Велимир Абрамовић: Како је Теслина заоставштина стигла у Београд


Ево још једног текста Велимира Абрамовића о Тесли.
Преузмите текст:
Како је Теслина заоставштина стигла у Београд (Word 2003)
Аутор:Велимир Абрамовић

Још 80-тих година двадесетог века, читајући Теслу,  видео сам да у његовој заоставштини која је бројна, (десетине хиљада научних докумената у архиву Теслиног музеја у Београду),  постоји потенцијал једне потпуно нове науке, потпуно новог схватања простора, времена и   енергије, које је дубље и од релативистичког и од квантномеханичког, као и од оног космолошког које се данас у астрофизици развија као теорија ’великог праска’. Тада ме је изненадило сазнање, до данас непромењено, да се у Србији, земљи где се налази највећи део Теслине научне архиве, нико озбиљно не бави понављањем његових експеримената, чији резултати противрече веровањима у савременој науци.

1899. Тесла је извео низ експеримената и дошао до значајних открића и запажања који су остали у сенци рада на бежичном преносу. Утврдио је услове под којима при пражњењу његовог осцилатора настају ватрене лопте, у једном тренутку је у правилним временским размацима регистровао сигнале непознатог порекла за које је помислио да долазе од интелигентних бића са друге планете, створио је вештачку маглу у лабораторији и уверио се у техничку могућност вештачког произвођења кише. Пред сам одлазак из Колорада, Роберт Џонсон му је послао фотографа који је снимио најважније детаље експеримената.

У патенту “Техника преношења електричне енергије кроз природне средине” који је пријавио 16. маја 1900. изнео је податак да је најнижа резонатна фреквенција Земље 6 херца, што је потврђено тек мерењима које је 60-тих година  извео Schuman. И док му је овај податак обезбедио велико признање тадашње науке, један други податак је био узрок критике  и мишљења да је у својим мерењима и прорачунима негде погрешио. Наиме, он је тврдио да се, на у патенту описан начин произведени стационарни таласи, шире планетом средњом брзином већом од брзине светлости, тачније 471 240 километара у секунди.

Теслин експеримент и мерења изведена су шест година пре објављивања теорије релативности, чији постулат о константној брзини светлости у вакуму обара Општа теорија релативности, истог аутора. Светлост по овој теорији скреће у близини гравитационих маса, што значи да убрзава. Из тога њена брзина по Општој теорији релативности, као што знамо, није константна. Свој горе наведени реазултат, Тесла је пријавио као патент, тачно пет година пре објављивања Специјалне теорије релативности.

Све у свему, желео сам да сазнам зашто је научна заоставштина Теслина уопште дошла у Београд, како се то уопште десило?  Зашто је Тесла неприродно ишчупан из историје Америчке цивилизације, не само науке,  иако је био амерички научник читавог свог живота, као и холанђанин Едисон, и како је могуће да на пример у Смитсониан институцији Тесла готово да није заступљен, мада је он тај који је практично заслужан што је Америка постала супер сила. Без Теслине технологије, (науке+технике), организационе способности Ј. П. Моргана и Г. Westinghousa остали би на нивоу фармерско-трговачког пословања, парне машине и за индустријски развој непогодне једносмерне струје. Теслини изуми ту су били кључни, фундаментални, као на пример патент даљинског управљања из 1898. године, којим је омогућен развој телекомуникације, када је Америка била још чисто аграрна земља.

Пре свега, важно је схватити да Тесла није обичан технолог електротехнике, већ у суштини визионар и мислилац једне цивилизације, која још увек није остварена. Његове главне идеје за које је он већ тада имао прототехничка решења, и такође извео основне експерименте и мерења, заправо још увек припадају будућности.

У чланку „Повећање људске енергије“ Тесла експлицитно пише да је могуће материју, односно атоме и молекуле, синтетисати директно из светлости, луминоферозног етра, за који је по њему нека врста флуида који се разређује и згушњава. Он има мерења, конкретне мерне резултате суперлуминалних брзина, односно брзина већих од светлосне за нехерцијанске таласе који се распростиру кроз земљу или обухватају земљину површину.

кула Вандерклиф

Тесла је Земљу третирао као сферни кондензатор врло велике снаге који се сам електрише и набија потенцијалом. Зашто?

Сама планета Земља очигледно је ротор гигантског електричног генератора. Земља је заправо магнет који се обрће, и према томе Тесла је закључио да нема никакве потребе градити објекте који производе струју, јер Земља то већ и онако чини, него само антене којима би се то земљино огромно електрично поље једноставно употребило. Оно би у потпуности било и еколошки чисто, јер  енергија земљиног електрицитета која би дошла на апарат, извршила рад и вратила се у систем планете у истом електромагнетском облику, не би подлегла конверзији. Дакле, конверзија енергије, посебно преко фосилних горива, као главни загађивач наше средине, била би апсолутно избегнута.

Било ми је јасно да је Тесла несхваћен научник чија су највећа научна открића и даље непримењена. Он је ишао трећим путем у физици који је у двадесетом веку у потпуности занемарен. Развијале су се релативистика и квантна механика, идеје без најдубљег значаја, које су данас потпуно исцрпљене. Победила је технологија заснована на, у филозофском смислу, недовољно промишљеним фундаментима физике и математике, и застранила користећи земљине ресурсе на такав начин да то читаво човечанство данас доводи у опасност и угрожава му опстанак.

Руковођен овим чуђењем због непризнатих а у потпуности проверљивих Теслиних резултата, који би били у стању да разреше многе проблеме данашњице и вероватно да глобалну цивилизацију усмере на један хуманистички пут, који би водио у хармонију човека и космоса. Зауставио би се тренд људских покушаја да природу прилагоде себи на неадекватан начин, јер природа је бесконачни основни ентитет – увек је изнад човека, јер и само човечанство није људски производ. Значи, морамо имати у виду да је Космос оно што је у сваком погледу не само јаче од сваког људског физичког експерименталног напора, већ истинитије и дубље и од сваког људског мишљења.

Зато сам 1996. године отишао у Вашингтон и провео тамо три месеца покушавајући да одговорим на једно једино питање, а то је: „Зашто је Теслина заоставштина дошла у Београд, где се њом нико озбиљно не бави од 1953. године када је почела да стиже?“

У Америци сам био гост Симониде Перица и Роберта Јута, брачног пара који је са пола милиона долара капитала финансирао филм о Тесли у сопственој продукцији. Robert Uth, сценариста и редитељ филма, четири је године филмовао свакога до кога је успео да дође укључујући и Теслиног последњег  асистента, канадског инжењера Метјуса. Робертово истраживање показало је да се на бази Теслине науке, један број војних инжењера у Америци, углавном пензионисаних, у својим гаражама и кућним условима бави понављањем Теслиних кључних експеримената.

Ти људи у Америци су у извесном смислу презрени и маргинализовани, као на пример Thomas Burden, иако имају одређене успехе у свом научном раду, зато што научна заједница званичне универзитетске науке Теслу сматра неким готово барбарогенијалним изумитељем, који никад није досегао ниво научне спознаје, дакле који никад није у строгом стручном смилу освестио сопствена сазнања.

Покушавајући да реконструишем Теслин друштвени живот, који је био врло богат, његове везе са утицајним људима тог времена, открио сам да су му лични пријатељи били из круга енглеских спиритуалиста, великих научника који су покушавали да научно докажу егзистенцију душе умрлих људи и после смрти,  егзистенцију душе ван тела. То су били Вилијем Крукс, човек који је 1915 – 1918. године вршио дужност председника Royal Society of  England, а још у XIX веку бавио се спиритуализмом као научно теоријским сазнањем и спиритизмом као техником одржавања контаката са умрлим особама.

Преко 40 година Крукс је експериментисао и неки од чувених медијума били су описани у његовим научним радовима, као што је то Даглас Хоум, човек који је био у стању да телекинетички свира хармонику, затим, да левитира и најзад, био је у могућности да смањује тежину тела, за шта постоје многи докази у Круксовим експериментима. Вилијам Крукс је био иначе експериментални физичар првог ранга, познате Круксове цеви заправо су прве катодне цеви, дакле пре Ленардових и Рендгенових цеви, затим изумитељ спинтарископа, справе за пребројавање радиоактивних честица у гасовима. Бавио се хемијом и пронашао елемент Талијум.

Други научник био је Оливер Лоџ, такође Теслин пријатељ из енглеског спиритуалистичког круга који је као ректор универзитета у Глазгову писао уџбенике из физике који се и данас сматрају најбољим средњошколским уџбеницима. Оливеру Лоџу син је погинуо у Првом светском рату и он је са њим по сопственим речима одржавао редовну комуникацију.

Трећи је био Лорд Келвин, који се бавио теозофијом и био уверен да етар постоји. Били су то Теслини лични пријатељи као и три америчка председника, Теодор Рузвелт, Вилијам Хардинг и Вудро Вилсон. У своје време Тесла је врло често излазио на насловним странама New York Times-a и ни најмање није био усамљен. Утолико је необичније што је данас у оваквој мери заборављен. У Србији Тесла такође није нарочито цењен од стручних људи. Електротехнички факултет у Београду није дао нити један докторат или магистратуру, па чак ни дипломски рад, на основу проучавања Теслиног дела.

Али, Теслине идеје буде машту на Истоку. Недавно је у емисији на државној руској телевизији, емитованој за свих петнаест часовних зона Русије,  један од највећих руских академика, Рибаков, говорио о томе како је искључиво објашњење за Тунгуску катастрофу 1908. године заправо тест Теслине куле Варденклиф изграђене на Лонг Ајленду, која је била у стању да целокупну планету земљу ухвати у резонантно коло, јер је тако била и конструисана. Руски научни новинар Правдивцев отишао је у конгресну бибилиотеку у

Вашингтон и пронашао податак да је Тесла послао у марту 1908. године свог асистента Шерфа у Конгресну библиотеку у Вашингтон да требује детаљне карте Сибира, посебно Тунгузије, а експлозија се догодила 30. јула у седам сати и седам минута и узрок је до данас остао непознат иако су Руси детаљно испитивали место наводног удара комете или леденог метеорита или како је то Пјотр Леонидевич Капица претпоставио врло малог парченцета анти-материје које је успело да прође кроз атмосферу.

Почетком XX века са развојем квантне механике и релативистичке теорије Тесла је на известан начин изашао из фокуса званичне светске науке и практично је преосталих 38 година (1905-1943) до смрти у Њујорку, радио у потпуној усамљености развијајући сопствену теорију материје, сопствену теорију простора, и времена и онога што је он, по Аристотелу, звао – луминоферозни етар, дакле, праметерије, materie prima прима из које настаје сва друга ’тешка маса’.

У међувремену одбио је позив и Лењина и Стаљина да оде да ради у Совјетски Савез, где су му нудили бајковите услове, а није одржавао научне контакте ни са Србијом јер ту наука просто није била на том нивоу да би јој Тесла био од помоћи.

Редовни члан српске академије наука постао је тек са пуних осамдесет година (1937) на предлог Ђорђа Станојевића и то тек после трећег гласања. Али, Тесла за то није марио, из једноставног разлога што је био не изван политике и изван друштва, него изнад њих. Није се интересовао за било какве почасти или славу коју би му донело признање његовог историјског рада.

Истражујући обиман материјал који је Robert Uth прикупио за филм о Тесли и који нажалост због интервенције телевизије СБС која је откупила филм и послала свог монтажера да избаци сав релевантан материјал из коначне верзије – није ушао у оно што је дошло до публике, открио сам да је 1942. године у јесен, дакле свега неколико месеци пред смрт, Тесла написао предговор за књигу тадашњег потпредседника Америке, Рузвелтовог потпредседника, Хенрија Воласа, који је био левичарских уверења и који је написао књигу The Age of The small man (Доба малог човека).

Пошао сам тим трагом и открио да је Хенри Волас 1934. године био министар пољопривреде Америке, што је у Америци велика функција и да је тада био ученик чувеног руског мистичног сликара Николаја Рериха, једног од оснивача Руског космизма и врло високог теозофа. Важан је податак да су Рерих, езотерик масонске провенијенције и министар Хенри Волас, 1934. и 1935. године заједно путовали Монголијом, Средњом Азијом и стигли чак до Манџурије у Кини, јер је Рерих покушавао да оснује сопствену државу од Тибета, Монголије и делова Алтаја, као и делова старих Хималајских краљевстава. Ово му није успело због Стаљинове интервенције код Рузвелта који је Рериху укинуо подршку за тај подухват. Међутим, као мистичну одмазду, Николај Рерих је Хенрију Воласу предложио да се промени реверс долара, дакле, да се на долар унесе цртеж пирамиде са свевидећим оком, велики печат САД као и други значи који се и данас ту налазе. До 1934. на реверсу новчанице од једног долару је писало само ’оне’. За књигу Рериховог ученика Воласа, Тесла пише поговор. Како се то десило, то нисам успео тачно да утврдим, али претпостављам да је та веза ишла двоструко, преко руског масона Паје Радосављевића и америчког масона и Теслиног сестрића – Саве Косановића, који је на крају читаву Теслину заоставштину пренео као лично наслеђе, дакле, као сопствену имовину у Србију и на тај начин лишио Америку њеног техничког оснивача.

Иако је био грађанин Америке од 1884. године, по Теслиној смрти 1943.г, његови научни радови смештени су у Биро за имовину странаца. Ово звучи бесмислено када се зна да Тесла рођен 1856. године у држави Аустрији, у делу насељеном Србима, дакле у држави која 1943. године није постојала у истом облику и није имала исту територију. Чудним пребацивањем Теслине имовине у биро за странце  легализован  је иначе  илегални трансфер његових ствари у Београд.

Сава Косановић

Сам Сава Косановић радио је у дипломатији краљевине Југославије а затим се приближио Титу и партизанима и касније био и амбасадор Титов у Америци и такође Министар спољних послова. Сава Косановић је активно припадао организацији Америчких масона и чак је сачуван његов говор у масонској ложи у Колораду, и налази се данас у Теслином музеју. Познато је да су Хенри Волас и Сава Косановић написали текст Теслине подршке Титу, који је Тесла само незнатно редиговао и затим потписао. У то време директор ФБИ био је чувени Едгар Хувер коме је Хенри Волас био непосредни предпостављени. И Сава Косановић такође је радио за ФБИ и  као такав је постао члан Титове западне групе за подршку. У тенутку Теслине смрти која је била у периоду од 5-7 јануара 1943. године Сава Косановић није контактирао Теслу. Зашто?

Он је 5-ог јануара пошао у хотел New Yorker код Тесле, међутим, зауставила га је полиција на улици и тражила му документа. Имао документа, али агенти су рекли да она нису у реду и да морају  да их провере и одвели су Косановића у притвор из кога је пуштен 7-ог јануара ујутру. Из затвора, Косановић је отишао у свој хотел да се истушира с намером да одмах после тога оде код Тесле. Док се туширао, стекао је госта, Мирка Марковића, такође занимљиву личност, генерала који је касније завршио и као стаљиниста на Голом отоку, а у то време је у Питсбургу био главни уредник листа Слободна Реч, који је финансирала Коминтерна. Он је неочекивано, вероватно по налогу, допутовао из Питсбурга авионом у Њујорк, и тако се десило да заједнички Сава Косановић и Мирко Марковић оду у Теслин хотел. Тамо су већ затекли полицију која је фотографисала Теслину собу, али и све Теслине ствари, још увек нетакнуте. Тесла је имао апартман у коме је у једној соби била његова лабараторија а у другој је спавао радио теоријски. У лабараторији је било много прототипова разних апарата. На очиглед Мирка Марковића и Саве Косановића дошла су три мања возила из  Пентагона и све апарате из собе су однели војници а такође и техничке цртеже који су били А3 формата и већи и налазили се у спаваћој соби  у великом наменском орману.

Тај можда и најважнији део заоставштине никада није дошао у Београд. Моја претпоставка је да ако је неко хтео да настави Теслин рад и после његове смрти, онда је наравно идеално било да се комплетно његово научно наслеђе званично пребаци на место на коме ће оно бити сахрањено боље него Титаник на дну океана. Јер нико се после 1952.г., укључујући наш Електротехнички факултет, Академију наука, па чак и слободне истраживаче није озбиљно бавио архивом. Од 1956. године до данас та архива је још увек несређена и недоступна јавности у целини, на захтев се стално издају једна те иста позната документа и тако је већ деценијама.

Поменути Мирко Марковић који се тако изненадно умешао у ствари Теслиног наслеђа такође је веома чудна личност. Пријатељ Хемингвеја, још из Шпанског грађанског рата, где је био командант „Америчке интернационалне бригаде Џорџ Вашингтон“, при којој је Хемингвеј био ратни дописник, и после је одлазио на Кубу код Хемингвеја. Када се вратио у Београд, Тито га је конфинирао на Голи оток. По одслуженој казни био је професор политичке економије на Правном факултету све до смрти и оставио занимљиве мемоаре.

Можда најчудније од свега јесте да енглеска наука и краљевско друштво у коме је Тесла држао изузетно запажена предавања 1893. и 1894. године и после тога објавио научни рад Светлост и други високофреквентни феномени није посветила далеко више пажње Тесли који је био тако близак највећим енглеским научницима тога доба. Какво је пријатељство и преданост постојала између Тесле и Лорда Келвина најбоље илуструје податак из 1903. године када је Тесла после бљеска на површини Марса  које су све астрономске опсерваторије на свету забележиле, објавио да је то енергетски зрак који је он послао на Марс да се рефлектује ка Земљи. Због овога Тесла је имао полемику у новинама где су га сви астрономи критиковали, посебно амерички и енглески, сумњајући у те податке.

Међутим, у то време Лорд Келвин, као члан горњег дома дошао је у политичку посету Америци и био је примљен код Теодора Рузвелта. Интервјуисан за Њујорк Тајмс, Лорд Келвин је потврдио да је то што говори Тесла тачно, дакле, на првој страни у чланку под насловом Марс сигнализира Њујорку, Келвин је рекао дословно следећу реченицу: „Ако Тесла каже да је тако, онда је то тако“.

С обзиром на политички значај и ниво Келвинове посете, то је ућуткало не само новинаре већ пре свега научнике и полемика је после тога престала. Треба такође напоменути да је Тесла са новинарима имао јако добар однос, они су га волели, јер је увек за новине имао нешто сензеционално да изјави и такође обећавао будуће проналаске, антиципирајући свој научни рад.

Узимајући у обзир да је оно што називамо светска влада – глобално управно тело ментално планирано  још у XIX веку коначно оформљено 1913. године и на економском нивоу, јер је једним амандманом на Амерички устав који је спровео председник Вудро Вилсон, омогућено формирање федералних резерви које су касније постале главна полуга финансијске моћи светског система. Такође, Ј. П. Морган, Теслин финансијер за кулу Варденклиф, који у ствари није самостално одлучивао, већ је био само егзекутивни менаџер Ротшилдовог капитала у Америци. Без обзира на Теслину усамљеност тих година, економска и посебно научна секција светске владе пратила је сваки Теслин корак и покушавала да дозна сваку његову мисао, јер је он још 1900. године објавио основе светског система телекомуникације који се тачку по тачку остваривао.

Још 60-тих година XIX века десило се раздвајање науке на тајну и на јавну и то истовремено у Енглеској и у Русији. У Енглеској у круг тајних научника уписани су спиритуалисти којима је руководио Вилијем Крукс, док је у Русији то исто учинио Мендељејев. Фундаментална научна истраживања и најсмелије идеје постале су власништво езотеричних друштава у државним службама, односно, езотерици-научници једини су од тада укључени у права научна истраживања.


Езотеријски ниво светске владе је високо интелектуалан, и наравно, филозофски софистициран и њему је потпуно јасно да заправо право научно сазнање јесте хармонизирање са природом. Основно је тежити хармонији човека и природе, а не  побеђивању природе и никако се научна сазнања не смеју користити за стицање војне премоћи јер је то нижи облик употребе идеја, и свети се космолошком нужношћу повратне спреге објективног, ванљудског морала, којим управља Космички разум.

Сматрам да је то главни разлог зашто је светска влада одлучила да Теслино научно наслеђе за које човечанство још није било спремно, а чини ми се у потпуности није спремно ни данас, склони од очију јавности, универзитетске науке пре свега, и онемогући низ полуслободних и дивљих центара моћи да се домогне одређених технолошких средстава чија се употреба не би могла планетарно етички контролисати.

Још једна занимљивост у вези Тесле је да у јавности не постоји ни један метар филма о Тесли, и ако је он више пута сниман па је чак 1936. године  РЦА (Америчка компанија која је држала радио, а касније и телевизију) снимила три и по сата тонског филма на Теслин осамдесети рођендан (тонски филм у Америци постоји још од 1927.г.). У јавним архивама нема ни снимка Теслиног гласа, иако се он,  дошавши у Америку, запослио баш код Едисона, и био је један од првих људи на свету у историји човечанства који је могао да користи Едисонов фонограф. И баш га, ето, Тесла није искористио…и све тако до 1943.г.

1931. године на првој страници Америчког Тајм Магазина, изашла је репродукција Теслиног плавог портрета који је грофица Сент-Параљи, немачко-мађарског порекла, тадашњи фенси сликар најпознатијих људи Америке, насликала у част свог пријатељства са Теслом. Он никада од ње није узео портрет, а када је она умрла, тај портрет је продат на аукцији, анонимном купцу за врло велику своту и од тада је нестао из очију јавности.

Значи, нема Теслиног филма, нема портрета, и нема његовог гласа. Укратко, недостаје све оно што би неке од карактеристика Теслине личности могло да изрази у облику односа простор-време односно фреквенције.

Фреквенције гласа и начин кретања свакако би много откриле о томе ко је Тесла. По мом мишљењу, све су то откупили и склонили у архив још Ј. П. Морган и његови наследници, али не за себе већ за своје газде Ротшилде који су већ у то време били у најужем кругу новоформиране светске владе. Данас међутим, састав тог натпланетарног управног тела мења се, и конкретно Дејвид Ротшилд није више онај који има одлучујућу реч.

С друге стране, андерграунд физичари, којих има око 50 хиљада у свету све своје наде полажу у ревитализацију Теслиних идеја и његових техничких решења који би требало да доведу до овладавања временом у психолошким, биолошким и физичким процесима, јер Тесла у својој математици материје никад није рачунао време. Сви његови резултати били су темпорални резултати. Овладавање временом према Теслиној технологији покушано је и у Октобру 1943. године, наравно без њега, у чувеном Филаделфија експерименту који више није понављан са људском посадом због трагичних догађаја који су се десили са морнарима. Реч је о врло ниско фреквентном пољу фокусираном на један брод, на  разарач, који је требало да јаким магнетским пољем својих дегаусера, (магнетски генератори који детонирају магнетске мине на даљину),  тако преломи светлост да постане оптички невидљив. Уместо обичне оптичке невидљивости, читав брод је нестао након појављивања зелене магле око прамца и онда су војни научници, амерички инжињери схватили да тај експеримент далеко превазилази тадашњу науку, људско знање и потребе рата.

На крају, по неким симптомима специјалног интересовања за Теслу, може се закључити да је Теслина научна идеја она од које се данас највише очекује у круговима светске владе који се баве научним истраживањима. Само Теслина идеја човека-појединца као ноте у математичкој партитури космичке хармоније осмишљава покушај да се заједно превазиђу криза цивилизације, криза технологије и криза људскога духа.

Схватање времена као главног природног закона и увођење у моћ технологије бесконачног, омогућиће да  савремено човечанство уместо да изазове природну катастрофу и нестане, пређе у нову фазу колективне свести и преживи. Зато је Тесла толико значајан, зато је он једина преостала сцијентистичка нада, духовни излаз, а тиме и материјални  спас Човека на Земљи.

5 реаговања to “Велимир Абрамовић: Како је Теслина заоставштина стигла у Београд”

  1. Dusan Sinadinovic Says:

    Dovoljno je reci Tesla i to odmah asocira na genijalnost uma.

  2. Драгомир Says:

    Жељни смо оваквих текстова !

    • Небојша Says:

      Драгомире,

      Биће их још свакако, но не би било лоше да се развије и нека дискусија.
      Поздрав!

    • Небојша Says:

      Ево једног интервјуа господина Абрамовића на Студију Б о Николи Тесли. Има 13 делова, и после завршетка свакоg, унутар плејера можете погледати и остале. Спојићу та 13 дела и за једно 2-3 недеље, после обраде, поставити на сајт, или из једног дела, или из 2 у зависности колико ће видео прилог имати мегабајта

      Агапе: Велимир Абрамовић о Николи Тесли 1/13

  3. galacmladen Says:

    Цитат из горњег текста Велибора А.
    „Значи, нема Теслиног филма, нема портрета, и нема његовог гласа. Укратко, недостаје све оно што би неке од карактеристика Теслине личности могло да изрази у облику односа простор-време односно фреквенције.“
    Не само да нема овога ,већ је по налогу масонске слуге Саве Косановића,несрбина,тело Николино спаљено и није остало „Сохрањено“ (сахрањено-сачувано) за будућа времена.
    Какви умови су дело и тело једног наднационалног генија Николе Тесле смели и хтели да униште. Зар за то има оправдања у људскости било ког човека.
    Молимо се да их Господ Бог помилује и спаси ,јер незнају шта чине а Николу да помене у царству своме. Амин


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: