Mи нисмо оно што мислимо да јесмо


Аутор:Валентина Шекарић

Финална трка за седам нових светских чуда коначно је завршена. На нашу штету као и много пута раније. Еуфорија која ме је држала до недавно, нестала је као кула од карата оног тренутка када сам схватила да је Ђавоља варош много мање светско чудо од нас самих. Србија је пропустила још једну шансу да постане део света, оног коме годинама тежи. Иако овај природни споменик чине земљане фигуре и два извора јако киселе воде богате природним минералима, нико није успео довољно да анимира наше људе да дају бар један глас путем интернета како би ова два ретка феномена добила место које им припада у финалу избора нових светских чуда. Ово српско чудо ушло је у ужи избор само захваљујући групи ентузијаста који су једва натерали Туристичку организацију Србије да учини нешто корисно за нас. Кажу да су исти ти људи касније сатима чекали на Тргу Републике оне који воде нашу нашу земљу да јавно дају свој глас и тако анимирају грађане да учине исто. Узалуд. Обећање је лудом радовање. Србија није стала иза овог пројекта.

Након првог светског рата проф.др Арчибал Рудолф Рајс, у својој књизи о Србима, написао је да су нам политичари најгори бренд. Како је било онда, тако је остало и данас. И даље грцамо у блату мучећи се да патентирамо јединствену понуду којом би свету указали на нас. Румуни годинама привлаче странце нудећи им незаборавне туре по локацијама на којима је боравио чувени гроф Дракула. У Канади, деца у основној школи уче о њему и знају где се налази Румунија. Недавно сам морала својој ћерки да објашњавам како се наша земља граничи управо са том постојбином најславнијег вампира! Последњих година Црна Гора успешно рекламира своје плаже на највећој европској телевизији. Лепоте Ловћена, Проклетија и јадранске плаже сваког дана маме туристе са ТВ екрана позивајући их на незаборавно “Монтенегро” летовање. И сваки пут кад крену слике Цетиња, мени душа затрепери. И увек се питам само једно – шта је српски бренд, онај по коме би цео свет знао да нас има? Егзит, Гуча, сплавови, ноћни провод или…? А онда се сетим још једне прокоцкане шансе и чувеног рекламног спота на ЦНН-у у који су многи прогласили највећим маркетиншким промашајем. А како и не би био када се у њему приказује Румунски део Дунава, а рекламира се – Србија ?!? Пола милиона евра, колико кажу да је коштала та реклама, бачено је бесповратно у воду, а туризам који су многи истицали као нашу велику шансу – одпловио је Дунавом на ону другу страну.
Некада смо имали једну од најбољих школа кошарке која је дуги низ година била позната и призната у свету. Моја генерација одрастала је уз Паспаља, Даниловића, Дивца, Ђорђевића и златне момке југословенске кошарке. Оне који су умели да маестрално надиграју на паркету и најјачи “Дреам теам”. Данас је наша кошарка само одличан бизнис за пуњење нечијих џепова, јер је остала у затвореним и уским круговима. И нико се још није запитао каква би судбина српске кошарке била да су у Србији направљени кошаркашки кампови које би водили они који имају знање, а не добру везу или да је школа кошарке постала део српске туристичке понуде?!

Владе Дивац је живи бренд Србије по коме нас знају широм планете. Идеалан амбасадор који би одлично могао да промовише Србију у Америци. Међутим, ми и даље верујемо да смо велика земља и да нам величина попут Дивца није потребна! Новац који је, за разлику од многих других, стекао својим талентом, знањем и упорним радом, ми смо одбацил и онемогућили му било какво улагање у српску привреду.
Драган Стојковић Пикси изгледа више вреди јапанцима него нама. И уместо да смо умели да искористимо његову мега-славу како би рекламирали Србију у свету, ми смо великог Пиксија вратили у земљу да обавља послове спортског ћате. Успели смо чак и да изрежирамо причу како је он који нема, украо паре од нас који имамо!
Многи други спортисти који су годинама доносили у Србији медаље на својим грудима и поносно певали српску химну пред целим светом, од нас су добили једино националну пензију. Све те златне медаље нису нас натерале ни да помислимо да бар нешто уложимо у талентоване спортисте. Врхунског српског пливача Милорада Чавића натерали смо да оде у иностранство како би нашао услове за тренинг. Новак Ђоковић прославио је српски тенис у свету. Али,чак ни он није кренуо у освајање тениског врха из Србије !
Плави делфини су некада, својом брилијантном игром у базену, пунили наша срца срећом и поносом на то ко смо. Данас, сав тај ентузијазам у игри за репрезентацију – нестао је нетрагом. Златни момци српске одбојке недавно нису успели чак ни халу да напуне у којој су играли Светску лигу и убедљиво добили Американце. Брилијантна игра пала је у воду пред празном халом спортова. Гледајући овај меч, дошла сам до поражавајућег закључка да више има навијача на било којој хокеј утакмици неког канадског колеџа. Тужна слика нашег спорта.

Шездесетих година 20. века, Србија је била један од најмоћнијих извозника препеченице. Шљивовица је тада могла да се купи чак и у Аустралији, Канади и САД-у. Стара имиграција ми је недавно причала како се у то време српска ракија овде пила уместо воде. Данас, своју шљивовицу патентирали су Чеси и Немци, а од наше – нема ни трага. Нико је се више и не сећа. „Манастирку“, „Пелинковац“ и „Вранац“ регистровали су Немци, а „Карађорђе“ се продаје као ракија која је произведена у Француској?!?
Сарма је одувек била српски традиционални специјалитет. Нема весеља, прославе или испраћаја у војску, а да сарме нема на столу. Нема српкиње која не зна да замота сарму тако да се са њом могу и деца играти,а да се не распадне. Међутим, данас се наша сарма налази на менију ресторана у Квебеку као „цигарета у купусу“. И када упитате кувара одакле долази овај популарни специјалитет, он ће Вам задовољно рећи – из његове земље Румуније?!?
Словенци су нас такође предухитрили и узели нам оно што је одувек било наше. Као свој производ заштитили су – ајвар. Исти онај који је годинама пунио наше куће као традиционални српски специјалитет припремљен за зиму.
Недавно сам на неком порталу читала дискусију о српском језику и ћириличном писму који лагано изумиру. А онда је јуче у неким дневним новинама изашао чланак о томе како је 80% наших основаца – неписмено! Најновија истраживања показалу су да су писмени радови основаца у Србији нечитки и препуни страних речи! Кажу да сваки трећи ученик греши у коришћењу великог слова, једна петина ђака своје реченице украшава симболима, а исто толико основаца греши у писању састављених и растављених речи. Данас сам тражила информације о Гучи, највећем музичком фестивалу трубе у свету и случајно пронашла рекламу за филм “Гуча”. Шокирала сам се кад сам схватила да је цео филм синхронизован на – немачком! И поред чињенице да нам језик изумире и да основци не знају ни да се потпишу како треба, ми нисмо ништа учинили како би смо заштитили свој матерњи језик. Немци годинама штите свој језик синхронизујући све филмове који нису на немачком језику. Чак су и индијанци и чувени Винету “проговорили” на немачком, а Србија и даље негира право стање ствари. Емир Кустурица који је прославио нашу кинематографију, некоме је засметао својим повратком на Мокрој Гори. И уместо да станемо уз њега и бранимо своје право на језик и културу, ми пишемо петиције и смишљамо афере док наша труба свира на – немачком.


Времена се мењају, свако брани своје, а ми још увек грцамо у блату сањајући о “великом српском бренду”. Форсирамо ноћни живот Београда, сплавове, кич и шунд са ружичасте телевизије не схватајући да ми нисмо оно што мислимо да јесмо, него смо оно што други мисле о нама. Онакви смо каквима нас свет прихвата. И не треба да чуди што је свако од њих присвојио нешто наше, јер ми сами никада то “нешто” нисмо умели да сачувамо од других. Од туризма, преко спорта и кинематографије, па све до традиционалног српског кулинарства, низали смо поразе дозвољавајући другима да годинама бахато отимају од нас. И оно што смо имали, отерали смо од себе без имало свести о његовој вредности. Други су, изгледа, боље схватали од нас. Тако је и Ђавоља варош недавно постала још једна у низу пропуштених шанси и ко зна који по реду пример наше неажурности да коначно комунизам, бахатост, корупција, дрога и рат не буду једине асоцијације на нашу земљу.

Овај пост је објављен и на матичном блогу Приче из недођије

Једно реаговање to “Mи нисмо оно што мислимо да јесмо”

  1. saki Says:

    Овај благо срочени чланак одсликава српско стање данас. Дајем апсолутно позитиван глас за овај изванредан чланак.
    Кажем чланак је благо срочен јер има неких формалних „недостатака“.

    Прво у чланку се за српске политиканте из власти користи израз „политичари“. Цењени др Рајс их је чешће звао „странчари“. Политичари ипак припадају вишој категорији људи, то су они који ипак знају којој земљи припадају и раде у корист исте, а осим дневне политике имају и стратегију у корист сопственог (ваљда српског) народа. У Србији нема политичара, има пре политиканата и страничара. Ко год се сећа почетка 2000-тих тај се сећа и човека коме је прво место после предводника студената било потпредседник Владе, или нешто касније се сећамо једног Жилета који је био лично председник Владе. О овима данашњим политикантима да и не трошимо речи.

    Ето кад поменух тог Жилета он се појавио у једној ТВ емисији и испричао да као менаџер ради на увозу чини ми се вина из Аргентине. Ето човек који благог појма нема са производњом, коме су његови другови криминалци завртали уши по Нишу, високо се винуо. Уместо српског продаје аргентинско. Па шта он о српском уопште и зна? Наравно да зна, његово једино умеће су ваљда само пијанке, јер на државној функцији ништа није ни показао добро и за корист Србије.

    Како поред таквих људи, Србија да иде даље? Како са таквим људима који су били толико безуспешни у својим струкама, ако су их уопште имали, да организујемо земљу за производњу? Како да имамо српски бренд за било шта када су нам ти исти људи пред нашим очима ликвидирали српску производњу, све продали будзашто и под сумњивим околностима? Да би имали бренд ми морамо имати производе да би смо могли да их рекламирамо.

    Чујем да г-дин Цветковић планира да се посвети нашој пољопривреди. То значи да ће сада и то да се упропасти. Наздравље! Као по диктату, још једина грана привреде која још није до краја упропашћена, сирота пољопривреда за чије су министре постављане такве интелектуалне величине да се нормалном човеку диже коса на глави, дошла је на ред за уништење. Људи који не разликују краву од коња вероватно ће кренути у уништење остатака српске пољопривреде, ако их пре тога не предухитри тотални привредни колапс.

    Чланак помиње ружичасту ТВ. Опет скромно. Није само ружичаста ТВ, сви београдски канали говоре о Швајцарској уместо о Србији. Јер, ако погледате ту избледелу „националну“ телевизију питам се којој нацији припада ТВ која објављује модне ревије, глумце који причају о својим безначајним каријерама, певаљке које као да су изашле из куплераја, 40% дневника припада спорту, а да при свему томе нигде нема ништа о уништеној привреди, о милион јавно и много више стварно незапослених људи, о наговештајима врућег септембра који нас чека итд итд. Таква телевизија прича о свему само не о стварној Србији, Србији која грца под теретом политикантског хоштаплераја и куплер мајстора свих врста.

    Коначно потпуно је изгубљена разлика између спорта и рекреације. Наш бренд може и треба да буде спорт, али испод мафијашког спорта треба ишчупати рекреацију и замлаћени сироти народ који тешко разликује шта је шта у општем хаосу у који су га увели. Родитељи који улажу у своју децу да би од малих ногу та деца постала спортски робови не знају да из њихове деце други црпи личну корист од које њихова деца не добију ни зрнце користи. Народ је замлаћен спортом и позитивно гледа на невероватне зараде ретких појединца у тенису и огромне трансфере малог броја репрезентативаца у фудбалу. Док дегенерисани основци са кривим кичмама и икс ногама иду у школу пијући кока-колу и једући ђубре-хамбургере, девојчице снимају у основној школи порно клипове, прегојазни падају од холестерола, шармантна министарка спорта која од спортских знања има само испијање кафе у друштву, појави се на понекој манифестацији да нас обасја својим стручним коментарима. Њен колега министар здравља троши увелико други мандат и за сваког ликвидираног пацијента кога нам његов здравствени систем испоручи педантно понавља скоро напамет научену реченицу: „Лекарска комора ће размотрити случај и након тога ћемо донети закључак.“

    Проблем, дакле, није у бренду. Бренд се везује за нешто. Бренд мора имати производ. А у Србији, упркос стравично добрим потенцијалима, на жалост немамо – ништа.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: