Резолуција о Сребреници: Александар Павић, Никола Јанић, др Љубиша Симић


Пошаљите овај чланак пријатељима

Пре него што погледате ова два врло значајна видео прилога желим да нагласим да ми данас као народ, нација, ми Срби и Српкиње у својој свеколикој историји, бијемо одлучну и највећу битку, судбинску, јер на сцени је рат за наше душе! Не смемо дозволити да се донесе нека пристрасна резолуција која се ма којом ублаженом речју може протумачити од стране светских моћника као наше признање било чега, јер то ће за њих значити признање геноцида у Сребреници, којег нема у реалности, већ само у њиховим злочиначким „кухињама“. Поготово упозоравам патриотске снаге које врше притисак на ове властодршце, да не наседну на било какве трикове са речима, јер зна се шта је неутрална резолуција којом се желе осудити сви злочини.

Међутим, једину резолуцију коју треба шибицари да донесу, да ин натерамо притисцима, је резолуција о потпуно новој и темељној истрази релевантних међународних институција око тога шта се заиста десило у Сребреници, и око ње, у периопду рата од 1992 до 1995.

Ако изгубимо ову битку, овај рат за наше душе, ова наша однарођена власт, ови сво-страначки шибицари, прогласиће нас геноцидним, и следећих 1000 година ћемо сањати робство под Турцима, јер и кад си роб, ти сањаш слободу, бориш се за њу, имаш слободарску самосвест! Али, ако нас прогласе геноцидним, бићемо само „биолошки отпад“ без права на живот достојног човека, без права на било шта.

Др. Љубиша Симић, форензичар,Сребреница, жртве, Хашки трибунал

Линк ка видео прилогу на:http://www.viddler.com/
Преузми видео прилог путем овог упутства.

Најбитније ствари из говора Др Симића које доказују да је све око Сребренице монтажа пропаганде лажи су ове:

  • Хашки трибунал има 3600 форензичких извештаја.

  • Један форензички извештај није једно тело.

  • Српским форензничарима и антрополозима није био дозвољен приступ ископавањима.

  • 1500 извештаја садржи свега неколико костију.

  • Само се са сигурношћу за 442 извештаја може рећи да су жртве стрељана, јер су имале повез преко очију.

  • На 650 извештаја могу се наћи трагови од гелера, неког другог пројектила, или металног фрагмента у телу, што јасно указује да те особе у тим извештајима нису страдале путем стрељања, већ су погинуле током повлачења муслиманске 28 дивизије ка Тузли.

  • Известан број тела је је скоро комплетан са меким ткивима, где нама трагова никаквих повреда, што указује да су ти људи из Сребрнице умрли природном смрћу или од неке болести.

  • У неким примарним масовним гробноцама (нису прекопаване и премештане) које су одкопане 1996-те и 1997-ме, нађени су остаци који су потпуно огољени, значи били су лишени меких ткива. То значи да су ти лешеви морали остати у земљи више од једне, две или три године, што говори да ти људи чији су такви остаци ископани, нису сигурно страдали 1995-те, већ раније, ’92-ге, ’93-ће, јер да би дошло до дезинтеграције меких ткива наука каже потребно је од 5 до 10 година. Значи јасно је да те особе нису погинуле 1995-те!

  • У свих трих 13 масовних гробница, по тим оригиналним форензичким извештајима које је Др Љубиша Симић имао на увид, нађено је 1919 левих и 1923 десних бутних кости, што јасно и прецизно показује да је у свим тим масовним гробницама сахрањено нешто мање од 2000 лешева. Међутим… када се погледају сви ови налази, види се да и од тих 2000 лешева, далеко је мање страдалих људи путем неког злочина, већ су погинули приликом борби, или су умрли од неке болести.

Разлика до пројектовании 8372 леша воде се као „нестали“ и никако не могу бити жртве геноцида, кад су већ нестали, јер треба наћи леш и доказати обдукцијом о чему се ради.

Резолуција о Сребреници: Александар Павић, Никола Јанић

Емисија је преузета са сајта „Корени“

Линк ка видео кипу на:http://www.viddler.com/
Преузми видео прилог путем овог упутства.

Преузми транскрипт емисије:
Резолуција о Сребреници (Word 2003)
Резолуција о Сребреници (Pdf)

Дијана Ивановић: После толико тога изреченог о Сребреници, многима је тешко да се у томе снађу, разумеју, схвате и поверују. Но, штогод мислили, Сребреница је свакако свакодневно присутна у животу Србије, Босне и Херцеговине, али и шире. Истина о злочинима у Сребреници важна је и за жртве, и за праве кривце, и за невино оптужене, али и за све нас. Једна или две резолуције, најновији је политички контекст Сребренице око кога се споре
многи у Србији, али и у Европи. Зато је то тема и наше емисије. А у њој разговарамо са Николом Јанићем, председником Српског савеза у Шведској и са Александром Павићем, политикологом. Добар дан, обојици.

Никола Јанић: Добар Дан.

Александар Павић: Добар дан.

Дијана Ивановић: Господине Павићу, на основу онога што сте говорили у медијима поводом резолуције, изгледа да за Вас није спорно да ли једна или две резолуције, него је просто, за Вас спорна резолуција уопште. Зашто је то тако?

Александар Павић: Тако је. Па, прво да кажем да сам ја написао књигу која се зове
„Забрањена истина о Сребреници“, у којој сам покушао да предочим домаћем читалаштву неке верзије збивања у Сребреници из западних извора који говоре сасвим супротно од онога што се десило. Тај проблем пратим. Некада сам био на положају у Републици Српској, у кабинету председника. Тако да кажем, да имам неку…неку, неки контекст из кога могу да коментаришем ову целу причу. Најкраће речено, Резолуција о Сребреници је за мене спорна под број један, зато што је то нешто што се од нас нигде не захтева. Значи, то није наша обавеза, како се представља. Под број два, зато што је сама званична верзија о Сребреници, која се покуша представити, не само Србима, него целом народу бивше Југославије, злоупотребљена и погрешна. Значи, има довољно доказа који показују да
уопште није онако како се десило. И да у ствари, још увек не знамо ни ко су прави кривци, ни
која је тачно бројка у питању. Једино што знамо је, да је један суд, врло споран суд, Хашки трибунал, трибунал за бившу Југославију, употребио реч геноцид у пресуди једном генералу Војске Републике Српске, Радославу Крстићу. За кога је у пресуди ипак, речено да он, нити је наредио икакав злочин у Сребреници, нити је чак знао да се он и десио. То је за почетак. И мислим да је то једна од ствари за које људи не знају. Има још маса ствари. Не знам да ли је емисија довољно дугачка да о томе причамо, али навешћу само још једну ствар. Једини човек који је правоснажно до сад, оптужен за директно учешће у злочину неком у Сребреници, у јулу 95. године, није Србин. Хрват из околине Тузле Дражен Ердемовић. И, уопште ми није јасно како то, српски народ треба да одговара за то што је урадио један Хрват из околине Тузле. И то на основу његовог признања, контрадикторног признања. Он је неколико верзија дао у свом сведочењу Хашком трибуналу, на основу чега је добио статус заштићеног сведока, измењени идентитет и могућност да се његова породица пресели у неку западну земљу, где живи под туђим идентитетом. И где је он некажњен у стању да сведочи против оптужених, а да сам никад није био подвргнут неком унакрсном испитивању.

Дијана Ивановић: Господине Јанићу, имате ли Ви дилеме и каква је, ако имате, везано за
Резолуцију о Сребреници?

Никола Јанић: Све што је господин Павић рекао, то стоји и наравно има још пуно тога. Живим четири и по деценије ван Србије, и могу да говорим како ми то посматрамо и видимо… по питање Сребренице и злочина уопште. Прво је да нико никада није рекао, није објаснио који период то обухвата? Да ли је то месец, два, годину пре пада Сребренице? Да ли је то дан при паду или два дана после пада Сребренице? Нико никада није о Сребреници говорио о томе и не знамо шта обухвата формулација „злочин у Сребреници“. Мислим да је формулација „злочин у Сребреници“ веома погрешна и требало би да се промени и да гласи:
„Злочини на подручју Сребренице“. Када говорим, на подручју Сребренице, сматрам и саму Сребреницу и околину. Мислим да би било катастрофално, а мада господин Тадић говори о неком моралу, мислим да нема никакве моралне основе да се усвоје две резолуције. Нити видим, зашто би српски парламент, Скупштина у Србији усвајала посебну резолуцију о Сребреници.. Господин тадић је поменуо да је то из разлога потребе општег помирења. Знате, ако хоћемо помирење на овим просторима, мормо да почнемо да говоримо о глобалној истини, о дешавањима на овим просторима. Ми не можемо више да прихватамо да се говори само о српским злочинима над другим народима, а никако обратно. Господин Тадић је једног истог дана у „Политици“, рекао је да би он био срећан ако би чуо да се неко извини Србима. Истовремено, у истог дана каже: У скупштини ће се усвојити та резолуција, или две резолуције. Да би се усвојила резолуција у парламенту, у Скупштини Србије, потребно је… мислим 126 гласова или тако нешто, да би имали већину. Ја молим једног, или два, или три члана ДС-а или било које партије из позиције, да покажу политичку непослушност и храброст и да за то не гласају.

Дијана Ивановић: Господине Павићу, Ви сте мало пре поменули да нас пресуда суда у Хагу не обавезује ни на шта. Она гласи овако. Дакле: „Србија није учинила довољно да спречи геноцид у Сребреници“. Чини се да је она врло деликатна по Србију у оваквој форми, јер уствари, подразумева дубоку моралну одговорност или је она пак, заправо наша победа, као што неки мисле?

Александар Павић: Па, знате шта, с обзиром на пропаганду која се врши против Србије све ове године, ипак се то може сматрати победом. Зато што, стварно мислим у контексту последњих петнаест година, сматрам, ми смо под толиком лупом, да је нађена и једна трунчица која би нас повезала са било којом ствари, лошом, која се десила на овим просторима, не само Сребреницом, да би то било у пресуди. Чим то није било, значи да они нису могли да нађу ни мрвицу доказа. У том смислу то јесте наша победа. А, мислим да је уствари ово био више политички начин да суд, на неки начин, оправда сву ову… ретроактивно да оправда, сву ову пропаганду која се врши против Србије и српског народа свих ових година. Јер, то што је речено практично, знамо на кога би тачно могло да се односи, да није ништа урадио да спречи то. А то су војници из састава Уједињених нација који су били на терену, на првом месту холандски војници, за које постоје сведочанства да су буквално стајали скрштених руку, пропустили прво наоружане припаднике војске Армије БиХ да се повуку из Сребренице. А онда неколико стотина српских снага да уђу у Сребреницу. Значи, нису прстом макли. Ако је ико био у позицији да ишта спречи, а кажем, још увек је спорно шта се стварно десило, то су били они. Значи, суд би на првом месту требао њих, као и уопште Уједињене нације, да прозове да нису ништа урадили да то спрече. Знате шта, ништа није, ни Кина ни Индија нису ништа урадиле да то спрече. И шта ћемо сад да урадимо? Значи можемо да осудимо цео свет. Постоје људи који су били на терену, званично, чији је био посао да тако нешто спрече, нису. Као што нису спречили ни то, да Сребреница не постане милитаризована зона, уместо да буде демилитаризована зона, по резолуцији Уједињених нација. Значи, и тадашњи Генерални секретар Уједињених нација, Кофи Анан, као и пре њега Бутрос Гали, су јасно рекли, недвосмислено, да Сребреница није била демилитаризована. Значи, она је служила као база за нападе на српске снаге. Значи, они нису направили предуслове да, уопште престану оружана дејства на том, на том читавом подручју. И у том смислу су они најодговорнији. Али кажем, мислим да је Међународни суд правде том формулацијом само хтео… мислим да су они сматрали да не може све да буде да се Србија уопште не помене, ни у каквом контексту. Јер, то би, на неки начин потпуно порушило све оне претходне квалификације. Тако да, мислим да је то више политичка ствар. А оно што нас обавезује у тој одлуци једино је, да се испоруче преостали који су оптужени за ратне злочине од стране Хашког трибунала.

Никола Јанић: Сигурно је, да треба осудити злочине. Сигурно је, да одговорни за злочине треба да одговарају. Свачија мајка исто плаче. Да ли је муслиман, Хрват, Шиптар, Србин, није битно. Не можемо да прећуткујемо злочине. Али, крајње је време да се Србија, цела Србија, да се сви Срби уозбиље, и да кажу: Доста, довде је (показује руком на врат). Признајемо оно шта је учињено, али, хоћемо да признате шта сте ви учинили нама… И ако саберемо дешавања у Словенији, у Хрватској, у Босни, на Косову… па знате, питање је онда… ако смо већ толико безобразни да говоримо о величини злочина, да видимо који је народ највише настрадао? Муслиманске избеглице и избеглице са Косова су добродошли свуда на Западу. Они добијају посао, невраћају се, добро живе… А са српским избеглицама је другачије. У Србији гладује 700 хиљада људи и у Србији имамо око 600 хиљада избеглица из тих подручја. Да ли су они отишли одатле зато штоим се није извинио, као што рече господин Тадић…? Не, господине Тадићу, Ви морате да идете много даље и да и Ви тражите извињење. Покажите Ви да волите Вашу земљу и народ чији сте Ви председник. И тражите од других све оно што сматрате да наша скупштина треба да уради. А наша скупштина треба да усвоји једну једну резолуцију, једну једину резолуцију, у којој ће да се осуде сви злочини, где ће да се тражи одговорност за све злочинце. Онда можемо да кренемо даље. И то је први озбиљан корак ка помирењу.

Дијана Ивановић: Да ли је господине Павићу, ово што говори господин Јанић, ипак та једна резолуција, једна права мера и дистанца, ипак од злочинаца?

Александар Павић: Те резолуције служе Западу да би он опрао савест. Онај ко је упалио фитиљ рата на Балкану седи у Вашингтону, у Берлину, на првом месту. И они, који сад чине злочине огромних размера у Авганистану, Ираку, они су ти који стоје иза ових покушаја, да се сада овде народи међусобно оптужују, да се посипају пепелом. Значи, нас прозивају људи који стварно чине праве, истините злочине. То је оно што мени смета. И ни једна резолуција неће ништа да уради, неће задовољити ни једне жртве и неће ништа променити. Значи, то је лицемерје. Комисија Републике Српске када је донела своју, свој извештај о дешавањима у Сребреници, то је било под великим притиском Педи Еждауна. Међутим,
морам овде још један мит да раздвојим. Пошто неки политичари у Србији причају да је ето, Република Српска је признала геноцид у тој резолуцији, па према томе зашто ми треба да будемо већи католици од папе. Али, то није тачно. У том извештају комисије уопште Република Српска није признала да се десио геноцид. Геноцид је поменут једном у контексту тога шта, како гласи пресуда Хашког трибунала генералу Крстићу. Значи, ове резолуције, ем што служе за прање савести Запада, служе као политичка средства за наставак ове колонијалне владавине која се успоставила на овим просторима. Резолуција сад, која би била делотворна, једино, и то у неком моралном смислу је, резолуција која би позвала на оснивање комисије која би испитала праве околности дешавања у Сребреници и на другим местима где су се дешавали, хаде да кажемо, бар најзвучнији злочини, који се све време помињу, и током рата, и петнаест година након тих ратова.

Дијана Ивановић: Изволите.

Никола Јанић: Хтео бих да се надовежем на ово што је рекао господин Павић. Слажем се са Вама, да је то циркус од резолуције и наравно, то је разлог зашто се тражи од наших политичара да је усвоје. Али, немојмо заборавити, да ће та резолуција да се користи у западним медијима и од западних политичара, за притисак на Србију. И увек ће рећи: па
српски парламент, српска скупштина је изгласала ту резолуцију. Да ли мислите д ће скупштина у Хрватској да донесе такву резолуцију по питању рата у Хрватској? Неће. Да ли ће муслимани да донесу некада такву резолуцију по питању Братунца, Кравица, околина Сребренице или убијања Срба у Сарајеву? Неће. Господин Павић је поменуо Комисију о истини… како сте формулисали…?

Александар Павић: Да.

Никола Јанић: Знате шта, 2000. године, био је основан Савет дијаспоре Савезне владе Југославије, где је било 11 чланова из расејања и 11 одавде. Од тада ми из расејања тражимо од ове земље, од ове владе, од свих политичара који су били, који долазе и који одлазе, тражимо да се расејање веома озбиљно и организовано укључи у изношење истине о дешањима на овом простору. Значи, не прикривања српских злочина. Али, не дозволити да се склањају под тепих злочини извршени над нама. И, уопште мислим на истину о распаду Југославије, о дешавањима после тога… За време господина Свилановића, дословце ми је у разговору рекао: па не можемо ми Западу да причамо да смо ми анђели. Наравно. Али никада нису прихватили, да ми не требамо Западу да дозволимо да све време само говори да смо ђаволи. Ту је проблем.

Дијана Ивановић: Господине Павићу, мало пре сте поменули да усвајањем резолуције Србија признаје геноцид. Међутим, постоје неке тврдње, да текст резолуције о Сребреници неће бити употребљен појам „геноцид“, као што је то у случају пресуде Међународног суда правде и у тексту Резолуције Европског парламента. Уместо осуде сребреничког геноцида српски посланици имаће прилику да осуде ратни злочин у Сребреници. Је л’ Вам то мало делује на неку трговину?

Александар Павић: Да. Па, знате видите, ту се политика опет умешала. У ствари, опет не говоримо о истини, него говоримо о политици. И наравно, ми нисмо још видели текст те
резолуције и не можемо да га коментаришемо. Али знате шта, што се каже: Кога су змије ујеле, он се плаши и гушетра. Значи, ја имам основ за сумњу у то, шта ће да буде предложено као резолуција. Друго, ја знам да су се изјаснили бар неки коалициони партнери садашње владајуће коалиције, који кажу да неће гласати за резолуцију, ако не садржи реч геноцид. Значи то ми све говори… и трећа ствар да сам председник од кога је потекла идеја да говори о две резолуције. Значи да он хоће да истакне то… та дешавања у Сребреници у јулу 95. године. Господин Јанић је врло добро рекао да постоје дешавања и пре јула 95. године, до јула 92. године, где је страдало преко 3000 Срба. Значи, то неће бити поменуто у тој резолуцији највероватније. Значи, ја не могу сад да нагађам, али само могу да кажем да начин на који је представљено ово, не улива ми поверење. Значи, зашто је то урађено у Републици Српској, дан после славе Републике Српске да се тај народ додатно убије у појму? То се мени не допада. Не допада ми се чињеница да је на другом Дневнику РТС-а стављена велика бројка 8372 са Срребреничког меморијала. А то уопште није бројка која је ичим потврђена. Међутим, гледалишту у Србији је то представљено као бројка која се подразумева, као да, толико људи је побијено у Сребреници, то је геноцид. То није тачно. То… то је потпуно једна произвољна бројка. Значи те ствари ми не уливају поверење. Дај Боже да будем демантован, дај Боже да та резолуција у ствари, буде
позив за утврђивање истине онога шта се десило у Сребреници у јулу 95. године, и због нас самих, и због жртава. А оне на првом месту и њихове родбине, заслужују праву истину, која се од њих систематски крије. Значи,док не чујем супротно, мислим да имам право да сумњам.

Дијана Ивановић: Та бројка је за сада, за званичну Србију неупитна. Мислите ли да ће доћи време када ће то моћи да се преиспитује?

Никола Јанић: Не. Ми већ сада морамо да питамо: На основу чега је неупитна? Бројка коју је господин Павић навео, то је бројка несталих на том подручју, укупно несталих. Друго, господин Павић је добро рекао, да се резолуција односи на догађаје у јулу месецу. Па сви знају да у јулу месецу, неколико дана после пада Сребренице није убијено 8 хиљада
и нешто више муслимана, то се зна. Знате, страшно је када седите пред камером и треба да лицитирате, да говорите о томе колико је људи убијено. То није наш посао. Пазите, госпођа Соња Бисерко говори једну цифру, госпођа Наташа Кандић говори једну цифру и господин Холбрук говори једну цифру. С друге стране, имамо исто тако западне политичаре, јаке политичаре, који говоре супротне цифре. У Босни се говори, ако се не варам господине Павићу, да се донесе закон да је забрањено негирати…

Александар Павић: Тако је.

Никола Јанић: … То је страшно. Хај’мо онда да донесемо закон да је у Србији, помињати Сребреницу до момента док не утврдимо тачно колико је убијено Срба, колико је убијено муслимана… када су убијени? Знате, они скупљају … опет понављам, заиста јавно декларишем моје поштовање и саучешће за све жртве, али, скупљати муслиманске жртве по целој Босни и чувати их годину дана, да бисте их сахранили на један дан у Сребреници, то је… мислим… према свом народу то није како треба.
Дијана Ивановић: Многи тврде да би наше доношење резолуције, опет се враћамо на наш однос према злочину, да би нас управо разликовало од оних који не желе да признају своје злочине?

Александар Павић: Знате шта, то је само један аргумент, који се само користи реторички да би се, хајде да кажемо, да би се скренула вода на ту воденицу тог аргумента да ми треба да усвојимо ту резолуцију. Значи, ту се види колико су њихови аргументи танки. Значи мислим да то уопште не стоји. И, да Вам кажем нешто, то што би се нека држава… знате шта, то што би се нека држава декларативно извинила, ја не знам кол’ко би то икоме нешто чинило, на крају крајева.

Никола Јанић: Мислите на овим просторима?

Александар Павић: Па, уопште мислим. То само по себи, то су само речи. А знате шта, дела су нешто друго. Зашто, зашто ми имамо проблем рецимо, зашто Папа не долази у Србију? Зашто не може да добије позив? Зато што, Ватикан никад није отишао, ни један папа није отишао у Јасеновац и као што је Вили Брант отишао у Јерусалим. Да је то урадио Ватикан, верујте ми, то би деловало мнго дубље на међунационалне и међуверске односе на овом простору, него декларације било које врсте. Али, ми то, још нисмо доживели. Ако један папа, који је верски поглавар, није у стању то да уради, шта ми да очекујемо од обичних политичара? О којима, мислим да мало тога доброг може да се каже на целом овом простору. Значи, то што они кажу ко ће то схвати за озбиљно? У том смислу мислим да су, опет то поређење, хајде ми да урадимо да покажемо другима као се то ради, мислим да то не стоји. То је опет, по мени, вербална замка. Јер, они само хоће од нас да изнуде признање. Верујте, то је њима најбитније од свега. Оног тренутка, кад они имају неко признање од нас, они су то, хајде да кажемо, ковертирали следећих не сто, него хиљаду година ће они то нама да држе над главом. Мислим да је то толико велики не ризик, то је одговорност, да се преузме и да се то… да се стави једна таква хипотека на будуће генерације. Извините, тај аргумент није вредан тога. А при томе, опет кажемо ствар је магловита и не знамо шта се тачно десило. Значи уопште, тај аргумент је, неприхватљив.

Никола Јанић: Пре неки дан сам видео један ТВ прилог на Б92. Мислим да треба мало да закачимо и питање медија, њихову одлучност да преставе ствари онако како они желе, или како им неко каже. Показали су снимке из Поточара, показали су господина Младића и оне наше српске војнике који дају деци чоколаду и господина Младића, који је помиловао једно дете и рекао: Будите сигурни, идите… На крају крајева, женама се обраћао. Након те слике су показали слику оних шест, мислим да је шест људи, снимак који су вртели одавно, снимак који је пуштан пре годину дана. Негде са камионом су пребачени, њих шест су убијени. А коментар је важан… значи показали су масу народа у Поточарима, показали су наше војнике, господина Младића, и коментар је овакав: А сутрадан, а после тога, су их стрељали. Пазите, показују хиљаде људи, онда пусте слику шест стрељаних на другом месту и коментарр… А ја чак мислим и да су ти који су стрељали те људе, да су они процесуирани због тога. То је нешто… па медији, ако хоће да овај народ живи боље, сви народи морају некада, кад тад да живе заједно, не у једној земљи, али као добре комшије… Онда у том случају преузмите једном ту моралну одговорност, о чему и господин Тадић говори, да говоримо о свим дешавањима и о свим злочинима.

Дијана Ивановић: Господин Додик је реаговао тако, што је рекао да Србија свакако има право да донесе резолуцију, али је и он негодовао против две резолуције.

Александар Павић: Да. С тим што је он и рекао, ја мислим да је он чак и рекао да не види потребу за доношењем резолуције неке, о Сребреници. Ја мислим да је то на првом месту рекао. И ово за две резолуције, поготову. И мислим… пазите, Република Српска је под највећим притиском под којим је икад била. И они су упркос притисцима одолевали много јаче него што то сад ради Србија. Мислим, то је између осталог на част њима, на срамоту политичара овде у Србији. И то очигледно говори још једно, да није било координације, што је још једна срамота. Значи, није било координације између председника Србије и председника Републике Српске, што се тиче овога. И то је једна јако лоша ствар. То опет говори да ту нису намере чисте, а ни добронамерне. Ја то морам да кажем.

Дијана Ивановић: О чијим намерама говорите?

Александар Павић: Па, говорим нажалост, о намерама председника Републике Србије. Значи, очигледно да председник Републике Српске није био задовољан тиме што је председник Србије рекао, и то на његовом терену, преко Телевизије Републике Српске. Ја мислим, деловао ми је чак, да је Додик био изненађен и да је био непријатно изненађен. И једноставно, уместо у овом часу, да српски лидери буду, хајде да кажемо на истој страни, да буду координисани, да правимо јединствен фронт, тачно се прави сада нова подела опет на Дрини, и што се тога тиче. Додик је дипломатски реаговао. Ја мислим да ми је деловао много незадовољније, него што су његове речи. И то је оно, што ме исто тако онеспокојава.

Никола Јанић: Јједном сам рекао да се све односи на народ и све почиње од народа. Ви сте у најављивању овог разговора рекли да се Сребреница односи на ово подручје, али и шире. Под тим шире, ја подразумевам и наше расејање. Нас три милиона Срба који живимо у расејању. Опет, мада је ово, што господин Павић говори, једно политичко питање. Али опет морам да се вратим на расејање. Сматрам да је веома недговорно од Владе Републике Србије, и од Владе Републике Српске, да нису искористили наше расејање да би ширили истину о дешавањима на овим просторима. Мада смо ми тражили то на све могуће начине. Стиче се утисак, као да неко свесно не дозвољава да ми о томе говоримо.

Дијана Ивановић: Реците нам, пошто стално помињете сада дијаспору и улогу дијаспоре, дакле ево, ова резолуција је питање које се тиче целокупног српског народа. Три милиона Срба живи ван Србије. Како ће дијаспора да реагује на ово? На који начин ће се организовати, хоће ли имати неки званичан заједнички став? И, да ли ће вас на крају крајева, неко уопште питати: Шта ви мислите?

Никола Јанић: Неће се организовати. Јер, одавде се организована дијаспора и масовно деловање наше дијаспоре кочи. Они који су на тој линији да хоћемо истину, они се коче. Једина могућност је, да се хитно створити једно тело, где ће бити људи и из расејања и из матице. Где ће професионални људи направити план, шта је примарно што требамо радити да мењамо створени имиџ о Србима, и Србији… у медијима, у јавности, код политичара?
Знате, ми рецимо имамо могућност да у шведском парламенту, а то је претпостављам и у другим западним земљама, покренемо расправу о нечему, ако сматрамо да је то од нашег интереса и тако даље. Али нема никакве симбиозе између матице и расејања. И још једну ствар ћу вам рећи. Медији играју изузетно прљаву улогу у томе. Организације које
не постоје, а и организације које постоје, али које су минорне, њих свесно избацују као моћне организацие које могу нешто да учине. А ми имамо доказа да те организације раде против интереса и Републике Српске, првенствено, и српског народа уопште, и да су ту други интереси у питању. Али то никога не интересује. Значи, расејање неће моћи да учини ништа. Али, када би из Републике Српске, када би из Србије, постојала та симбиоза, постојао
дијалог, када би нам рекли: знате шта, ево вам чињенице, тако и тако ствари стоје, наравно да би дијаспора то радила. Нажалост, у организованој дијаспори постоје велики број људи који су увек блиски режимима. Када кажем режимима, то значи, оног момента када се промени режим, мења се и став тих људи. И они раде шта им се одавде каже, или не раде ништа, док им
се одавде не каже. Хвала Богу, ја сам пресрећан, да моја организација која броји 11.062
члана, не ради то.

Дијана Ивановић: Господо, хвала вам на овом разговору. Поштовани гледаоци, ова питања која смо дотакли тек чекају своје одговоре, а на тему, једна или две резолуције или зашто уопште резолуције о Сребреници, говорили су Никола Јанић, председник Српског савеза
у Шведској и Александар Павић, политиколог. Ја сам Дијана Ивановић, хвала вам на пажњи.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: