Моцарт – злочин Марије Терезије


Госпођа Биљана Ђоровић, други програм Радио Београда, недеља 17 часова, емисија АТЛАНТИС, тема емисије о којој ће данас бити речи је однос генија и власти, однос између генија Волфанга Амадеуса Моцарта и царице Аустрије, деспотице Марије Терезије. Цела емисија је направљена са изванредним Кољом Мићевићем, поводом његове књиге:

Knjiga-Kolje-Mićevića

Wolfgang Amadeus Mozart ( (27 January 1756 – 5 December 1791)

Коља Мићевић је писац, песник, преводилац и диван беседник на основу кога сам заволео Моцарта и његову чаробну музику која је у бројним секвенцама употпуњавала емисију. Ово вам говорим на самом почетку, јер ће се многи чудити, кад угледају наслов чланка, откуд да сада ја пишем нешто из области озбиљне музике. Међутим, изванредан водитељ Биљана, у чијим се питањима често оцртавају одговори, и њен диван сабеседник, господин Коља Мићевић, потпуно су ме увели у ову област. Ову сам емисију слушао пре више од две године преко радија на музичком стубе где сам имао бољи и јаснији тон, док сам истовремено у другој соби снимао целу емисију преко компјутера, где је тон био због нечега тако лош да се једва чуо, но мислио сам да ћу касније моћи да га преправим. Као што ћете и чути преслушавајући емисију, Кољевићева беседа је испреплетена кратким музичким секвенцама Моцартове чаробне музике. Касније, после ове емисије, скидао сам са интернета оно што се могло наћи од Моцарта и с времена на време слушао сам ту дивну музику, за коју сам скоро целог живота био „глув“, све до ове емисије, једноставно претопио сам се са емисијом слушајући је док сам жмурећи лежао на кревету, али са начуљеним ушима. Емисија је јако позитивно деловала на мене.

Коља Мићевић: „Моцарт – злочин Марије Терезије“

На крају текста моћи ћете да преслушате једну Моцартову сонату коју сам одабрао за вас.

Било ми је криво што сам имао тако лош снимак те га нисам никако могао преправити разним програмима како би емисију могао да објавим на блогу још тада, у доба када сам је слушао, међутим, пре једно два месеца, или нешто више, Биљана ми је послала оригинал целе емисије, али када сам хтео да је објавим, јер већ сам скоро цео текст био написао у едитору „нотепад“, нагло је нестала струја, тако да сам изгубио цео текст. Полудео сам! После сам кренуо да пишем о неким другим темама и таман када сам хтео да почнем поново да пишем текст о Моцарту, ова наша неразумна власт је почела са испирањем мозгова поводом свињског грипа, да потпуно непотребно диже панику и страх својим апсурдним, конфузним и контрадикторним изјавама, лицитирањем броја оболелих, умрлих… тако да сам морао да реагујем и пропратим све то многобројним текстовима, да би људи колико-толико имали потпуну информацију.

Али власт ко свака власт, то нам је историја показала, Моцартово доба такође, ово садашње, увек је манипулативна, јер њој требају покорни и послушни грађани, грађани каји „мисле“ како званична „истина“ диригује. У то да је свака власт неразумна када се њен самонаметнути вештачки ауторитет доведе у питање… увериће вас и ова емисија.

Одувек ме је живо интересовала судбина ма ког генија, јер сам их увек сматрао као чисте душе надахнуте универзалним креативним Божјим дахом, Космосом. Кроз живот и мисију сваког генија преламала се и судбина човечанства и одређиван је ток људске историје, готовo увек у неповиљном правцу за геније и човечанство , али не и за њихова генијална дела која остају да надахњују људе, неке нове будуће геније. Но… Биљана је с разлогом поставила питање:

“ Може се поставити питање, није ли наше време уопште, одагнало… односно побримуло се да се ни један геније коначно више не произведе у уметности.“

Да се надовежем на то… ово наше време са неразумним људима који воде овај свет у свим сферама итекако се путем заглупљивања маса и аморализацијом смисла живота побринуло не да се не произведе неки геније, већ обичан, осећајан, моралан, сензибилан и нормалан човек, човек који размишља својом главом. Но, наравно, и поред тога што доста има робота, нема разлога за апатију, јер ма колико се трудили да га роботизују, човек ипак није робот, он има снаге, свест,ум, дух и велике моћи у себи да се одупре манипулацији и испирању мозгова, тако да ће нормални, осећајни и сензитивни људи и даље постојати, што је предуслов да неко од њих буде и геније у нечему. Само одговорна и самосвесна индивидуа може опстати и одупрерти се овом лудилу које се непрекидно генерише од стране неразумних владара Планете, а онај ко се утопи у масу, унапред је изгубљем, само ће да клизи низбрдицим. Изгледа да је у овом данашњем орвеловском времену у којем живимо, бити нормалан, на неки начин чин генијалности, подвига.

Коља Мићевић је својом књигом:“Моцарт – злочин Марије Терезије“ бацио рукавицу изазова музиколозима, моцартолозима и осталим уметницима који некритички подржавају званичну верзију Моцартове тешке судбине и мистериозне смрти, да га је наводно отровао Салијери из љубоморе. Кољиевић том окошталом музичком естаблишменту оптужује њихову Марију Терезију да је учинила злочин против човечности, јер је заправо она била та које је уз полуге власти којe је чврсто држала у својим рукама, вешто вукла конце и нити Моцартовог тешког живота и страдања, и на крају га је коначно уништила.
Да би се то схватило, објашњава Кољевић у својој беседи, најбитнија је ствар да се проучи и анализира писмо царице Марије Терезије свом сину Фердинанду које је писано на француском 12.12.1771-ве године, као одговор на питање њеног сина, да ли сме да узме у службу Волфанга Амадеуса Моцарта, јер се уверио у његове способности и генијалност, пошто је тадашњег 75-етогодишњег дворског музичара аустријске царевине, Јохана Хасеа, победио у Милану. Моцарт је тада имао 14 година. Царица му је одговорила негатиовно, да га не прими у служби, заправо му је вешто заповедила то, каже Кољевић анализирајући царичино писмо.

Као потпору свему овоме Кољевић наводи један ранији кључни детаљ који се одиграо између те деспотице и Моцарта, када је Моцарт са само шест и по година на царичин позив био гост на њеном дворцу „Шембрун“. Била је заинтересована да види то чудо од детета. Тада се десио кључан сукоб у том судару ауторитета моћи, између царичиног лажног и вештачког ауторитета подржаваног таштином спољашњег царсва којим је управљала, и оног природног, унутрашњег и неуништивог ауторитета унутрашњег царства којим је геније Моцарт био обдарен зрачећи њиме! Заправо Моцарт се тада урођено понашао као прави владар, јер иако је био дете са шест и по година, он је деловао озбиљно, моћно, снажно, генијално… и баш тиме је четрдесетогодишњој царици показао да је ОН прави владар, без икаквог спољашњег царства, јер унутрашње царство којим је природно био обдарење било је довољно, једино истинито и право. У судару тих моћи, царица је схватила да ју је Моцарт победио. То се увек тако догађа у „судару“ правих природних моћи и властодржачких, која тада уздрхтала и пољуљана губе тло под ногама, али је то нажалост резултирало тиме, да му се царица касније освети вукући вешто конце Моцартове животне трагедије.

Но Моцарт је као и сви генији, ношен својом животном мисијом, непоколобљиво ишао ка свом крају, дарујући човечанству поруку и инспиративно надахнуто дело, дело своје генијалности, дело као семе зачетка и раста будућих генија.

Кољевић наглашава, да ако би се Моцартолози бавили детаљном анализом кључног писма царице Марије Терезије своме сину Фердинанду, тада би неумитно дошли до спознаје да од тог момента, од тада, све оно што се касније догађало Моцарту попримило другу позадину, димензију и ноту. Тада би цела та званична Моцартолошка биографска слика пала у воду, и морало би да се крене од почетка, али то није пожељно за дволичан вредносни свет од кога нису биле имуне ни музичке друштвене структуре.

Кољевић својим убедљивим аргументацијама разотктива и енигму Моцартове сахране, јер Моцарт је наводно сахрањен 06.12.1791 на гробљу „Светог Петра“ у Бечу, али се не зна где му је гроб?! У прилог томе Кољевић наводи и то да се готово сваких неких петнаестак година „пронађе“ Моцартова лобање, те овде, те онде. Ово су само неки детаљи из Кољевићеве дивне беседе о генију Моцарту.

На крају Кољевић указује да Моцарт није ни сахрањен, церемонија сахране јесте одржана, али како онда не може да му се нађе гроб ?! Кољевић наговештава да је Моцарт балсамован од стране масона , али говори да за то, као и за још друге детаље и непознанице о Моцарту још није дошло време да се јавно детаљније каже која реч.
То време ће неумитно доћи, истиче на крају Кољевић, беседник који ме је заједно са АТЛАНТИСОМ „натерао“ да почнем да слушам Моцарта.

Послушајте га и ви, уживајте…

Mozart: Piano Sonata, K. 545

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: