Велимир Абрамовић – Метафизика и космологија научника Николе Тесле


Истрчаћу мало од најављеног редоследа објављивања следећих чланака, које сам најавио у претходном тексту, јер сам прекјуче нашао, сасвим случајно, један веома драгоцеn текст о нашем генију, Николи Тесли, а којег ми је на E-mailu још скоро пре 3 године дао господин Велимир Абрамовић док смо билу у краткој преписци. Хтео сам тај текст да објавим на сајту још пре две године, знао сам да га на неком диску имам, али тражио сам, тражио и нисам га нашао, све до прекјуче, када сам тражећи нешто сасвим друго, нашао диск на коме сам нарезао Абрамовићев текст.

Овај текст сматрам изузетно корисним и драгоценим за све љубитеље, истраживаче и трагаоце који су на Теслином путу, или су на путу да то буду, па им овај текст може користити, “погурати их“ и додатно их инспирисати у њиховом трагалаштву, јер овој Планети и човеланству су и више него потребни научни умови попут Тесле, а то је синтеза духовног и научног!

Тесла је то покушао, уложио је целог себе, свој живот, за добробит обичног човека и целокупне егзистенције, али светска психопатолошка олигархија, са својом пратећом камарилом, није нислила тако, мислила је само на профит, манипулацију, моћ… и довела је Планету Земљу и човека, на рубу амбиса … из кога нас једино може извући нови човек и нови научни ум, неки нови Никола Тесла…!

Скините текст у целости:

Велимир Абрамовић – Метафизика и космологија научника Николе Тесле (Word 2003)

Велимир Абрамовић – Метафизика и космологија научника Николе Тесле (Word 2007)

Велимир Абрамовић – Метафизика и космологија научника Николе Тесле (Pdf)

Аутор:Велимир Абрамовић

„Не радим више за садашњост већ за будућност!“ рекао је Тесла окупљеним новинарима у Њујорку пре више од седам деценија, „Будућност је моја!“

Изумитељ неизменичне струје, полифазних мотора и генератора, ротационог магнетног поља, радија, телеаутоматике, изумитељ на чијим се патентима заправо заснива енергетика двадесетог века, радио је деценијама потпуно усамљено на научном објашњењу космичких процеса, у намери да теоријски обједини материјално и духовно, исто онако како је то учинио у својим практичним проналасцима.

Помињање Теслиног имена данас углавном асоцира на такозвану Теслину завојницу, индукциони мотор и међународну јединицу за мерење јачине магнетног поља. Многе чињенице о његовом животу и необичном стваралачком дару пале су у заборав.

Најплодније раздобље свог стваралаштва Тесла је провео у Сједињеним Америчким Државама.Патентирао је преко 300 проналазака у САД и многим другим земљама. Многи од њих су и данас непоновљиви, као на пример пријемник радијанте енергије,( US patent, 21 mart 1901, No.: 685957 i 685958) о чијим принципима рада и конструкцији се ништа поуздано не зна, осим да није у питању конвертор енергије космичких зрака, какав је данас могућ.

Вршио је истраживања са врло ниским фреквенцијама у периоду 1899 – 1900 у посебно за то изграђеној лабораторији у Колорадо Спрингсу, а две године касније отпочео је да гради близу Њујорка, на Лонг Ајленду, светску емисиону станицу коју никада није сасвим довршио. Овај експеримент финансирао је амерички магнат челика Ј.П.Морган,Теслин лични пријатељ.

Након обустављања пројекта Ворденклиф, 1905. године, Тесла се повлачи у научну анонимност све до смрти у јануару 1943. године. Умро је сам, у хотелу Њујоркер, не тражећи лекарску помоћ.

Последњих година живота Тесла није објављивао ништа друго изузев новинских чланака и интервјуа. Али сви су изгледи да тај период његовог живота никако није протекао узалудно и лишен нових сазнања. Управо тада, већ као зрео научник, он долази до пресудних генералних закључака који ће сигурно ускоро отворити потпуно нову страницу у савременој науци. Јер из историје је познато да кад год се научна мисао нађе у кризи, на беспућу, научници се окрећу идејама из прошлости, тражећи инспирацију и путоказ.

У овој краткој студији покушаћемо да одговоримо на више важних питања:

  1. На који начин је Тесла долазио до својих открића, као што су такодје, уплив веома-ниско феквентних електромагнметских таласа на биолошке системе, посебно рад људског мозга, фузија енергетских структура, такозваних “ватрених лопти” из индукционих поља примарних и секундарних електромагнетских калемова, суперпроводљивост природних и вештачких медијума, такозвани бежични пренос енергије, и других.
  2. Које су основне аксиоме Теслине космологије, на који начин оне проистичу из његове метафизике, и како их је он примењивао у својим физичким експериментима?
  3. Зашто су теоретичари и експериментатори савремене физике времена тако много заинтересовани да реконструишу Теслину теорију физичке реалности и његово схватање електро-магнетских феномена; нарочито ћемо се трудити да одговоримо на то зашто Тесла није формулисао своју научну теорију и објавио је.
  4. Да ли Теслина схватања етичке компоненте научних открића може да послужи за одуховљење савремених природних наука – посебно физике, која је у великој кризи.
  5. Да ли Теслино схватање вредности научног развоја у суштини проистиче из универзалности карактера словенског мишљења, т.ј. је ли то допринос изразито глобалне словенске мисли неопходној изградњи духовног нивоа сцијентистичко-технолошке ере (нарочито изражено у Теслиним чланцима “Проблем повећања људске енерегије” и “Како космичке силе обликују људске судбине”.
  6. Шта се у блиској и даљој будућности може очекивати од проучавања Теслиних идеја?
  7. Да ли је претерано закључити да је Тесла засновао глобално информатичко друштво својим чувеним текстом из 1900. Године “Светски ситем”, да ли је то техничка и технолошка основа онога што се данас зове “нови светски поредак”, и најзад
  8. Да ли је Тесла духовни оснивач нове сцијентистичко-технолошке цивилизације, назовимо је – Теслиана, чија ће владајућа технологија бити “инжењеринг времена”, а једини и неисцрпни извор енергије – време, односно, асинхроницитет различитих нивоа физичких процеса.

ТЕСЛИНА ХЕУРИСТИЧКА МЕТОДА

Вратимо се у средину деветнаестог века, у мало село Смиљан у Лици, тадашњој провинцији моћне Аустроугарске. Ту су године 1856. 10. јула отац Милутин Тесла, српски православни свештеник и мајка Георгина, звана Ђука, из познате породице Мандић, добили четврто по реду дете – Николу.

Све док није напунио осам година, Тесла је био слаб и колебљив. Једноставно није имао снаге и одважности да донесе било какву чврсту одлуку. Осећања су му надолазила наизменично и неконтролисано, у таласима, и мали Никола непрестано је осцилирао између две крајности – одушевљења и туге.

„Жеље су ми имале разорну моћ“

, сећа се он,

„а умножавале су се попут Хидриних глава“.

Био је опседнут размишљањем о болу у животу, о смрти, о верском страху.

„Сујеверна убеђења су ме раздирала, живео сам у сталном ужасавању од злог духа, од утвара, од џиновских људождера и осталих сатанских чудовишта мрака. А онда је, одједном, настала коренита промена и целокупно моје бивствовање кренуло је новим током“.

У то доба у њему су се развиле многе чудне наклоности, нетрпељивости и навике, од којих неке могу да се протумаче спољним утисцима и алергијом, а неке остају готово необјашњиве. Било је довољно да угледа бисер па да га спопадне нешто налик на напад. Насупрот томе, опчињавало га је светлуцање кристала, или неких предмета оштрих ивица и равних површина.Добијао је грозницу кад год би угледао брескву, а ако би се делић камфора налазио било где у кући, то је у њему изазивало најмучнију нелагодност. „Још и данас“, пише он шездесет година касније,

„осетљив сам на неке од тих непријатних надражаја. Чим спустим четвртасте комадиће хартије у посуду с течношћу, редовно у устима осетим неки необичан и непријатан укус“.

(N.Tesla, My inventions, Electrical experimenter, N.Y.,1919.)

Књиге је волео више од свега и како је његов отац имао велику библиотеку, мали Тесла је настојао да у њој задовољи своју рано пробуђену читалачку страст. Отац се, међутим, противио томе и спопадао би га бес кад год би га затекао да чита ноћу. Сакривао је од сина свеће јер није желео да квари очи. Али он је добављао лој, правио фитиље, изливао танке штапове лојаница, и из ноћи у ноћ, пошто би запушио кључаоницу и све пукотине, читао је често до зоре.

Теслина породица је забрањивала Николи и да студира политехнику, нарочито отац који је од њега захтевао да учи за свештеника. Осећајући дубоко у себи свој неугасиви животни позив електроинжењера, Никола се тешко разболео. Када је био готово на умору и било је очито да неће преживети, отац је коначно одобрио синовљеву жељу. Као неким чудом, он је убрзо оздравио и сав се предао проналазачким маштањима. Пренапрегнутог ума, почео је да пати од чудног поремећаја

„појављивања живих слика које је често било праћено јаким бљесковима светлости”, што је, може се рећи, карактеристично за људе обдарене парапсихичким моћима. Ови јаки светлосни бљескови прекривали су призоре реалних објеката и просто замењивали моје мисли. Те слике ствари и сцена имале су карактер стварности“.

Тесла напомиње да их је врло добро разликовао од имагинација. Објашњавајући шта му се догађало, он наводи како би му се слика неког призора који узбуђује нерве, а који је видео преко дана, изненада појавила ноћу као потпуно реална и остајала би таква у простору пред њим чак и кад би покушао да је склони рукама.

Да би се ослободио патње коју је појављивање „чудних реалних слика“ уносило у његову душу, он је покушавао да се у тим тренуцима концентрише на призоре из свакодневног, „обичног“ живота.

„У намери да се тако ослободим ја сам непрестано тражио нове слике и тако убрзо исцрпео све призоре које сам знао – призоре из куће и најближе околине. Након што сам више пута применио ове менталне операције, покушавајући да отерам своје визије, приметио сам да „обични живот“ губи битку, а реалност визија постаје све чвршћа. Затим сам инстиктивно почео да вршим екскурзије изван граница малог света у коме сам био, и убрзо видео нове сцене. Оне су биле у почетку врло магловите, нејасне, и бежале кад бих ја покушао да усредсредим пажњу на њих, али ускоро сам успео да их задржим. Оне су добиле на снази и јасноћи и најзад постале конкретне као реалне ствари. Ускоро сам открио да се најбоље осећам кад се опустим и дозволим да ме сама визија носи даље и даље. Све време добијао сам све нове и нове импресије и тако сам почео ментално да путујем. Сваке ноћи и понекад и преко дана, када бих остао сам, полазио сам на та моја путовања, врло често, у нова места, градове и земље, живео тамо, сретао људе, правио пријатељства и познанства, и ма како то изгледало невероватно, чињеница је да су ми они били исто толико драги као и моја породица, и сви ти нови светови нису били мање интензивни у својим манифестацијама.“

(N.T., My inventions, EE., N.Y.,1919.)

На своје задовољство приметио је да може са великом јасноћом и прецизношћу да визуализује своје изуме тако да му нису неопходни експерименти, модели или цртежи. Тако је развио свој нови метод материјализације инвентивних концепција и идеја. Тесла је врло јасно правио разлику између идеја које се дедуктивно инкарнирају у мисао, односно визију, и концепата који се стичу генерализовањем искуства, индуктивно.

„Моменат када неко конструише замишљени апарат носи проблем трансформације сирове идеје у праксу. Зато сваком тако произведеном изуму недостају многи детаљи, и обично је дефектан (… ) Мој метод је другачији. Ја не журим да се упустим у материјални рад. Када примим идеју, одмах почињем да је дограђујем у својој имагинацији. Мењам конструкцију, правим побољшања и укључујем апарат у свом уму да ради. Сасвим ми је свеједно да ли тестирам своју направу у уму или у лабораторији. Чак приметим ако нешто смета у правилном раду. (…) На овај начин ја сам у стању да брзо развијем концепцију до перфекције, не дотичући ништа рукама. Кад доспем тако далеко да на свој изум применим свако могуће побољшање и више нигде не видим никакву грешку, тек онда ставим у конкретну форму овај коначни продукт мог мозга. Без изузетка моји су апарати радили увек тачно како сам замислио да треба, и експерименти су се догађали онако како сам планирао. За двадесет година није било никаквог изузетка. (…) Тешко да има научног изума који може бити унапред предвиђен искључиво математички, без визуализирања. (…) Спровођење у праксу недовршених, грубих идеја је траћење енергије и губљење времена.“

Изучавајући механизме свог психичког живота,Тесла је открио да је низ слика из „друге реалности“ увек у вези са догађајима у „правој реалности“ и да ту постоји прилично правилна корелација. Убрзо је стекао способност да схвати каузални однос. Постао је свестан, на своје изненађење, да је свака његова мисао сугерисана спољном импресијом.

„Не само мисли, већ и акције изазивају се на исти начин. После извесног времена, било ми је савршено очигледно да сам ја само један аутомат обдарен могућношћу кретања, који одговара на стимулансе сензитивних органа и мисли и ради према томе. Практични резултат овога сазнања било је, много година касније, откриће телеаутоматске контроле чијих закона сам постао најзад свестан, иако сам их од раније носио у себи у облику нејасних и недовршених идеја. „

(N.T., My invention, EE., N.Y.,1919.)

За разлику од Ајнштајна који је истицао пресудни значај „кинестезије“ и „сагласности са унутрашњим осећајем тачности и потпуности“ неке идеје или теорије, Никола Тесла подвлачи имагинацију изума као психолошки разлог формулисања исказа предвиђања у математичком облику. На пример, за његовог савременика Томаса Едисона се овако нешто не може рећи јер се он, будући без знања математике, превасходно ослањао на дуготрајно и мукотрпно експериментисање.

У списима, Тесла често говори о својој предиспонираности за менталне процесе резонантне са принципима којима се повинује природа. Ова урођена способност, сматра он, јавља се у проналазачу као дифузан психолошки притисак, компулзивна нужда, узрокујући осећање недостајања будућег проналаска, тј. онога чега у проналазачевом претходном искуству никада раније није било. У томе он види не само порекло проналазачког хтења уопште, већ и један доказ више деловања закона ванљудске стварности кроз човека. Укратко, Тесла креативну имагинацију сматра почетком сазнајног акта предвиђања.

Из схватања да научни принципи егзистирају и ван области људског сазнања следи и посебност Теслиног односа непристајања на усвојена и огледима верификована научна знања, као и на тзв. универзитетску науку. Космос је за Теслу, као и за астронома Џемса Џинса – ум, а као и за философа Лајбница – жив у свим својим деловима.

По Теслиним речима, у њему се одређени закон појављивао увек спонтано и у облику геометријске слике. Следе затим разумевање принципа и физичко интерпретирање као касније фазе процеса откривања. Тек тада долази до аритметизације законитости и до изражавања техничких особина материјала најпогоднијих за неометани рад закона у конструисаном физичком моделу. Сходно личном искуству своје инвентивности Тесла је држао да рад врше природни закони, а не материјалне структуре. Под радом на открићу он пре свега подразумева борбу за ментално прочишћење, тј. апстраховање од секундарних мисли и чулних садржаја оптерећених детаљима који замрачују јасност слике принципа и отежавају увид у праву природу релација геометријских елемената.

Теслин поступак схватања принципа завршен је, а принцип спреман за примену онда када је постигнута унивокна коресподенција математичких и физичких елемената. Откриће је, дакле, досегнуто у моменту постизања идентичности независних чланова математичког алгоритма и њихових физичких интерпрета, тако да се у самом алгоритму препознаје физички закон који влада стварним светом. Идеја се, према томе, код Тесле ексклузивно појављује као акт креативне имагинације чије математизирање води коначно до физичког модела.

Индуктивно предвиђање у Теслином раду је веома ретко, ако га уопште и има, и карактер таквог предвиђања строго је подстицајан, тј. утиче само на промену мишљења у дедуктивно. Њему је својствен специјалан тип дедуктивног предвиђања који почиње сликом, наставља се увидом у геометријски принцип, из кога се, дакле, тек у трећем кораку образује тзв. општи став изражен математички, тј. неком релацијом бројева. Даљи ток је уобичајен хипотетички став који се односи на непознату чињеницу, на пример, параметре рада конкретног апарата и следи из општег става као његова последица. Та последица јесте конструкција индукционог мотора, модела обртног магнетног поља, итд.

Тешко је добро разумети чињенице на коме Тесла одлучно инсистира у описима начина којим је вршио изуме, а то је да јасна слика изума претходи чак и самом схватању принципа као и свим доцнијим претпоставкама које га воде до његове реализације у конкретном материјалу. И како сам каже, он је методу мисаоног експериментисања временом до те мере усавршио да је био у могућности да обави све корекције своје замисли у уму, без и једне једине физичке пробе, што свакако осветљава донекле и енигму квалитета његовог рада чији обим, обзиром на научне или бар техничке новине многих сегмената, управо запањује.

У настојању да себи објасни тајну прецизне имагинације применљивог изума пре увиђања самих принципа рада, Тесла је поставио и теорију о искључиво спољашњем стимулансу човековог мишљења и памћења, а ослањајући се делом на Рене Декарта закључује о космичком аутоматизму свих људских субјективних делатности као и људске егзистенције уопште. Али како исход аутоматског рада мозга управо по Теслином сопственом искуству може бити стваралачки (тј. производња до тада непознатих визуелних садржаја) то он ради кохеренције развија и додатну претпоставку о повратном дејству видних центара мозга на ретину и у томе види узрок појаве еидетских слика својих проналазака. Тако људски мозак, и ако изазван на рад споља, ипак може непрестано да продукује нове садржаје, мисли и слике, јер је број надражаја из околине неограничен.

Најзад, за Теслу су, мишљење, памћење, кретање итд. само повратни (feed – back) процеси, па се може приметити да је у напору да домисли сопствени дар проналазаштва уједно утемељио панкосмички, тј. идеалан став кибернетике.

Верујући да је сва васиона жива и да су људи аутомати који се владају по космичким законима, Тесла је изградио и оригиналну теорију меморије. Сматрао је да људски мозак нема особину да памти онако како се то обично сматра (тј. биохемијски, односно биофизички) већ да је меморија само реакција људског мозга на поновљени спољашњи стимуланс. Заиста је необично да човек познат по ретко добром памћењу (говорио је седам-осам језка), који је уз то имао и способност еидетског представљања мисаоних слика, сматра да не постоји људска меморија. Још значајније је, наравно, да неко са више стотина научних проналазака не приписује инвентивност у заслугу себи, него експлицитно изјављује да врши улогу спроводника идеја из света науке у свет људске праксе. Све ово не делује више тако контрадикторно, ако се има у виду да је Тесла, син православног свештеника, на питање које је вероисповести, одговорио да он верује у једног Бога који није описан у религијама, али да је најближи Будизму. Касније, Тесла се Будизму све више приближавао, чак и практично: вежбао је јогу, пазио на исхрану у филозофском смислу те речи, упражњавао медитацију, а у последњим годинама пред смрт у сред Њујорка живео је изузетно аскетски, готово као индијски гуру или православни светац.

Тесла је био стар дванаест година када је успео да вољно контролише конкретне визије испред својих очију и замењује их другачијим сликама, али како сам напомиње, никада није успео да под контролу стави изненадне бљескове светлости. Они су се обично појављивали приликом неких опасних ситуација или кад је је био јако узбуђен.

„У неким моментима виђао сам сав ваздух око себе испуњен језицима живог пламена. Њихов интензитет, уместо да се смањује, повећавао се са временом и достигао је максимум када сам имао двадесет пет година. У једној прилици, дословно сведочи научник, „имао сам осећај да ми се мозак запалио и да ми мало Сунце сија у глави“.

(N.T., MY INVENTIONS, EE. N.Y., 1919.)

„Ови светлосни феномени“, пише Тесла у својој 65-ој години,

„још увек се манифестују с времена на време, нарочито кад ми нека нова идеја отвори до тада неслућене могућности, али су релативно малог интензитета“.

У стањима релаксације, пре него што би западао у сан, Тесла је такође имао занимљиве визије.

„Када затворим очи, увек прво приметим тамну и једноличну плаву позадину, сличну небу у ведрој ноћи без звезда. За неколико секунди ово се поље испуњава безбројним зеленим пегама које осцилују, уређеним у неколико слојева који ми се приближавају. Затим се са десна појављује дивна шара од два система паралелних линија, међусобно врло блиских и под правим углом. Ова слика прелива се у свим бојама, али доминирају жуто-зелена и златна. Одмах затим линије постају светлије и цео призор бива густо прекривен тачкама жмиркајућег светла. Читава ова слика лагано пролази пољем визије и нестаје у лево, остављајући за собом позадину непријатног и непокретног сивила, које убрзо бива замењено морем облака за које је очигледно да покушавају да се уобличе у живе ликове. Чудно је да ја не могу да пројектујем било какву форму у сиву позадину пре него што сцена уђе у другу фазу.“

“ Сваки пут пре спавања“, прича Тесла, слике људи и објеката пролазе испред мојих очију. Кад их видим, знам да ћу убрзо изгубити свест. Ако су одсутни и одбијају да дођу, то увек за мене значи ноћ без сна“.

Дуго време Тесла је посветио решавању енигме смрти и пазио на било коју њену индикацију у реалном животу.

„Само једанпут у својој досадашњој егзистенцији“, каже он,

„имао сам искуство које је оставило на мене утисак натприродног. Било је у то време смрти моје мајке. Био сам болестан и исцрпљен грозницом: лежао сам у кревету. Одједном, помислио сам да, ако моја мајка умре док сам далеко од ње, сигурно је да ће ми дати неки знак. Два или три месеца после тога био сам у Лондону са мојим покојним пријатељем, енглеским научником сер Вилијемом Круксом, где се дискутовало о спиритуализму, и био сам под пуним утиском ових мисли. Можда не бих обратио пажњу на другог човека који би исто то говорио, али сам био подложан његовим аргументима, сећајући се његовог епохалног рада о „radiant matter“ (зрачећој материји) који сам читао као студент и који је учинио да заволим каријеру електроинжењера. Помислио сам да су услови да се погледа „иза“ врло добри, јер је моја мајка била жена посебно обдарена моћи интуиције. Читаве ноћи свако влакно мог мозга било је напето у ишчекивању, али ништа се није десило до раног јутра, када сам заспао, или можда задремао, и видео облак како носи анђеоске фигуре божанске лепоте. Једна од њих погледала је према мени са љубављу и ја постепено препознах своју мајку. Приказање је полако пловило кроз собу и ишчезло, и ја сам нагло био пробуђен неописиво слатким песмама многих гласова. У том моменту, сигурност коју никакве речи не могу описати, испунила ме је и био сам уверен да ми је мајка управо умрла. И то је била истина.“

(M. Cheney, TESLA, MAN OUT OF TIME, N.Y., 1984.)

Истога дана Тесла је послао писмо Круксу, под утиском визије и још увек болестан. Ова два научника годинама су се дописивали, али Теслина писма Круксу нису доступна јавности јер су склоњена заједно са читавом Круксовом заоставштином 1918. године. Огроман Круксов научни материјал садржавао је бројне белешке са строго научно-експериментално водјених спиритуалистичких сеанси и на стотине успелих фотографија материјализованих духова из различитих историјских епоха. У Музеју Николе Тесле у Београду сачувано је Круксово писмо Тесли из 1893 године у коме му се Крукс захваљује за послату специјалну електромагнетску завојницу која еманира поље у коме се боље оцртавају материјализована тела духова, а истовремено благотворно утиче на нерве медијума, што све заједно олакшава експериментисање.

У исто време када је Крукс у Лондону отпочео са научним проучавањем спиритуалних феномена, исто то је у Петрограду отпочео и Мендељејев, седамдесетих година прошлога века. Основана је у Петрограду комисија стручњака, која је након краћег истраживања, одржавши десетак сеанси, одустала од даљег рада, уз закључак да је реч празноверју. Од тада у Енглеској и Русији наука се практично дели на тајну, то јест праву, у коју на пример, спада Теслина етарска физика, и на јавну, универзитетску, тј. корисну науку комерцијалног значаја, у коју, на пример, спадају нуклеарна физика и теорија релативности.

Колико год да се слабо интересовао за људе, који су му у току живота нанели много „космичког бола“, како је Тесла називао своје осећање туђих неприличних радњи и намера, толико се са необичном пажњом бавио голубовима, бринући се о њиховој исхрани и болестима.

О једном белом голубу и Теслином присном односу с њим причају Теслини пријатељи O’Nil и Вилијам Лоренс, научни новинар Њујорк Тајмса. Они су забележили несвакидашњу Теслину исповест док су сва тројица седели у предворју хотела Њујоркер.

Džon O’Nil, члан многих окултних друштава, приметио је неке мистичне симболе у пегама Теслиног белог голуба. Тесла им је тада исповедио нешто што ће Лоренс и други касније назвати “ једином љубавном причом из Теслиног живота“.

„Хранио сам голубове, на хиљаде њих, већ годинама“, рекао је, „Хиљаде њих, јер ко би их све запамтио. Међутим, био је један голуб, дивна птица, чисто бео са светлосивим пегама на крилима; он је био нешто друго. Била је то женка. Могао сам је препознати било где. И она је мене могла да пронадје на сваком месту.Требало је само да помислим на њу, да је позовем и она би долетела. Ја сам њу разумео и она је разумела мене. Заволео сам ту птицу. Да, волео сам ту голубицу као што мушкарац воли жену, и она је волела мене. Када је била болесна, осећао сам то; дошла би у моју собу и ја бих бдео над њом данима. Неговао сам је док не оздрави. Тај голуб је био радост мог живота. Ако сам јој био потребан, ништа друго није било важно. Док сам њу имао, имао сам и свој животни циљ. А онда, једне ноћи док сам у мраку лежао на кревету и као и обично решавао неке проблеме, улетела је кроз отворен прозор и слетела на мој сто. Знао сам да сам јој потребан, хтела је да ми саопшти нешто важно па сам устао и пришао јој. Гледао сам је и знао да жели да ми каже – да ће умрети. А онда, када сам то схватио, видео сам светлост како избија из њених очију – снажан сноп светлости.“

Тесла је застао, и затим, као да је очекивао питање, наставио:

„Да, била је то стварна светлост, снажна, бљештава, заслепљујућа светлост, снажнија од светлости и најјаче лампе у мојој лабораторији. Када је тај голуб умро, нешто је нестало из мог живота. До тада сам био сасвим сигуран да ћу завршити све своје замисли, и ако сам имао амбициозан програм, али када је голубица нестала, знао сам да је моје животно дело окончано. Да, годинама сам хранио голубове, и даље их храним, на хиљаде њих, јер коначно, ко зна…“

(J. O’Neill, Prodigal Genious, p. 309-10)

ТРЕЋИ ПУТ У ФИЗИЦИ

У теоријској и експерименталној физици 20. века могу се јасно уочити три различита пута мишљења. И квантни механичари, и релативисти, и “традиционалиста” као Тесла, (у ствари још увек непрепознат научник будућности) покушавали су да докуче истину о правој природи времена и простора, енергије и материје, а нарочито, да објасне суштину кретања.

Пре него што се упустимо у Теслину метафизику, то јест у свет фундаменталних принципа Теслине физике, покушајмо да што тачније одредимо Теслино место у корпусу савремених научних концепција.

Планкова константа, Хајзенбергова релација неодредјености, Паулијев принцип и Шредингерова таласна функција били су главни теоријски инструменти квантно-механичког приступа космичким догадјајима. Главни циљ квантне механике, да се открије и именује основна опека градје материје, и данас је неостварен. И поред великих успеха у изазивању нуклеарне ланчане реакције и развоја физике атомског језгра, фузија лаких елемената периодног система у тешке, остала је тајна и ван техничке контроле.

Развојно гледано, може се закључити да је покретачка снага основних појмова квантно механичке физике исцрпљена. Показује се да појаве као што су време и простор морамо поново истражити и дефинисати на дубљем нивоу сазнања, на нивоу онтологије, да би смо помоћу њих адекватно одредили природу физичких процеса.

Специјална теорија релативитета Алберта Ајнштајна настала је у Берну, у Швајцарској и објављена је 1905. Године у немачком часопису Annalen der Physic. Ово је означило прекретницу у теоријској физици. Користећи четвородимензионални просторно временски континуум Минковског као модел физичке реалности, Ајнштајн је успоставио функционалну релацију брзине кретања и временске координације. Логичка последица условљавања локалног времена брзином кретања самог посматрача, била је акаузалитет. Догадјаје који су се догодили касније, по овој новој теорији било је могуће видети пре, то јест, спознати последицу пре њеног узрока. Као главног информатора космичких збивања Ајнштајн је означио светлост и постулирао константност и коначност њене брзине у вакууму.

Теорија релативности философски је заснована на тврдњи Имануела Канта да су време и простор априорне форме људског искуства. И будући да нема ни једног физичког система у космосу који апсолутно мирује, а светлост се креће одредјеном константном брзином, посматрачи на свим физичким системима који се крећу брзинама различитим од светлости имаће своје карактеристично локално време. Тако ни један од њих неће објективно перцепирати догадјаје, већ само релативно. Користећи радове чувеног ирског математичара Хамилтона, Ајнштајн је створио такав систем израчунавања стварних параметара физичких догадјаја, који су превазилазили варијанте субјективних утисака и математички тачно описивали реалност.

У Општој теорији релативности објављеној 1919. Године Ајнштајн је помоћу тензорског рачуна и претпоставке о закривљености простора успео да замени Њутнов појам силе и израчуна путању планете Меркур око Сунца тачније него ли да је користио Кеплерове законе кретања небеских тела и Њутнов закон гравитације.

У свом чувеном ”епистемолошком дефекту”, на самом почетку Опште теорије релативности, Ајнштајн показује могућност да се кугла која мирује спљошти без примене икакве силе, само на основу претпоставке о брзом ротирању друге кугле на којој је посматрач који прати процес. Закривљењем простора и уводјењем тако званих светских линија кретања он је успео да добије убрзање тела самом променом правца кретања, без додатног импулса. Такодје, изједначавањем инерционе и гравитационе масе он је објаснио лебдење небеских тела т.ј. њихову динамичку равнотежу без концепције силе, само на основу закона акције и реакције. Саму материју Ајнштајн је сматра просторно временским догадјајем. Чувена је његова критика Њутнове концепције одељености апсолутног времена, апсолутног простора и грубе материје: ”Ако би смо из космоса избацили сву материју, не би у њему остали ни време ни простор”.

Трећи приступ разумевању физичке реалности био је Теслин. Ослањајући се на радове Фарадеја и Арагоа, с једне, и Галванија и Волте са друге стране, Тесла је на основу Хелмхолцове теорије акустичких резонатора и модификованог модела етра Лорда Келвина, успео да изгради своју оригиналну концепцију света која је у експериментима давала запањујуће резултате. Његов главни аксиом био је ”да целокуна енергија једног физичког система потиче из спољне средине”. По њему, ексцитација, односно медјусобна комуникација физичких система заснива се на законима резонантног вибрирања, т.ј. на симултаном осциловању делова система. Сматрао је да се концепт етра никако не може избећи у физици, јер се материја и простор не могу апсолутно раздвојити. Електрицитет је за Теслу био флуидна супстанција обдарена моћи перцепције и свешћу. У математици био је поборник реалистичких гледишта, по којима постоји идентитет математичких и физичких објеката, односно поствареност математике. У начину постављања проблема узор му је био грчки механичар Архимед, који је тврдио ”да време треба избацити из физике” као сувишан појам. (Још у деветнаестом веку научници Hajnrih Hertz i D” Alamber покушали су да створе теоријску физику без појма силе, али је тај покушај окончан неуспехом; руски научник Н.А. Козирев био је у томе далеко бољи, али ни његова теорија није доведена до степена микро-експеримента, тј. лабораторијске примене. Субституција силе принципом деловања самог времена у физици је и даље нерешен проблем.)

Теслина експериментална техника састојала се искључиво у откривању дубинских заједничких карактеристика физичких система које треба увести у резонанцију. Пример за то је његов комплексни електромагнетски осцилатор – Кула Ворденклиф, (изградјена на Лонг Ајленду код Њу Јорка 1901-5), којом је могао да успостави заједничко вибрирање јоносфере и планете Земље. И у математици и у физици Тесла је био присталица строгог детерминизма. Из његовог реалистичког схватања математике проистиче да се физички процес може не само математички описати, него у потпуности изразити и контролисати. Контрола процеса по Тесли врши се предвидјањем, а тачно предвидјање омогућава темпирано управљање, т.ј. свесно изазивање будућих догадјаја. Ова његова теоријска позиција сасвим је супротна теорији релативитета, по којој је објективна спознаја немогућа, већ се стварно стање мора претпоставити на основу математичког описа.

Разлике Тесле и Ајнштајна у ставовима о физичкој реалности су фундаменталне:

  • за Ајнштајна је свет акаузалан и релативан, а за Теслу строго каузалан и детерминисан;
  • за Ајнштајна, људско искуство је сасвим непоуздано и не одговара физичкој реалности, а за Теслу физичка реалност је универзална и прожима све нивое космичке егзистенције, т.ј. спознаја истине не може се избећи ни на који начин;
  • за Ајнштајна свет је дуалан, састоји се из људског привида и објективне космичке стварности, а математика је чист гносеолошки интрумент којим се људска емпирија приводи физичкој реалности; за Теслу, свет је јединствен и материја која проистиче из духовности јесте еманација времена и простора;
  • за Ајнштајна етар не постоји као стварни ентитет, већ је то плод погрешних мишљења кроз историју науке; за Теслу етар је јединствено поље неиздиференцираног времена, простора и енергије и резонантним процесима у етру настаје материја;
  • за Ајнштајна сила је својство простора које се испољава његовом закривљеношћу, за Теслу сила је низ математичких операција које имају реално дејство које се манифестује стањима физичког света; за Теслу математика има природу силе, док за већину других научника, као и за Ајнштајна, обрнуто, тј. сила има математички карактер;
  • за Ајнштајна време је само поредак догадјаја, не постоји као физички ентитет, већ се утврдјује мерењем од система до система; за Теслу време је реални алгоритам хипостазиране математике која законом резонанције компонује физичке системе из етра и поново их декомпонује у етар.
  • За Анштајна је највећа брзина у вакуму брзина светлости од 300.000 км/сец, за Теслу брзина електромагнетских таласа није ограничена; његова мерења и експерименти показују да је у принципу могућ тренутни пренос таласа и енергије на било коју дистанцу, а да брзина механичких и електричних таласа кроз Земљу увелико превазилази Ајнштајнову брзину светлости у вакууму.

У разговорима са пријатељима Тесла је често побијао многе Ајнштајнове тврдње, најчешће ону о закривљености простора. Сматрао је да је тиме повредјен закон акције и реакције:

“Ако се у присуству великих гравитационих маса простор закривљује, услед силе акције, онда би реакција самог простора морала бити таква да се он исправља”.

Ајнштајн је био човек чисте теорије а Тесла превасходно експериментатор. Није познато да су се срели и разговарали. Ипак, Ајнштајн је Тесли честитао његов 75. родјендан, истичући као главну његову заслугу у науци полифазни систем генератора и мотора наизменичне струје, што су по свему судећи Теслина мање значајна открића.

ТЕСЛИНА ИДЕЈА НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА ИЗ 1900 ГОДИНЕ

Нема сумње да је Теслу прожимало снажно осећање јединства природе и космичког реда.

Основе свог „Светског система“, објављеног 1900 године, он је сажео у дванаест тачака које све одреда погађају суштински смисао техничке и технолошке мреже данашњих светских телекомуникација. Овај систем уједно је и технолошка основа за успостављање глобалног информатичког друштва чија тенденција светског уједињења већ увелико исказује своје последице у реорганизовању живота народа изазваног укидањем класичног државног суверенитета.

„Светски систем“ Тесла заснива на сопственим проналасцима као што су: Теслин трансформатор, т.ј. апарат за стварање електричних вибрација специјалних карактеристика; Увеличавајући предајник, односно трансформатор нарочито подешен да ексцитира планету Земљу (за трансфер електрицитета овај инструмент има исти значај као телескоп у астрономији); помоћу овог изума Тесла је остварио електрична кретања јача од оних што га имају муње и произвео струју такве снаге да до белог усијања јаком светлошћу осветли више од две стотине сијалица распоређених по земљишту у околини лабораторије; Теслин бежични систем који обухвата известан број усавршених апарата и данас је једини познат начин за економичну трансмисију електричне енергије на раздаљину, а без посредства жица; апарат за индивидуализацију сигнала који је у поређењу с примитивним усаглашавањем сигнала, (овај метод је на жалост још увек у употреби), исто што и веома богат језик стављен напоредо са неартикулисаним изражавањем; захваљујући том апарату могу се трансмитовати потпуно тајни сигнали или поруке, и то како у активном, тако и у пасивном виду, то јест, они не ометају друге сигнале или поруке, нити ови могу њих омести; свака порука је јединствена и има незаменљив идентитет; практично неограничен број станица и инструмената може да дејствује на само једној или две фреквенције, а да не наступи ни најмање узајамно ометање; стационарни Земљини таласи (популарно објашњено, ово изванредно откриће значи да Земља реагује на електричне вибрације одређене фреквенције, исто као што звучна виљушка хвата специфичне звучне таласе; ове посебне електричне вибрације које су у стању да снажно ексцитирају Земљу могу се користити на безброј начина, а пре свега за промену светског енергетског система који је веома несавршен и ни издалека не исцрпљује научне и природне могућности).

Циљеве „Светског система“ Тесла формулише на такав начин да је јасно да он сматра да успостављање густе комуникационе мреже свих облика и нивоа треба да послужи хуманизацији науке и технологије. У томе је он на почетку двадесетог био визионар двадесет првог века, јер права метафизичка проблематика у теоријску физику продире тек сада са космогонијским питањима о пореклу света и онтолошкој природи времена и простора. Дакле, Тесла се још давне 1900. Године залагао за:

  1. Успостављање везе међу постојећим телеграфским станицама или центрима широм света; (остварено)
  2. Организовање тајне државне телеграфске службе чији рад није могућно ометати; (није остварено, колико се зна, јер нису примењени Теслини патенти за радио пренос, него Марконијеви који за свако симултано емитовање захтевају посебну фреквенцију)
  3. Успостављање везе међу постојећим телефонским центрима, односно станицама на Земљи; (остварено)
  4. Универзална дистрибуција општих новинских вести путем телеграфа или телефона; (остварено)
  5. Оснивање службе на принципима „Светског система“ за достављање обавештења искључиво у приватне сврхе; (остварено интернационалном компјутерском мрежом, тј. Интернетом )
  6. Успостављање међувеза свих телеграфских апарата на свету; (давно остварено)
  7. Оснивање службе за дистрибуцију музике помоћу овог система; (остварено)
  8. Универзално регистровање времена јефтиним часовницима који са астрономском прецизношћу означавају секунде, а да при том не изискују никакво старање; (остварено)
  9. Преношење широм света знакова, слова, звучних сигнала итд., било да су куцани на машини или руком исписивани; (остварено – прецизан опис телефакса)
  10. Оснивање светске службе за потребе трговачке морнарице која навигаторима свих бродова омогућује да беспрекорно пилотирају без компаса, да тачно одређују локацију, час и брзину, да избегавају сударе и катастрофе итд.; (остварено)
  11. Увођење светског система штампања на копну и мору; (остварено)
  12. Репродуковање фотографија и свих врста цртежа или писаних текстова који би се отпремали широм света; (остварено)

Мада је развој модерне науке и технологије итекако дао за право Теслиним визионарским циљевима, није се са њима поклопио у фундаменталној концепцији: наиме, Тесла је ово све хтео да оствари преношењем сигнала кроз планету Земљу, а не користећи њену орбиту. Из истих разлога из којих је био противник коришћења нуклеарне енергије, опасног услед људског непознавања праве структуре материје, Тесла је сматрао да је свако нарушавање космичког простора, односно Земљиног магнетног поља, повреда хармоније природних закона. Ово проистиче из негативног дејства људске слободне воље, које бива деструктивно, уколико изостане етичка компонента науке оличена у доброти коју доноси само више сазњање и свесној селекцији исправних намера. Човечанство, које живи на Земљи, сматрао је он, мора да открије све облике природне симбиозе са планетом, иначе је у опасности да уништи своје једино космичко возило.

Најзад, још у својој младости, Тесла је имао велике проблеме с професорима и колегама, инжењерима, који нису схватали да свака креативност, ономе који не зна њену тајну, мора у почетку изгледати као грешка. Посебно стручњаку, јер је његово уверење да зна јаче него у других, па му је и пропусна моћ за новитете смањена.

Да би доказао како његова наизменична струја на одређеним фреквенцијама није опасна по живот, Тесла јавно сам себе укључује као отпорник у коло високофреквентне наизменичне струје и постиже фантастичан ефекат: врши електрично пражњење сопственог тела, у мраку, тако да му читаво тело светли, изгледајући као да гори, обливено језицима сабласног плавичастог пламена.

Године 1892 . у Лондону је одржао чувена предавања пред Британским Краљевским научним друштвом. Поред горе поменутог експеримента, извео је и многе друге, као што је паљење лампе бежичним преносом енергије. Заправо, једноставно је ставио вакумску неонску цев у поље свог трансформатора и она је засветлела..

Тим изванредним предавањима на тему „Светлост и други високофреквентни феномени“ Тесла је у Енглеској стекао велики углед и многе пријатеље у научном свету као што су поменути сер Вилијам Крукс, сер Оливер Лоџ и лорд Келвин.

По повратку у САД, 1893., он се помно посвећује проблемима радио-технике, теледириговања и бежичног преноса енергије на велике даљине без губитака. У Колораду Спрингсу успешно експериментише са Земљиним стационарним електромагнетским таласима и бежичним преносом. И ако је дневник рада из тог периода сачуван и публикован, праве научне резултате задржао је за себе. Али то што је тамо постигао, охрабрило га је да обећа светски систем за бежични пренос силе и интелигенције. Ова планетарна трансмисија информација и енергије требало је да се заснива на примени таквих значајних проналазака и открића као што је Теслин резонантни трансформатор без гвозденог језгра, и Увеличавајући предајник од кога је научник посебно много очекивао. Био је то својеврстан трансформатор нарочито подешен да ексцитира планету Земљу. Помоћу њега он је још у Колораду остварио електрична пражњења јачег интензитетаа од атмосферских муња и произвео струју такве снаге да до белог усијања јаком светлошћу осветли више од две стотине сијалица распоређених по тлу миљама око лабораторије. За Теслу је то био необорив доказ исправности његове концепције бежичног преноса енергије, тј. дејства на даљину.

Након експеримента у Колораду, крајем 1900. године, он се враћа у Њујорк и започиње припреме за изградњу прве станице свог светског система за бежични пренос енергије, Куле Ворденклиф (Wardencliffe Tower), коју с великим успехом тестира три године касније..

Техничке карактеристике Теслине емисионе станице данас су непознате и не може се тачно рећи шта је била њена права намена.

После необичне ноћи 15. Јула 1903.г у којој је својим изумима запалио не само небо над Њујорком већ и над непрегледним пространством Атланског океана, Тесла 1905.г. изненада напушта своју лабораторију, без јасног разлога, остављајући унутра све нетакнуто. Колико се зна, никада више није крочио у Варденклиф, никада га није ни обишао, никада чак није ни прошао кроз тај крај. И што је најчудније, није одатле понео баш ништа, ниједан прорачун, ниједну скицу или документ, ни најмању хартију. Али у последње време појавиле су се сумње да је Тесла био тај који је 1908 године изазвао снажну и по особинама веома чудну експлозију у Тунгузији. Ова је експлозија приписана метеориту, али никада није од њега надјено ни једно парченце. Истина је да је у то време кула Ворденклиф још увек била технички исправна и да је Тесла шаљући енергетске таласе кроз Земљу био у стању да акумулира и одједном испразни огромну количину енергије на било ком месту на планети. Уосталом, то је било у потпуном складу са његовим дугогодишњим радом и проучавањем Земљиних особина као средине за пропагацију енергетских таласа.

ТЕОРИЈА КОЈА НЕДОСТАЈЕ

Иако није оставио своју физикалну теорију, Тесла је својим бројним експериментима поставио основу нове, резонатне електромагнетике. Сматрао је да је свет јединствени континуални светлосни медијум, а да је материја комплекс електромагнетних осцилација организованих по математичком алгоритму. Веровао је да је закон резонанције најопштији природни закон који елиминише време и дистанције и да се све везе међу феноменима успостављају искључиво разним врстама простих и сложених резонанција (вибрација физичких система) чија је основа искључиво електромагнетска. Најзад, уместо Њутнових интеграла, Лајбницових диференцијала и Максвелове теорије поља, у својим прорачунима Тесла је користио једноставну математику старогрчких механичара, пре свега Архимеда, успостављајући тако механичке аналогије у електромагнетици. Не може се довољно подвући савремени значај оваквог начина размишљања које недвосмислено указује на неопходност потпуне физичке интерпретације елементарних математичких појмова, формула и система и повратак реалистичким погледима у математици, заправо мистичном математичком питагорејству.

По свему судећи, проучавање Тесле није само питање историје физике. У његовом раду не треба тражити превасходно идеје технолошке моћи, већ и корене смисла и вредности људског стваралаштва и постојања науке уопште.

НАУЧНИ ПУТ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ ЧЕКА ДА БУДЕ СХВА]ЕН И НАСТАВЉЕН.

Садржај подробног истраживања Теслиног дела, обухватио би сложену и дубоку проблематику више области. Гледано са становишта логике и епистемологије, неопходна је анализа Теслиних сведочанстава о начину којим је откривао нове техничке и научне принципе, јер би то можда открило неки нов сазнајни пут. Тада би се отворио и проблем дефинисања елемената и формулисања синтаксе логичке структуре мишљење Тесле као изумитеља. Ако би смо и све ово успешно окончали, тек онда би смо се нашли пред највећим задатком, разумевањем метапретпоставки Теслиног оригиналног научно истраживачког метода и отвореним теоријским питањима проналазаштва које није ништа друго до људска душевна и практична егзекуција још увек непознатих космолошких начела, тј. веза остварена са светом идеја.

Могао је да рефлексним дејством когнитивних центара мозга на ретину (мрежњачу ока), преусмери једносмерне јонске струје, заправо основне струје нервних влакана и неуралних мрежа, и на тај начин, вољним обртањем смера нервног импулса од мозга ка мрежњачи уклони спољни призор и замени га својом психолошком сликом. (Човек обично светлосне импулсе добија споља, затим они одлазе до центра у мозгу где се формира представа.) Тесла је своје импулсе слао изнутра. Звао је то умном лабораторијом. И то је био његов главни и основни метод експериментисања.

Био је у стању, (што је без пандана у историји физике, па и читаве науке), да математичке принципе “Платоновог света идеја”, трансформише у геометризиране представе и да их опредмети у облику радних модела. То је био његов основни метод. У свом уму он би „поправио“, или „подесио“ апарат, да „ради“. Када би га касније направио од правих жица и другог материјала, он би заиста радио и у лабораторији. И никада му се, о томе сам сведочи, није догодило да таква једна замисао не одговара природи, односно не проради као физички прототип.

Његова метода је у поређењу са другим великим визионарима у науци, сасвим изузетна. Мајкл Фарадеј је, на пример, слично Ајнштајну, у тренутку навирања идеја добијао кинестетички предосећај, (притисак и кретање у пределу стомака) при чему је доживљавао неку врсту психичког стреса у тренутку навирања идеја. Мендељејев је сањао Периодни систем елемената и то га је видео у три димензије и у врло живим, готово ватреним бојама, што је редовна карактеристика свих прекогнитивних снова. Али је на хартији нацртао слику из сна у само две димензије. Хемичар Кекуле сањао је змију како гризе себи реп и дошао на идеју да бензолов прстен (циклични угљоводоник) представи у три димензије. Тако је званично настала стерео хемија, у сну. Али ово се дешавало врло ретко, појединим људима и само у одређеним тренуцима. А Тесла је био у том психичком стању читавог свог живота, деценијама и деценијама, јер је увежбао да непрестано одржава одређену духовну и креативну пермеабилност. Ову моћ стекао је после оне тешке и чудне болести коју је једва преживео у детињству. Годинама после упорно је практиковао контролу својих нервних путева и то не само у психолошком смислу већ и физиолошком.

„Верујем у једног Бога који није описан у религијама“

говорио је. То је у ствари философски Бог, Логос, Бог питагорејски, Бог небића, Бог уједно и творац бесконачности и творац апстрактног, нематеријалног и непросторног космичког законодавства.

Тесла је био човек чија основна филозофска логика и аксиоматика мишљења уопште не припада савременој епохи. Као мисаоно биће Тесла се може датирати пре појаве Сократа, у музеј Грчке космолошке филозофије. Није случајно што је он рођен на Балкану где је читава Античка цивиизација и настала нешто мало јужније, такође на Балкану. Реч је о истом геомагнетском информатичком пољу, односно алгоритму заједничком за еволуцију неуралних структура Питагоре, Платона, Зенона и Тесле.

Разумевање Теслине физике захтева потпуно другачије схватање математике, у суштини једно мистичко схватање математике питагорејског типа. Питагора је сматрао да су бројеви стварни, да бројеви и ствари имају биунивокну коресподенцију симетријског типа, односно да се могу поистоветити. Из тога следи идеја о постојању генеричке математике, оне из које непосредно проистичу и материја и њена промена. И мање пажљив истраживач одмах ће уочити да у Теслиним радовима нема инфинитезимала. За Максвела, творца теоријске електромагнетике, Тесла је са разумевањем говорио да је песник и да су његове елегантне диференцијалне једначине – поезија. Али, у Теслиној библиотеци наићићемо на Максвелова дела, јер је он своје радове први пут објавио када је Тесла имао двадесет година и док је још студирао у Грацу. Нема другог разлога што их Тесла није користио сем оног најдубљег и најозбиљнијег: открио је једноставнији и ефикаснији метод и имао бољу физичку интерпретацију математичких појмова којима је предвиђао ток и исход експеримената. А очигледно да је он био човек такве снаге и дубине да је био у стању да се одвоји од свих ауторитета и од савремене науке. Није случајно да није дипломирао. То је такође један знак духовне независности, а не лењости или бунта, како би се могло у први мах помислити.

Његов начин рада га је могао одвести у сасвим другом правцу. У правцу душевног поремећаја. Али није. Значи успео је да успостави контролу над природом психичких слика, и других свесних и подсвесних садржаја свести – што је основа креативности. Оног тренутка када је успео да савлада ефекте импулса који су долазили споља, успео је да низ наоко случајних психичких промена подвргне вољом контролисаној перцепцији и анализира их. Он је успео једном страховитом личном вежбом да се уздигне до нивоа човека који није више зависио од импулса спољног света, него пре свега од својих унутрашњих психичких садржаја. А суштина његове генијалности била је у томе што ти освешћени садржаји које су спољна поља производила у његовој подсвести нису били ништа друго до слике космолошких принципа, односно сами природни закони. То га је тако јасно разликовало од других људи.

О свом индукционом мотору чији ротор почиње да се окреће под утицајем промене спољњег поља, рекао је:

„Ја сад знам како ради космос“.

Одатле проистиче и његова теорија о људима као аутоматима космичких сила. Додамо ли томе Теслин аксиом да ”сва енергија једног система долази из спољње средине”, добићемо разлог његовог уверења да читав космос искључиво ради на принципима вибрације и резонанције. Најзад, ако дефинитивно прихватимо то да сва енергија једног система настаје спољном индукцијом, тј. дејством на даљину, онда је лако образовати Теслин космолошки модел као низ концентричних обртних магнетних поља. Погледајмо је ли тако! Окреће се Галаксија, окреће се Сунчев систем око центра Галаксије, окреће се Земља око Сунца, молекули, атоми и електрони… Све то није ништа друго него низ обртних магнетних поља и може да се представи једним јединственим законом, истим оним који покреће и сам Теслин индукциони мотор.

Сетимо се да је Тесла, (попут Моцарта који је у бљештећем ваздуху пред собом видјао партитуре својих дела и само их записивао), био у стању да замисли свој модел у најбољем облику тако да је многе од његових патената немогуће даље усавршавати. Имао је урођени дар уопштавања, односно дар редукције на генерални закон, а тај гносолошки принцип у науци је најважнији. Увек се компликовани ентитети нижег реда, своде на једноставније ентитете вишег реда.

Отворено је питање Теслиног правог схватања простора и времена. Са сигурношћу се може рећи да се Тесла у експериметима емитовања нискофреквентних електромагнетских таласа кроз Земљу није сусретао са проблемима које у тумачењу односа силе и простора има, на пример, Општа теорија релативности. Ова теорија има посебне тешкоће са физичким тумачењем диференцијалних једначина којима описује карактеристике простора закривљеног различитим интензитетима гравитационе силе. Интезитет гравитације по овој теорији може толико да порасте да почиње да делује и на само време, враћајући догађаје уназад и нарушавајући каузалитет. Није одговорено ни на питање да ли је за експериментисање физичким простором неопходно замислити да он има више од једне димензије. Посебно је тешко логички усагласити схватање да су и простор и време у исти мах бесконачни. Ако би то била истина, онда би или морали да се уведу појмови бар две бесконачности различитога квалитета, или да се коегзистенција двеју или више бесконачности прогласи логички неодрживом, или, наравно, да се усвоји да измедју простора и времена нема ама баш никакве разлике, тј. да су они подударни, што је најмање вероватно.

Служећи се математиком онолико једноставном колико се учи у основној школи, Тесла је изводио своје запањујуће експерименте, смејући се компликованим теоријским радовима учених колега, који су једва успевали да наштимују математички опис по некоги физичког догађаја.

Познато је да је још Њутн у делу „Principia Matematica“ и простор и време сматрао једнаковрсно бесконачним и на тај начин учинио основну логичку грешку преклапања садржаја појмова, али му то нико није замерио јер нико није умео боље. Уз то људима је то изгледало у складу са искуством.

Декарт, када је конструисао свој координатни систем, он је једном те истом геометријском представом, тј. правом линијом, приказао и простор и време, као да међу њима нема никакве разлике. Да ли је на то имао право? И апсциса и ордината су праве неограничене линије, и у геометријском смислу ради се о јединственој представи. Са друге стране, простор и време су две веома различите физичке појаве чију природу не познајемо довољно. Ни ово никоме нарочито не смета. Најзад, апциса и ордината раздвојене су углом који нема директну физичку интерпретацију. Али, овако великодушно геометријски представљајући физичке појаве, може се десити да потпуно искључимо критеријум реалности из провере математичких хипотеза.

Нема сумње да је Тесла својим физичким експериментисањем открио у науци још увек нејасну фундаменталну везу физике и математике и примењивао је са таквом лакоћом и јасновидношћу, да је и лаику и стручњаку подједнако очигледно да је у питању прецизно знање. Али шта су обичне математичке цифре, дељење или множење, понеки природни алгоритам или квадратни корен, заиста значили у Теслиним експерименталним радовима, то је данас веома тешко открити. Физикално тумачење математичких појмова, а нарочито једнозначно, на граници је онога што називамо трансцендентална математика, или математичка мистика. Ипак, само се по себи разуме да, ако се сва физичка реалност може свести на односе електромагнетских поља, онда је теорија која најпогодније изражава суштину тих односа, извесно – математика. С друге стране, ако електромагнетске осцилације кореспондирају са менталним планом, што је Тесла открио у Колорадо Спрингсу и што се и данас непрестано експериментално потврђује у неуронаукама, онда следствено томе и сам ментални план, будући да се подвргава закону резонанције, мора имати исту природу. Намеће се закључак да су бројеви само програм организације електромагнетских поља у посебне психе, тј. индивидуалне душевне матрице. Теслина истраживања као да доказују истинитост Платонове теорије сазњања у којој се тврди да је математика веза између света идеја и света материјалних феномена. Још прецизније: математички алгоритми (инхерентна логика математике) су методи инкарнирања идеја у физичке објекте. Најзад, како сва стара мистична предања сложно говоре: материја је само згуснута светлост, а то је управо Теслина свепрожимајућа космичка субстанција – ”луминоферозни етар”.

ВОЈНИ БРОД КАО ВРЕМЕПЛОВ

Постоји прича, објављена је о томе и књига, а снимљена су и два филма, да је 1943. Године, у октобру, америчка морнарица извела необичан експеримент са циљем да начини невидљивим један ратни брод. Наводно је требало да брод помоћу јаких магнетских генератора емитује око себе снажно поље које би скретало светлост, као и емисије радарског зрачења, и онемогућило непријатељу да тачно лоцира и погоди објекат. Било је то само 6 месеци после Теслине смрти и нестанка значајних научних докумената из његове собе. Догађај се збио у морнаричком доку луке Филаделфија. Када су генератори укључени на максимум десило се оно што нико није очекивцао. Низ снажних магнетниих поља променио је локалне просторне и временске особине и разарач „Eldridge DE-173“ је привремено ишчезао, а онда се на неколико секунди појавио на другом месту, у једној од највећих морнаричких база у USA, у Норфолку, луци у југоисточној Вирџинији, на обали Атлантика, око 350 км удаљеној од Филаделфије. После врло кратког времена, брод се поново материјализовао у луци из које је кренуо, у Филаделфији. Најчудније ствари збиле су се са посадом. Половина морнара заувек је ишчезла. Неки су полудели, а појединци су стекли особину да по вољи ишчезавају и поново се појављују. Извесни преживели тврдили су да су „променили свет“ и да су се видели и разговарали са неземаљским бићима. Самом ишчезавању брода претходила је чудна зеленкаста магла, која је обавила труп када су укључене јаке електромагнетне машине за производњу интензивних и фокусираних електромагнетских поља.

У експерименту су учествовала три брода. Поменути разарач је био у средини, а оплате друга два брода служиле су као ласерска огледала. Ради се, у ствари, о отвореним ласерима којима не треба вакуум и чији се зраци могу транспортовати на било коју даљину, и то кроз било који природни медијум. Овакве ласере Тесла је производио у својој лабораторији у Њујорку још у 19. веку осветљавајући просторију без икаквих лампи, искључиво побуђивањем ваздуха да светли.

Вратимо се значењу Теслиних експеримената у Колорадо Спрингсу 1899-1900. и погледајмо шта су прави резултати његовог рада тамо. Експериментишући са екстра ниским и екстра високим фреквенцијама електромагнетских таласа, он је вероватно успео да одреди и фреквенцију и врсту модулације менталног плана живих људи, такодје и умрлих (са чиме се данас врше многобројни огледи, без правог успеха јер недостаје теорија, па је предвидјање често непрецизно). Највероватније, он је, примењујући врло високе фреквенције успео да произведе поља која су одговарала електромагнетској комбинацији дискарнираних душа и на тај начин освојио технику визуализације такозваног астралног нивоа егзистенције биолошких организама. Ако у Теслиним белешкама и има израчунавања која се на ово односе, она савременом стручњаку изгледају безначајна, јер су исувише једноставна и према томе су без детаљног објашњења несхватљива. Може их разумети само ум који исти предмет мусли на исти начин.

ТАЈНА ВАТРЕНИХ ЛОПТИ

Тесла је успевао да у лабораторијским условима производи сложене енергетске структуре, које је назвао ”ватрене лопте”. У природи је овај феномен познат као “кугласте муње”. Њих је, поред Тесле, проучавао и руски академик Пјотр Леонидович Капица, али није могао да их контролисано производи без Теслиног резонантног трансформатора. Данас, физичари браћа Корум, у Америци, са извесним успехом репродукују неке од Теслиних експперимената и успевају да добију, при гашењу трансформатора, “ватрене лопте” које трају врло кратко и чији је пречник свега око три милиметра. Према подацима и чињеницама које су историјски верификоване, Тесла је правио “кугласте муње” величине фудбалске лопте, држао их у руци, стављао у кутије, затварао поклопце и најзад вадио из кутија. То су биле потпуно стабилне структуре, које су трајале минутима. Дакле, Тесла је о томе знао много више него данашња наука, тј. познавао је тајну фузије хладне плазме у слободном простору. Шта му је омогућило да ствара овакве сферичне структуре? Била је то идеја етарског дијаметра, тј. претпоставка да су материја и простор у суштини нераздвојиви, односно имају заједничку структурну јединицу, а оно што их заправо разликује је временска координација. Тесла је тиме ушао у једну област у коју нико пре њега није ушао – у инжењеринг времена. Истицао је такодје да његови електромагнетски таласи нису “херцијански”, тј. да је таласна дужина његовог емитованог таласа идентична магнитуди дистанције на коју се преноси, односно удаљености од емитера до пријемника. Осим тога, у Теслиним експериментима нису у резонанцији била само осцилаторна кола апарата који учествују у преносу, већ је цео систем такодје био резонантан са природним електромагнетским особинама коридора кроз који таласи пролазе. То значи да осцилатор који почне да емитује једноставно одсече етар у простору од емитера до циља и ту ствара карактеристично стојеће поље. Тако се испрва формира носећи талас који сам по себи не може да преноси енергију зато што не осцилује. На овај основни талас Тесла би укључивао нижефреквентно поље, тј. пропуштао би таласе који су представљали ниже хармонике основног носећег поља и то у односу 1:4. На тај начин пројектовао би енергију на жељену раздаљину и постизао би снажно и непрестано електрично пражњење у одредјеним зонама, стварајући зид јонске плазме. Кроз овај енергетски зид није могло да продје ништа, а да се не дезинтегрише у молекуле или атоме.

ТЕСЛА КАО ЈАСНОВИДАЦ

Сасвим је јасно да је Тесла морао имати увид у оно што бисмо данас у недостатку бољих израза могли назвати парапсихологија. То како је он долазио до проналазака и како је радио у својој умној лабораторији, то је, свакако, без пандана у историји науке. И поред више од 150.000 докумената које данас чува Музеј Николе Тесле у Београду он иза себе није оставио систем свог научног метода, јер Тесла је био јасновидац. Он је долазио у одређена психичка стања и то је била његова метода, која уствари може да се пореди само са сличним стањима у којима се налазе јогини или са оним о чему причају свеци. Теслу данас ретко ко посматра као философа и духовног човека, а он је одуховио фзику, одуховио технологију, одуховио науку. Најзад, читавим својим животом и радом поставио је основе постхришћнске цивилизације Трећег миленијума И поред свега тога његов утицај на савремена кретања у науци је минималан, али ће то морати да се поново вреднује. Тек у будућности добићемо прави одговор на Теслину парадигму, јер је он исувише испред и изнад данашњих научних метода.

Познати хиндуистички учитељ Вивекананда, члан Рамакришнине мисије, који је био послан на Запад да испита могућност уједињења свих светских религија, посетио је Теслу у његовој Њујоршкој лабораторији 1896. године и одмах послао писмо свом индијском колеги Аласингу описујући сусрет са Теслом са страхопоштовањем и безрезервним дивљењем:

“Овај је човек сасвим другачији од свих западњака (…) Показао ми је своје експерименте са електрицитетом, који је за њега живо биће и са којим он разговара и наредјује му (…) Ради се о високо спиритуалној личности. Он бесумње поседује духовност највишега нивоа и у стању је да призове све наше Богове (…) У његовим електричним ватрама разних боја појавили су се преда мном готово сви наши Богови: Вишну, Шива…а осетио сам присуство и самог Браме.”

(Swami Vivekananda works, Epistles, -pisma-, Vivekananda Centrum, Washington, USA). Љубазношћу главног уредника Делфиса, Наталије Toots, сазнао сам да се у Рамакришниној мисији у Калкути, Индија, налази и велики Теслин портрет и то међу онима који су духовно допринели остваривању задатка мисије.

ТЕСЛИНА ВРЕМЕНСКА ФИЗИКА

Резонанција је истовременост и ако мењамо периоде прекидања струјног кола мења се геометријски распоред магнетских поља, односно успоставља се кретање ротора мотора и генератора искључиво променом временске компоненте. Кретање је асинхроницитет. Ово очигледно показује да је могуће постићи промену брзине ротора, а самим тим и његове масе, променом чистог времена, без додатног импулса, тј. без додавања силе. Није ли Теслино обртно магнетно поље још један доказ више у прилог тврдњи академика Н.А. Козирева да је Време та јединствена и фундаментална општекосмичка сила?

Из Колорадо Спрингса Тесла пише у Њујорк свом пријатељу Јохансону како је у „шкработинама“ високофреквентних електромагнетних пражњења открио ум и како ће ускоро он, Јохансон, моћи своје песме да чита Хомеру, док ће сам Тесла дискутовати о својим проналасцима са Архимедом. Исто тако, у детаљнолм дневнику истраживања сусрећу се описи електромагнетских зелених магли који потпуно одговарају опису магле, што се појавила приликом нестајања ратног брода у Филаделфији. По повратку из Колорадо Спрингса Тесла изјављује у новинама како је успоставио везу са ванземаљским цивилизацијама. Ретко ко га је тада узео озбиљно. Но, има индиција да је Тесла наставио своја истраживања “паралелних светова” сам, у тишини, не објављујући резултате. По свему судећи, израдио је апарат за подешавање електромагнетских осцилација сопственог мозга, тј. контролу својих менталних активности и на тај начин успео да без напора комуницира са временски помереним реалностима.

Ова његова открића отварају једну потпуно нову станицу у савременој науци, јер указују на пут уједињења материјалног и духовног у људском сазнању (у природи су материјала и дух, наравно, већ уједињени). Он је имао способности да разради оба аспекта јединствене науке: проучавао је с подједнаким успехом физичку основу психе као и психичку основу физике. Тако је дошао до пресудних генералних закључака: да је свет јединствени континуални светлосни медијум и да је материја састављена од организованих делова електромагнетног етра, то јест, од електромагнетних осцилација, затим, да је најопштији природни закон – закон резонанције и да се све везе међу феноменима успостављају искључиво разним врстама резонанци чија је основа електромагнетска. Само се по себи разуме да, ако се сва физичка реалност може свести на односе електромагнетних поља, онда је израз теоријске суштине тих односа – математика. С друге стране, ако електромагнетне осцилације кореспондирају са менталним планом који је, према томе, исте природе, онда су бројеви – програм организације електромагнетних поља у индивидуалну психу. Теслина истраживања су први непорецив и јасан корак у разјашњењу и примени истините Платонове доктрине у којој се каже да је математика веза између света идеја и света материјалних феномена. Још прецизније: математички алгоритми (инхерентна логика математике) су методи инкарнирања идеја у физичке објекте. Најзад, како сва стара (а и нова) мистична предања сложно говоре: материја је само згуснута светлост.

Тесла је веровао да је сва васиона жива и да су људи аутомати који се владају по космичким законима. Такође је сматрао да људски мозак нема особину да памти у оном смислу како се то обично сматра, већ да је меморија само реакција људских нерава на поновљени спољашњи стимуланс. Још важније је наравно да неко са преко хиљаду фундаменталних научних проналазака не приписује инвенцију у заслугу себи, него експлицитно изјављује да врши улогу спроводника науке из света идеја у свет људске праксе. Веровао је чврсто у реинкарнације. Сама Теслина смрт била је нека врста његове личне свечаности и више је личила на свесно пресељење душе у други план постојања, него на смрт неког обичног славног човека, збуњеног и уплашеног пред самоослобођењем. На два дана пред час дискарнирања, Тесла је престао да ради и затворио се у хотелску собу тражећи да га нико не омета. Када су директор хотела и собарица најзад ушли, затекли су га елегатно одевеног како лежи мртав руку прекрштених на грудима, потпуно спреман за одлазак. Имао је двоструку сахрану, хришћанску и будистичку, три дана након прве сахране био је и спаљен.

Лично дубоко верујем да математичке и физичке истине, то јест, феномени геометрије и аритметике и феномени физике морају у суштини да концидирају, чинећи основу јединстевене космологије на чијем смо прагу. Неки је зову „Нова наука“, али је, мислим, адекватнији назив „Јединствена наука“, јер темељ нашег Космоса чини јединствен физички континуум, који је чиста есенција, без граница, и сви се паралелни светови, паралелни реалности, повинују његовим законима.

Теслина електромагнетна теорија била је почетак уједињавања духовне супстанце и материјалног, физичког света. Он је толико много учинио практично и лично, да није стигао да нам остави комплетну теорију. Могао је, можда, да нам остави религију, али то није хтео, јер је знао да су Богу у ери науке неопходни свесни следбенци.

Проучавање Тесле није само научно питање, у његовом раду не треба тражити превасходно технолошка решења. Тесла је практично оно што је Еуклид теоријски, спона западне и источне цивилизације. На његовом раду може да се заснује нова духовност Човека који ће схватити Време (које је потпуно нематеријално и представља само дејство математичких закона) и продрети у савршеније нивое космичког постојања. То је, према мојим истраживањима, права порука Теслиног рада и у томе је уједно разлог зашто је тек данас дошло време за право разумевање и употребу Теслине мисије.

ТАЈАНСТВЕНИ СТРАНАЦ МАРКА ТВЕНА

Чест посетилац Теслине лабораторије у ноћним часовима био је и чувени писац Samjuel Klemens, чији је псеудоним по коме је у књижевности остао познат, био – Марк Твен. Тесла је са њим био толико близак да је и годинама после Твенове смрти редовно о њему говорио као о још живом присном пријатељу.

Писац Твен умро је 1910. године, а шест година после тога објављена је његова чудна новела „Тајанствени странац“. У њој се говори о Анђелу који силази са Неба у мало аустријско село, где се сусреће са групом дечака са којима се игра и поучава их тајнама Света. Ако се мало аустријско село схвати као Смиљан, а лик Анђела замени Теслом, добиће се сјајно објашњење веома чудне теорије људских судбина и космологије изражене у том кратком делу које приметно одудара од других Твенових приповетки. Анђео говори о осећању моралности које је извор свих људских недаћа, и несрећи проузрокованој несхватањем компјутерски прецизне комбинаторике најситнијих догађаја, од којих сваки одредјује даљи низ карика у својственом ланцу наредних збивања.

Људска слободна воља, према њему, је чиста заблуда чула, све је предодређено и води предвидљивом исходу. Према томе, дата људска индивидуална психосоматска структура има ограничен број могућих судбина. Комбинације судбине су низови догађаја, и човек се може пребацивати зи низа у низ вољом виших бића. Анђео, на пример, учини да особа затвори уместо да отвори прозор, како је било предодређено, и судбина те особе крене сасвим другим смером, активира се нови ланац збивања. Ово се потпуно слаже са Теслином идејом о човеку као аутомату космичких сила, и врло је убедљиво показано једноставним драматуршким средствима великог писца. Најзад, пре него што Анђео напушта своје пријатеље, сеоске дечаке, уводи их у последњу космичку тајну која их је ужаснула, тајну Небића: „Све је само мисао“ каже он, „ништа не постоји“, „и ја сам само мисао, усамљена мисао која лута празним пространствима Свемира“…

ТАЈНА КУЛЕ WARDENCLIFF

Посетимо поново Теслину лабораторију у Колорадо Спрингсу. Наићи ћемо на електромагнетска поља врло ниске фреквенције и Теслу који експериментише са радом људског мозга, на самоме себи. Пријатељу Јохнсону пише о интелигентним својствима електромагнетских поља. Зачиње се биофизичка основа неурологије.

Непосредно после тога, 1901. године почиње дизање Светске емисионе станице на Лонг Исланду. Ради се о сложеном емитеру електромагнетских таласа у чијој изградњи Тесла примењује целокупно дотадашње знање: телеаутоматску контролу, бежични пренос, нехерцијанске таласе, оригиналну теорију етра и електрицитета, динамичку теорију гравитације (по којој сваки природни елеменат Мендељејевог система има своју карактеристичну гравитациону константу, специфично Г), као и сопствену технику управљања брзином протицања времена. Те 1901. године настаје ‘нова физика ’.

Поставља се питање каква концепција света лежи у основи извођења експеримената са фокусираним резонантним магнетним и електромагнетним пољима. Вратимо се на час мистику Џорџу Леонарду и његовој слици Космоса. Говорећи о вибрату он истиче да има разних народа, раса и племена, али нигде на планети не могу се наћи људи који живе лишени музике и плеса.

Пре више од 2500 година Питагора је рекао ученицима да је камен залеђена музика. Познато својство сваке честице у физичком свемиру је њена зависност од висине тона и горњих тонова њених појединих фреквенција, што значи од њеног певања.

Људи стварају музику, али пре тога, она ствара људе. Дар слушања отвара нам могућност сећања нашег најдубљег порекла. Музика је израз звука разних структура света и јасно указује на ритмичке особине свих ствари. Вибрато нам помаже да уједно истражимо себе и свет чији смо део. Та пулсација извирућа из тона може да нас доведе до нечега што је најспонтаније и најкреативније у људском животу.

Вибрато који побуђује унутарње људске тонове може бити и дубоко еротичан. Код лаганог става Баховог Четвртог Бранденбуршког концерта, сви дрвени дувачки инструменти једног оркестра и жице почну да подрхтавају и заједно пулсирају. Публика, као да осећа неко чуђење да тако један интиман звук може да се изводи јавно. Опасно сензуално својство вибрата објашњава се чињеницом да брзина вибрација од седам пулсација у секунди прецизно одговра стању алфа-таласа мозга. А то је стање између буђења и спавања када је одсутна уобичајена контрола ума. Сањач, будећи се, често има осећај приступачности свих извора меморије и стварања. Позната је визија бројевних функција, коју је математичар Поенкаре спазио пред само утонуће у дубок сан: математичке идеје играле су се у облаку пред њим, сударајући се као материјалне и комбинујући у резултат који је дуго тражио. Такође, снажан и дуготрајан музички вибрато, хватајући ритам са нашим мозгом, ствара услове за неку врсту свесног сањарења у коме се откривају мистерије и све се веома лако памти.

Начин како музика дејствује исти је као онај на који делује свет ствари и догађаја, јер је све то вибрација. Брзина вибрација субатомских честица су невероватно високе, а таласи у центру субатомског нуклеуса изгледају још бржи. Вибрације свих енергија зрачења – радио таласа, топлоте, светла, рентгенских зрака, итд. – могу да се сврстају у ред. Блектромагнетски спектар, тако посматран, има више од осамдесет октава, а видљиво светло је само један опсег тог реда. Као и у музици, електромагнетски таласи имају своје властите хармоничне горње тонове, а постоје и извесне сличности које се појављују међу интервалима октава. Закони музичке хармоније примењени на електромагнетику дају изванредне резултате. Управо зато је Никола Тесла користио Хелмхолцове радове о звуку за своје електричне резонаторе.

Johan Kepler, астроном из седамнаестог века, веровао је да је свака планета сунчевог система жива и да је на свакој од њих настањен њен анђео чувар који чује њему музику. Планете, на путањама око Сунца, свирају: Меркур, који има највећу брзину, пева пиштаву улазну и силазну скалу пиколо флауте. Јупитер, најспорији, производи дубокум снажну тутњаву. Венера мења тон од дура до мол шест, а Земља свира дивни други мол.

Посебан аранжман звукова, што га ми називамо музиком, израз је односа ствари, тј. њихове сличности и различитости, то је и начин како стари расту и труле, пропадају, као и начин како из декомпонованих система израстају нови, млади системи. Дубока структура музике иста је као и структура свега осталог.

Холандски научник Кристијан Хајгенс приметио је 1665. године да клатна два часовника постављена на зиду један поред другог задобијају исту периоду клаћења, тј. клате се у прецизном ритму. То је заправо универзалан феномен. Када два или више осцилатора пулсирају у истом пољу, уз малу временску разлику, они се спонтано уклопе тако да почну пулсирати тачно у исто време. Они се понашају према закону економичности и начелу минимума енергије јер је сваком клатану понаособ код заједничког пулсирања потребно мање енергије него код аритмичног или супротног. То усаглашавање свуда је присутно али га ретко примећујемо. Могло би се чак рећи да су све живе ствари осцилатори, тј. пулсирају и мењају се ритмички. И најједноставнији једноћелијски организам осцилира у великом броју хармонично сложених фреквенција, на субатомском, атомском, молекуларном, субћелијском и ћелијском нивоу. У компликованом организму као што је људски, рачун тих фреквенција је веома сложен. Наши унутрашњи ритмови чврсто су међусобно повезани, али ништа мање, повезани и са спољним светом. Људска физика и ментална стања мењају се са ритмом сезонских кретања Земље и Сунца, са плимом и осеком, са дневно-ноћним циклусом као и у космичким ритмовима који данашња наука није још одредила и углавном не узима у обзир. Када се фазе тих ритмова поремете, јавља се осећај нелагодности што је предзнак обољења.

Две галаксије могу да прођу једна кроз другу као два облака дима, јер су звезде у галаксији међусобно удаљене дистанцама једнаким милионитим умношцима њихових дијаметара, тј. врло су ретке. Колизија је мало вероватна.

Нашем соларном систему потребно је 10 билиона секунди (240 милиона година) да опише круг око галаксије млечног пута. Таласи у центру тома вибрирају 10 на двадесердруги степен пута у секунди. Цео атом на собној температури вибрира знатно спорије, око 10 на четрнаести степен пута у секунди, док молекули пулсирају на око 10 на девети степен циклуса у секунди. Живе ћелије на директну стимулацију реагују са око 1000 циклуса у секунди а своје интерне циклусе подешавају према дану од 24 часа (ротацији Земље), лунарном календару и Сунчевој години.

Компликована група ћелија звана мозак има разне облике циклуса и варира од око 40 циклуса у секунди (код активне концентрације) до мање од 1 циклуса у секунди код дубоког сна. Ритмички таласи мозга лако се пребацују из једног циклуса у други.

Таласи видљивог светла пулсирају између 390 трилиона и 780 трилиона у секунди, што чини тачно једну октаву, једно дуплирање фреквенције. Људско око може да реагује и на само један квант светла и са свега три врсте ретиналниих ћелија разликује око 10 милиона боја.

Људско тело генерише своје властито електромагнетско поље и на нас, веома много, на познате и непознате начине, утичу електромагнетска поља средине у којој се налазимо.

Наука тек треба да начини прве веће кораке у правцу овог изучавања..

Наше физичко тело манитестација је нашег унутрашњег пулса који је уједно и наш идентитет, наша позиција у Космосу.

Такозвано мистично астрално тело има у суштини електромагнетску материјалну основу. Цео живот неке јединке има одређену ритмичку шему која преживљава физичку смрт и представља вантелесно искуство душе која се поново реинкарнира.

Постоји претпоставка да се за телепатске преносе слике и мисли користе Шуманови таласи (то су таласи који резонирају са 7,8 трептаја у секунди и чине поље стојећих таласа у каналу између земљине јоносфере и њене површине; они су такорећи наш природни електромагнетски омотач, најбоље их осећамо на морској обали или у шуми, будући да море и шума апсорбују друге, често штетне фреквенције).

Дешава се да мозак који пулсира на блиској френквенцији уђе у стање резонанције и тако бива могуће виђење на даљину. То је контакт резонанцијом, а не радијацијом, и како су таласи веома велике таласне дужине (око 38000 км) пренос је готово тренутан. С обзиром на екстремно ниску фреквенцију ови се таласти не могу блокирати обичним електронским заклоном, ледом итд. У ствари, врло често ми улазимо у фазу са њима, међутим, проблем је што таласи који тако ниско вибрирају могу да преносе врло мало информација у неком одређеном времену, тако да често не можемо добити јасну слику и дати потпун опис предмета које видимо. Ово се може ипак решити тако да пријемник буде у резонанцији на начин нижег хармоника тј. на одговарајућој још нижој фреквенцији, да би се у референтном људском времену потребном за формирање можданог енграма могла очитати информација. У ствари ради се о техничком скраћивању времена телепатског пријема.

Модерни холистички приступ објашњавању Универзума има заправо мистичну традицију у свакој великој религији; Хиндуизам, Исламизам, Будизам, Јеврејска вера, или Хришћанска садржи експлицитно тврђење да сваки део космоса у извесном смислу садржи целину. Зналцу је сувишно и напомињати да то има дубоке везе са холографијом где сваки део холограма може целог да га репродукује. Штавише, сматра се да је свака честица у свемиру топлија од апсолутне нуле и непрестано производи и одашиље карактеристична поља својих таласа, тако да је могуће начинити потпун холограм свемира у било којој његовој тачки, узимајући у обзир потенцију бесконачног низа зрака који се пресецају. Формирање овог холограма, међутим, трајало би вечно и стога мислим да та концепција није до краја промишљена.

Холограм човека није ништа друго до физичка основа савршеног ритма космоса. Душа чија је одлика свесност померена је у фази у односу на генски материјал. А свесна воља само је један од универзалних инструмената космичке намерности, онај примордијални. Прави човек на правом месту је тај чије су намере усаглашене са космичким ритмовима. Свесна намера има велику моћ и наш главни избор је у преузимању одговорности за исход њеног утицаја.

Уопште узев, треба створити другачију слику тела као склопа елегантних етеричних поља удружених у однос ритма и празнине, таласа и простора.

Покушајмо да сумирамо до сада изнете тезе: сачињени смо од таласа, а не од материје зване „чврста“; све оно што називамо стварима и догађајима првенствено су сегментални талози релација тих таласа; свако од нас има свој свемирски јединствен идентитет који је изражен одређеном функцијом таласа од којих се састоји; свако од нас има холограм који садржава универзалну информацију о времену; намерност или вектор идентитета јесте основни елемент у свемиру, веома моћна особина субјекта, којом он утиче на све многим и наизглед необичним начинима и будући да смо холограм ин потентиа, знамо све у свему.

У светлу изнетих општих поставки подсетимо се, пре икаквог закључка, чињеница о раду Николе Тесле, чињеница које се односе на Торањ Ворденклиф и Теслину наводну комуникацију са Марсом (или можда ванземаљским интелигентним бићима).

Тајна Ворденклифа дубока је и о правој намени Торња немогуће је говорити у Теслином одсуству. Међутим, многе техничке чињенице указују да је Теслин објекат, подигнут на Лонг Исланд-у (у то време омиљеном њујоршком излетишту) практично био далеко испред онога о чему савремени научници само маштају. Био је то успешно тестирани емитер комплекса електромагнетских таласа, којима је Тесла изазвао земљотресе, менталне промене на људима и животињама, палио атмосферу, успостављао непробојне енергетске баријере у јоносфери, контролисао време (распршујући или кондензујући облаке одговарајућим фреквенцама), и најзад, примао ток неисцрпне енергије из етера по данас непознатим принципима етарске технологије.

И поред свих наведених дејстава Торња Ворденклиф која је велики мајстор Тесла демонстрирао пред многобројним сведоцима (никад не објављујући комплетне резултате и не откривајући своје научне принципе), његов прави разлог за изградњу овог гигантског електромагнетног и механичког осцилатора био је дубљи озбиљнији и значајнији него што се може и претпоставити.

16. јануара 1901. године на првој страни New York Times-a појавио се извештај професора Пикеринга (Pickering) са Харвардске Обсерваторије под насловом: „Бљескови светлости са Марса“.

„Рано у децембру прошле године примили смо телеграм са Lowell обсерваторије у Аризони да је примећен јак сноп светла пројектован са Марса у трајању од 70 минута.

Lowell обсерваторија је специјалзована за истраживање Марса, а посматрач који је био на дужности је пажљив, поверљив и искусан човек, тако да нема места никаквој сумњи у поводу тога што он тврди. Ове факте одмах смо телеграфисали у Европу и по читавој Америци.

Светлост је долазила са веома добро познате географске тачке на Марсу на којој, колико се у науци зна, нема ништа посебно. Шта год да је било у питању, ми сада немамо никаквих средстава на расположењу да то било како сипитујемо. Да ли је то знак постојања интелигенције тамо, или не, нико не може рећи поуздано. За сада, ова је појава потпуно необјашњива.“

У време када се ова вест појавила, Тесла се налазио у Њу Јорку. Управо се био вратио из Цолорадо Спрингс-а где је читаву претходну годину вршио епохалне и до данас неразумљиве експерименте са електромагнетним пољима чудним резонантниих својстава. (Теслина лабораторија у Колораду била је тачно на врху Pike’s Peak. Коинциденција је да тај врх Хопи Индијанци обожавају као спиритуални Пол Света).

Охрабрен можда оним што је примећено са Lowell обсерваторије у Аризони, Тесла изјављује у новинама да је у току истраживања у Колораду и сам изменио сигнале са Марсом. Тад он наговештава да је већ конструисао прототип апарата погодног за међупланетарну комуникацију и да ће га и даље усавршавати.

„(…) никад нећу заборавити прва осећања која сам искусио када сам схватио да сам у контакту са нечим што ће имати непроцењиве и несагледиве последице за човечанство (…) то што сам приметио уплашило ме је, као да је било на делу нешто мистериозно, да не кажем натприродно. Постепено сам постао свестан тога да сам први који чује поздраве једне планете другој (…)“

(Никола Тесла, „Talking with Planets“, Current Literature, March 1901, p. 359).

Реакција научне јавности на Теслин кратки чланак била је неуобичајено оштра и негативна. Први га је демантовао професор Холден, директор Lick обсерваторије у Калифорнији. Готово љутито, професор Холден рекао је репортеру следеће:

„Господин Никола Тесла објавио је да је уверен да су извесни поремећаји његовх апарата – ништа мање него електрични сигнали примљени из интелигентног ванземаљског извора. Наглашавајући да не долазе са Сунца, Тесла мисли да су сигнали планетарног порекла, највероватније са Марса. То је бесмислено.

Правило размишљања је да се истраже сви могући узроци једног новог феноменан пре него што се уведу они немогући. Сваки нормалан експериментатор рекао би да је готово извесно да је господин Тесла учинио грешку и да поменути поремећаји долазе од струја у атмосфери или земљином тлу. Осим тога, како неко може са сигурношћу тврдити да те електричне промене не долазе са Сунца? Физика Сунца је још увек непозната. У ствари, није јасно о чему Тесла уопште говори. Зар нема комета које су могле да послуже као објашњење за изазване правилне електричне поремећаје? Зар инструменти нису могли бити побуђени сазвежђем Великог Медведа, Млечним путем или светлом Зодијака? Постоји, наравно, увек шанса за нова открића, али је могућност да се нови феномени објасне старим законима још већа. И док господин Тесла не покаже своје апарате другим експериментаторима и убеди их као самог себе, до тада мирно можемо тврдити да његови сигнали не долазе са Марса“.

(Colorado Springs Gazette, Mart 9, 1901, p. 4.col. 2.).

Сматрајући тотално неозбиљном претпоставку да је Тесла електромагнетним путем разговарао са живим бићима ванземаљског порекла, уважени професор Холден у својој критици то и не разматра.

Радећи са екстремно дугим електромагнетским таласима врло високе фреквенције (што се са важећом теоријом никако не слаже јер се пораст фреквенције везује искључиво за смањивање таласне дужине, али Теслини таласи нису били исти као Херцови и распростирали су се брзином далеко већом од светлости). Појам енергије схваћен у данашњем смислу Тесла није користио. Имао је сопствену електромагнетску теорију, до данас неодгонетнуту и у његовим су рачунима електромагнетски таласи имали ове особине: осцилацију (под њом је Тесла подразумевао конфигурацију простора на коме сам талас као такав егзистира), фреквенцију (квоцијент осцилација, однос два хомогена или два хетерогена електромагнетска поља) и вибрацију (сложен систем фреквенција у међусобном хармонијском односу). Тесла је открио не само законитост њиховог бежичног преноса кроз Земљу и атмосферу без икаквих губитака, него је испробао и доказао и њихову изванредну продорност кроз космичка пространства. Постоји непотврђена легенда да је он био први који је ка звездама послао периодичне сигнале кодиране по аритметичком алгоритму одређених теорема геометрије као што су Талесова и Питагорина теорема и Архимедова формула суме хармонијскога низа (ради се о сабирању реда 1+1/2+1/4+1/8…, чија је сума број два, али је број чланова низа бескрајан, тако да његово реално сабирање мора да траје вечно. Проблем је поставио још филозоф Зенон тврдећи да услед бескрајне дељивости простора Ахил не може сустићи корњачу јер је ова пошла пре њега).

Након три дана, на своје највеће запрепаштење, регистровао је одговор. Схвативши принцип по коме је узвраћена порука била кодирана, уцртао је одговарајуће тачке на координатни систем и добио – правилан људски лик. У први мах није могао да одгонетне да ли су они чију је емисију примио нацртали људе, желећи да покажу како наша цивилизација за њих није тајна, или себе, у намери да нас поуче како у Космосу има још сличних бића.

Ако је све ово тачно, јасно је да је, свестан потпуног неразумевања на које би наишао, Тесла одустао од било какве јавне расправе о свом открићу. Али се убрзо догодило нешто што је читаву ствар вратило поново на прве странице америчке штампе.

1902. године Америку је посетио чувени енглески физичар Лорд Келвин, који се после разговора са Теслом у потпуности сложио са њим и рекао како је Тесла сасвим у праву, али да сви детаљи комуникације, разумљиво, нису за јавност. После банкета одржаног у његову част, Лорд Келвин похвалио је Њу Јорк:

„То је најбоље осветљен град на свету и једино место на Земљи видљиво са Марса“.

И као да је нагло био инспирисан, на крају је узвикнуо:

„Марс је сигнализирао Њу Јорку!“

(Philadelphia North American, „Lord Kelvin Beleives Mars is Signalling America“, Maj 18, 1902.

Овог пута није било ни једног гласа протеста. Ћутао је чак и упорни професор Холден. Старом и веома угледном Лорду Келвину било је више него незгодно противречити. Уместо тога, као непосредни закључак дискусије појави се чланак Теслиног заговорника, публицисте и писца Џулијана Хоторна који је Келвинову сензационалну потврду Теслиних навода развио у правцу фантастике:

„Очигледно“, писао је Хоторн, „људи са Марса и других старијих планета годинама су посећивали нашу Земљу и пажљиво пратили развој земаљске цивилизације, непрестано извештавајући како ми за њих још нисмо спремни. Међутим, рођењем Николе Тесле ствари су се промениле. Могуће је, зашто да не, да људи са звезда управљају његовим духовним и научним развојем. Ко то може поуздано знати?“

(Julian Hawthorne Papers, Bancroft Library, University of California)

У време најжешће полемике око Марсоваца, повучен, у тишини, Тесла је предано и у почетку готово непримећен радио на свом највећем животном делу, грандиозном пројекту Торња Ворденклиф, који је требало да преокрене светску историју и изврши тако радикалне промене у развоју наше цивлизације, да је о томе заиста тешко говорити уверљво.

ПЛАНЕТА ЗЕМЉА КАО РЕЗОНАНТНИ СИСТЕМ

Одлучивши да отпочне градњу емисионе станице, Тесла је прво купио земљу на Лонг Ајленду, а потом се обратио за помоћ чувеном индустријалцу Моргану који је био члан многих мистичних друштава и човек посебних својстава, такорећи геније пословне организације. Али треба знати да је Морган већ тада боловао од рака и да је потајно гајио наду да ће Теслина наука успети да му омогући да преживи. Од Тесле, он је очекивао да га некако прикључи на космичке изворе енергије и тако да га учини здравим и младим заувек.

Далеко од тога да је Тесла рачунао са Моргановим слабостима. Напротив, чињенице указују да је Теслино инсистирање да баш Морган буде тај који ће подржати читав подухват било у вези са Теслиним општим схватањем детерминисаности животних поступака и предодређености људи за поједина дела.

Преговори око Варденклифа између старих пријатеља били су тајни и тешки. Не зна се поуздано ни када је Тесла коначно одлучио да приступи изградњи Торња, ни шта је Морган као искусан пословни човек од тога очекивао.

Два пута је Тесла у својим јавним изјавама мењао исказе о томе шта је сврха Торња на Лонг Ајленду. Прво је тврдио да је у питању светски телеграфски и телефонски систем (овај други такође бежични), а потом је променио причу и говорио о светском систему бежичног преноса енергије кроз Земљу. Техничке карактеристике Варденклифаи не потврђују ни једно ни дуго. Траг истине налази се можда у једном од писама Моргану:

„То што сам замислио, господине Морган, није само прости пренос порука на велике дистанце без употребе жица, него пре трансформација читавог глобуса у осећајно биће, као што то глобус и јесте, који може да осећа свим својим деловима и кроз који мисао бљеска као кроз мозак…“

(Microfilm letter, Tesla to J.P. Morgan, September 13, 1901., Library of Congress)

Многи аутори, а Теслини биографи посебно, оптуживали су Моргана да је ускратио финансијску помоћ Тесли баш онда када је овај био на прагу своје највеће научне моћи, када је требало да заврши и пусти у погон своје ремек-дело – Кулу Варденклиф. Желим да истакнем да сам истражио предмет и дошао до следећа два закључка: прво, Теслин пројекат трансмитера на Лонг Ајлонду није зависио само од Морганових субвенција; новац су нудили и други индустријалци, а и сам Тесла могао је сасвим лако да продајући медицинске апарате на бази високофреквентних струја заради потребну своту. Друго, Кула Ворденклиф је у основи завршена и испробана, а додатни новац је био намењен за изградњу електричне централе за напајање трансмитера, а не за сам трансмитер. У аутобиографији, Тесла о свему томе веома јасно каже:

„Упркос ономе што свет прича, Морган је извршио све своје обавезе преузете према мени. Мој пројекат био је одложен природним законима. Свет за њега још није био спреман. Био је исувише испред времена у коме је настао. Али исти ти природни закони на крају ће преовладати и пројекат ће бити поновљен уз тријумфалан успех“.

(My Inventions, Nikola Tesla, Electrical Experimenter, New York, 1919).

Пуну снагу свог трансмитера Тесла је испробао 15. Јула 1903, почевши тачно у поноћ. Грађани Њу Јорка присуствовали су те ноћи манифестацији далеке научне будућности. Заслепљујуће бљештави праменови електричне плазме, дијаметра и по стотину миља спајали су сферну куполу Варденклифа са небом. Под насловом Теслини бљескови застрашују и поднасловом „али он неће да нам каже шта то покушава са торњем“, “The New York Sun“ известио је следећег дана:

„(…) сусесди који живе у близини Теслине лабораторије на Лонг Ајленду више су него заинтересовани за природу његових експеримената са бежичним преносом. Прошле ноћи били смо сведоци необичних феномена као што су муње разних боја које је Тесла по вољи пуштао, затим паљења слојева атмосфере на разним висинама и на врло великој површини које је ноћ повремено претварало у дан (…) дешавало се и да читав ваздух буде и по неколико минута испуњен светлуцавим електрицитетом који се концентрисао по ободима људских тела, па су сви присутни светлели светлоплавом сабласном светлошћу (…) изгледали смо сами себи као духови“.

Теслин првобитни план био је да сагради пет Кула, истих таквих као што је био Ворденклиф: друга је требало да буде у Амстердаму, трећа у Кини, а четврта и пета на Северном и Јужном полу. Овај план одгођен је из разлога који тек треба да се истражују. Најзад, да је све предвиђено и урађено, шта би се постигло? Планета Земља постала би један хомогени резонантни систем којим би се могло једноставно управљати помоћу телефонских команди чија функција би била стављање у погон одређених осцилатора за производњу и емитовање разних фреквенција елекгромагнетских зрачења.

Овај електромагнетни осцилаторни систем био је допуњен још и системом за механичку резонанцију са Земљом, који се састојао из тунела испод лабораторије испуњених водом и уљем, и хидрауличких пумпи које су такође служиле као осцилатори.

Синхроним радом оба система се према егзактним математичким законима могла одједном завибрирати како разређена стратосферска, јоносферска и атмосферска, тако и течна и чврста структура читаве наше планете.

Пре него што пређемо на спекулације о томе какве би све биле последице једног таквог догађаја, наведимо још две бизарне чињенице. У интервјуу који је 17. јула 1930. године дао за већ поменути “New York Sun“, Тесла продубљује енигму:

„Људи око Варденклифа који се толико чуде мојим експериментима од пре два дана, да су последње две године били будни уместо што су спавали, могли су да упознају заиста невероватне ствари. једном, али не овог пута, објавићу податке о нечему што није описано ни у бајкама“.

И после необичне ноћи у којој је својим изумима запалио не само небо над Њу Јорком већ и над непрегледним пространством Атлантског океана, Тесла изненада напушта своју лабораторију, 1905. године, без јасног разлога, остављајући унутра све нетакнуто. Колико се зна, никада више није крочио у Верденклиф, никада га није ни обишао, никада није чак ни прошао тим крајем. И што је најчудније, није одатле понео баш ништа, ниједан прорачун, ниједну скицу или документ, ни најмању хартију. Била је то круцијална тачка његовог јавног научног рада. Живео је још четрдесет година, радећи непрестано, али пријављујући само патенте изи механике и објављујући искључиво новинске чланке.

ТЕСЛИНА ЕТАРСКА ТЕХНОЛОГИЈА

Тесла је открио и користио фундаментални закон који побуђује потенцијалне делове етра, то јест, закон који структуира оригинално бесконачан и компактан (апсолутно хомоген) етар. Ради се о принципу осамостаљивања делова у бесконачној целини јединстевеног физичког цонтинуум-а (у данашњој научној употреби је више појмова који сви значе исту физичку појаву: нула, цонтинуум, континуитет, етар, бесконачност, целина, Елејско Биће, Еуклидова тачка, vacuum, итд.).

Делови continuum-a настају по посебном алгоритму који их издваја тако да не напуштају целину, тј. бескрај, и они су то што називамо електромагнетним ентитетима или класично – светлост.

Из претпоставке континуалности етера, основног космичког медијума, следи не само да је центар космоса свуда, тј. неодређен већ следи и то да закон његовог структуирања мора бити подударан са законом који дефинише релације тачака на хомоцентричним сферама. (Овде није могуће улазити у дубљу анализу тог закона чија суштина захтева употребу језика филозофске онтологије и математике. Није познато да је Тесла своју теорију довршио и исказао у овом облику, али је оставио неколико апарата који раде на савременој физици потпуно недокучивим принципима. Реч је о етарском генератору, тј. електромагнетској кугли на увек истом електро-потенцијалу без обзира на извод, тј. одлив енергије, затим о асинхроном мотору који ради на гравитационе таласе планета сунчевог система (мотор сам почиње са радом у извесно доба године, реагујући на одређену констелацију планета и исто тако стаје када му истекне резонантни интервал времена). Осим овога, Тесла је оставио и “лебдилицу”, метални диск са антигравитационим својствима, који левитира на висини која зависи од јачине гравитације на датом терену.)

Етарски медијум бесконачан је у свим правцима, има једну једину карактеристику – р (радиус) који (по сферном закону) усеца сферне делове у континуум, делове чије су површине дисконтинуалне, односно пунктуалне.

Делови структуираног етера могу бити синхрони, односно резонантни, и асинхрони. У првом случају долази до кондензовања субатомских честица као што су електрони, протони и неутрони. Ове честице настају резонантном синтезом фотона по истим принципима по којима се и сами фотони осамостаљују као посебни ентитети у етеру. Асинхрони делови етера, дакле, нерезонантни, јесу простор у коме резонантни фотони граде материју.

Теслин Торањ Вараденклиф био је питагорејски осцилатор. Математика његовог емитовања комплекса електромагнетских таласа специјалних карактеристика била је идентична са тајном стваралачком математиком Питагорејаца. Симболи које је Тесла писао у својим једначинама имали су једнозначну физичку интерпретацију. Принципи Теслине етарске технологије припадају нивоу космичке егзистенције са кога се влада простором и временом. Не сама Кула, него принцип резонантног и хармонијског осциловања етера је тако моћан да се његовим схватањем и применом без сумње решавају сви кључни проблеми савремене физике и посебно конверзије енергије.

Помоћу своје такозване отворене vacuumske цеви Тесла је производио протоне, електроне и неутроне директно из физичког continuum-a, стварајући их на било којој удаљеностеи. Уместо да пусти да протонски сноп путује простором до одређеног места, он је образовао услове за тренутно настајање произвољног броја честица на било којој задатој дистанци. Величина електрона, протона и неутрона такође ничим није била ограничена. Управо разлика у њиховој величини, с обзиром да су оне градивне јединице сваког света у Космосу, јесте разлог временског померања међу паралелним световима, који иначе сви припадају истом основном continuum-u.

Ослањајући се на претпоставку о Теслином запањујућем и у науци још недостигнутом познавању закона природе, морамо се замислити над тим какве је техничке задатке и са каквим могућим последицама Теслина Кула Ворденклиф требало да изврши?

  1. Да осцилује јоносферу; како напонска разлика између земљине површине и јоносфере износи око две милијарде волти, то би Кула непрекидно осцилујући вишим и нижим хармоницима фреквенције јоносфере, најзад ушла с њом у фазу (резонанцију) и испразнила је слично као што се празне обични електрични кондензатори. С обзиром да би се такво пражњење извршило тренутно, постојала је реална опасност уништавања Њујорка. Јер пражњење би изгледало овако: из јоносфере одједном би се сручио високоенергетски стуб плазме великог пречника, можда и неколико стотина километара, и све на том простору било би дезинтегрисано, спаљено на начин како се у Библијским легендама описује пропаст Содоме и Гоморе. Наравно, Тесла није хтео да уништи Њујорк, већ кратким интервалима осциловања само да црпи енергију из јоносфере за погон свог великог осцилатаора који је захтевао минимални напон од сто милиона волти. Као апарат за врло кратко осциловање Тесла је користио велики број ултравиолетних лампи распоређених на врху куполе.
  2. Да узима енергију из етера; осциловањем нерезонантних електромагнетних поља могуће је померити временску координату и рециклирати енергију из прошлости и будућности, а да се не нарушава електромагнетна стабилност околине. Свакако, то се мора радити по строго каузалном математичком закону који односе фреквенција одређује сасвим прецизно, иначе ефекти излазе изван контроле и дешава се непревиђено декомпоновање материјалних објеката или њхово тренутно избацивање из сегмента наше реалности, као у Филаделфија Експерименту.
  3. Да отвара временске прозоре у паралелним световима; како паралелни светови имају електромагненту структуру таласних дужина и фреквенција различитих од нашег света, могуће је комплексно-хармоничним електромагнетским осциловањем успоставити парцијалну везу између фреквенције нашег света и фреквенција тих других светова, тако да поједини призори из њих постану видљиви у нашим условима на Земљи, и обрнуто.
  4. Да убрзава менталну еволуцију човечанства; успостављањем константног поља више фреквенције, хармоничног колективном електромагнетном пољу људи, врши се постепено повећавање моћи перцепције и проширивање менталне способности пријема идеја. Зрачење ових фреквенција може бити и штетно, ако је непрецизно. Свака дисхармоничност поља (нерезонантност) изазива у човеку делимично раздвајање менталног и физичког плана што се у блажем виду манифестује као рак, психоза и друга обољења.Потпуно раздвајање је, наравно, смрт јединке. (На истом принципу функционишу и вируси, бактерије, као и промена у Космосу уопште.) Важно је напоменути да су ови процеси углавном темпирани, тј. с одложеним ефектима.Услед недостатка правог знања, људи своју електромагнетску околину све више загађују радио-таласима, радарским микроталасним зрачењем (радари узрокују рак и то је експериментално доказано) и другим негативно интерферирајућим електромагнетним зрачењима која су у дисхармонији са фреквенцијама живих бића и информатичким пољем нашег Сунчевог система.
  5. Да по вољи транспонује планету Земљу у паралелне реалности; да је довршио свој ситем од пет емитера и пустио их у рад, Тесла би био у могућности да читаву Земљу, као јединствен резонантни систем, доведе у стање осциловања специфично за неки други сегмент реалности и тако нас физички премести у паралелни свет. Овим актом он је вероватно желео да изврши мутацију људске врсте, убрза путовање цивлизације кроз време и на тај начин нагло је унапреди техничким путем. А и с обзиром на универзалну усклађеност фреквенција у космосу ово би било веома опасно. Улажење Земље у фазу резонантног осциловања са паралелним светом трајало би сувише дуго и дешавале би се катастрофе попут оне из предања о Атлантиди.

Напустивши физички план Тесла нам је оставио свој драгоцени научни путоказ. Његов рад јасно показује да се из разних аспеката, углова и интерпретација истина никада не може потпуно сагледати, као што се ни continuum не може саградити из дискретних делова. Природа истине таква је да се она мора спознати одмах, до краја, у целини или никако. Подсетимо се само Декартовог открића да бесконачно претходи коначном и Спинозине бескрајне супстанције, која је оно што природу уједињује са Богом.

Савремени експериментатори треба да имају на уму да се тајна објашњења физичког крије у метафизичком. И докле год наша наука буде заслепљена истраживањем искључиво материје, дотле ћемо бити у овом неподношљивом стању илузорне, подељене и несавршене свести.

Кључни продор садашњег људског сазнања мора се учинити, и учиниће се, у физици. Јер грађу материје, законе њене креације и њену улогу у природи треба претходно дефинитивно разјаснити, да би се људски ум ослободио и оспособио за права дубока космолошка истраживања.

Рукводиоци Филаделфија експеримента, ма ко да су били, открили су нам егзистенцију до тада непознатих научних проблема. У смислу физичких законитости, за експериментаторе природом, знање, моћ и право да у погон стављају њене принципе – изједначени су. Али шта бива онда када усвојимо високо вероватну претпоставку да исти космички принципи владају и научницима, као деловима Космоса? Шта ако се сва материја, органска и неорганска, у елементарном облику може развити у такозване електромагнетске спектре и из њих повратно синтетисати по егзактним математичким законима? Зар онда етичка правила не губе свој искључиво људски карактер и не задобијају универзалну математичку подлогу?

Није ли етика онда само космички принцип дистрибуције енергије? У том смислуона задобија снагу природног закона.

Тешко ћемо објаснити евентуалним становницима у времену померених светова зашто нашим реакторима и акцелераторима изазивамо катастрофе њихових галаксија и звезда и зашто уопште експериментишемо на начин који и нас саме непредвидљиво мења и разара.

Ако је етика у суштини хармонија, а доброта енергетски еквилибријум, онда у свету нужно делује математичка космичка етика. А над математичким принципима насиље се не може вршити. („Нема краљевског пута у геометрији!“ – рекао је Еуклид краљу Египта, док се мучио да реши један геометријски проблем.)

Космос је завршени експеримент на који разум поставља питања, паметна, али и глупа, и зато је примењена наука, рођена из дефектне, а несавитљиве теорије, оно чега се прави философ и научник прво мора одрећи да би схватио нешто од рада космичког механизма.

Еволуција Теслиних философских ставова од визионарских до чисто инжењерских и од инжењерских до метафизичких, као и Теслин лични живот, парадигме су правог оснивача научно-технолошке цивилизације. Његов однос према људима као и према самом себи последица су дејства имперсоналног апсолута у њему као човеку; ни према себи, ни према другима није имао лични однос и зато је тако мало грешио у животу.

У савременој науци Тесла се све више цитира. Почели су да га проучавају и научници који до сада нису поимали тешкоће електромагнетске теорије засноване искључиво на Максвелу, посебно они који се муче уједињењем електромагнетизма, гравитације и јаке и слабе нуклеарне силе. Да ли је материја бесконачно дељива или није? Је ли простор бесконачно дељив? Најзад, шта је са улогом времена у физичким процесима, његовом једнозначном и онтолошки заснованом дефиницијом као и његовим дејством? Наравно, без дефиниције времена не може се дати никаква хипотеза о њему као активном фактору физичке реалности. Или је време само мера, нека врста људске фикције, обична кордината, како се данас прећутно узима у физичким теоријама, постављеним на релативизму и квантној механици…

Људско незнање је неизмерно и одбацивање Теслиниих идеја о етру као основном медијуму који структурно уједињује простор и материју довело је до заустављања мишљења у физици, до кружења у концепцијама, до непрестаног враћања на старе, већ испитане и превазиђене идеје. Реч је, пре свега, о Ајнштајновој неадекватној математици (множење негатаивном дужином у специјалној теорији релативности, из чега проистичу временска несагласност опажаја у транслаторним системима и скраћивање дужине тела у правцу распростирања, затим, множење нулом у општој теорији релатаивности, из чије корекције је произишла највећа бесмислица модерне космологије: big-bang теорија, тј. наизменично експлодирање и сажимање космоса).

У правим научним круговима, који свесно преузимају на себе ризик образовања “нове физике”, Теслине концепције све више се проучавају и уважавају. У овом тренутку су у току експерименти са екстра ниским и екстра високим фреквенцијама специфичниих модулација,(ХАРП пројект), којим се зрачи јоносфера. Све последице тих дејстава се још не знају. Медју њима су и управљање метереолошким појавама, нарочито ураганима и атмосферским притиском, као и утискивање мисли и емоција субјектима споља, електромагнетским путем, тј. резонанцијом са електромагнетским емитерима. Показало се да је технолошки сасвим могуће имитирати електромагнетску основу људских мисаоних радњи, тако да субјекат има утисак да је то његова оригинална мисао или одлука његове слободне воље. Управо то је и главни став Теслине кибернетике: „Човек је аутомат космичких сила“ истиче он у више чланака и предавања.

Још лакше је, кажу експериментатори, изазвати масовне емоције или импутирати намеру великом броју људи адекватним осцилирањем јоносфере, која је само комплексна мрежа нижих хармоника колективно несвесног читавог човечанства. Јоносфера је кључ за управљање масовним осећањима и мислима. А свега овога Тесла је био свестан још далеке 1899. Године, у Колораду.

Универзитетска наука, посебно српска научна заједница, је против Тесле и његових идеја пре свега зато што их не разуме. Други јак разлог је у Теслином супротстављању нуклеарној физици и његовој процени да ће њена примена у технологији трајати кратко и да квантна механика нема озбиљну научну будућност. Зар акцелератори нису већ превазиђене старе машине, добре још само за Музеј науке и технике?

Тесла – космолог имао је своју философску и религијску позицију:

„Аристотел је учио да у васиони постоји непокретна ентелехија која све покреће и мисао је њен главни атрибут. Исто тако ја сам уверен да је цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и када хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то СВЕТЛОСТ, а када покушавам да га схватим духовно онда је то ЛЕПОТА и САМИЛОСТ. Онај који носи у себи ту веру осећа се снажан, рад му чини радост јер се и сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији“.

ЗАКЉУЧАК ИЛИ О ПЕРСПЕКТИВИ ТЕСЛИНЕ НАУКЕ

Не само љубитељи и физичари – аматери, који настављају Теслин рад, већ и сви људи који дубоко мисле о науци, слажу се у једном: учење савремене физике у основи је скуп нелогичних ставова, један контрадикторан систем. С једне стране гледано, време је релативно и зависи од посматрача, а с друге стране тврди се да време квантног скока није мерљиво. На катедрама на којима се проучава нуклеарна физика, односно распад атомског језгра, важи претварање материје у енергију без остатка и у фисионим рачунима све се слаже. На катедрама за астрофизику, међутим, претварање материје у енергију не узима се озбиљно, већ се маса рачуна преко јачине гравитације, која се опет израчунава преко Доплеровог помака, тако да на папирима недостаје преко деведесет посто материје у Космосу. Уместо да се мења теорија, ово се у школама назива „дефект масе“. То јест, крива је маса што недостаје, јер шеф катедре и професори „мисле добро и предају истину“. Они су „држава за катедром“. Нажалост, ствари се од Галилеја и Ђордана Бруна нису много измениле.

Тесла је радио и на специјалној „вакуумској цеви са отвореним крајем“ која служи као пројектор честице на неограничене даљине. Циљање се врши електростатички, дуж електростатичких слојева атмосфере, који се могу видети и голим оком: то су управо они слојеви по којима клизе облаци. Показује се да су полифазни систем, индукциони мотор и генератори наизменичне струје – мање значајна Теслина открића. Најважније је свакако оно што се из његових експеримената са етром и временом може извући као потпуно нова, космолошка физика, утемељена на енергетској резонанцији етра и резонантним ефектима времена, и поставити уместо физике засноване на плитком и нејасном концепту „свеопштег и вечног кретања изазваног силом“.

Теслина главна открића су: пренос енергије на произвољну дистанцију (заправо, суперпроводљивост природних медијума), његове ватрене лопте (фузија структурних елемената етра у материју), Теслин високофреквентни резонантни осцилатор за његове таласе нехерцијанског типа са такозваном бочном модулацијом (то јест својеврсне мајнд-машине, које производе поља таквих карактеристика да непосредно интерферирају са електромагнетским пољима људског мозга, пригушујући мождане осцилације или мењајући саму природу осциловања, што у емоционалном сегменту индукује разна осећања и расположења, као и измењена стања свести, као што су креативност, хиперперцепција, хипермнезија, све до хиперкогниције у којој се појављују “релативистичке” аномалије у временском домену), динамичка теорија гравитације (диференцијална теорија по којој сваки елемент Мендељејевог система има своје Г, своју гравитациону константу; Тесла је овде наставио Етвешове радове и извео низ потврдних мерења), и напокон, то је Теслина електромагнетска теорија, никада објављен аи јавно формулисана која не користи уобичајене појмове као што су „енергија“, „таласна дужина“, „фреквенција“ и друге, већ уместо њих важе појмови: „крива распореда“, „вибрација система завојница“, „електрични притисак“, „пропорција преноса“, „етар“, „динамика електричног флуида“, „геометријске могућности цеви“ итд.

Од модерне математике Тесла је користио само Фуријеове низове да би развијао електромагнетске ентитете у више и ниже хармонике, јер се то слагало са његовом основном претпоставком о истовремености свих делова бесконачног физичког континуума. Јасно је да се бесконачност не може састојати од неистовремених делова. Теслина космологија је најопштијег типа, важи за изотропни и бескрајни, једном речју, целокупни Космос, док је Максвелова електромагнетика важећа за мала растојања; у суштини Максвел је извршио математизацију Фарадејевих џепних и собних експеримената, не концептуализујући проблем до краја. Недостатности Максвелове теорије произвеле су као последицу велике тешкоће у Специјалној теорији релативности (однос енергије кванта и брзине светлости у другом постулату; сам Ајнштајн занемарио је у фото-ефекту релативистичке промене простора и времена у кретању, јер ако се енергија мења са брзином, никаквог ефекта не може ни бити, уколико нема енергетске еквиваленције путање избијеног електрона и упадног фотона. У општој теорији релативности, недостаци Максвелове теорије довели су до идеје светске линије (заправо до панкосмичке екстраполације Фарадејевих магнетских линија сила, које описују гвоздени опиљци на лабораторијском столу), најзад до представе о коначном свемиру, који се повремено сабија у бездимензионалну тачку (проблем сингуларитета) и експлодира. На све ово не би се смејао само Тесла, него са њим и многи антички философи и научници јасног ума: Еуклид, Платон, Питагора и други.

Никола Тесла са својом науком исто је толико значајан и непроцењиво велики за савремени свет планетарног телекомуникационог система и разрешење дубоке кризе вредности научно-технолошке цивилизације, која тражи своју философску онтологију, као што је за Хришћанску цивилизацију био значајан мит Исуса Христа. Интересантно је да смо током стотина и хиљада година имали толико много великих научника, али ни један од њих није добио своју цркву као што је има Тесла у Калифорнији, у Сан Дијегу, управо у центру светске научно-технолошке моћи. Ни Планк, ни Ајнштајн, ни Бор, ни Паули, ни Њутн, ни Торичели, и поред бављења алхемијом и теологијом (Њутн), или астрологијом (Кеплер), или мистиком (Лаплас), нису убедили колективно несвесно човечанство у трансценденталну димензију својих научних погледа.

Хришћанска цивилизација је метафора ослоњена на патњу, жртву и искупљење, на тајну крштења, ускрснућа и загробног живота, она је трајно обојена човеком и његовом осећајношћу. С друге стране, сцијентистичко доба има Теслу као хумани симбол јединства духа и материје, а уместо митологије и религијске метафоре успоставља веру у научне принципе и јасно виђење најдубљих космолошких закона. У историјском смислу, Тесла фундаментално мења облик религиозности на планетарном нивоу. Дакле, он није обичан научник, па ни само генијалан човек, већ светско-историјска појава највишег ранга, која духовност теологије замењује духовношћу науке. Уосталом, савремена физика већ је постала философија новог доба јер се отворено бави структуром материје, генезом космоса, а од скора и етиком.

Квантна механика копенхагеншког круга око Бора, Хајзенберга и Паулија, није решила питање основне структурне јединице материје и принципа фузије (напокон и саму фисију математички описује једначина која се накнадно и насилно изводи из Лоренцових трансформација (Е=мц2), релативистичка теорија није решила проблем научне, тј. субстанцијалне дефиниције времена (време је…, па шта је), а такође није објаснила ни садржину концепта силе (у општој теорији релативитета Фундаментални тензор са малим корекцијама има исту вредност као Њутнова сила (Ф) и не даје никакво друго објашњење за путање планета око Сунца, сем што се необразложено тврди да планете морају иматипутањекаквеимају због облика простора, чија се закривљеност, опет, не може другачије установити него по облику тих истих путања; ради се о кружном доказу, који не доказује ништа и не пружа право објашњење гравитације и праву операционалну теорију из које би проистицала могућност конверзије гравитационе силе у локалну ротацију и њено коришћење).

Теслина физика реалног физичког континуума или етра и његова научна мисао наслоњена на предсократовску античку космологију и питагорејску генеричку математику, (а не на електромагнетику деветнаестог века), није одмах могла да буде настављена, пре него што су се показала сва ограничења других настојања да се јединственом физичком теоријом обувхате збивања у физичкој реалности. После Чернобила сваком је јасно да без праве концепције времена и без дубљег познавања структуре материје, разбијање атомског језгра није ништа друго до неодговорно зло експериментисање на нивоу емпиријских метода. Чернобил је почетак слома инфантилних визија квантних механичара по којима су и роштиљ, млин за кафу и машина за прање веша требало да раде на атомски погон. А трагедија спаце-схутле Челенџера подсетила је људски род на чињеницу да није овладао правим принципима путовања кроз бескрајни космички простор и да се реактивним моторима дужа путовања не могу предузимати. О медицинским проблемима међузвезданих путовања и да не говоримо.

Теслина физика пружа одговоре и указује на интелектуални инструментаријум којим се ови проблеми могу решавати. Она се најкраће може описати као интердимензионална стационарна космологија и једина је актуелна теорија чије могућности нису испитане.

Дешава се да израз који ми данас употребљавамо за неки физички појам није ни постојао у Теслино време. Исто је тако и са начином писања математичких исказа и знакова рачунских радњи. (Од велике је користи за младог електроинжењера, који је, на пример, много пута већ чуо да је Julius Robert Majer открио закон о “одржању енергије”, да се изненади када, читајући оригинал, открије да Мајер нигде и ни у ком смислу не употребљава реч енергија; или када код Архимеда и Галилеја, који су све изводили математаичким путем, не нађе ни један знак рачунских радњи; или када види да чак и Њутн, који је већ био пронашао инфинитезимални рачун, још увек све доказује геометријски, исто као Еуклид и сви други научници у временском размаку између њих двојице.)

За разумевање Тесле је апсолутно неопходно не само читање његових оригиналних текстова, већ и разјашњавање садржаја термина његовог научног језика, да и не спомињем шифровани део заоставштине где је један те исти појам коришћен у различитим контекстима, тако да има н-факторијал комбинација семантичких извода. Без јасне хипотезе Теслине теорије и подударног обрасца мишљења, ово је практично немогуће разумети.

Авангардна светска наука полако се окреће Тесли. Нису у питању ни комерцијални, ни универзитетски сегменти научног мишљења, већ јавности непознати пикови светске моћи, чворови дифузне мреже светских управљача глобалног информатичког и сцијентистичког човечанства, у коме су сви појединци повезани са свим другим појединцима каналима светских телекомуникација и то на само два општа принципа: сродности идеја и нивоа интелигенције.Медјутим, оно што их све спаја фундаментално јесте субјективна релација према времену као суштини нове цивилизације. Све досадашње цивилизације засноване на онтосу простора (тј. на простору као њиховој суштини) само су историјске чињенице.

У Теслином планетарном друштву сва ће енергија бити црпљена из непотрошивих и бесплатних природних извора. Он је указао на то да је Земља језгро огромног генератора и да ротацијом електрише спорију јоносферу милијардама волти и ампера, да заправо, човечанство живи у сферном кондензатору неизмерне снаге, који се сам од себе непрестано пуни и по жељи се може празнити. Постоји јоносфера (фаза), диелектрик (атмосфера) и Земља (нула). Имамо, дакле струјно коло које даје природни електрицитет неограничене снаге, то јест чисту енергију, која не трпи никакву конверзију: изврши рад и у истом облику врати се у природну средину, у систем планете Земље.

Постоје и Теслини линеарни акцелератори у облику отворених вакуумских цеви, то јест цеви које раде на собној температури и чији се енергетски сноп не расипа, јер не путује кроз простор већ је навођен електростатичким карактеристикама циља, тако да на било коју дистанцију може да се пренесе било која количина енергије индукцијом. То су Теслини чувени „зраци смрти“ направљени према моделу функционисања Сунца. Кенет Корум, који је поновио Теслин експеримент у Америци и добио ефекте ипак није схватио поенту: Теслине честице не путују кроз простор као лоптице или Hertzovi таласи, већ настају из индукционих поља, баш као и његове већ споменуте „ватрене лопте“. Ради се о Теслиној оригиналној теорији космичког зрачења, коју је и експериментално доказао.

Теслино обртно магнетско поље има универзално важење. Напросто, то је једна истина дубља од људске гносеологије и људске осећајности, истина математичког типа, чија идеја се непосредно остварује у свакој инстанцији космичког Бића.

Усуђујем се да закључим да ни Теслин индукциони мотор, такозвани асинхрони, није концептуално довољно проучен. У њему се налази још неоткривена тајна ротације небеских тела и ротације уопште. Убрзано кретање Теслиног јајета проистиче из промене геометрије поља, а не из додавања квантума магнетске силе. Рад овог мотора изгледа јасан, баш као што је некада, пре Галилеја и Њутна, свакоме изгледало јасно да је тежина тела узрок његовог слободног пада.

Од других Теслиниих енигми, непроучене су: радио-техника (више неометаних емисија на истој фреквенцији) са дванаест у суштини непримењених патената); структура материје („Обичавао сам да разбијам атом не ослобађајући никакву енергију“ – изјава Н. Тесле из 1923. г.); гравитација (модел гравитационог мотора са оловним ротором и статором од стакла, који ради једном годишње, реагујући на констелацију планета); теорија етра (материја се структуира из етра и опново раствара у етар, по једноставним математичким законима, али нешто више материје настаје, него што нестаје – одатле повремене космичке катастрофе); Теслини медицински апарти и дејство Теслнихи нискофреквентних таласа на рад мозга (изазивају контракцију и дилатацију субјективне временске базе, тј. промену психолошке секунде).

Тесла је сматрао истинитом Будину идеју о “ја” као о илузији. “Заиста,” говорио је,

“ми нисмо ништа друго до таласи у субјективном простору и времену и када ти таласи ишчезну, иза нас не остаје ништа… Нема индивидуалитета. Не може се рећи да талас у океану има индивидуалност. Постоји само илузорно следовање таласа једног за другим. Ви нисте иста особа која сте били јуче; и ја сам само низ приближних егзистенција, не потпуно истих. Овај ланац је оно што производи дејство трајности, слично покретљивости слике, а не моја субјективна и погрешна представа о мом реалном животу”.

Када замишљам Теслу, не видим га насмејаног, него жалосног због онога што људи сами себи чине, у својој неизмерној подређености непознатим природним силама.

Литература

(1) Tesla, N., ‘How Cosmic Forces Shape Our Destinies”, New York American, Febr., 7. 1915. New York, USA

(2) Tesla to R.U. Johnson, Aug., 16. 1899., microfilm letter, Library of Congress, Washington, D.C.

(3) Раковић, Д., Основи биофизике, Грос књига, Београд, 1995, поглавље 5.

(4) Ракић, Љ., ‘Brain and Thought in Neurobiological Context’, u Consciousness, Scientific Challenge of the 21st Century, ECPD, Београд, 1995.

(5) Раковић, Д., ‘Brainwaves, Neural Networks and Ionic Structures’ u Consciousness, Scientific Challenge of the 21st Century, ECPD Београд, 1995.

(6) Тесла, Н., ‘Science and the Discovery re the great Forces which will lead to the Consummation of the War’, The Sun, Dec., 20., 1914, New York

(7) Раковић, Д., ‘Хијерархијске неуронске мреже и мождани таласи: на путу ка теорији свести’, у Свест, научни изазов 21. века, Зборник радова са ЕЦПД семинара, 27-28 септембар, Београд, 1996.

(8) O’Neill, J., Prodigal Genius, New York, David McKay Co., 1944,

(9) Архив FBI, 1943, Washington, D.C. USA, ослободјено 1993 на основу Freedom of Information Act.

(10) Тесла, Н.,My Inventiones, Electrical Experimenter, 1919., New York

(11) Тесла, Н., “Problem of Increasing Human Energy, Century Illustrated Monthly Magazine, June, 1900., New York“

(12) Tesla to J. P. Morgan, September, 13th, 1901., microfilm letter, Library of Congress, Washington, D.C.

15 реаговања to “Велимир Абрамовић – Метафизика и космологија научника Николе Тесле”

  1. Nebojša Says:

    Kada se vratiš na posao, pazi da se ne vratiš i na stari način života zbog koga si i dobio opomenu (simptome), jer zdrav čovek je onaj ko ume da se svaki dan leči preventivnom medicinom pre nego li mora medicinskom prevencijom, intervencijom…
    …Još ne mogu da sagledam koliki naučni, duhovni i poslovni potencijal iz Veljine literature o Tesli leži tu pred nama a da ni država ni mi nemamo ni za lek?!
    (Pisaću uskoro o idejama i mogućnostima za našu propisnu zaradu.)
    Pozdrav imenjaku,
    Stojković

    • Nebojša Says:

      Небојша,

      У праву си имењаче, ове здравствене тегобе су ми велика поука, а и искуство са докторима, лекови и тровање са њима, гужве, заказивања… и то ме још више уверило у мој генерални став, да је превентива и здрав начин живота „мајка“ здравља…!

      Да, Веља је велики потенцијал, а био би још и већи, а и не само он ту је и инжењер Горан Марјановић и многи други…, када би се коначно средила архива Теслиних чисто научних докумената (теорија етра итд…) у његовом музеју, јер тада би коначно била доступно Теслина научна документација од око 60.000 списа!

      Тада би истраживачима надахнутим Теслом била доступна комплетна физика 21-oг века..!

      Али… још од 1952-ге године наши „сређују“ и класификују (!??) Теслину архиву, и никако да је среде, да буде доступна за научне умове, за Вељу, Горана…било кога.

      Просто невероватно..!

      А с’ друге стране, државни органи умеју да се „диве“ Тесли кад је годишњица обележавање његовог рођендана, уместо да ураде једину и праву ствар, да отворе приступ тој још „неотпакованој“ документацији…!

      Но велика је ту и очита позадина, а наша бирократија је само „карика“ у ланцу праве завере, а не „теорије завере“ , јер „нечији“ интереси су на крају крајева у питању.

      Али и тим интересима ће ускоро доћи крај, јер све је кренуло низбрдо….

      Поздрав

  2. Nebojša Says:

    Ovo je tehničko obaveštenje i nemora biti za među komentare:Sada se javljam sa PCja JOB CLABA Nacionalne Službe Zapošljavanja, na kome mogu čitati bez problema propisno komentare i dobijati e-mail-ove na registrovanoj adresi gordonflashufo@gmail.com. Šaljem Vam, neke tekstove kao i slike, slaću i sa mog mob.telefona koji prima e-mail-ove ograničene dužine,ja baš nisam mnogo vičan,ali trebalo bi otvoriti jednu novu zajedničku gmail adresu sa korisničkim imenom i šifrom baziranu ako može isključivo na 888888888…za sve nas koji ćemo moći tu da pišemo i ubacujemo našu neposlatu (a i poslatu) poštu jedni drugima sa direktnim pristupom (moguće i biez slanja) preko interneta.

    Na primer kao nedovršenu poštu.Ovo bi bilo zgodno za kreativne tekstove i istaživanja našim internim naučnim usaglašavanjima,kao i za javnu raspravu, pre nego budu javno objavljeni kao novi teorijski kvalitet u razumevanju pojava i principa prirode.To bi takođe bila temeljna osnivačka faza razvoja ISTRAŽIVAČKOG INSTITUTA TESLINE ORJENTACIJE bez zavisnosti od državne investicije i mišljenja,o svrsishodnosti pomenutog, od strane merodavnih zvaničnih nauč(e)nika.Tu ili sličnu našu adresu 88888888@gmail.com sa šifrom 8888…možete otvoriti i Vi i poslati je direktno meni i profesoru Velimiru abramoviću.Tu neće biti međusobno ćaskanje već baza podataka naših ideja, planiranja, mišljenja,informacija koje će nam pomoći u daljem našem razvoju nas i naše nauke i poslova ako ih bude.A sve što bude interesantno iz toga za javnost Vi možete objaviti kao naše komentare.

    Pzdrav Vama,
    Nebojša Stojković

    • Nebojša Says:

      Имењаче добра ти је идеја, а ја могу да изађем у сустрер свима вама који сте инспирисани Теслом и идете његовим стопама у неком свом начину научног и умног истраживања и рада на својим пројектима, тако што ћу отворити посебну рубрику, рецимо:

      “Теслина интернет радионица“

      где би ви објављивали ваше идеје, радове, пројекте и писали на мом сајту као и остали аутори што пишу своје текстове, само би сада ваши текстови имали научни смисао, Теслијансаки.

      Ево, рецимо, почни Небојша прво ти, можеш да сe региструјеш на мој сајт и писати сам, као аутор. Потребно је само да ми пошаљеш мејл преко кога хоћеш да ти упутим позив да постанеш аутор, ја ти пошаљем позив, ти направиш корисничко имe и лозинку, запишеш негде то да не заборавиш, затим се пријавиш (улогујеш) са тим користничким имениом на мој сајт, а рубрика за пријаву се налази на десној плавој траци (sidebar) сајта у категорији “Мета“.
      Ту кликнеш на:“Пријава“ и попуниш податке са твојим корисничким именом и лозинком, и ушо си на блог, и пишеш, а ако ти не буде било јасно у техничком смислу како се то ради, можеш ми се обратити да ти објаснимм, или…постоји и варијанта да ти мени пошаљеш текст преко мејла и онда ја постављам текст под твојим ауторским именом.
      То би било то.

      Можеш све ово да пренесеш и другима које познајеш, а који су инспирисани Теслом, па да пишу и они. Ово причам, јер боље је да своје радове објављујете као ауторске текстове у рубрици коју сам поменуо, а не у коиментарима неке теме о Тесли, јер у пољима за писање текстова има више техничких могућности, могу се директно објављивати и разне слике, скице, аудио и видео материјали, док у пољима за коментаре то не може да иде директно, да се види одмах, већ преко линка, и све је скучено..

      Шта кажеш имењаче на ово…?

      Можда нешт испадне, можда се роди нека Теслијанска идеја и још неки пројекат и рад попут пројекта инжењера Горана Марјановића у виду Моделa Квантоване Густине Енергије и Модела Вечно Осцилујућег Свемира.

      Иначе, господин Горан није само “учени“ инжењер већ има и Теслијански дух…!
      Само напред и свима вама Теслијанцима желим пуно успеха…!

  3. Nebojša Says:

    Odlična ideja
    Za sada sam tehnički i vremenski ograničen,ali ću u svakom raspoloživom momentu,“Teslinu internet radionicu“ podržavati u filozofsko-teorijsko-naučno-eksperimentalno-komercijalno-tehnološkom mogućem putu razvoja inspirisanim Teslinim dostignućima.
    U godini astronomije prioritetna tema je KOSMOGONIJA. Zato bih pozvao sve koji (sumnjaju) imaju neko zapažanje nelogičnosti u zvaničnim astronomskim teorijama da ih iznesu i o njima slobodno raspravljaju,ako nešto neznamo uvek će nam biti tu dobrodošao.da nam stručno objasni Milan Milošević
    pozdrav

    • Nebojša Says:

      Nebojša,

      Možeš, kad imaš vremena, početi prvi, da napišeš neki tekst iz tvoje oblasti istraživanja, pošalji mi ga i ja ću ga objaviti u rubrici: „Teslina internet radionica“ kao tvoje autorsko delo.

      Poslao sam ti i na ovaj tvoj mejl 62723836@telenormail.rs nešto o toj ideji.

      Moja je ideja da se ovde na mom sajtu stvori slobodna zona Teslijanske nekonvencijalne naučne misli, da se stvori kritična masa napisanih misli u tom pravcu, jer to će da vide i drugi, komentarisaće se, doći će neki novi Teslijanci, daće svoj doprinos, sve će imati neki svoj tok, cela stvar će se odvijati tada sama od sebe nekim svojim sopstvenim tempom…

      Pozdrav.

  4. Nebojša Says:

    …pogledalte tekst OZBILJNA NAUKA & ZABAVNA FIZIKA
    ispod naslova:
    —————————————————————————
    Velimir Abramović-najbolji poznavaoc Tesle!
    —————————————————————————

    • Nebojša Says:

      У прилогу овом тексто о Тесли, дајем и један чланак о Теслином изуму. Чланак сам скинуо са сајта Ивоне Живковић:
      http://www.ivonazivkovic.net/
      а ради се о Теслином ауту на бази космичке енергије. Тај пројекат Тесла је реализовао 1930-те године. Скините текст:
      Теслин ауто на космичку енергију

  5. Petar Says:

    Poštovani, Želim žarko da Vam se pojadam i kažem da mi je već dosta priče o pojmovima : PROSTOR i VREME! svi nešto pričaju a niko ne zna o čemu to priča. Svi su kao ono – tra la la…I rekla kazala. Ne kažem da sam ja jako pametan ali za svoje potrebe bar ne mešam pojmove i pojave. Razmišljam svojom glavom. FIZIKE nema bez METAFIZIKE!. Trpati matematiku i gde treba i gde ne treba smatram da nema potrebe. Matematika je univerzalna nauka koja definiše sve, kao i Muzika. Voleo bih da imam prepisku sa nekim malo realnijim, pismenim čovekom. A ne kada pitam, recimo, nekog intelektualca (kao što je S. R.) : Da li postoji ništa, meni s pika odgovori da je to u mojoj glavi, ili i ništa može da bude nešto. Ili imam preča posla, bavim se naučnim radom a ne da mlatim praznu slamu. Zaista mi je dosta te naučne misli koja to od pamtiveka nije. Pozdrav od prijatelja Petra

    • Небојша Says:

      Шта мислите да се меша и брка, који појмови, простор и време?
      Мислите ли да то није повезано, и да једно с другим благе везе нема?

  6. Petar Says:

    Dragi Prijatelju, Da se ne prepiremo o osnovnim i temeljnim postavkama. Privid je nešto što nas odmah zapljusne kuda god pogledamo, odmah dok se rodimo. Predmet spora nikako nemože da bude dokaz. Praznina u materijalnom svetu, realnom, znači ništa= ništa. Otsustvo materijalnog i energetskog stanja, vakum. A da li je to zaista tako to je drugo pitanje. Mi praktično direktno ne osećamo prostor. Indirektno da. Ali to je samo naša samoobmana na kojoj je Slavni Albert sazdao svoje zdanje kome se svi klanjaju. Ja ne. Pojam Vremena je samo naš drugi privid da nešto prolazi. Prolazimo mi a ne vreme. Niko nije video to što drugi smatraju da prolazi, leti, stoji. To su sve prividi. Pojava je materija i energetsko stanje kojom je ispunjena ta praznina. Da nije praznine nebi bilo kretanja pa prema tome ni fukcije vremena. Da Vam pričam da je svugde sredina i spominjem Kineze koji su to od uvek znali nije potrebno. Da smo mi na polovini večnosti i to je suvišno. Da prošlost ne postoji kao ni budućnost i to je suvišno. Postoji samo smicanje kretanje, dodir prošlosti i budućnosti u trenutku transformacije. A
    da je sve večno pa i mi sasvim je nepotrebno. A na to sve daje odgovor Metafizika. Kao što nema fFzike bez Metafizike nema ni Hemije bez Alhemije. Pozdrav Prijatelj Petar

  7. Petar Says:

    Poštovani g. Nebojša, Možda se nemožemo odmah da razumemo. Možda i ne govorimo istim jezikom. Puno je opterećena i naša psiha i telo sa kojekakvim nepotrebnim stvarima. Akumulirano je svega i svačega. Klošari iz straha od sutrašnjice ništa ne bacaju. Pretvoreni smo u ogromnu deponiju. I svakako je onda razumljivo da se osećaju, zapahnjuju nas kojekavi miomirisi.
    Vama lično se posebno divim i odajem prznanje na žrtvovanju, trudu i strpljenju da učestvujete neposredno ili posredno u borbi za Istinu i Poštenje. Moja sestra se naljutila na mene kada sam joj rekao da postoje sojevi ljudi : radnici i seljaci i poštena inteligencija. Pomislila je da je to aluzija na njenu adresu, da je ona nepoštena. Otad mi se ne javlja. Inače ona je profesor matematike. Sada u penziji. Imao sam sa njom žustre prepirke da se matematika trpa u sve i svašta. Kao neka mirođija. Može se i običnim „prostačkim“jezikom reći puno toga. Smučilo joj se kada sam ustvrdio da TAČKA ne postoji u realnom svetu. Ona samo postoji u apstrakciji, teoriji. Kako to niko ne vidi da je EUKLID u startu odmah pogrešio. Oni što su to oberučke prihvatili pogrešili su još i više. Vezali su sebi i ruke i noge. I zato tvrdim da treba razdvijiti seme od kukolja kako bismo išli brzim koracima, dalje – napred. Pozdrav Petar

    • Небојша Says:

      Драги пријатељу Петре,

      Ево како ја схватам простор-време.

      Да, наравно све је у својој суштинској бити непокретна вечност. Међутим, наш драги Бог или Космос, како код да назовемо ту Универзалну креацију свеколиког Постојања, решио је мало да се игра, да плеше, па је из своје БЕЗВРЕМЕНЕ ВЕЧИТОСТИ створио Космос, Универзум, дакле материју… разне планете, звезде, галаксије, разне облике живота, значи „празан“ простор и материју у њему, а самим тим уградио је енергију са силом кретања и временске оквире и координате у зависности од грађе неког физичког објекта ( облика живота) његове вибраторне фреквенције која му одређује врсту матерјалности и времено-просторности…

      Тачно је, док се човек не просвтли и док Бог-Космос у њему не овековечи своју Божанску безвременост коју ће тако просветљено биће вечно да живи, све је илузија, али то се спозна, да је све илузија, ТЕК ТАДА, У ПРОСВЕТЉЕНОМ БИЋУ ЧОВЕКА. кад он то РЕАЛИЗУЈЕ И ЖИВИ. Међутим, то не значи да материја не постоји, да нема свој реалитет, као и време и простор. Додирнете врућу ринглу, и кажете са узвиком: „Јао!“, то није илузија, то се десило у неком простору са одређеном циркулацијом и протоком времена. Да јесте илузија, ми би имали избора да не осетимо топлоту и бол у опеченој руци.

      Да, ти светови постоје, иако су привид са становишта спознаје у моменту вечитог живљења у просветљеном стању, али пре тога, то може да нам буде само мисаона именица, но ипак то дубље може да се схвати. Дакле, реалитети времена и простора постоје, и кретање ентитета у тим реалитетима могуће је само функциојом времена и простора, времена које је различито, за све облике живота, што ће рећи да није исто време ( не протиче исто) за човека и атом, електрон. Оба су да тако кажем ЖИВА БИЋА, јер не може атом у човеку, или електрон, бити мртав, а човек да буде жив, или су оба живи, или су оба „мртви“, шта год се под тим „мртав“ подразумевало.

      Ја сматрам да је све у Космосу живо, потпуно је испразна идеологија која се шири да је човек једино ЖИВО И СВЕСНО БИЋЕ, наглашавам ово „свесно“. То је највећи апсурд, јер како је могуће да врховни створитељ, који је пра створитељ свега, у смислу првог и јединог СВЕСНОГ БИЋА-ЖИВОТА које је решило да изкреира матерјално-временско-просторно-енергетски свет, да створи нешто што је и несвесно, ако је он она ПРА-СВЕСНОСТ од које све почиње, која је створила цео универзуим.

      Све је у КОСМОСУ живо, све има свој НЕКИ ОБЛИК СВЕСНОСТИ у зависности од специфичне фреквентности, и све је у великој хармонији са целином, са ВРХОВНИМ СТВОРИТЕЉЕМ.

      Дакле, време и простор се могу једино објаснити метафизиком, ту некакви „докази“ са формулама не помажу, нити пит-бул убеђивања, то се једино може спознати, барем делић тога, што је довољно, у субјективном искуству путем непокретне, безвремене и вечите СВЕСНОСТИ која нам је дарована, додуше у фрагменту, али то тако иде са материјом, но касније се та свесност може проширири и проширити до вечитог просветљења и уздигнућа душе.

      Дакле, време ипак постоји, кроз материју-простор-кретање, јер да није тога ви не бисте Петре могли да дате коментаре које сте дали, за то вам је био потребан простор, енергија кретања и време у овом нашем реалитету људских бића. Да нема тога, да је то илузија, условно речено, ви не бисте могли да напишете коментар, који је временски трајао колико је трајао, 5 или шест минута, небитно…

      Или сте ви само илузија, а ја причам са самим собом…?

      Време не може да се види, да ли лети, пролази или стоји, да се опипа, оно може само да се искуси и доживи у свом субјектовно временско-просторном облику пролазног матерјалног битисања.

      Надам се да разумете шта хоћу да вам кажем.
      Поздрав

  8. Petar Says:

    Поштовани или штовани читаоци, сасвим је свеједно, небитно, чињеница је да се стално саплићемо и спотичемо о исте проблеме, препреке, рупе, мање или веће. Седимо криво али говоримо право. Од силине и брзине не видимо оно што је битно. Причамо о љубави а не причамо о уважавању особе коју волимо а и која нас воли. Стремимо у некакве висине на климавим ногама. Каква би то требала да буде сутрашњица ако би само ја био жив? Ја сам свико да упорно настојим поштивати оно што је истина. А ако неко има бољу истину то је његова ствар, проблем. Можда има више истина? Тврдим и настојим да објасним ономе ко хоће да схвати да је у основним, базним, темељним, кључним поставкама и решење проблема. Свако право питање је изокренути одговор, и обрнуто. Како је све просто и јасно само треба видети. Све, „тушта и тма“ није нешто. Сви смо ми посејани паметни, разумни, само је ретко никло. Можда је у комшије боље? Поздрав Петар

  9. Petar Says:

    Поштовани, да нешто кажемо или причамо о ВЕЛОКОЈ ТАЈНИ нама је недоступно. Да се правим паметним и то ми је непотребно, сувишно. Истина, стварност не зависи од нас и наших мисли и закључака. Миримо ли се са том констатацијом или не то је наша ствар, наш проблем. Можемо да причамо шта год нам падне на памет. Чињенице, аргументи говоре само једно:
    Постоји реалност ( пракса ) и у нашој свести апстракција ( теорија ). Дојмови да постоји бескрај и вечност су наше претпоставке односно наша убеђења и предубеђења. У средини те „вечности“ постоји парче из средине – садашњост ( реално време ). У том бескрају постоји материја ( енергија, енергетска поља ) и њене компоненте простор, време, маса ( количина, величина, облик, број ). Чега? То је оно! Следећи привид, субјективан закључак је густина и остали атрибути : растојања, брзина, јачина и остала папазјанија која ништа не значи ако је нешто посматрано само за себе, изоловано. Тако је и настао савремени кошмар из кога се НАУКА неможе лако извући. Баратати изразима ПРОСТОР и ВРЕМЕ без испуне или односа са материјом и енергијом, нечим опипљивим, је илузија – Фата-Моргана. У том апстрактном отвореном, средишњем, заправо Полу-Простору постоји, ограничени РЕАЛАН простор ограђен, захваћен Енергетским стањем, материјом. Постоји ређи или гушћи вид, релативан у односу сам на себе. И ту настају заврзламе. Да је ређе – неби нас било. Да је гушће опет нас не би било или се не би могли кретати. Из тог кретања, брзине настаје привид, па је све ирелевантно како се узме…Наздравље! Па на даље можемо само да причамо бајке.
    Био једном један ЕТАР или био једном један ПРОТОН…
    Поздрав од Петра


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: