Критика према Ноаму Чомском и његовог виђења решења за статус Косова и Метохије


Данило Мандић:

Шта ви видите као одговарајуће реалистично решење за коначан статус Косова, и колико се то разликује од онога што заговарају САД сада?

„Већ дуго времена ја осећам да је једино реалистично решење за коначни статус Косова оно што је понудио председник Србије мислим негде 1993, то јест нека врста поделе са Србима.
Сада је остало врло мало Срба, али оно што су биле Српске области треба да буду део Србије, а остало нека буде независно како они то зову, што значи да ће се придружити Албанији. Ја просто не видим, ја нисам видео никакво друго могуће решење ни пре 10 година“.

Ноам Чомски о Косову и Метохији

Линк ка видео клипу на http://www.youtube.com/

Овако завршава свој интервју Ноам Чомски, славни и чувени критичар Америчке спољне империјалне политике, хегемоније, уцена, безакоња  и силе, у прекрајању света по њиховим прохтевима, политике двоструких аршина у којој се увек зна ко је „злочинац“, а то је онај коме они одреде такву улугу. Али када они учине неки злочин, масакр “ у име заштите демократије, правде, морала и цивилизацијских достигнућа“, е, онда, то није злочин, то је „све легално“ , „легалан злочин“, и о томе несме ни да се прича у медијима, а камо ли да злочинци одговарају.

Не доводи се у питање та борба Ноама Чомског против терора Америке према спољнем свету, он се залаже за праведан, законит, демократски свет базиран на поштовању институција и међународног права, али баш због тога зачуђујућа је и доста загонетна ова изјава и став Ноама Чомског око решења за коначни статус Косова и Метохије.

Не оспоравам његову добронамерност према нама и право да има свој став, али баш због угледа којег ужива као критичар америчке империјалне политике, његове речи имају тежину, и зато је по мало загонетно, да се баш у случају Косова позива на „ралност“ ситуације, а не на јасно међународно право и закон, што значи: да националне мањине немају права на отцепљење од државе у којој живе, нити да се тако отцепљене припајају својим матичним државама. Косово је увек била територија државе Србије, нема ту нигде територије шиптара, не треба то објашњавати Ноаму, и када би се сад свуда у свету позвали на разна фингирана и режирана „реалистична стања“, а не на међународно право, онда од правде и закона за шта се и Чомски залаже, неће остати ништа, а сви знамо ко ствара та „реалистична решења“ и доведе свет пред свршен чин.

На пруимеру Косова и Метохије то је Америка, она стоји иза свега, од припреме терена до завршног бомбардовања, а и сам Чомски је рекао у интервјуу којег је дао Данилу Мандићу, а Валентина га је у целости објавила у свом тексту на овом блогу, да Американце није брига за Албанце, већ што тадашња Југославија није прихватила њихов пљачкашки концепт неолиберарних „реформи“ путем ММФ-а и осталих њихових „алатки“.

У том циљу су следиле санкције Југославији, бомбардовање… после чега је следио дуго очекивани „big happening“ (велики догађај, тзв. „промене“) који је тек са џаковима долара ујединио тако „моћну и сложну“ опозицију у Србији, која се 10 година зиаста искрено „трудила“ да се уједини у свргавању Милошевића, али узалуд, па су баш и „затруднели“ од силног труда, али тек су се „породили“ уз помоћ пуно, пуно $… $… $…

Чомски храбро и упорно критикује Америчку спољну империјалну политику, Амери крше сва међународна права по том питању, и уз помоћ НАТО пакта чине многе злочине, масакре, то је неспорно, али ово виђење Чомског око коначног статуса за Косово и Метохију директно се поклапа са политиком беле куће, јер иза целе приче стоје Амери.
Додуше, Чомски говори о подели Косова и Метохије, о делимичном отцепљењу Косова, не потпуном, али смисао је исти.

Зашто је то тако, то само Чомски зна, и овим не желим да умањим његову борбу за праведнији, бољи и хуманији свет, свет базиран на поштовању закона и међунаропдног права, али све се нешто прелама преко наших леђа, преко наше муке.

У прилогу критике Чомског поводом Косова и Метохије, дајем и један текст Љубудрага Симоновића:

Љубодраг Симоновић:одговопр Ноаму Чомском

Љубодраг Симоновић:одговопр Ноаму Чомском (Word 2003)
Љубодраг Симоновић:одговопр Ноаму Чомском (word 2007)
Љубодраг Симоновић:одговопр Ноаму Чомском (Pdf)

Господину Ноаму Чомском треба одати признање за храбро супротстављање америчкој империјалистичкој политици. Нажалост, у интервјуу за београдски лист „Политика“ од 7. и 8. маја Чомски решење за кризу на Балкану види у томе да се до краја реализује политика Вашингтона на овим просторима.

На питање „шта Ви видите као одговарајуће реалистично решење за коначни статус Косова и колико се то разликује од онога што заговарају САД сада?“ Чомски одговара: „Већ дуже време осећам да је једино реалистично решење за коначни статус Косова у ствари оно што је понудио председник Србије (Добрица Ћосић), мислим, негде око 1993, то јест нека врста поделе са Србима. Сада је остало врло мало Срба, али оно што су биле српске области треба да буде део Србије, а остало нека буде независно како они то зову, што значи да ће се придружити Албанији. Ја просто не видим, нисам видео никакво друго могуће решење ни пре десет година.“

Чомскијева идеја није нова. То је, заправо, „модел“ за Косово који су у Другом светском рату реализовале фашистичка Италија и Немачка. Што се тиче Чомскијевог позивања на Добрицу Ћосића, бившег председника Југославије, ради се, заправо, о алибију који је крајње проблематичан имајући у виду мотиве због којих се Ћосић залаже за поделу Косова (проблем наталитета).

Чомски је на истим позицијама са америчким властима. Наиме, Чомски не говори о принципијелном решењу проблема Косова, већ о „реалистичком решењу“. На чему се заправо заснива Чомскијев „реализам“? Пре свега на чињеници да су Албанци већина на Косову и да они не желе да живе у Србији. Да ли би Чомскијев „реализам“ био могућ да иза Албанаца не стоји Америка? Да ли би без тога могао да се поштује други реализам, наиме, да Албанци представљају око 15% становништва Србије и да Срби, као већински народ, не желе да се Космет отцепи од Србије? Чомскијево „реалистично решење“ заснива се, у ствари, на резултатима етничког чишћењу Срба и других неалбанаца са Космета (око 300 000), које су спровеле албанске терористичке групе које су, и по Чомском, организовале и наоружале САД – као и на насељавању стотине хиљада Албанаца из Албаније на Космету.

Шта би се десило када би се принцип етничке мајоризације узео као принцип по коме би требало да се решавају питања националних мањина у европским земљама? Да ли је за Чомског „реалистично решење“ да Албанци отцепе западну Македонију и припоје је Албанији? Или да Грци отцепе делове Албаније у којима су већина? Или да Турци отцепе делове Бугарске и Грчке у којима су већина? Или да Мађари отцепе делове Румуније, Србије и Словачке у којима су већина? Шта је са Абхазијом, Јужном Осетијом, Нагорно-Карабахом, Придњестровљем? Шта је се Каталонијом, Баскијом, Корзиком, Јужним Тиролом, делом Турске настањеној Курдима, са Кримом и другим деловима Украјине настањене Русима, као и са деловима Балтичких држава у којима је већинско руско становништво?

Чомски нуди Албанцима са Космета као националној мањини право да формирају своју државу и да се припоје Албанији, а шта је са правом Срба и Хрвата у Босни и Хецеговини – који нису национална мањина, већ конститутивни народи – да одлуче о својој самосталности?

Питање је да ли је Чомски свестан да се његова „реалистична“ концепција заправо легитимише принцип етничког чишћења – које има отворену подршку америчке администрације. Чомскијева концепција, без обзира на његове мотиве, представља позив на насилно цепање мулти-етничких држава. Шта то значи за Србију у којој живи 24 нација? Практично, сва гранична подручја Србије постале би зоне у којима би требало изазвати националне сукобе и на тај начин омогућити њихово припајање суседним земљама. Провокације су већ присутне у деловима земље у којима живе муслимани (Стара Рашка/Санџак) и Мађари (Војводина).

Како може отцепљење дела земље, која представља основ државности и националне самосвести Срба, да буде „мирно“ прихваћен од српског народа? Срби су свесни да прави окупатори Космета нису Албанци, већ Американци. Чомски не помиње војну базу „Бондстеел“ на Космету која је највећа америчка база изграђена на тлу Европе. А то је, заправо, кључни разлог због чега Американци настоје да отцепе Космет од Србије и припоје га Албанији. Америка настоји да од балканских и источно-европских држава створи војни коридор да би изоловала Европу од Русије и да би спечила Европу да се „спусти“ ка Блиском Истоку. „Велика Албанија“ треба да буде главна стратешка тачка у америчким плановима да се укопају на европском тлу. Чомски је у интервјуу „заборавио“ да помене да је непосредни узрок бомбардовања Југославије био одбијање Милошевића да потпише папир из Рамбујеа у коме су Американци тражили да се у Југославији распореди преко 30 000 хиљада НАТО војника. Практично, тражили су да Милошевић прихвати окупацију своје земље.

На питање „зашто су САД започеле тај рат?“, Чомски се позива на књигу Џона Нориса, „да стварни циљ тог рата није имао никакве везе са бригом за косовске Албанце. Стварни узрок било је то што Србија није спроводила тражене социјалне и економске реформе, што значи да је то био последњи угао Европе који се није повиновао неолибералним програмима под управом САД, па је то морало да буде уклоњено“. У истом интервјуу Чомски каже да је Милошевић „требало да буде свргнут и он би вероватно био свргнут почетком 90-их, да су Албанци гласали, то је било врло близу“. Чомски у политичким снагама у Србији које су биле „Тројански коњ“ САД у Србији (и које су добиле стотине милиона долара од стране САД за рушење Милошевића) и у сепаратистички настројеним Албанцима види снаге које је требало да сруше Милошевића. Како неко може да се бори против злочиначке политике САД на Балкану, а да истовремено подржава оне политичке снаге које спроводе америчку политику на Балкану?

Какав је однос Чомског према Милошевићу? Чомски: „Милошевић је починио многе злочине, није добра личност, ужасна особа, али оптужбе против њега никада не би могле да се одрже.“ На питање „значи ли да сте Ви „Милошевићев симпатизер?““, Чомски одговара: „Не, он је био страшан. У ствари, требало је да буде свргнут и он би вероватно био свргнут почетком 90-их, да су Албанци гласали, то је било врло близу. Он је урадио разне страшне ствари, али то није била тоталитарна држава. Били су избори, била је ту опозиција, много мутних радњи, али тога има свугде и ја свакако не бих желео да вечерам с њим или да разговарам с њим. Јесте, он је заслужио да му се суди за злочине, али ово суђење није никада могло да буде одрживо, чак и да је било полупоштено. То је била фарса; у ствари, они су били срећни што је умро.“

За какве “злочине“ треба да се суди Милошевићу и због чега је требало да буде збачен са власти још почетком деведесетих човек који је увео вишепартијски систем и који је донео устав по коме није нација, већ је грађанин основ политичког конституисања друштва – против чега су биле политичке снаге за које се Чомски залаже? Чомски ни на поновљено питање новинара не даје никакав конкретни одговор.

У суштини, Чомски нема политичку визију Балкана која даје могућност балканским земљама да сачувају самосталност – без чега је прича о „демократским слободама“ само фарса. Због тога он конструише „демократску“ опозицију која је требало да сруши Милошевића – која у стварности није постојала. Мадлен Олбрајт је више пута изјавила да је Југославија бомбардована да би на власт дошли они који ће спроводити америчку политику на Балкану. То је заправо опозиција која је настојала да збаци Милошевића са власти и која је дошла на власт 5.октобра 2 000 – која је Србију и Црну Гору претворила у америчку колонију.

У „демократији“ који је Запад наметнуо Србији војном агресијом више од 50% радно способног становништва нема посао; преко 65% младих до 30 година нема посао; просечна плата је испод 300 Еура; готово 80% запоследних у приватном сектору нема социјално осигурање; само у Београду има преко 80 000 наркомана; студенти плаћају и до десет пута веће школарине него што је то било у Милошевићево време; у процесу насилне приватизације готово све значајне фабрике, рудници, извори воде и друга друштвена добра продата су за мале паре западним фирмама и домаћим мафијашким бандама; друштвени бруто производ је испод нивоа који је био у време најжешћих санкција; никада се више младих људи није исељавало из земље него што је то данас; укидају се новине и телевизијске куће које су критичне према Западу; људи свакодневно губе посао уколико не одговарају владајућој политици; свакодневно се пљачкају банке, убијају поштански службеници, људи гину у мафијашким обрачунима… Србија је постала „демократско друштво“ по мери Запада.

Свиђало се то Чомском или не, Слободан Милошевић је био и остао симбол слободарске борбе српског народа. Није случајно што је на испраћају Милошевића у Београду и Пожаревцу било далеко више људи него што је то било 5.октобра 2 000. Једна од главних парола била је „Косово је Србија!“ И то је реалност коју треба имати у виду уколико се жели мир на Балкану.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: