Сребреница као судбина: Товари се бреме злочина на леђа српском народу


Преносим вам један одличан текст ауторке Мирјане Анђелковић Лукић, после ћу га прокоментарисати.

Текст Мирјане Анђелковић Лукић пренет је са сајта:Корени:
http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1977

Сребреница као судбина
-Товари се бреме злочина на леђа Српском народу

Страшан грађански рат који је беснео на просторима западног Балкана и који је у крви потопио некадашњу велику земљу СФРЈ, био је трагичан за све учеснике у њему. У рату који је био верски и грађански, све стране су добиле своје хероје, али само Срби злочинце. Једино су Србима приписане све кривице и једино Срби немају права на своје хероје, па чак се с подсмехом гледа на јунаке и из овог последњег рата НАТО против Србије.

Српске жртве се смањују, њихове патње не интересују међународну заједницу ни светску читалачку публику јер је неко још давних седамдесетих одлучио да разбије земљу и да Србе прогласи кривима за све. Неко ће рећи да сам заговорник теорије завере. То није завера већ злочиначки пројекат (о чему је наш песник Матија Бећковић једном јавно на ТВ проговорио!) у коме су учествовале све земље чланице ЕУ с мањом или већом одговорношћу, што је задатак српске интелектуане елите да истражи и свету обелодани. Тај злочиначки пројектовани и споља потпаљен рат, је уствари казна Србима за њихов допринос слободи у Првом и Другом светском рату, због учествовања у уништењу двеју немачких империја. Овај грађански рат у коме су Срби опет убијани и протеривани са оних истих простора на којима су страдали и током Првог и Другог светског рата, је освета Немачке. Моћна и уједињена Немачка после пада берлинског зида (а слаба Русија с Јељцином на челу) у сагласју са тајним службама САД, кренула је у разбијање земље и прогон њеног (српског) становништва. Реални почеци тог раздора леже још у далеким седамдесетим годинама, када је Савка Дапчевић Кучар после проглашења Устава из 1974 узвикнула:

„Хрватска пушка о хрватско раме!“

Тај поклич је трајао све до погодног политичког и историјског тренутка када је 1991. почела крвава драма.

У овом рату је пало много невиних жртава са свих страна и све жртве су једнаке, али су српске некако мање једнаке. Протерани су из заштићених зона као што је Книнска крајина која је била под окриљем УН, из заштићених зона Сребренице су муслимански бојовници Насера Орића нападали српска села у околини Сребренице и убијала њихове ненаоружане сељане.

И данас кад су времена и даље смутна, кад се Србији отима део територије и нажалост иде се и даље у разбијање Србије, група од 100 невладиних организација у Србији предвођених Женама у Црном затражило је од председника Бориса Тадића да подржи захтев да се 11. јул у Србији обележава као Дан сећања на геноцид у Сребреници. Српски парламент на основу декларације Европског парламента (ЕП) и пресуде у Хашком трибуналу без научне и јавне расправе о том догађају треба да донесе резолуцију о Сребреници. Уствари да призна недоказани српски геноцид над муслиманским народом и да тако затвори уста свим светским инетелектуалцима и представницима УН и новинарима који су били на лицу места и који имају другачије виђење догађаја око Сребренице. Предлог Резолуције о Сребреници у Европском парламенту је написао и у процедуру упутио реис-ул-улема Исламске заједнице БиХ Мустафа Церић уз подршку „Мајки енклава Сребреница и Жепа“, којом се 11. јул проглашава „Даном сећања на геноцид у Сребреници“. Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију, и потпредседница ЕП Diana Wallis су у тој резолуцији нагасили да:

„Ова резолуција није намењена прошлости. Иако говори и о мртвима, намењена је пре свега живима и њиховој бољој будућности.“

Тако нас теши Јелко Кацин наш осведочени “пријатељ” и убеђује да треба признати сопствени злочин у коме Србија као држава није учествовала, што је уосталом и констатација Међународног суда у Хагу поводом босанске тужбе против Србије. О каквој то будућности говоре ова два европска парламентарца, није тешко предпоставити. Товари се бреме злочина на леђа српском народу (али и његовим будућим поколењима), као једином кривцу за рат и све злочине на просторима бивше Југославије. Нама је потребна истина коју неко сакрива и не дозвољава да се до ње дође. Да ли је доношење овакве резолуције још један захтев који Србија мора да испуни како би ушла у ЕУ? После усвајања овакве резолуције, ући ћемо у Европу као народ који је прихватио наметнуту одговорност и с којим се неће поступати на исти начин као са осталим чланицама ЕУ.

Уважавајући захтеве невладиних организација, председник Србије је предложио доношење резолуције о Сребреници и том приликом је рекао:

“позивам све актере на политичкој сцени Србије да се уздрже од странчарења, злоупотребе ове теме, језика мржње и да покушамо да постигнемо консензус о овом вредносном питању”.

Председник сматра да Срби треба да буду први у осуди својих злочина које је „неко начинио у наше име“ па ће и остали да се покају те ће и они нама да се извине и признају своје зочине! Да ли? Овај предлог је изазвао бурне реакције опозиције у српском парламенту после чега је владајућа коалиција предложила компромисмно решење о доношењу двеју посебних резолуција: једне о Сребреници, а друге у којој се осуђују сви злочини, па и они почињени над Србима током рата. Уколико се ово усвоји, десиће се оно што се Србима увек дешавало, резолуција о Сребреници ће остати да живи, док ће друга резолуција бити потпуно скрајнута. Због тога опозиција предлаже да се не раздвајају злочини већ да се донесе једна резолуција којом ће се сви злочини осудити. На овим просторима је, историјски гледано, српско становништво стално протеривано са својих огњишта и померало се ка матици.

Не може једна озбиљна држава да пренебрегне чињеницу да је из Хрватске током 60 година од 1941. до данас нестало више од миллион и шесто хијада Срба. Према немачким изворима у Хрватској је 1941. године било миллион и осамстопедесет хиљада Срба, после рата мање од миллион, а данас их у Хрватској има мање од 120 хиљада, од ојих је већ 30 хиљада покатоличено. Нико у нашој влади није поставио питање, па ни наш председник, где је нестало миллион и шесто хиљада Срба из Хрватске и да ли се она због тога извинила Србима и намерава ли да врати Србе протеране из Хрватске акцијама “Бљесак” и “Олуја” на њихова огњишта. Напротив, руше се њихове већ спаљене и порушене куће и заравњавају се терени да би се уништио сваки траг српског присуства на територији Книнске крајине, која је такође била заштићена зона под ингеренцијом Уједињених нација. Нико се Србима није извинио, а нити показао спремност да призна своју кривицу у злочинима почињеним над њима.

Председник је добио мандат на изборима да брине о судбини свог народа и оног ван граница Србије. „Референдумска“ победа, како председник назива своју победу на изборима у Србији, не даје му право да ради мимо Устава и интереса народа чији је председник. Председнику и овој влади народ није на изборима дао мандат за усвајање војвођанског статута, за цепкање и стварање статистичких региона Србије, за доношење резолуције о Сребреници, за приближавање НАТО. Да су то на изборима истакли као свој програм, питање је да ли би господа из владајућег полинома уопште прешла цензус.

У „демократској“ Србији постоје теме о којима не сме да се говори, уколико нису у складу са мишљењем владајуће политичке гарнитуре. Посебно је забрањено говорити о Сребреници на други начин од онога који је дошао из Хашког трибунала, јер се „одлуке трибунала не доводе у питање“! Уколико се неко ипак дрзне да то учини, а још и да се дрзне да сумња у то да је у Сребреници начињен геноцид, наћи ће се под ударом невладиних организација које се инструишу из иностранства, жена у црном и разних невладиних удружења која раде на промени свести код Срба.

Не тако давно, на Правном факултету у Београду, маја 2005. године у организацији удружења студената „Номоканон“ одржана је трибина „Истина о Сребреници“, с намером да се отворе питања о том догађају и да се покрене успавана српска научничка елита на челу са Српском академијом наука, да на научној основи проучи дешавања у Сребреници. Том приликом се подигла велика медијска галама, јер одређени невладини, а утицајни београдски фактори, су сматрали да је питање Сребренице завршено, а да је српска кривица коначна и неопозива. Група храбрих младих људи, који су само другачије мислили и који су желели на демократски начин, путем дијалога, да покажу да питање Сребренице има и другу, српску страну, извргнута је јавном, медијском линчу. Трибину су ометали и споља и изунутра противници јавне речи о Сребреници. Испред факултета се окупила група грађана која је протестовала због трибине под овим именом. Међу окупљенима су били чланови невладине организације “Иницијатива младих”, чланови омладине Г17 плус, невладине организације “Жене у црном”, као и више јавних личности, међу којима Жарко Кораћ и Стеван Лилић, професор Правног факултета. Ако смо се борили за демократију и “изборили” је октобра 2000. године, због чега су онда у Србији забрањени стручни скупови на којима се другачије мисли и због чега је српско питање и страдање српског народа у протеклим ратовима забрањена тема, питање је за нове петооктобарске демократе.

Код нас је написано више књига на тему Сребреница, од којих поменимо две: “Забрањена истина о Сребреници” Александра Павића и “Страдање српске Сребренице” аутора др Љубише Симића. У првој књизи аутор наводи истраживања странаца о Сребреници из којих се види да није било геноцида, а неки наводи упућују да је страдало највише до 700 људи. Оба аутора на основу својих истраживања доводе у сумњу квалификацију злочина као геноцида. Др Љубиша Симић, виши научни сарадник у Институту за историјски пројекат Сребреница, гостујући у емисији о Сребреници на једној ТВ станици, рекао је да је радећи у тиму форензичара поводом суђења Љубиши Беари у Хашком трибуналу, имао прилику да проучи заједно са тимом форензичара 3600 извештаја тог трибунала. Од тога 1500 је садржало само неколико костију на основу којих форензичари из Хага нису могли да утврде узрок смрти. Нађено је 442 извештаја из којих се закључује да су та лица била стрељана, а код 650 извештаја је нађено присуство гелера или метала у телу, што указује на то да су та лица страдала у борби. Да би ипак начинио систематитзацију у истраживању, др Љубиша Симић је бројао леве и десне бутне кости, које су поуздане за утврђивање пола, висине или старости преминулог. Међу страдалима је нађен узорак само једног адолесцента, сви су били мушкарци. Од 3600 извештаја из 13 лоаклитета нађено је 1919 левих и 1923 десних бутних кости, што значи да је страдало нешто мање од 2000 особа, што је много мање од 8372 колико се броји да је страдало у Сребреници.

У књизи “Страдање српске Сребренице од 1992. до 1993.” налазе се сведочења и фотографије о попаљеним српским селима, чије спаљене куће и данас сабласно гледају слепим очима, обрасле у трње и коров. Нико их не поправља, међународна заједница за њих неће ни да зна, око неких села су још увек минска поља. Међународна заједница, (европске земље и САД) не жели да обнови ова села, док муслиманска села обнављају и насељавају. Постоји више разлога због којих се то не ради, прво да се Срби не би вратили на своја огњишта а друго, можда још важније, да се не би видела српска патња и страдања, која су начинили муслимани, чиме би се покварила матрица о Србима као искључивим злочинцима.

Тако се дошло до тога да Срби ни у смрти нису једнаки, а српска држава, матица Србија која је по Дејтону гарант постојања Републике Српске, ништа није учинила да се сазна пуна истина о дешавањима у Сребреници. Француски парламент је направио извештај на 1225 страна са циљем да се утврди француска одговорност за Сребреницу. Мисија француског парламента је утврдила да постоји извесна одговорност Француске за збивања у Сребреници, али да те одговорности нису лишене ни Уједињене нације ни друге земље које су својим војним снагама учествовале у одржавању мира у Босни и Херцеговини. Међу испитаним се налазио и генерал Моријон који у свом сведочењу иза затворених врата, и поред навођења српске кривице, није могао да пренебрегне и одговорност друге стране:

“Убеђен сам да су становници Сребренице жртве “виших државних интереса”, али ти интереси су били у Сарајеву и Њујорку, а сигурно не у Паризу“

, рекао је Моријон. „Не плашим се да кажем да је Сарајево допринело сребреничкој драми, тачније, Председништво у Сарајеву и Алија Изетбеговић”. Дакле, није поменуо Београд. Међународни суд у Хагу, поводом тужбе БиХ против Србије донео је закључак да Србија није крива за догађаје у Сребреници.

Све се више кристалише идеја о формирању и отварању дијалога на тему истина о Сребреници, коју иницирају познати интелектуалци, патриотске невладине организације, (посебно „Двери српске“, које прикупљају потписе). С обзиром на то да се могу очекивати притисци оних који другачије мисле, подршка српске дијаспоре би била од велике користи за утврђивање истине о Сребреници, која је у свету постала метафора „српских злочина“.

“Ако је било геноцида у Сребреници, онда треба тражити ново име за геноцид”

рекао је поводом Сребренице Ноам Чомски.

Мирјана Анђелковић Лукић
26.1.2010.
………….
Обратио бих пажњу на један сегмент из овог лепог текста за који мислим да је важан, прво иде цитат:

„Овај предлог је изазвао бурне реакције опозиције у српском парламенту после чега је владајућа коалиција предложила компромисмно решење о доношењу двеју посебних резолуција: једне о Сребреници, а друге у којој се осуђују сви злочини, па и они почињени над Србима током рата. Уколико се ово усвоји, десиће се оно што се Србима увек дешавало, резолуција о Сребреници ће остати да живи, док ће друга резолуција бити потпуно скрајнута. Због тога опозиција предлаже да се не раздвајају злочини већ да се донесе једна резолуција којом ће се сви злочини осудити. „

Да, веома је тачно, свет неће бити брига за другу резолуцији, већ за ову прву,али…

Прво:
Та наша

Ј

ебена „опозиција“ (то је права реч за њих, без трунке

стида је изговарам) већ 9 и кусур година не може да анимира народ у рушење ове ДОС тираније! Сада су се ситношићарски исцепкали и слизали са њима у разним коалицијама, само због свог страначког дупета и голе похлепне власти! А некима је довољно што само „вегитирају“ на државном буџету, и троше народне паре да осигурају себе, своје породице и будућа потомства! Та, сва „опозиција“ је убедљиво најгоре што имамо, икада! Она је „црна космичка рупа“ српског народа! Боље је да је нисмо ни имали после петооктобарских „промена“ , тада би се већ, под притиском те ДОС тираније и без килаве полтронске опозиције, нешто   „породило“ из народа, нешто некорумпирано и чисто, нешто што би коначно покренуло Српски народ  у најтежим часовима своје историје, и дигне га на побуну, да на челу државе доведе људе који ће се искључиво бринути о Српским највиталнијим интересима, интересима за биолошки, егзистенцијални и културно-духовни опстанак! Иначе нас, нема… нестајемо!

То би било о „опозицији“, и зато мислим да ни тај њихов предлог, о једној резолуцији којом ће се осудити сви злочини из грађанског рата 1991-1995, не треба усвојити.

Зашто..?

Зато што треба почети од почетка са злочинима геноцида, а не од краја, јер нашом крвљу се и створила Југославија 1918-те, нашом се највише и распала, а ми изгубисмо све, и само нас распарчавају, а други остварише свој сан о независности, државној!

Чему журба са резолуцијама кад нас нико не тера на то.? Ми ни немамо обавезу да донесемо резолуцију о Сребреници, јер је Међународни суд у Хагу донео одлуку да није било генопцида у Сребреници!
Зато… да би били достојни сами себе, свом националном бићу, потребно је да људски покажемо дубоко поштовање и саосћање са свим нашим геноцидираним и покланим жртвама од првог светског рата па до ових најновијих, из грађанског рата 1991-1995. , а не да почнемо и завршимо са жртвама из 1991-1995 рата. То би било веома опасно, и нови, други, још тежи генецид, самогеноцид у забораву и непоштовању тих жртви!!

Требамо показати саосећање са њима, на државном нивоу! Требамо сада у интелектуалној равни, користити тактику нашег легендарног Војводе Мишића који је контраофанзивама, у најтешим тренуцима за Српски народ, извојевао највеће победе српске војске, у најтежим моментима. Наша победа је истина, истина коју ћемо причати пре свега себи и свету. Покажим оминимум самопоштовања и достојанства према својој слободарској историји пуне крви! Не дозволимо духовни самогеноцид!. Дакле, када нам је најтеже, а то је управо сада, кренемо у тоталну медијску офанзиву речима, барем на интернету, малим ТВ и радио станицама! У одлучну, непоколебљиву интелектуалну и тоталу офанзиву према тим гнусним лажима о нама, о Сребреници, и свему осталом, аргументовано, документовано, мудро….!
Зато, без журбе, имамо стручњаке који су експери за то и који су већ написали књиге о томе, студије. Требало би почети са следећим резолуцијама, од почетка:

  1. Резолуција о Аустроугарским зверствима (писао, ко би други него Арчибалд Рајс);
  2. Резолуција о Јасеновцу (такође и тужба међународном суду);
  3. Резолуција о жртвама Срба из Книнске Крајине, из Хрватске акције „Бљесак“ и „Олуја“ (такође и тужба међународном суду);
  4. Резолуција о покланим Србима око Сребренице и целе БИХ; (такође и тужба међународном суду)
  5. Резолуција о жртвама монструозног НАТО бомбардовања (такође и тужба међународном суду)!

Пустимо извињења другима, јер други се никад нису ни извинули нама. Кажите ми… када и где се неко званично, на државном нивоу извинуо Србима што их је клао, неком резолуцијом, за све ове горе поменуте жртве? Нигде…! Чак напротив, Месић пориче Јасеновачке жртве геноцида!

Тадић се испричао Хрватској, а Месић пљује на Јасеновачке жтве:

„…ми немамо разлога се ником испричавати! Ово што скроз траже од Хрвата, ајде идите клекнути у Јасеновац.. клекните онде. Ми немамо пред ким шта клечат..!“

Месићев говор пред хрватима

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

6 реаговања to “Сребреница као судбина: Товари се бреме злочина на леђа српском народу”

  1. Radmila Obradovic Says:

    Zaista je uzasno sve to sto se radi protiv srpskog naroda, ali se bojim da na ovom se nece stati. Cinjenica da nas narod, koji ima toliko kvaliteta, sve to mirno podnosi, pokazuje da se protiv nas radilo – dugo, planski, smisljeno u „institutima zla“, da upotrebim termin koji sam cula od prof. dr Mirka Zurovca, na svim planovima, uz upotrebu svih metoda – ukljucujuci i parapsiholosku.
    Prilog i komentari koje sam procitala su napisani zadivljujuce objektivno, zasnovani su na argumentima. Svaka cast!
    Mislim da za pocetak snagu treba da nadjemo u nasoj pravoslavnoj veri. A treba da se iz sve snage organizovano borimo. Ova zemlja ima pameti, ima resurse. Sta se još ceka?
    A predlazem:
    6. Rezoluciju o srpskim zrtvama albanskog terora na Kosovu i Metohiji.
    Radmila Obradovic

    • Nebojša Says:

      Да, у праву сте, треба да се организовано и систематски боримо, да се повезујемо и стварамо независне организације од свих ових страначких кланова, баш свих! Треба искористити интернет, сајтове, блогове, мале радио и ТВ станице у борби за истину, да се врши притисак на народ, да се пробуди из хипнозе већ једном, као и на савест поштених интелектуалаца, да и они мало мрдну из апатије.

      Да, наравно, требало би обзнанити и ту резолуцију о Косову. Треба све масакре над нама прегледно и документовано сакупити, и за сваки написати резолуцију.

  2. Radmila Says:

    Да ли је могуће да ћемо ми Срби мирно чекати да се усвоји Резолуција о Срберници?
    Да ли је негде бар организовано потписивање петиције против те срамне резолуције?

    • Nebojša Says:

      Radmila,

      Јесте, организовано је, то су на нивоу Србије урадиле „Српске Двери“, о томе имате чланак овде. За градове не знам. У том тексту имате мејл Српских Двери где можете да дате свој пристанак на апел против резолуције о Сребреници. Прочитајте то, пише вам све у тексту.

  3. Radmila Says:

    Хвала на обавештењу. Хвала Богу, видела сам непосредно пошто сам Вам послала свој очајнички крик, толико очајнички да сам направила и словну грешку, а била је почела да ме хвата МУКА и ПАНИКА. Прослеђујем обавештење на познате ми адресе.

    • Nebojša Says:

      Да, разумем вас, многи се осећају као ви, јер ни у позицији ни у „опозицији“ човек више нама „сламку спаса“ за коју би се ухватио. Сви су у некаквим интересним диловима, ја теби ти мени, а држава и народ пропада. Народ је приниђен да се сам организује и на индивидуалном и на групном плану, без ових горе поменутих страначких секти. За сада су по мени „Српске Двери“ те за које народ треба да се веже и организује. Можда има још нека патриотска организација, но сад тренутно не могу да се сетим њихових имена.

      Поздрав.


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: