-их година савремено друштво прешло невидљиву границу, која је раздвајала раст од пада.

Глобални економски систем

Као резултат НТР не само да су настале нове научно опсежне технологије, које су омогућиле нагло повећање продуктивности рада, али и измениле светски економски систем, у целини. Одређен значај у њој је стекло добијање

додатног вишка вредности. Који настаје на рачун смањења расхода производње у одређеној групи предузећа. У тим предузећима се време, потрошено на производњу продуката, ниже, од друштвено потребних (просечне), одређује цена (или се производи уникатни продукт, који се користи у великој потражњи). Извор још веће продуктивности рада, се ствара, као по правилу на рачун примене нових технологија, а понекад и на рачун усавршавања метода организације производње. Али како само научно – техничка достигнућа постају довољно широко укорењена (усвојена од главнине произвођача), додатни вишак вредности нестаје. Она је условљена нестационарним ефектом, тј. сумарни профит, добијен као резултат укорењивања нових технологија, зависи од времена престизања. Али суштина ствари није у истовременим мерама, него у томе, да је за добијање максималног профита потребно непрекидно уводити све новије и новије технологије.  Сам принцип добијања максималног профита додатног вишка вредности непрестано се проширује на све сфере живота друштва. Настало је „потрошачко друштво“ у којем се стварају све новији и новији предмети потрошње чак и потреба.

Делује индустрија моде, идола, „звезда“, које се смењују као у калеидоскопу. Истовремено се формира хијерархијска глобална финансијско-економска пирамида, на врху које се налази САД и друге развијене земље. Тај систем ради на каналима: низбрдо тече канал робе високих и уникатних технологија, што дају додатни вишак вредности; ка врху канал сировина и продуката индустрије стандардних технологија по сниженим ценама, а такође се врши исисавање кадрова високих квалификација. У условима еколошке кризе производње, која даје велики обим загађења, такође отпади, укључујући радиоактивни из развијених земаља се извозе у земље трећег света. Главни обим прихода које добијају развијене земље, је овладавање висококвалификованим кадровима, и прогресивним технологијама. затим иду средње развијене земље и на крају слабо развијене. Међутим у условима без преседана раст продуктивности рада свих земаља, иако и у веома различитом степену, добивши свој део користи, повећавајући животни стандард становништва.

У развијенијим земљама, нагло повећавши свој животни стандард (умногоме на рачун осталих делова човечанства), образује се потрошачко друштво и формира се „златна милијарда“, својеврстан круг изабраних који су акумулирали огромна финансијска средства, која су сконцентрисана углавном у САД. Као последице настаје одвајање финансијског капитала од производног. Земље са средњим нивоом развоја у правом стадијуму функционисања постиндустријског друштва имале су одређене шансе за повишење свог статуса у формирајућој глобалној хијерархији. Покренути су нови центри високих технологија. Тако су све већу специфичну тежину стекли азијски „тигрови“ (Јужна Кореја,  Тајван, Малезија, Сингапур, Тајланд, Индонезија). Повисио се статус Мексика, Аргентине, Бразила. Али све је то пролазило кроз оквире глобалног економског система којим управља САД. Од 90-их година систем светских економских односа почиње давати резултат. Пада обим производње прехрамбених производа, обим материјалних добара, који припада сваком човеку планете, расте количина отпада, настају све новије и новије тешкоће, да би се очувао ниво потрошње на врху пирамиде потребно је прерасподелити материјална добра. На дну пирамиде, где људи гладују и живе у сиромаштву, много је теже узети, иако и постоји многообећавајући пројекат преласка становништва земаља у развоју на исхрану инсектима који собом представљају, по мишљењу аутора пројекта, изврсну бјеланчевинасту храну.

При глобалном паду укупног обима материјалних добара сваки може сачувати свој део, само одузевши је од других, – јачи прождире слабијег, сви против свих. Круг изабраних се сужава. Средином 90-их години  једна за другом дешавају се кризе целом низу средње развијених земаља: Мексику, Венецуели, Бразилу, Јужној Кореји, земљама југоисточне Азије. На реду је Европа. У живописном облику се формира ситуација описана у приповетки истакнутог америчког писца О. Хенрија: „Путеви које смо ми изабрали“, где је он навео слику „Ајкуле“ Додсона, који је при најништавнијој претњи  своме  благостању устрелио свог блиског друга и саучесника. У принципу је могуће говорити о две основне линије организације светске економије:

  1. Глобализација – стварање глобалног економског система, управљаног из једног центра.

  2. Регионализација – формирање економског система са више центара, укључујући 8-10 региона планете типа Европе, Кине, Југо-Источне Азије, Индије, Русије итд.

Тај систем са више центара је адекватан савременом стању производних снага он  је релативно одржив и квазиуравнотежен. Међутим, постепено се власт све више концентрише на једном полу и у целом свету се зове процес глобализације. Јавља се питање: чиме је управо условљена релативна одрживост тог процеса, који доводи до концентрације богатства у САД са постепеним падом животног стандарда у свем осталом свету? При анализи одрживости друштвених система прикладно се користи појам хомеостазе. Хомеостаза се за биолошки систем дефинише као способност да се супротстави изменама и сачува релативну постојаност састава и то је основа постојања живих организама у средини која се непрекидно мења. Појаву хомеостазе су посматрали на разним нивоима – од једноћелијских организама до човека. Постоји систем физиолошки регулишућих механизама, који обезбеђују релативно постојану температуру организма, састава крви, такође и течности, које окружују ћелије мозга и очију и целог низа других показатеља. Појам хомеостазе се широко користи у екологији при карактерисању одрживости екосистема. Педесетих година, истакнути научник, творац кибернетике Норберт Винер искористио је тај појам за карактеристике друштва и друштваних процеса. Он је провео детаљну анализу особина такозваног слободног тржишта и његове одрживости:

„У многим земљама је раширено мишљење, признато у САД као официјелном догмом, да је слободна конкуренција сама хомеостатички процес, то јест да на слободном тржишту егоизам трговаца, од којих сваки тежи да прода сто је могуће скупље и купи што је могуће јефтиније, ће на крају крајева довести до одрживе динамике цена и допринеће достизању највишег општег благостања“ то је мишљење повезано са врло „утешним“ гледиштем, да приватни предузетник, тежи да одржи своју сопствену корист, је неке врсте друштвеног доброчинитеља и због тога заслужује велике награде којим га друштво обасипа. Нажалост чињенице говоре против те простодушне теорије. Тржиште – то је игра која налази своју сличност у породичној игри монопол. Она је строго потчињена општој теорији игре, коју је разрадио фон Нојман и Моргенштерн.   Та теорија заснована је на претпоставци, да на сваком стадијуму игре, сваки играч полазећи из доступних му информација игра у складу са потпуно разумном стратегијом која на крају крајева треба да му омогући највеће математичко очекивање добитка. То је тржишна игра, у којој играју потпуно разумни и апсолутно бестидни махери. Чак је и са два партнера теорија игре сложена, иако она често води избору одређеног правца у игри. Али са три играча у много случајева, а са много играча у претежној  већини случајева резултат игре се карактерише крајњом наодређеношћу и нестабилношћу. Подстакнути својом сопственом алавошћу, поједини играчи формирају коалицију, али те коалиције обично нису настале  на неки одређен начин, и завршавају се хаосом издаје, одметништва и обмане. Ово је тачна слика вишег пословног живота и тесно везаног са њим политичког, дипломатског и војног живота. На крају крајева, чак и најблиставијег и најбеспринципијелнијег мешетара, чека пропаст. Али допустимо да је мешетару тога доста и да они хоће да живе у свету међу собом. Тада награда припада ономе, који, изабравши срећан моменат, наруши споразум и изневери своје партнере. Овде нема никакве хомеостазе.“

Општи закључак, који следи из анализе Винера, – нестабилност економског система слободног тржишта. О томе сведочи и конкретна ситуација из прве половине XX века, када је на смену такозваног слободног тржишта дошла мозаичка структура крупних корпорација, које поседују велики капитал и резервне могућности. 30-их година избија светска економска криза, и које је путеве излаза указао истакнути енглески економиста Џон Кејнс, који је нашао конкретне начине спољне регулације.

Готово пола века после анализе Винера познати финансиста Џорџ Сорош, говорећи о такозваном слободном тржишту, обраћа пажњи на могућу нестабилност америчког друштва. У свом раду „Претња капитализма“ /17/ он пише: „Доктрина капиталистичке сведозвољености ослања се на тврдњу, да општем добру више од свега служи ослобођено окова терања сопствених интереса. Ако та сведозвољеност не буде савладана признањем тога да општи интерес треба да има предност над приватним интересима, наш данашњи систем, који, макар и будући несавршен, квалификује се као отворено друштво, склоно разарању“. Џ. Сорош је подвргао критици „веру у магичну снагу тржишта“ указавши, да постоји дефекат у самим основама тржишне теорије управо се неможе сматрати праведним став о независности потражње и понуде. Фактички речено означава, да ако би се САД руководиле принципом слободног тржишта („разрешене потере за сопственим интересима“) то би биле разорене. На тај начин, тржишни систем, слободна конкуренција, не поседује хомеостатичка својства. Они су адекватни за крајње низак ниво производних снага и фактички се односе на XVIII и XIX век. У условима нашег времена они су ништа више него живописан излог.

Реално хомеостатичка својства, стабилност глобалне економске Империје, под окриљем САД које омогућавају механизам тоталне регулације, који се ослања на моћну концентрацију финансијско-економских ресурса, а такође на информационо – психолошки  утицај који користи контролу над главним делом светских СМИ. Конкретним манифестацијама глобалне регулације могу послужити напред поменуте економске кризе, које организују САД 90-их година и 15 земаља, стварање система нарастајућих дигова, „исцрпљивање мозгова“ и цела свеукупност других утицаја. Данас је међусобно однос снага такав да ни једна држава не може бити заштићена од опасности од разарања. За разлику од метода регулације Кејнса испробаног у низ страних земаља Запада, или система планирања у СССР, усмерених на развој економије у целини, глобална регулација повећава економски стандард САД на рачун других земаља и народа.

У масовној пропаганди Запада, делује низ у основи положених појмова: тржишни систем, капитализам, слободна конкуренција, једнакост могућности, демократија. При чему је стабилност економског развоја обезбеђена стихијским тржишним механизмом личних интереса сваког учесника тржишних односа. Суштина ствари је у томе, да се сви ти појмови, упорно укуцавани у друштвену свест помоћу СМИ, играју улогу средстава информационог прикривања, с циљем обезбеђења функционисање глобалног система, добијања суперпрофита на рачун земаља трећег света.

Веома живописно је о сличној ситуацији писао Норберт Винер: „Тамо где се окупљају преваранти, увијек су и будале; а ако имају довољан број будала, они сами собом представљају користан објекат експлоатације за преваранте. Психологија будала је постала питањем, потпуно достојним пажње превараната. Уместо тога, да би добили своју коначну корист, слично фон Нојмановим коцкарима, будала делује тако да је његов начин акције уопште могуће предвидети у оном истом степену, као покушај пацова да нађе пут у лавиринту. У једном случају нека политика обмане или брзе тврдње, равнодушне према истини, натерат ће га да купи одређену марку цигарета; у другом случају друга политика подстаћи га, како очекује партија да гласа за одређеног кандидата – било кога кандидата – или узети учешће у политичком „лову на вештице““. За одређивање најефикаснијег начина утицаја, како указује Винер „постоји механизам радиоанкета, прелиминарно гласање, изборно испитивање јавног мнења и других психолошких истраживања, чији је објекат обичан човек, и увек се нађу статистичари, социолози и економисти спремни да продају своје услуге за та предузећа“. Стварају се квалитативно нови услови, при којима светска превласт није могућа у оквирима чисто економског система, показали се реалношћу у новом информационо-економском систему, који укључује на себе информациони утицај на људе. Тај систем власти, који води ка разарању, осиромашењу и глади, већину људи на планети, понекад пореде са монструмом, који измиче контроли. Може се рећи да је почело кретање света по стрмој равни. Људска катастрофа може избити прије него еколошка.

Једно реаговање to “Глобална империја зла – Криза животне средине”

  1. promena ideja! Says:

    Autori nesumnjivo vladaju genezom problema. Voleo bih da pročitam knjigu (kad izađe iz štampe), jer me prvenstveno interesuje na koji način se promišljaju mogući odgovori, alternative, rešenja. Koja je to ideja koja može da nadraste i razreši postojeće stanje stvari? Izazov nikada nije bio veći, vremena nikad manje.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: