Велимир Абрамовић: Миланковићев услов синхронизације светлости


Преносим један текст професора Велимира Абрамовића о нашем генијалном научнику Милутину Миланковићу. Самим тим је и отворена нова рубрика на сајту:
„Милутин Миланковић“
, о његовом генијалном научном делу.

Овде можете преузети цео текст:
Велимир Абрамовић: Миланковићев услов синхронизације светлости (Word 2003)
Велимир Абрамовић: Миланковићев услов синхронизације светлости (Pdf.)
Аутор: Велимир Абрамовић

У расправи  О другом постулату специјалне теорије релативитета, (1924.г.) Милутин Миланковић поставља теоријски захтев по коме светлост у распростирању мора бити синхрона сама себи, што је и нужан темпорални услов за сваки остварив догађај.

Портрет: Велимир Абрамовић

Да би људска спознаја кретања светлости кроз простор уопште имала смисла, Миланковић сматра да нису довољна само прецизна мерења или постулат, већ је неопходна и дубља, онтолошки непротивречна логичка база из које следе тачни закључци несумњиво сагласни са искуством. О чему се ради? Свако мерење је непоуздано јер има грешку, а други постулат Специјалне теорије релативности је проблематичан, јер се односи на непостојећи природни медијум – чисти ваkуум, тако да и сам Ајнштајн у Општој теорији релативности одустаје од концепције константног једноликог кретања светлости, и, уводећи закривљени простор, уводи убрзање и за светлост.

Миланковић настоји да избегне ове Ајнштајнове недоследности, нерешиве формалном двовалентном ‘да-не’ логиком, која је једина надлежна за утврђивање научне истине (напомињем да је и фази-логика, на основу које раде многи корисни апарати, већ у другом кораку сводива на формалну). Суштина моћи формалне логике је у темпоралном искључењу: у једном те истом садашњем тренутку ‘не’ и ‘да’ не могу да важе истовремено за исти ентитет. Услед овога, неједнаки интервали ординате, t = 0,1,2,3…n значе да је ордината Лајбницов “ поредак неједновремених догађаја” и да је истовремена себи само онда, ако је тачка. И наравно да се према томе временски интервал никако не може приказати просторно, геометријском линијом, јер је “простор поредак коегзистенција”, што интервал времена очито није, јер су његов почетак и крај различито темпорално координисани.Напросто, природна ордината није и не може бити Декартова дужина.

Да би уопштио концепцију кретања до степена да уједини Ајнштајнову “константну брзину светлости” из Специјалне релативности и “убрзано кретање светлости” из Опште релативности, Миланковић формулише временски захтев за кретање светлости кроз простор, који има превасходно физички карактер, и који је стога дубљи од оба Ајнштајнова, који су  спекулативно геометријски: по Ајнштајну, светлост се у вакууму креће праволинијски, али, будући да правог вакуума у ствари нема, светлост у међузвезданим пространствима ипак убрзава, јер је тај простор благо закривљен галактичким гравитационим масама. Другим речима, с обзиром да константна брзина светлости важи само у вакууму који не постоји у физичкој реалности, Други постулат СТР је физички постулат који, по самом аутору, не важи у физици.

Свестан свега овога, Миланковић разликује:

а) фреквенцу или унутрашњи квоцијент простор-време у конституцији фотона (таласна дужина/време), и

б) брзину, која је спољашњи квоцијент простор-време, али важи за однос целог фотона и медијума кроз који он пролази (пут/време).

Да би се одржала фреквенција, односно да би се одржао идентитет самог фотона, његова брзина кроз разне природне медијуме мора бити променљива. И дакле, јасно је да конзервација светлосне фреквенце резултира варијацијама њене брзине. И, према Миланковићу:

“Приликом ширења светлост треба да задовољи услов ²синхронизације², тј. да се светлосне осцилације приликом распростирања шире на такав начин да у свакој тачки простора кроз коју пролазе наилазе на исту таласну дужину и фреквенцу коју извор у том тренутку ствара.”

Из овог услова непосредно следи противуречност приказивања кретања  светлости, па и кретања уопште, како у Декартовом систему, тако и у систему Минковског.

Онтолошки проблеми Декартовог координатног система

И Време и Простор Декарт је представио истим геометријским објектом – линијом: Време –  ординатом,  Простор –  апсцисом. Али, ако су и време и простор приказани линијама, односно временски интервали приказани просторним дужинама, а тренуци и позиције – тачкама, онда се у свету геометрије физичко време ни по чему не разликује од физичког простора. Ову Декартову непрецизност у геометријском диференцирању времена од простора, Ајнштајн  је у дефиницији симултаности (прва једначина Специјалне теорије релативности) довео до апсурда.

О чему се ради?

Једноставно о томе да физички простор нема особине тачке, (“тачка је оно што нема делове”), а физичко време нема особине линије (“линија је дужина без ширине”). Наравно, Х. Минковски упада у исту грешку, приказујући и време и простор само тачкама (простор не може бити тачка, јер тачка није распрострта).

И према томе, у свом координатном, систему, Декарт је извршио спатијализацију времена, приказујући временски интервал као линију, која је у суштини искључиво просторна, док је Х. Минковски само инвертовао Декартову грешку. Представљајући и простор тачкама, Минковски је извршио неадекватну темпорализацију простора, јер тачка нема делове, не распростире се, и због тога тачка никако не може бити одговарајући геометријски објект за физички простор.

Декарт је време прогласио за линију, док је Минковски простор прогласио за тачку. И једно и друго је неадекватно.

Формално геометријско решење је, као што знамо, врло једноставно, и овде ћу на њега само подсетити, јер се он детаљно онтолошки изводи на другом месту: геометријски модел физичког времена је тачка, а физичког простора – релација тачака (другим речима, границе простора су временске). Већ ова специфична разлика у представљању времена и простора довољна је да се обори Специјална теорија релативности, која ни по чему није разрешила унутрашње противуречности Декартове временске линије – ординате.

Пре него што пређемо на Ајнштајнову симултаност, анализирајмо основу Декартове геометрије времена.

Декартова ордината квантирана је јединицом и састоји се од неједнаких временских интервала са заједничким почетком у нули, то јест иста је као бројна оса. Недостатак оваквог начина бројног означавања времена је преклапања интервала на ординати, што сукцесију (0,1,2,3…) противуречно своди на симултаност (0), што даље узрокује несимултаност ординате самој себи. Ево о чему се ради:

0—–1—–2—–3—–t——-   Ордината

Координате саме ординате су:

Орд. (0;0) ‘вечна’ садашњост

Орд. (0;t) ‘било која’ садашњост

(0;0) < (0;t);

И према томе, ако еквиваленцију интервала узмемо као критеријум симултаности, Декартова ордината је очигледно несимултана самој себи, јер 1≠2≠3≠4….

Одавде следи још један проблем Декартовог линијског времена, непосредно повезаног са дефиницијом симултаности у Специјалној теорији релативности: сви интервали ординате почињу нулом и зато се преклапају.

Ако, на пример, основни интервал 1 почиње у нули ординате, а мора ту почињати, иначе не би био интервал 1, интервал 2 такође почиње у нули и завршава се у 2, исто тако интервал 3, итд., онда:

0—–1;

0—–0—–2;

0—–0—–0—–3,

што значи да између 0 и 2 имамо на декартовској ординати 3 јединична интервала, а не два, измедју 0 и 3 имамо 6 јединичних интервала, а не три, итд. Ако, на пример, разграничимо 2 и 1, преостаће нам један интервал вишка, јер 2-1=1. Ето како се у непокретним позицијама акумулира Ајнштајново време: крајева дужина има увек за један више од дужина и сваки спатијализовани временски интервал, који има два краја, у тим ће крајевима забележити вишак времена. Међутим, проблем Ајнштајнових “ стационарних сатова” је дубљи. У ком смислу су ти сатови стационарни, односно – непокретни? Математички гледано, непокретан је сат, а физички гледано, непокретно је само “круто тело”, док је сам сат покретан. Зашто? Као што сам већ раније јасно указао, “непокретни сат” уопште не може да мери временске интервале, односно не може да региструје “временски ток”, јер се при таквом мерењу и сам сат мора кретати. Али, иако је нужно да се сат који мери време – креће, није нужно да се креће и само време, као што ни закон гравитације не кружи око Сунца, него планете. Ако релацију двеју тачака не схватимо као  “временски интервал”, него као “простор”, а време схватимо искључиво као “тачку”, нема више никакве противуречности.

Неједнакост временских интервала који сачињавају ординату не смета нам, и поред тога што то имплицира неистовременост ординате самој себи. Зашто? Зато што се општи појам интервала заснива на погрешном људском утиску да време тече, да се креће.

Проблем Ајнштајновог модуларног израза Дефиниције симултаности

“Не можемо одредити заједничко “време” за A и B, јер оно уопште и не може бити одређено уколико то не учинимо дефиницијом по којој је “време” потребно светлости за путовање од A до B једнако “времену” потребном за путовање од B до А. Нека зрак светлости крене у “А време”  tA из А према B, и нека у “B време” tB буде рефлектован од B у правцу А и стигне поново у А у “А време” tA.

У сагласности са дефиницијом два сата се синхронизују ако

tB – tA = t’A – tB  .

(Према Albert Einstein, The principle of Relativity, a collection of original papers on the special and general theory of relativity, Dover Publishing, 1952. Напомена: све математичке ознаке су латиничне, као у оригиналу.)

Дискусија:

tA , tB , tA су суследни бројеви a,b,c растављени модулом t = modul а сам Ајнштајнов израз за синхронизацију је модуларна једначина са константом 1, облика ba/cb = 1, то јест, tB – tA /tA – tB = 1.

С обзиром на то да СТР претендује да буде физичка теорија, следимо прво физички пример, па онда погледајмо одговарајућу математику. Пре свега, мора се одговорити на неколико питања:

У 1 сат после подне (tA= 1) зрак светлости крене из позиције А и након једног сата путовања, (t =1), дође у позицију B. Колико је тада време tB ?

По једначини, време tB = tA + t. И према томе, у тренутку рефлексије зрака у B, tB = 2.

Ово отвара проблем истовремености А и В, односно бројне еквиваленције tA и tB. И ево, да учиним пример свакоме очигледним, заменићу зрак светлости самим експериментатором, или ако публика више воли, Ајнштајновим посматрачем:

Крећем из Београда у један сат после подне (tA= 1) и стижем у Младеновац  у два сата после подне (tB = 2). Колико је у том тренутку сати у Београду, то јест, колико је tA у тренутку мог уласка у Младеновац, tB = 2 ?

По Ајнштајну, док сам на путу, време у Београду је константно tA = 1, и то је тако ма колики да је интервал мог путовања. Очигледно, услов t > 0 искључује могућност tA= tB, односно, ако је modul > 0, суследни бројеви a и b, растављени таквим модулом, такође нису једнаки

Да би важио Ајнштајнов израз за синхронизацију, tB – tA = t , то јест 2 – 1 = 1, мора се испунити претходни захтев tA= tB = 1 Const., што физички значи да за све време мог путовања из Београда (А) у Младеновац (В), време не сме протицати, ни у Београду (tA), ни Младеновцу (tB), макар то путовање трајало и више светлосних година. Другим речима, ако Београд емитује зрак светлости у правцу Младеновца, све док светлост путује, и Београд и Младеновац биће независни од времена, да би Ајнштајнова релација важила, то јест да би за t > 0 (што је услов да путовања уопште буде), tA + t = tB.

У модуларној математици наравно важи да се бројеви не мењају док им се не дода други број (неком операцијом), али да ли то важи и за физичко време, односно да ли време у Београду и Младеновцу стагнира, док светлост путује између ова два града? Ајнштајн се овим уоште не бави, а то је суштина математизације појма симултаности. Све ово је можда и тачно, али треба објаснити зашто у току путовања зрака светлости између А и В, у тим позицијама време не протиче? У А и В имамо „времестој“. Да и не спомињемо да је ова последица Ајнштајнове једначине директно противречна његовом чувеном „парадоксу близанаца“,  по коме је обрнуто, брже стари онај који не путује. Без озбиљног и детаљног одговора на ова питање, нема ни онтолошки засноване релативности времена у физици.

Логички скелет Специјалне теорије релативности, (СТР), или како Ајнштајн из једне исте формуле за једнолико кретање, s/t=v, изводи неједнакост дужина, брзина и времена

Ако се упореде обе трансформације формуле s=vt, tj. 0=vt-s i 0=s-vt, с обзиром да су антисиметричне, и ако се у оба случаја 0 замени општим бројем за простор s, добија се оно што називамо ‘релативност’.

Ево из чега и како се у СТР “мисаоно” изводи контракција дужина, (асиметричност дужина), и дилатација времена, (асиметричност времена), – из особина саме формуле v=s/t, односно из њених антисиметријских трансформација:

0) s/t = v (физички систем у једноликом кретању; s,t,v > 0 )

1) vt = s (физички систем мирује; s – s = 0 )

2) s = vt (физички систем је једнолико покретан; st/st = 1= v Const.)

1) 0 = s – vt (одавде следе Галилејеве релативистичке трансформације за мировање)

2) 0 = vt – s (одавде следе Ајнштајнове релативистичке трансформације за кретање и релативно мировање)

Напомена: када се уместо 0 напише s, што су учинили и Галилеј и Ајнштајн, онда из исте формуле v=s/t следе противречни резултати за исти догађај. У чему је грешка? У томе што је 0 садашњост у којој су и величине s,t,v, а s је будућност, (будућа садашњост), која се израчунава. У физичком тумачењу формула мора се у обзир узимати темпоралност саме математике, иначе се спонтано конструишу бесмислена решења, са онтолошким грешкама, које се лако превиђају. Али ту важи једно правило: ако уопште постоји онтолошка грешка, у пресликавању онтологије на математику, неминовно се појави и формална математичка грешка.

Изведимо даље последице:

1) s’ = s – vt (за услов s’=s,  Галилејев физички систем мирује, тј. s’– s = 0);

2) s’ = vt – s (за исти услов s’=s,  Ајнштајнов физички систем се креће, јер s’ + s > 0).

1) s – s’ = vt (физички систем мирује, дужина у њему се не мења, јер s – s’ = 0);

2) s + s’ = vt (физички систем се креће, дужина у њему се мења, јер s + s’ >s).

1) s + s’/ s – s’ > 1 (мерење непокретне дужине у једнолико покретном систему референце, квоцијентом покретног и непокретног метра: дужина метра већа од 1);

2) s – s’/ s + s’<1 (мерење једнолико покретне дужине у непокретном референтном систему квоцијентом непокретног и покретног и метра: дужина метра мања од 1).

И према томе:

3) s + s’/ s – s’ > 1  > s – s’/ s + s’. Последица овога је укидање релације самоидентитета, и физички, и математички: дужина 1 једнака себи у непокретном референтном систему, s + s’/ s + s’ = 1, неједнака је себи у покретном референтном систему s – s’/ s – s’ < 1. У непокретном систему релација самоидентитета 1 физички значи већу дужину него релација самоидентита 1 исте дужине у покретном систему. И према томе физичке дужине се разликују, s – s’/ s – s’ ≠ s + s’/ s + s’, тј. физички 1≠1, а математички, површно гледано, израз је коректан у свим варијантама, јер  је 1= (s – s)( s + s)/( s + s)(s – s). У чему је онда формална грешка?

Формална Ајнштајнова грешка веома је дубока, али и једноставна. Пратимо пажљиво све од почетка. Привидно, Ајнштајн је учинио исто што и Галилеј: у изразу 0 = s–vt, нулу је заменио са s’, односно са x’, и добио непокретан систем x’=x – vt. Затим је исто то урадио са 0=vt–s, и из исте формуле добио покретан систем x’=vt–x.  Директна последица ове замене нуле неком вредношћу x’ већом од нуле, урађене без физичког оправдања, је несамерљивост дужина у непокретном и покретном систему референце, за дужине x,x’>0, крајеви дужина x и x се не поклапају, јер x-x’ ≠ x+x; за случај да су x и xкоординате два референтна система, не поклапају се координате, (осим за виртуелни случаj x=0=x, када се свођењем на нулу укида просторност и телу и његовом референтном систему). Из x-x’ ≠ x+xследи да вредности x,x могу бити или кооординате, или крајеви дужина x и x, а не могу у исти мах бити и једно и друго. Овде смо сада у домену најзанимљивије техничке апорије релативизма: ако физичко тело има дужину, његове координате у два референтна система се не поклапају, а ако се координате та два референтна система поклапају, онда физичко тело нема дужину. У релативистичком систему који мирује тело има дужину x-x’=0. Не може се прихватити оно што је учинио Ајнштајн, да физички тумачи незавршену операцију, x=x, као коначну, јер му је дотле досезало познавање особина нуле.

И да закључимо, релативистичка противречност је у следећем: ако је физичко тело подударно координатном систему, онда је разлика њихових координата бездимензионална тачка, односно нула, јер x-x’=y-y’=z-z’=0; такво релативистичко физичко тело нема дужину, а осе тако замишљеног координатног система, x, y и z, нису и не могу бити протежне осе. С друге стране, ако је физичко тело одвојен ентитет у односу на координатни систем, онда се прво мора утврдити њихов посебан однос, за шта нам је потребан трећи, од њих независан референтни координатни систем, за ова три четврти, и тако даље до n+1.( И као што је познато, В.Варићак, Миланковићев професор, већ је показао да постоји неограничен број специјалних теорија релативности, то јест да је у питању “Ајнштајнова лична теорија”, која у науци не води ни до каквог објективног сазнања).

О употреби нуле

У Галилејевом релативизму, ако је x’=0, то значи да неко тело А релативно мирује.

У Ајнштајновом релативизму, ако је x’=0, то значи да тело А не постоји. Зато физичари, ненавикли на онтолошка разматрања, тако лако превиђају ову Ајнштајнову формалну грешку, која целокупну теорију чини бесмисленом: уместо 0, Ајнштајн пише x које је по претпоставци веће од нуле јер имплицитно означава тело које постоји.

Посматрачи који у виђењу располажу привилегованим референтним системом константне и од брзине извора, v, независне брзине, c, као и мерење непокретним и покретним сатовима показује се потпуно сувишним. Целокупна Специјална теорија релативности, као што смо горе показали, следи из саме формуле s=vt, и добијена је заменом нуле вредношћу x већом од нуле, а да то није нигде озбиљно дискутовано, нити физички једнозначно образложено. У целој теорији нулом се оперише као вредношћу већом од нуле, што је научно скандалозно, али донекле физички одговара јер, као што смо рекли, нула је аритметички објекат за вечну садашњост.

Логички скелет Специјалне теорије релативности или како Ајнштајн из једне исте формуле за једнолико кретање, s/t=v, изводи неједнакост дужина, брзина и времена

1) Порекло неједнакости дужина дато у корацима 1,2,3…и потезима а,б,ц… (ради прегледности за дужине пишем s и sуместо x и x’):

1.a.  s/t=v (релативизам почиње од оног што су сви већ прихватили)

1.б.    s = vt (одавде следи релативистички систем једначина 2.a. и 2.б.)

2.a. 0 = s–vt

2.б.     0 = vt–s

3.a.    s’ = s–vt (неједнакост дужина постиже се заменом нуле општим бројем s)

3.б. s’ = vt–s

4.a. s–s’=vt

4.б.   s+s’=vt (одавде следи и неједнакост времена t , као и брзина v, шта год пожелимо)

5.a. s–s’ ≠ s + s (неједнакост дужина Ајнштајн посматра реципрочно: непокретна дужина у покретном систему референце је дужа, s + s’, а покретна дужина у непокретном референтном систему је краћа, s–s);

5.б.     s + s’/ s – s’ > 1 > s – s’/ s + s(овим је релативност дужина успостављена и даља извођења су техничке природе; у теорији релативности, дужине су обележене са xx + x’/ x – x’ > 1 > x – x’/ x + x’)

Формална грешкаје у следећем: x’ је нула, па је цео израз нула, и у крајњој линији бесмислен рачун, јер x/x=1=x-x=0. Шта смо из СТР сазнали ново о дужинама и природи кретања? Нисмо сазнали ништа ново.

Дилатација времена у покретним системима следи из разних облика формуле s=vt и независна је од физичких разлога

1.a. s’ = s–vt (непокретни систем)

1.б. s’ = vt–s (покретни систем)

2.a.  s–s’ = vt

2.б. s+s’ = vt

3.a.  s–s’/v = t (интервал t < t’, сат жури, близанац на земљи стари)

3.б. s+s’/v=t(интервал t’ > t, сат касни, близанац у светлосној ракети се подмлађује).

И према томе:

3.ц.  t <1 < t Þåt>åt (релативистички космички сатови вечно су асинхрони).

Дискусија: у Ајнштајновом релативно непокретном систему, сат жури у односу на одговарајући покретни систем, t < t’, а у Ајнштајновом апсолутно покретном систему, сат касни у односу на одговарајући непокретни систем, t’ >t; и према томе нема универзално тачног времена, јер време никад није јединица, тј. t <1 < t. Овај резултат дословно значи да се Ајнштајнови сатови у принципу не могу синхронизовати јер по његовој теорији у космосу нема апсолутно непокретног система, што даље значи да нема ни референтног мерног интервала за време, T=1, с којим би часовници могли да се упоређују. Одавде следи релативистичка темпорална апорија, којом Ајнштајн у потпуности пресликава на физику Канторову неразрешену Хипотезу континуума: за хипотетички мерни интервал T=1, важи логика или-или, или је Т еквивалентно t непокретног система, или је Т еквивалентно t покретног система, тј. или Т~t, или Т~t, јер  је t’ >t.

Ајнштајн је био очито под великим утицајем Канторове неприродне математике, по којој постоји бесконачан број бесконачности, што је противразумски став (примедба је следећа: бесконачности не могу коегзистирати).

Из примера путовања Земље кроз “етар”, Ајнштајн извлачи закључак апстрактнији од Лоренцове „контракције тела у кретању“, закључак   високоапстрактан, који је веома тешко детектовати експериментом, јер је и сам научник+ део експерименталног сета.

Ајнштајнова логика: ако се, при једноликим брзинама Земље, v, и светлости, c, и за једнаке пређене путеве, sv= sc , интервали путовања tv и tc разликују, онда је ваљда свакоме јасно, да покретни системи неједнаких брзина имају различиту временску рачуницу јединичних интервала, и да из релације v/c неопозиво следи неједнакост мерних еталона времена Земље и светлости, то јест 1t ¹1t ; и према томе, у односу интервала времена при брзинама v и c, важиће tv < tc , односно време бржег система имаће нижу учестаност и протицати спорије, то јест светлосни сатови релативно ће каснити у односу на све друге сатове у универзуму. Зашто само релативно? Зато што су у космосу сви физички системи покретни у исти мах и апсолутно и релативно. Систем, који видимо да мирује, непокретан је само релативно; и он се у ствари креће, али се ми крећемо са њим истом брзином, па нам зато изгледа да он мирује. Ајнштајнов појам инерционог система је искључиво релативан.

Сматра се да нема механичког огледа изведеног у једном инерцијалном систему референце, којим се утвђује да ли тај систем мирује или се униформно креће у односу на апсолутно непокретни инерцијални систем. А шта је тачка у Механици тачке? Ако је тачка – време, онда се практично сви механички огледи изводе у односу на непокретно време – тачку.

По Ајнштајну, у Космосу нема референтног система за апсолутно математичко упоређивање брзина, сваки случај кретања је специјалан и релативан, и зато се теорија релативности и зове специјална. Неопрезне стручњаке Ајнштајн је убедио да “специјално” значи “односи се на униформна кретања”, за разлику од “опште теорије релативности, која се односи на убрзана кретања”. Не, “специјална теорија” негира сваку космологију кретања, сводећи је на безнадежно велики број појединачних “специјалних” случајева. Далекосежна последица њеног усвајања је формирање корпуса лажне проблематике у теоријској физици, (на пример, питање “да ли се космос скупља и шири?”), тако да физика од Ајнштајна на овамо приметно стагнира, док технологија напредује независно, нагомилавајући фундаментална питања на која теоријска физика нема одговор.

Ако треба дати једну општу оцену теорије релативности, може се рећи да је то лична Лоренцова и потом лична Ајнштајнова површна филозофија природе, математизирана поетска имагинација, чије су формалне математичке грешке прихваћене само због тога што се у теоријској физици од математике не тражи строга интерпретација. Такав захтев, по мени нужан, да се математички објекти двосмерно једнозначно физички интерпретирају, погрдно се назива – ‘физикализам’. Али, без ‘физикализма’ нема ни промене научне парадигме, ни развоја фундаменталне физике. Јер онтологија математике је временска, а време је основа физичке реалности.

Уместо да све поступно дефинише, што би га можда одвело до физички применљивог научног резултата, Ајнштајн је усвојио већ постојеће појмове и само их плитко релативизовао, не улазећи у онтолошко заснивање релативизма, то јест препуштајући онтологију релативистичке концепције произвољним тумачењима.А без тачне онтологије, нема физике, али ни формално коректне математике.

Мој закључак је да Ајнштајн није до краја филозофски промислио сопствену теорију. И то је у реду, тај посао није завршио ни Питагора. Међутим, оно што је неприхватљиво, то су формалне грешке: ово је теорија у којој се непрестано врше математичке операције неједнаким јединицама, као што су t и t’, s и s’, као и нулом написаном општим бројем (0= tA;0= s’; 0=v u c+v=c) , а потом се необични резултати физички тумаче на експериментално недоказив начин (“дужина се контрахује зато што се време дилатира, и обрнуто”), или парадоксално (парадокс близанаца), што све заједно управо драматично указује на потребу строгог испитивања физичких својстава математичких објеката, пре свега испитивања физичке самоидентичности броја  (у смислу његове временске и просторне егзистенције). Предлажем да се почне питањима: Колико има бесконачности? Шта је аритметичка нула – физички? Шта је геометријска тачка -физички?

Ајнштајново време је ”запета”, реално време је тачка

Вратимо се на час поново Дефиницији симултаности.У сагласности са дефиницијом, два сата се синхронизују ако

„tB – tA = tA – tB .

Таксативно побројмо физичке услове огледа, ради јасноће:

1.         почетак путовања светлости је tA ;

1.a.      почетак мерења је такође tA;

2.         крај путовања светлости је tA;

2.a.      крај мерења је такође tA;

3.         интервал путовања светлости од A до B и назад до A је 2t;

3.a.      интервал мерења тог путовања је tA ;

4.         тренутак рефлексије tB je на средини интервала путовања 2t;

4.a.      тренутак рефлексије tB je на средини интервала мерења tA;

Анализа нам показује да Ајнштајн користи два система једначина, оба имплицитна, један у дефиницији, а други у изразу за синхронизацију сатова.Ево их:

Дефиниција:

5. tA + t = tB

5.a.      tB + t = tA , и када саберемо леву и десну страну, 2tB се скраћује, и то је

5.б.      tA – tA= 2t.

У модуларном изразу за синхронизацију сатова, скраћује се 2t:

6.         t = tB – tA

6.a.      t = t’A – tB, и према томе, за t=t,

6.б.      tB – tA = t’A – tB , и најзад

6.ц. tA + tA = 2tB

Да би израз за синхронизацију сатова био сагласан дефиницији симултаности, морају се испунити следећи формални услови:

7.         време почетка путовања светлости tА мора се поклопити са почетком мерења tA;

7.a       тренутак рефлексије tB је на средини интервала путовања 2t, само ако је 2t/2= tB (дефиниција);

7.б.      тренутак рефлексије tB је на средини интервала мерења tA, само ако је tA/2=tB (израз за синхронизацију сатова);

7.ц.      интервал путовања светлости 2t мора бити једнак интервалу мерења tA;       

Анализа испуњености задатих  услова:

8. За tA = 0, i t > 0, сви горњи услови су испуњени; трајање догађаја 2t поклапа се са трајањем мерења tA, тако да важе еквиваленције:

8.a.      2t = tA Const., за време;

8.б.      2AB2t = 2ABt’A Const., за простор;  

9. За tA > 0, из израза tA = 2t + tA (дефиниција), и tA = 2tB – tA (једначина), следи 2tB > 2t, одакле даље следи да је укупно време путовања, 2t, (дефиниција), краће од укупног времена мерења, tA , (једначина), то јест tA > 2t. Из овога даље следи да је пут који одговара мерењу ABAtA, дужи од пута ABA 2t који одговара путовању, то јест ABAtA > ABA2t Шта ово значи?

Очигледно, за tA > 0, једначина противречи дефиницији, јер се за ту вредност почетак мерења tA физички не поклапа са почетком путовања 2t:

10.       за tA > 0, t > 0 i tA t, не поклапају се времена

10.a.    зa tA > 0, t > 0 i tA = t, не поклапа се простор (tA je тачка A, a t je дужина AB).

И према томе, за tA > 0, време мерења tA дуже је од времена путовања, 2t, то јест за tA > 0 следи да је tA > 2t. Шта је овде проблем?

Као што видимо, за tА > 0, проблем је онтолошки, у нивоу самог постојања. Појаснимо ствари до краја:

tA, tB, и tA су просторне позиције A,B,Aрастављене временским интервалом t. За интервал времена t = 0, позиције A,B и Aколабирају у A, а њихова времена се подударају tA= tB=tA .

Уочимо да време путовања светлости t почиње од t0=0 Const., (дефиниција), а мерење времена тог путовања од tA³ 0, (израз за синхронизацију сатова).

У ком су физичком односу време почетка путовања светлости t0, и време почетка мерења – tA ?

Они су потпуно и физички и математички независни, јер је за tA³ 0, t=t, и обрнуто. За случај бројне еквиваленције tA=t, имамо онтолошку независност, то јест почетно време мерења tA постоји, (tA >0) и онда када t времена нема, (t=0), и обрнуто.

Ово дословно значи да tA и t коегзистирају само онда када немају релацију, то јест када је t = tA = 0 одакле следи t = tA = tB = tA= 0, па према томе не постоји више ни мерење времена tA, ни време t; просторне позиције A и B такође се не разликују, тако да и време t, и простор AB колабирају у заједничку бездимензионалну тачку А. Ова сингуларност практично значи да је релативност времена противречно заснована на одсуству било какве физичке релације А, (нуле простора у тачки А), и временског интервала t, (времена већег од нуле, чија почетна граница је такође у нули простора, односно у позицији А).

Закључак: Симбол tA има противречну вредност, јер је t модул, чији је почетак t0=0, док читаво tA може бити неки број n>0. То је  као да смо нулу индексирали са n>0, то јест као 0n. И заправо је читава Специјална теорија релативности саграђена је на противречној тврдњи да геометријска тачка има временску вредност већу од нуле.

Рекапитулација и анализа примера:

11.       за t = tA=0, следи t=tA = tB = tA= 0, и ту нема ни мерења времена tA, ни времена t.

11.a.    за t=0 i tA > 0, има мерења времена, tA = tB = tA= n, али нема времена, t=0.

11.б.    за t > 0 i tA > 0, има времена t, има и мерења времена tA, али се почетак путовања не поклапа са почетком мерења; интервал путовања светлости t почиње у t=t0=0, док мерења времена tA почиње у tA > 0, тако да је укупно време мерења дуже од укупног времена кретања, tA> 2t, из чега следи да је измерени пут светлости 2ABt’A дужи од пута светлости 2AB, дефинисаног интервалом путовања 2t, тако да је 2ABt’A > 2AB2t .

Како је ово могуће? Како је Ајнштајн успео да, упркос томе што интервали мерења и путовања нису једнаки, то ипак математички усагласи? 

Као што смо већ напоменули, у извођењу зависности времена од кретања, Ајнштајн је без онтолошко-физичке дискусије применио модуларну математику. Изгледало му је да је временски интервал t у ствари модул за стационарна времена tA, tB, и tA и да је стога модуларни рачун изузетно погодан јер се њиме непротивречно може показати како су димензије покретног времена и простора различите од димензија непокретног.

Коресподенција времена и простора у tB – tA = tA – tB:

1. време

t – t = t’ – t

t’= t

2. простор

B – A = A – B

BA = AB

И према томе, по дефиницији:

t + t = t’

t’ = 2t.

По једначини за синхронизацију:

t’= t .

Анализа:

2AB одговара t’ = 2t

AB одговара t .

Дискусија:

– по дефиницији: t’ – t = 2t – t = t, одакле следи t = t, и даље следи AB=BA

– по једначини: t’– t = 0 одакле следи t’= t, и даље следи 2AB=BA

Закључак:

t’t , jer

2AB AB.

Објашњење: техника Ајнштајновог трика је у стављању запете на време уместо на простор, тако да зрак светлости крене из простора у простор, (из А у В), али се из простора В враћа у време tA , а не у простор А’t. Проблем је у запети t’, јер је t’=2t , односно, t’≠ t. Међутим, Ајнштајн тврди управо супротно, (t=t), служећи се напросто тиме што је граница сваког модула 0, t0=0, тако да збир t0 + tA увек даје tA неизмењено.

Горња аргументација мења физичку интерпретацију једначине за  константност C:

2AB/ tA – tA = C, и према томе,

А) за tA= 0, tA= 2t и следи 2AB/2t = C;

Б) за tA> 0, tA< 2t и следи 2AB>2t = C’ > C.

Као што видимо, интервал t је неадекватним обележавањем tA изједначен са сопственом почетном границом t0, иако граница интервала t0 није једнака t интервалу, то јест t0 t, као што тачка није једнака дужини AB,  Aдужини AB.

За tA > 0 време-простор tA није еквивалентно простор-времену At што значи да то није континуум, односно значи да време и простор нису појаве истога реда, него имају различиту онтологију.

За tA = 0 важи еквиваленција tA=At, али је простор А без димензија, једнак нули, односно тачки, што не одговара људском искуству простора.

Решење је једноставно: време је дубље од простора и према томе време и простор морају имати различите математичке моделе. Простор не може бити нула, јер има димензије, док време може бити нула, јер нема димензија. Време људског искуства је вечна садашњост која се не може делити. Време је ентитет вишег реда од простора, време је континуум, простор то није.

И према томе Ајнштајново обележавање tA je онтолошки неадекватно, јер за tA > 0 време-простор није једнако простор-времену, то јест tAАт јер је време тачка, односно нула, а простор није. Услед наведеног, ни Ајнштајнова главна претпоставка из дефиниције tA=At није тачна јер у физичкој реалности време и простор имају различиту основну природу, па се не могу изједначавати ни математички.

Логички гледано, Специјална теорија релативности је квантна теорија времена као универзалне релације. Дуго, дуго сам размишљао у чему је математичка суштина Ајнштајновог релативистичког метода. Ево у чему: квантовао је релацију, тј. увео је ‘квант релације’ – константу свих константи, хиперконстанту, чиме је омогућио једнакост иначе природно неједнаких јединица. Модуларна математика посебно је погодна за овакву манипулацију, јер је први број модуларног низа независан од модула, а крајњи је зависан, тако да ‘израчунавањем уназад’ можемо произвољно померати почетну границу, а да увек имамо бројно коректан резултат.

Квантовање релације је логички кључ за разумевање, деконструкцију и уједно урушавање Ајнштајнове теорије релативности. Ево шта је  ‘квант релације’ и како је он физички и математички могућ:

1. Ајнштајн је, наравно, знао за формулу: простор/време=брзина, тј. s/t=v. Шта је брзина v? v није ни простор, а није ни време… Брзина v је релација простора и времена.

2. Напишимо било који количник бројева a,b,c…a/b=c. Шта је c? c је релација а и b На пример, ако шест бомбона поделимо на три детета, то ће бити 6/3=2. Шта је ова двојка физички? Двојка, то нису бомбоне, јер их има шест, то нису ни деца, јер их има троје, то није ни сама операција дељења, за њу имамо посебан знак (6/3); двојка је релација бомбона и деце, број са посебним, релативистицким својствима, који тачно одређује зависност појединог детета од количине бомбона.

3. Поделимо производ броја деце 3 и релативистичког броја 2, бројем бомбона 6, тј.  3×2/6 = 1. Шта је ово 1 ? Напишимо ово општим бројевима: a/b=c Þ b×c/a = 1, исто тако, из е/dÞ х×d/е=1, исто тако из 56/7=8 Þ 8×7/56=1, исто тако је производ  брзине воза v (овде је vрелација, тј. релативистицки број) и времена на мом сату t подељен дужином пруге s, једнак јединици, тј. v×t/s= 1. И према томе, релативистички број помножен децом и подељен бомбонама једнак је релативистичком броју брзине воза помноженим временом мог сата и подељеним дужином пруге, а све ово једнако је 8×7/56=1 и даље, једнако је a/b=c, јер, Þ b×c/a = 1, итд. Шта је, дакле, 1? То је свемоћна јединична мера за релацију, квант релације, који математички законито повезује било шта са било чим у космосу, бомбоне са децом, простор са временом, атоме и Планкову константу, корпускуле са таласном дужином, галаксије са јесењим лишћем у парку, и наравно,  повезује енергију са масом,  јер је m×/Е=1, где је – релативистички број, а 1- квант релације. Из овакве логичке прогресије проистиче утисак о свеобухватности релативистичке концепције (Дозволите ми овде античку филозофску дигресију: не могу рећи релативистичке идеје, јер релација и негација нису идеје. Ту је учитељ Платон био у праву над учеником Аристотелом. Релација је континуитет, којим су повезани унутрашњи делови Бесконачности, или, исто тако, Бесконачност је идеја, а релација континуитета је њена особина. Ајнштајн је математизовао континуитет, главну особину времена, али није открио шта је то само време, није схватао вечну садашњост. И зато се у релативистичкој теорији “време разликује од тачке до тачке простора” и стално изнова треба израчунавати некакву симултаност; Ајнштајн је побркао садашњост (само време) са особином времена (релацијом непрекидности). И како релација не постоји самостално, него само уз време, он је релацију поистоветио са временом и тврдио да “време не постоји реално”. Међутим, сви знамо да делови бесконачног нужно претходе релацијама тих делова: да нема ни деце, ни бомбона, не би било ни њиховог релативистичког броја. Заиста најдубљи теоријски физичар, Ајнштајн, није био и добар практични метафизичар, и зато није схватио физичку реалност тачке и нуле, које су идеални математички модели садашњостии и у потпуности пресликавају физичку садашњост на математичку раван значења, чинећи тиме основу генеричке математике саме стварности. И као што ћемо убрзо показати у анализи релативистичке дефиниције симултаности, уместо да у мишљењу оде до краја и збиља схвати шта је време, (онтолошки – бесконачност, физички – садашњост, математички – нула и тачка), Ајнштајн се претерано ослонио на интелигенцију и знање, та помоћна средства науке, одувек недовољна за научно откриће. Симултаност је површно дефинисао као t=t, (уместо t=0, што је дубљи ниво истог израза, тј. његов прави резултат, јер из t=t коначно следи t-t=0).

Синхронизацију сатова засновао је модуларно, на изразу t/t=1, којим се  неприродно и нетачно, али релативистички сасвим коректно, изједначавају временски интервали, по трајању неједнаки, јер t/t = t’/t’ = t’’/t’’…=1 Const. Проблем је у одређивању специфичног континуитета појединих интервала, t’,t’’…t у шта се Ајнштајн није ни упустио, и на шта се морамо посебно вратити. Дакле, за t/t=1, t/t= модул/модул = 3 сата/3 сата = n сати/n сати…= 1 Const., тј. све је опет једнако универзалној јединичној мери, тј кванту релације 1, који је даље, као што већ знамо, једнак столици кроз столицу, времену кроз време, простору кроз простор, детету кроз дете, бомбони кроз бомбону…

Непознавање природе времена и одсуство онтологије у математици воде научно мишљење странпутицом.

Метода сазнања ‘специјалне теорије релативитета’ је хипериндукција. Њена главна логичка грешка је у поистовећивању релације самоидентичности елемента са самим елементом, што математика одвојена од физике, формално покрива, и тако математичари немају примедбу на 1=1, а физички превид је баш ту.

И на крају, да се мало релативистички нашалимо:

Дете, подељено само собом, даје јединицу, тј. хипериндуктивни појам ‘појединачног детета уопште’, (дете/дете=1 Const.; укупан број деце у космосу, у  односу на самог себе, такође је константан и једнак јединици, што математички значи да се може тачно израчунати). Сума ‘појединачне деце уопште’, (1+1+1…= збир кваната релације = релативистичком броју), образује јединствени појам  ‘општег појединачног детета’ (релативистички број), и све то потпуном математичком индукцијом, без дедуктивног корака.  Релација 1=1/1, главно средство релативистичког убеђивања, која значи ‘појединачни ентитет уопште’ апсурдно је уопштавање значења јединице, као што је и експериментално неупотребљиво, јер је потпуно неодређено; ‘квант релације’односи се на било шта и било кога, због чега ова теорија за преко сто година није ни најмање напредовала, нити је из ње проистекла било каква технологија контроле времена у физичким процесима.

Из ‘релације’ нема повратног пута до елемента, ни математички, ни физички: из релативистичког броја односа деце и бомбона, не могу се унатраг добити ни деца ни бомбоне. Грдно би ме занимало да видим како је највећи Ајнштајнов енглески и светски промотер, Сер Артур Еддингтон, израчунао тачан број појединачних протона у космосу, (Енглеско Краљевко друштво никада није усвојило ову његову рачуницу), јер верујем да је у томе успео само захваљујући доследној примени релативистичког метода хипериндукције.

…крај

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: