Криза индустријске цивилизације и политичко економски модел производње


Аутор:Пајо Илић
Ово је превод чланка Руског аутора С.Каpа-Муpза.
„Кризис индустриальной цивилизации и политэкономическая модель производства“

Индустријска цивилизација је цивилизација ватре и гвожђа. Индустријализам је уништивши културну структуру аграрног друштва, придао производној делатности човека титански карактер. Индустријску цивилизацију засењује слика Прометеја критичари индустријализма и у његовој основи лежећег механицизма од самог почетка су обраћали пажњу на богоборачки карактер те слике, која претпоставља рука о творно стварање новог, техничког света. Предвидели су и тешку културну кризу, изазвану противуречјима са хришћанским вредностима, на којима је био принуђен да паразитира прометејски дух који је требао раније или касније бити одбачен. („Бог је умро“). Било је и предосећаја, да ће се на „крају историје“ титански смисао индустријализма изродити (или узвисити зависно од погледа) цикличког. Снага постаје све разорнија и њена демонстрација све жешћа. Данас су ти процеси присутни, и на крају крајева баш они мешају карте индустријске политике. Шта је управо рашчистило пут индустријске револуције и задало њен генотип? Какви духовни и филозофски темељи леже у њеној основи. Какви дубоки токови нарушавају ток духовне мисли, техничког система, „који поправљају“ структуру и динамику индустријске инфраструктуре? Две потпуно сливене у времену револуције, објашњавају главно, научна револуција XVI-XX века и протестантска Револуција. Формирајући поглед на свет, стил мишљења и понашања, научна револуција је „створила“ човека, који је прихватио идеологију индустријализма.

И укључио је у своје културне норме. Легитимацију је добила и сама технологија индустријске производње машина је стекла статус природног продужетка стварног света, изграђеног као машина. Огромне промене су се требале догодити у свести и понашању да би се човек аграрне цивилизације преобратио у индустријског радника. Организација радног процеса који захтева строгу синхронизацију имала је своје претпоставке у освајању нове концепције времена, подељеног, за разлику од времена Средњевековља, на једнаке и тачне делове. Управо се у науци десио скок „из царства приближности у царство прецизности“ и створени тачни часовници. Стварање хронометра, потребног баш научницима ударило је темеље и оном машинству, на бази којег су се почели правити стругови за индустрију: овде се појавио и прецизни зупчаник. Недуго после тога, такође за научника (за фокусничара микроскопа), пронађен је прецизни вијак. Часовници су, узгред речено, постали слика савршене машине – метафора механистичке слике света. (засад још код Њутна са богом часовничарем, фабрикујући ту, у доведеном до крајности механцизма „хипотезу“, Бог је непотребан). И касније када је динамика масе њутновског модела допуњена термодинамичком кретању енергије, метафора механицизма је постала топлотна машина. Затим је већ у току индустријске револуције, када је настала фабрика као систем машина, баш је изглед а не изглед поједине машине, био пренесен на сву васиону и чак је ушао у протестантску теологију. Васиона је већ постала њен храм, него фабрика, саздана од Творца. Индустријализам је од научне револуције добио нови, за њега потребан антрополошки модел, који укључује у себе неколико митова и који себе мења по мери новог, свежијег и убедљивијег материјала за стварање митова. У почетку, у епохи тријумфалне поворке њутновске механистичке слике света, тај модел се базирао на матафори механичког (чак не хемијског) атома који се потчињава Њутновим Законима.

Тако је настала концепција индивидуа, развијајући код цијелог покољења филозофа и филозофских учења, атомистичке представе, које се налазе у стању „дремежа“ у сенци интелектуалне историје, уведеног на авансен управо од стране идеолога пре свега у лику филозофа XVII века Пјера Гасендија, „великог рестауратора атомизма“. Већ затим атомизам је развијен истраживањима природе – Бојла, Хајгенса и Њутна. Атом је по Гасендију непромењиво физичко тело, „нерањиво на ударе и неспособно да доживи никакво дејство“. Атоми, недељиве енергије, захваљујући којима се крећу или постојано теже кретању“. Визија друштва као света „атома“ произилази из те научне рационалности, у чијој основи лежи детерминизам – кретање атомизираног „људског материјала“, и потпада под научну политичку економију, таквом тачном опису и прогнози, као кретање идеалног гаса у класичној термодинамици. Солидарне друштвене структуре, у које улазе нелинеарни и „ирационални“ процеси самоорганизације, умногоме непредсказиви. То на најдраматичнији начин демонстрира ток либералне реформе у Русији. Човек се нашао ослобођен од окова истинских односа сваког типа, што је створило важну претпоставку индустријске револуције на Западу – тржишта радне снаге и настанка пролетеријата. Х.Маркузе пише: „У то време када је наука ослободила природу од скривених циљева и лишила материју свих квалитета са изузетком бројно изражених, друштво је ослободило људе од „природне“ хијерархије личне зависности и ујединило их једне с другима и складу са бројним израженим величинама, тј. као јединице апстрактне снаге, измерене у јединици времена“.  Идеолошки ресурс идеје атомизма, равнотежа и преобративости је био ограничен. То је још фалило у шокантном периоду преласке од једног типа цивилизације ка другом.

Али човек је са већ формираним индустријским мишљењем убедљивију аргументацију индустријског социјалног поретка, при којима би тобоже једнаке личности тако брзо и неповратно нашле у неравнотежним условима и образују социјални слој са очигледно неједнаком могућностима. Одговор је била природно научна теорија – еволуционо учење Дарвина, у коме важно место заузима борба за егзистенцију. (Дошавши из науке која изучава објективне законе природе, ова теорија је имала неупоредиво моћнији легитимирајући утицај, него малтузијанство са његовом очигледном идеолошком неправилношћу). Аргументованост, убедљивост и довршеност (иако привидна) ту теорију чини потпуно разумљивом, зашто је социјал – дарвинизам био узет на оружје конкуришућим или чак непријатељима идеологије индустријализма (иако се одбацују у традиционалним друштвима или традиционалним субкултурама). Идоли друштва су постали успешни бизнисмени капиталистичке економије, селф-маде, мен, и њихове биографије „потврђују визију друштва као дарвиновске машине, којом управља принцип природног одабирања, адаптације и борбе за опстанак“. Широко је позната фраза Џона Рокфелера: “ Експанзија крупних фирми – то није ништа друго до преживљавање најспособнијих“. (Како пише историчар дарвинизма Р.Граса, социјалдарвинизам је ушао у културни пртљаг западне цивилизације и „добио широки аудиторијум крајем XIX в и почетком XX в не само услед својих претензија да биолошки образложи друштвене науке, него пре свега захваљујући својој улози у аргументовању економског либерализма и примитивног индустријског капитализма“.) Снажно је идеологизована школа психолога у САД која је развијала „науку понашања“ (познатију као бихејвиоризм), која представља човека као механички или кибернетички систем, детерминисан одговарајућим стимулансима спољне средине. (За формирање „човека организације“, потребног за савремене фабрике – човека са детерминисаним понашањем – митови, рађање бихејвиоризма је имало велики значај.

Тај успех који има у идеологији индустријализма бихејвиоризам – механистичка представа човека као како је управљан стимулама машина , К. Лоренц објашњава склоношћу ка „техноморфном мишљењу усвојеном у човечанству услед достигнућа у овладавању, који не захтева ни узимање у обзир ни сложене структуре, ни квалитета система… Бихејвиоризам га доводи до крајњих резултата. Други мотив је жудња за влашћу: увереност да је човеком могуће манипулисати посредством дресирања, заснована је на стремљењу да достигне тај циљ“.) У савременој верзији, у необихејвиоризму поставља се чак и питање о „пројектовању културе“ на такав начин, да она формира човека таквим, каквим га жели видети „друштво“. Е. Фром тако објашњава огромну популарност необихејвиоризма на Западу: „У кибернетичкој ери личност је све више и више подвргнута манипулацији. Посао, потребе, слободним временом човека манипулише се помоћу реклама и идеологије – Скинер то назива „позитивни стимуланси“. Човек губи своју активну, одговорну улогу у социјалном процесу; постајући потпуно „регулисан“ и обучава се у томе, да свако понашање, акција, мисао, или осећање, које се не уклапају у општи план, стварају у њему велику неугодност; фактички он већ јесте онај каквим претпостављају да он треба да буде“. Дуг период биологизације антрополошког модела индустријализма још није завршен. Сасвим недавно су се водиле велике дебате у кругу социобиолога – покушаји синтезе свих тих модела, укључујући савремену генетику и еволуционизам, кибернетику и понашању. Човек-атом и човек-кибернетичка машина добро се уцртавају у детерминишућу структуру фабрике. Али настало је отуђење, које је постало проклетство индустријализма и камен спотицања индустријске политике. И ствар је била не само у фабрици као радном месту – њен ефекат је био свеобухватан.

Говорећи о техници и њеној дехуманизирајућој улози, обично се подразумева зависност човека од новог материјалног света (техносфере). Али већ Јасперс развијајући идеју демонизма технике, имајући у виду нешто више од управо, идеолошком смислу механицистичког односа према свету. Он пише: „Услед прилагођавања свих животних делатности раду машине, друштво се преображава у једну велику машину, која организује сав живот људи. Бирократија Египта, Римске Империје, само су прелаз на савремену државу са њеним разгранатим чиновничким апаратом. Све што је замишљено за остваривање било какве делатности, требало је бити устројено по обрасцу машине, тј. требало је владати тачношћу, предодређивањем акција, бити повезан са спољашњим правилима… Све што је везано са душевним преживљавањима и вером, толерише се само под условом, да је оно корисно за циљ, постављен пред машину. Човек сам постаје једна врста сировине, која подлеже обради са одређеним циљем. Због тога онај који је раније био субстанција у правом његовом смислу човек – сада постаје средство. Привид хуманости се дозвољава и чак захтева, она се чак објављује главном, али чим циљ то захтева, за њом се најодлучнијим начином посеже. Због тога је традиција и тој мери у којој се у њој корене апсолутних захтева, уништава се, а људи у својој маси постају слични зрну песка и будући лишено корена, баш зато могу бити искориштени на најбољи начин“. Али за легитимацију индустријализма, осим перцепције света као фабрике, затребала је још једна велика наука, по суштини религиозна идеја је идеја прогреса. Та идеја, настала и развила се у науци и заснована како на новој слици света тако и на осећај науке као бесконачно развијајући систем знања и начина преправљања света, постала једна од главних идеологија индустријског друштва. Р.Нисбет пише: „У трајању од скоро три хиљаде година ни једна идеја није била важнија, или чак постала толико важна као идеја прогреса западне цивилизације“.

Руски филозоф указује на њену директну везу са митологијом социјалног нихилизма.. њутнова механика сматра он „потпуно се подудара са специфичним новоевропским учењем о бесконачном прогресу друштва и културе“. Индустријализам је први пут проузроковао начин производње, који је овладао самоподржавајућом способношћу за раст и експанзију. Тежња за проширење производње и повишењу продуктивности рада није била природни, вечни мотив у делатности људи. Тај нови квалитет, који је постао нов квалитет социјалног поретка, захтијевао је идеолошку аргументацију и нашао га у идеји прогреса, која је стекла снагу природног закона. Та идеја је легитимисала и разбијање традиционалних људских односа, укључивши „љубав према очинским гробовима“, и потиснувши осећај солидарности и сапатње. Та веза прогреса и социјалног нихилизма, која је изазвала у индустријском друштву талас антрополошког песимизма, стварајући у индустријској политици нарочит културни основу (сетимо се „Пропасти Запада“ Шпенглера). Страсни идеолог идеје прогреса и филозоф нихилизма Ниче поставио је питање о замени етике „љубави према ближњему“ етиком „љубави према даљњем“. Истраживач Ничеа руски филозоф С.Л.Франк пише: „Љубав према даљњем, тежња да се оваплоти то „даљње“ у животу има свој неминован услова раскида с ближњима. Етика љубави према даљњима има у виду то, да свако „даљње“ за своје остваривање и своје „приближавање“ реалном животу захтева време и може се догодити само у будућности, је етика прогреса, и у том смислу морални поглед на свет Ничеа је типичан поглед на свет прогресисте. Свако управо свако стремљење ка прогресу засновано је на одрицању од садашњег поретка ствари и на потпуно моралном отуђењу од њега. „Туђи и презрени моји људи садашњости, према којима ме још тако недавно привлачило моје срце; ја сам изгнан из земље отаца и мајки мојих“. Еволуциона идеја прогреса преломила се у друштвеној свести буржоаског друштва у убеђење, да је све ново несумњиво боље од старог, тако што је новина постала самосталан важан параметар и циљ. То је скинуло многа ограничења у индустријској политици, на коју изненада наилази експанзија производње – прогрес се преорјентисао на скраћење животног циклуса производне продукције, убрзању смене њених генерација. То је изазвало посебну појаву, економија нуђења и друштво потреба. Њима одговара и потпуно специфична индустријска политика. Међутим у последњој деценији, су постале сасвим очигледне природне границе индустријске експанзије, сама централна идеја индустријске цивилизације постала је предмет рефлексија и сумњи.

Лидер Социјалистичке интернационале Вили Брант је писао: „Могућности, идеали услови тога, што ми по традицији називамо „прогресом“ претрпели су дубоке модификације, преобративши их у објекат политичких неслагања. Прогрес се у техничким, економским и социјалним областима и социјална политика се све чешће и чешће налази не само у стању конкуренције једног према другом него чак у опозицији“. (Као социјал-демократ, Вили Брант ставља акценат на то, да је идеја експанзије и прогреса дошла у противуречје са социјалном политиком. У стварности ствар стоји неупоредиво сложеније нераскидиво везане институције те цивилизације (тржишна економија, „атомизирана“ демократија и рационална наука) оскудевају у непрекидној експанзији у друге културе (и чак у дубину човека). У периоду колонијалне владавине изгледало је, да су колонијална друштва пала под ударом европске цивилизације, али сада се види да је процес експанзије неупоредиво више дуготрајан и болестан.

Све очигледније је, да је наставак политике премељавања, разградње „заосталих“ култура постала или не по снази, или скопчана с опасношћу од светских потреса). Вили Брант је писао те редове у моменту успона последњег таласа неолиберализма, на чијем су се гребену појавили најтежи симптоми данашње кризе индустријализма. То је и време ревизије и многих поставки послератне индустријске политике запада и време потпуног слома трајекторије земаља социјалистичког лагера (СССР и СЕВ). Са неким закашњењем то је симулирало изучавање историје оних наука, које су претендовале на теоријско осмишљавање самог индустријског начина производње – политичку економију. Науци, рођеној у индустријској револуцији (симболично да је Адам Смит радио на истом универзитету са Џемсом Ватом). Подсетимо да су основни путокази базичних модела политичке економије нама неопходни и зато, што криза у Русији носи карактер цивилизационог сукоба (савременог друштва против традиционалног). Реч је не о палијативним индустријске политике, него о смени политичко економских модела индустрије, укључујући промену целе производње, критеријума оптимизације структура техносфере, социјалних ограничења у организацији рада у фабрици. Од самог почетка политичка економија се декларисала као део природне науке, као сфера сазнања потпуно ослобођења од моралних ограничења од моралних вредности.

Почевши од Рикарда и Адама Смита почела је изучавати моралне појаве ван моралног контекста (например, апстрахујући од тога, поштено или непоштено добијени капитал). (Те су револуционаре промене у поређењу са традиционалним друштвом, у коме универзалне етичке вредности имају нормативан карактер за све сфере (Ф. фон Хајек је управо ту тенденцију назвао „путем у ропство“).) Али истовремено та наука није експериментална, него се заснива не наколико постулата и модела. Очевидно је међутим да је та област знања била тесно везна са идеологијом (сви велики економисти су били истовремено и велики идеолози). Једном ће тако неизбежно произаћи скривени делови полазних постулата и модела. Стварно, заборављање тих полазних постулата, на којима се базирају основни економски модели индустријске цивилизације, догодили су се веома брзо. И данас је важан задатак сваког мислећег човека демистификација модела и анализа њихових извора. И треба да прођемо до најосновнијих тврдњи на којима се базирају, и на које се ми навикавамо због идеолошке обраде у школи и средствима јавног информисања. И испоставило се, да многе ствари, које ми усвајамо као природне заснивају се на неким од примљених аксиома, који нису сасвим ни емпиријске чињенице ни подаци раније откривени. Основни појмови на којима се базирају визије економије, формулисао је Аристотел у књизи „Политика“. Један од њих – економија, означава „вођење домаћинства“, изградња куће, материјално обезбеђење куће или града, није обавезно везано са кретањем новца и ценама. Други начин производње и комерцијалне делатности – хрематистика. То су начелно два потпуно различита типа делатности. Економије је производња и комерцијала са циљем задовољења потреба.

Хрематистика је баш усмерена на акумулацију богатства као виши циљ. М. Вебер пише о протестантској етици која је родила дух капитализма: „summum bonum“ (више благо) те етике је пре свега у добити, у све већој добити при потпуно одрицању од задовољства, дарованог новцем; та добит у таквом степену мисли се као самоциљ, који постаје нечим трансцендентним или чак нечим рационалним у односу према „срећи“ или „користи“ појединачног човека. Сада већ стицање не служи човеку као средство за задовољавање његових материјалних потреба, него је сво постојање човека усмерено на стицање, које постаје циљ његовог живота.

То је с тачке гледишта непосредне перцепције бесмислени повратак у оно што би ми назвали „природни“ поредак ствари, у оном истом степену неопходан лајтмотив капитализма, у коме је он туђ људима, не дотичући се његових тенденција“. Када су Рикардо и Адам Смит, већ овладали достигнућима научне револуције и преживевши протестантску Реформацију, положили су темеље политичкој економији, она се од самог почетка стварали и као науку о херматистици, наука тој економији, која је усмерена ан производњу богатства (у западним језицима економија и херматистика су чак синоними). (Већ то је створило скривено противуречје у у целом појмовном апарату совјетске индустријске политике, будући да политичка економија у принципу не изучава и не претендује на изучавање економије, то јест оног типа производњу, која је постојала у СССР. Зато реч „политичке економије социјализма“ уопште говорећи, нема смисла) огроман духовни и интелектуални материјал дала је политичка економија протестантске Реформације Европе. Произашла је велика трансформација човека и друштва. Првобитна акумулација је добила религиозну основаност и веома висок статус професије (схваћено раније као свештеничко служење Богу). Предузетник је наравно са свештеником постао представник високе професије. Али главно је, да је протестантизам променио антрополошки модел. Ово је било пре свега везано с тим, да је реформација означила одрицање од идеје колективног спасења душе. До тада је сав живот био обасјан великом надом, да је спасење душе могуће и оно достиже колективно када људски односи постану праведни. Протестантизам је одустао од тога. Сада када се треба спасити сам, и предузетништво, као и уопште поштен рад, повећали су вероватноћу спасења.

То је дало индустрији квалитативно нов тип радника. М. Вебер је изучавајући специфични буржоаски професионални етос, писао: „У задобијању милости Божје и Божјим благословом буржоаски предузетник је чак и обавезан да се придржава својих пословних интереса. И више од тога, религиозна аскеза давање и њихово располагање трезвених, савесних, изузетно трудољубивих радника, који третирају своју делатност као богоугодан циљ живота.“ Лутер и Калвин су произвели револуцију у идеји државе и у поимању слободе (а значи дисциплина, потчињавање власти). Раније је држава била устројена хијерархијски, она је чак аргументована, стекло ауторитет кроз божанско откровење. У њима је био монарх, помазаник Божји, и сви поданици су били, у неком смислу њихова деца. Држава је била патерналистичка. Први је Лутер легитимисао, образложио настанак класне државе у којима се представницима више силе чине богатим. То јест, већ монарх није представник Бога, него класа богатих. Богати постају носиоци власти, усмерене против сиромашних. Развијајући тај поглед, Адам Смит је одредио главну улогу државе – заштита приватне својине. „Стицање крупне и опсежне својине могуће је само успостављању грађанске владе, – писао је он. У оној мери успоставља за заштиту својине, оно постаје, у стварности, заштитим богатих против сиромашних, заштитом оних који владају својином, против оних, који никакве својине немају“. Управо је индустријализам, (са његовим неопходним компонентама – грађанским друштвом, фабричком производњом и тржишном економијом), родио такав тип државе, коју је Хобс окарактерисао као Левијатан. Само тако додељеном моћи, бестрасном и ауторитетном стражом је могао увести у законске оквире конкуренцију – тај рат свију против свих. А. Тојнби подвлачи:“ У западном друштву на крају крајева је следила је појава државе тоталитарног типа, која сједињује у себи западни геније организације и механизације са ђаволском способношћу подјармљивања душе, којој би могли позавидети тирани свих времена и народа…

Препород клањања Левијатану је постао религија, и сваки житељ Запада унео је у тај порцес свој допринос“. Појам човека-атома и његовог узајамног односа са друштвом и државом на филозофском нивоу разрадили Хобс и Лок. Они су политичкој економији дали нову представу о приватној својини ако природом праву. Управо је полазни осећај недељивости индивидуа, његово трансформисање у особни, аутономни свет родило дубок осећај својине, приложене пре свега у сопственом телу. Може се рећи, да је произашло отуђење тела од личности и његово претварање у својину. У односу према свету руса, који нису преживели такав преврат, тај проблем тобоже и није постојао – а на Западу је то једно од стално осуђујућих питања. При чему, будући фундаменталним питањем, и појављује се у свим областима друштвеног живота све до политике. Ако је тело моје – то је моја приватна својина, то се никога не тиче, како сам расположен (показне дискусије о хомосексуализму, еутаназији итд.), Е. Фром посматра рационалног човека Запада као нови тип („кибернетичког човека“), пише: „Кибернетички човек достиже такав степен отуђења, да осећа своје тело само као инструмент успеха. Његово тело треба да изгледа младо и здраво, и он се односи према њему са дубоким нарцизмом, као цењену својину на тржишту личности“. Такво дељење личности на „Ја“ и „моје тело“ десило само у XVII веку (Илич чак прати тај процес кроз његов семантички одраз у европским језицима). (Илич примећује, да се „моје тело“ на Западу говори само до 80-их година, а сада говоре „мој систем“) , прихватајући своје тело у буквалном смислу као основне фондове, као неки струг). Та подела, пројекција декартовске поделе дух-тело, било појединачни случај укорењен у однос према свету индустријског човека идеализма (природа-човек, знање-морал, цивилизација-дивљаштво итд).

Али она је образложила могућност слободног уговора и слободне размене на тржишту рада. Могућност спајања капитала са радном снагом, на чему је и заснована фабрика. Свака слободна индивидуа има ту приватну своjину – сопствено тело, и у том смислу су све индивидуе једнаке. И будући да је он сада власник тог тела (а раније је његово тело припадало делимично породици, општини, народу), утолико га сада он може уступати по уговору другоме као радну снагу. И до сада је под утицајем „методолошког индивидуализма“ Хајека и Попера савремене економске и социјалне теорије полазе од квази-природног карактера радних индивидуа. Настаје редукција сваког колективног, системског феномена, према рационалним акцијама индивидуалних личности детерминисаном свету фабрика одговара механистички детерминизам социологије – редукција социјалних макро појава према статистичким параметрима индивидуа. То је аксиоматска база политичке економије. Тако је настао, а затим се на све начине укоренио мит о економском човеку – homo economicus.

Који је створио тржишну економију тај антрополошки модел је легитимисао разарање сваког типа традиционалног друштва и успостављање веома специфичног економског поретка, у коме роба постаје радна снага, и сваки човек се претвара у трговца. Лок је развио теорију грађанског (цивилног, цивилизованог) друштва чија је осовина постала баш својина. Они, који признају приватну својину, али још немају ништа, осим тела, још увек живе и стању блиском природном, они који имају још својину и набављају још по уговору радну снагу, уједињују се у грађанско друштво, у Државу власника. То јест, по дефиницији у грађанско друштво се укључују само поседнике. Циљ њиховог уједињења је одбрана против непоседника, који живе у природном стању и склони су да воде рат свију против свих без правила. (У складу са моделом Хоба и Лока , опасност од стране непоседника је стална и оправдана, свако има законско, природне право да води рат. Према Хобсу („Левијатан“), пошто се сви људи боре за власт , нико се не може осећати безбедним са већ достигнутом влашћу, не бавећи се постојано тиме да контролишу силом и обманом , све људе колико их само може бити, засада их не убедивши да није остале никаква друга сила довољно велика, да би им нанела штету“). На тај начин, прихваћени постулати приватне својине су неки омотач, који је окруживао језгро грађанског друштва. А племена у Америци, Африци која живе као солидарне заједнице и не прихватајући идеју својине на телу живе у некој врсти дивљаштва. Настало је образовање од три нивоа: грађанско друштво – природа – дивљаштво. Цео тај културни материјал је и укључио Адам Смит у свој модел политичке економије.

А костур тог модела је била њутновска слика васионе. Адам Смит је просто превео њутновски модел света као машине у сферу производне и подељене делатности. То је било ограничило прихваћену културу запада, која се заснивала на механицизму. Као машину су тада разматрали све до човека. Њутновска механика је била пренесена са свим њеним постулатима и хипотезама, само што је уместо кретања масе било кретање робе, новца и радне снаге. Економија је била представљена машином, која ради по природним, објективним законима (само увођење појма објективног закона је било нова појава, раније је доминирао појам о о хармонији света). Утврђено је, да су односи у економији прости и могу бити изражени на језику математике и да је уопште та машина проста и лако се упознаје. Адам Смит је пренео из њутновског механистичког модела принципа равнотеже и стабилности, који је постао основном догмом. И више од тога Адам Смит је, следећи Њутна, требао увести у модел неку ванземаљски силу, која би је довела у равнотежу (пошто тржишна економија равнотежу јавно није одржавала). То је „невидљива рука тржишта“, аналогна богу часовничару. Политичка економија је, лично говорећи претендовала да постане наука о доведеном у равнотежу сва три подсистема, који су узајамно повезани са језгром грађанског друштва Лока – тако да би сав тај систем функционисао као равнотежа. Уствари је баш сва политичка економија индустријализма почевши од Адама Смита брижљиво је избегавала очигледне изворе неравнотежности и механизме гашење флуктуација, повратком система у стање равнотеже.

Хомеостаза, равнотеже се одржава само у језгру система, способна је да апсорбује само мали део човечанства (у чему се лично и састоји данашња криза индустријализма). Ми не можемо овде разматрати и друге културне токове који су играли важну улогу у стварању политичке економије, нарочито, такву сличну и страну ствар, као алхемија. Алхемија, која је заузимала важно место у историји Западне Европе, била је та легура мистике и занатског мајсторства, поезије и филозофије, у којој не настао специфичан за Запад култ злата и монете. То је била претпоставка онога што ми данас називамо монетаризмом и сматрамо економском револуцијом велике велике напоре и страст су уложили у развој представе о монети, о новцу. Хобс је са ентузијазмом прихватио откриће циркулације крви Гарвеја, зато што му је оно дало очигледну и „природну“ метафору: новац у венском систему пореза се стиче према срцу државе – Левијатана. Овде они добијају „животно начело“ – дозвољава се њихово пуштање у оптицај, и он по артиљеријској контури наводњава организам друштва. Новац је стекао смисао једног од најважнијих знаковних система Запада, почео је представљати људе, појаве, друштвене институције. Како је рекао истакнути европски филозоф XVII в „злато и сребро су најчистија супстанца наше крви, коштана срж наших снага, најнеопходнији инструмент људске делатности наше егзистенције“. Разуме се у Европи су, у Западној друштвеној мисли, од самог почетка били дисиденти научне револуције. Постојали су важни културни, филозофски и научни правци, коији су одбацили и механицизам њутновског модела, и могућност њихове примене на друштву. И економисти се деле на два тока: инструменталисти и реалисти. Познатији су инструменталисти који су разрадили теорију, која излаже „објективне законе економије“, која је због тога стекла статус научне теорије.

Инструменталисти су искористили методолошки приступ механицистичке науке, пре свега редукционизам – свођење сложених система, и сложеног објекта на простији модел, којим је лако манипулисати. Из њих су ишчистили све што се чинило несуштинским, услове и факторе и преостао је апстрактни модел. У науци ти вештачки и контролисани услови експеримента, за економисту су рачуни и статистички описи. А реалисти су они који су одбацили редукционизам и настојали да опиши реалност максимално потпуно. Оно су говорили, да у економији нема закона него постоје тенденције. Користили су например овакве метафоре: у механици постоји закон гравитације у складу с којим тело пада наниже (тако, пад јабуке се потчињава том закону). А ако узмемо сув лист, он пада другачије, али пада по сложеној трајекторији, чак га може однети ветар на врх. У економији постоје такве тенденције као пад листа, али не такви закони као пад јабуке. Реалисти су већ у тој аналогији одушевили немаханицистичке концепције друге половине XX в: представа о неравнотежним процесима, флуктуација и нестабилност.) Иако је тријумф техноморфног мишљења у епохи успеха индустријализма бацио потиснуо реалисте у сенку (баш на западу), њихово присуство је увек подсећало на постојање алтернативне парадигме политичке економије.Али научна слика се мењала.

У XIX в је био направљен важан корак од њутновскох механицизма, који је представио света као кретање масе, оперишући са две главне категорије: силом и масом. Када је у разматрање света укључена енергија, настала је термодинамика, кретање топлоте и енергије, двема универзалним категоријама су постале енергија и рад, уместо масе и силе. То је била важна промена. У слици света се појавила неповратност, нелинеарни односи. Сади Карно, који је створио теорију идеалне топлотне машине, изазвао је огромне културне промене. Ту трансформацију слике света је прихватио и пренео у политичку економију Карл Маркс. Маркс је увео у основни модел политичке економије циклус репродукције – аналогно разрађеном идеално циклусу топлотне машине. Модел је постао одмах адекватнији – политичка економија је почела изучавати већ не прост модел еквивалентне размене, како је раније било , него потпуни циклус, који може бити идеалан у неким условима, (Карни је одредио услове достизања максималног КПД, а циклус репродукције максималне норме профита).

Али основно је, да је из термодинамичког разматрања (а то је била равнотежна термодинамика) произилази да извршивши идеални циклус, неможе се произвести користан рад, тај рад се користи да би се машина вратила у првобитно стање. И, да би добили користан рад било је потребно изузети енергију из горива, акумулатора природне сунчеве енергије. То јест, гориво је било нарочит тип робе. Која садржи у себи нешто, пре много времена акумулирано у природи, да да нам омогући да добијемо рад. Када је Маркс увео своју аналогију – циклус репродукције, у свакој карици у којој је размена била еквивалентна, то се испоставило, да за добијање вишка вредности, треба ангажовати у том циклусу потпуно особиту робу – радну снагу, платити за њу цену, еквивалентну вредности њене репродукције. Радна снага је била таква роба, створена „природом“, која је омогућила да се производи „користан рад“. Тако су у политичку економију изведене термодинамичке категорије. И касније су били посебни, али безуспешни покушаји да се да се развије посебна грана енергетске или „еколошке“ политичке економије (почевши од Подољског, Вернадског, Попер-Линкурса, Гедса и др.) У суштини, у преласку од Карноовог циклуса на циклус репродукције био је учињен несвесан скок ка неравнотежној термодинамици, скок кроз целу научну епоху. За разлику од горива као акумулатора хемијске енергије, које могло увући у рад топлотну машини само са растом ентропије, радна снага је животна појава, процес је крајње неравнотежан и повезан је са локалним смањењем ентропије. Фабрика, сјединивши гориво (акумулатор енергије) са живим системом радника (акумулатор негентропије) и технологије (акумулатор информација) означила је квалитативан напредак у ноосфери, а значи принципијелно мењала слику света. Маркс је учинио још један важан корак, сјединивши модел политичке економије са идејом еволуције. У завршном стадијуму рада над „Капиталом“ појавила се Дарвинова теорија о постанку врста. Маркс ју је оценио као потребну природно-научну аргументацију све његове теорије. Оне је одмах укључио концепцију еволуције у модел политичке економије у виду циклуса интензивне репродукције, на сваком завоју у коме се дешава еволуција система. Маркс је увео појам техничког прогреса као унутрашњег фактора политичко економског циклуса репродукције у индустрији.

Данас се већ чини тривијалним, а уствари је увод еволуционе идеје у политичко економски модел био огроман корак напред. Може се рећи, да је Маркс довео у сагласност политичко економски модел са сликом света савремене му науке која је претрпела кардиналне измене. Маркс је чак значајно претекао своје време. У „Капиталу“ постоји једна врло важна глава „О кооперацији“ , која у потпуношћу надвладава механицизам основни модел политичке економије (и више од тога, у њој је превладан и евроцентризам, иако се марксизам у целини налази под великим утицајем те идеологије). Иако у целини Маркс произилази из апстрактног редукционистичког модела узајамног односа радника са предузетником као купопродаја радне снаге, у тој глави је показано, да у економије делују не „атоми“ не индивидуе него колективи радника. И уједињавање радника и колектив сам по себи ствара такав кооперативни ефекат, такву допунску радну снагу, која се капиталисти добавља бесплатно као организатору.то јест Маркс је увео у политичку економију системске представе, које нису садржане у механистичком моделу.

У првој трећини XX века индустријална економија је постала тако велики систем, да се „невидљива рука“ тржишта већ показала неспособном да је врати у стање равнотеже чак и у размере развијених капиталистичких земаља. Филозоф Хабермас објашњава: „Реалан развоја капитализма је дошао у очигледно противречје са капиталистичком идејом буржоаског друштва, еманципованог од потчињавања који неутрализује власт. Фундаментална идеологија је је праведна обмана, коју је Маркс разобличио у теорији, срушио у пракси. Облик коришћења капитала посредством приватне својине може се подржати само захваљујући корекцији од стране државе, која проводи социјалну и економску политику, која стабилизује економски циклус“. Улога „планског“ начела у привредном животу Запада нарочито је очигледна у моментима кризе. Класици економије (теоретичари „слободног тржишта“) и „нелиберали“ виде излаз из кризе у смањењу државних расхода. (балансирањем буџета) и приходима оних који раде (кроз снижење реалне зараде и незапосленост). Кејнс, напротив сматра, да су фабрике које стоје и радничке руке знак погрешности свих класичних политичких економија. Субоптимизација одређеног предузећа произилази из локалних критерија ефективности и прихода не само да не доведу у хармонизацију све системе, него напротив, после достизања неког критичног нивоа нестабилности почињала је разбалансирати. Требало је прећи на оптимизацију крупних целини узетих у динамици. Прорачуни Кенсија су показали, да излазити из кризе треба кроз омасовљавање улога државног капитала при расту дефицита буџета па све со достизања потпуне запослености. Оне је предложио да се ради следеће, а нагло повећања изградње стамбеног простора на рачун државе. То је покушао урадити и Рузвелт за време савладавања Велике депресије, без обзира на отпор експерата из приватног сектора. Њему је успело да увећа буџетске расходе само на 70% , и већ је при том смањио незапосленост са 26% 1933 на 14% 1937.

Тада је он покушао да избалансира буџет – и у 1938 догодио се „најбржи пад у цијелој економској историји САД“: за годину дана незапосленост је скочила на 19% , а приватне инвестиције су преполовљење. 1940 г сам Кејнс је са страшћу предвидео: „По свој прилици, да политички услови не омогућавају капиталистичкој економији да организује државне трошкове у потребном обим, и на тај начин проведе експеримент, који показују исправност мојих прорачуна. То је било могуће само у условима рата“. Тако се и догодило – рат је постао лабораторијски експеримент, доказавши да је Кенси у праву. Само су градили на рачун државе не станове, него аеродроме и тенкове(али за анализу је то небитно). У САД се дефицит у државном буџету од 1939 до 1943 повећао од 4 на 57 млрд долара, незапосленост је пала од 19 до 1,2% , производња је порасла за 70%, а у приватном сектору – удвостручена. Тада је економија САД и Нјемачке добила на ритму. Експеримент се одржао. Али крајем 50-их година, када се завршио радни период послератног структурног преуређења индустрије. Почео је прелаз на механистички модел политичке економије. „Конзервативни талас“ избацио је у први план теоретичаре неолиберализма и монетаризма.

Притисак на кенсијански модел и „социјалне“ државе је нарастао. Поседнички индивидуализам је све више доминирао у култури. У том моменту, по свој прилици, је први пут од настанка политичке економије настала настало принципијелно разилажење између трајекторије његовог основног модела и и тенденција у промени научне слике света. То је изазвало болесне појаве, које су у значајном степену утицале и на развој кризе културе индустријализма. У историји „механистичке ренесансе“, у политичкој економији карактеристична је епизода о „кривама Филипса“. Електро инжењер из Лондона Филипс бавио се економијом и направио аналогну машину: три провидна резервоара, („производња“, „залихе“, „потрошачка потражња“), повезао их цјевчицама по којима је цурила обојена вода. Задатак је био – наћи начин стабилизације те „економије“, контролисати инфлацију. У најбољим традицијама Филипс је прорачунао, да стабилизовати тај систем треба кроз смањење потрошачке потражње. Како? Укинути социјалне гаранције и одустати од идеје потпуне запослености потпуне запослености – кроз незапосленост (и страх је наћи се незапосленим). То се свидело политичарима, иако је баш први министар, који је предложио да се одустане од принципа потпуне запослености (1957г) био принуђен да поднесе оставку. Али затим, иако су економисти доказали, да је узрок инфлације пре свега у расту цене коштања производње, а не сувишно благостање људи, влада је заведена простотом инжењерског приступа затражила да се докажу „закључци“ статистике. Филипс је, по његовом сопственом признању, извршио „ударнички посао“ и путем мноштва поједностављења (критичари говоре о „подстицајима“) приказао, да раст незапослености води ка снижењу инфлације.

Зашто је то одступање од класичног либералног модела политичке економије означило повратак индустријске цивилизације ка данашњој оштрој кризи. У чему је био смисао путоказа на тој раскрсници, са које Запад није пошао путем ка постиндустријализму и успостављању, на новим основама, солидарних људских веза, него путем политичко економског фундаментализма? То је распуће ставило цивилизацију пред принципијелни, чак метафизички избор. Један избор је означио превладавање индустријализма, дубок културни преображај, размера нове Реформације. Превладавање антрополошког модела – признање, да човек није атом, да је он укључен у крупније молекуле „солидарних“ веза. Превладавање модела друштва као арене рата свију против свих, одрицање од дубоко укорењеног у индустријској култури социјал-дарвинизма, прелазак од метафоре и ритуала борбе ка метафори и ритуалима узајамне помоћи (што је за Фон Хајека означило пут у ропство). Превладавање економског детерминизма и признавање тога да је свет сложен, да су односи у њему нелинеарни – одрицање од индустријализма и претензија на то, да је политичка економија природна наука. Превладавање саме поделе између знања и морала, главног креда европске науке Новог времена. Најзад, превладавање тих постулата,који су и одредили прометејски карактер индустријске цивилизације, пре свега, преосмишљавање категорија прогреса и слободе, успостављања њихове дијалектике са категоријом одговорности. Данас имамо довољно сведочанства о томе, да је суштина избора савршено освештена.

Ово су речи првог председника Међународне Федерације филозофских друштава Винета Коши: „Покушајмо издвојити неколико линија људске мисли уплетених у тканину савремене западне цивилизације. Ја мислим, да те тешкоће, које смо почели данас осећати, у значајном степену произилазе из неких принципа и орјентација свести, који су формирали западноевропску културу у XVI и XVII веку. Далеко сам од примитивне идеје о томе, да се све неевропско одликује невинoшћу и урођеним племенитошћу, него сам просто хтео подвући, да Западна култура има такве карактерне црте и особености, чији је специфичан сплет завео у ћорсокак њихова развој; изаћи из ћорсокака се може само постајући свестан дубине пропасти, у коју смо се обрели, и замисливши се над тим, шта требамо радити, у првом реду ако желимо да човечанство има будућност. После овог кратког али важног предговора нама остаје тако кратко разматрање својствено западној културној особености, коју сматрам одговорном за данашње стање ствари у свету. Узећу на себе смелост да наведем четири принципа, од којих сваки узет посебно, изгледа као несто изванредно позитивно. 1. Покретање у први план филозофске мисли појма „Ја“ и „Себе“. 2. Уређење науке Новог времена на вези између знања и власти над природом. 3. Преображај у првостепену вредност технолошке и економске ефикасности. 4. Експанзија свести и интереса за културне и регионалне границе „.

У суштини, то и јест формула за превладавање индустријализма. Очигледно да је то означило одступање од те мета-идеологије, која лежи у основи у основи политике Запада – евроцентризма.
Нећемо више већ говорити о мноштво последица произведених од тог социјалног поретка. За такав заокрет интелектуална и културна елита Запада није сазрела. Био је направљен други избор – повратак ка изворима, ка основном миту евроцентризма и индустријализма, са довођењем неких од њих већ до нивоа гротеске. Веома је важан данас спор између Улофа Палме са Фридрихом фон Хајеком. Овај блистав теоретичар тржишне економије рекао је 1984 г у Хамбургу, да за постојање либералног друштва потребно, да се људи ослободе од неких природних инстиката, мешу којим је он издвојио инстинкт солидарности и сапатње. Признавши, да је реч о природним, урођеним, инстинктима, филозоф је најавио све величине пројекта савременог индустријализма: преобратити човека у нову биолошку врсту. То, о чему је маштао Фридрих Ниче, створивши лик надчовека, који се налази „с ону страну добра и зла“, мучећи се да створи стварност крајем XX века. (То је мобилисало и латентни расизам крајем XX века. Мала раса оних који умеју да ишчупају из свога срца и душе неке инстинкте и културне табуе, чини „златну милијарду“, који са пуним правом потчињавају себи ниже расе.

Аутоматски ће бити уклоњена и инстинктивна забрана на убиство ближњега, пошто они који припадају другој врсти, већ нису ближњи. У томе се виде и једна од најпростијих варијанти превладавања кризе.) Повратак либерализму је означио постављање идеолошких табуа на ону линију у развоју политичко-економских модела, која претпоставља укључити у њу упоредо са традиционалним економским категоријама вредности, цене и профите (релативним категоријама, које зависе од пролазних социјалних и политичких фактора, например, од цене арапске нафте) апсолутну категорију – губици енергије. (Принципијелна неупоредивост између вредности тона нафте за човечанство и њене тржишне цене (која се одређује само ценом подмићивања или застрашивања арапских шеика) – сјајан пример робног фетишизма, који скрива сличне неупоредивости. Први такви покушаји оштро су нарушили уобичајене критерије и оцене ефективности. Економија развијеног света је испољила недопустиво расипништво енергетских капацитета. Понекад је то доводило просто до инверзије првобитног смисла привредне делатности. Тако је смисао земљорадње био у томе, да се помоћу зеленог листа конвертује енергија сунца у прехрамбене производе. Испоставило се, да је индустријализација пољопривреде САД („фабрике на земљи“) које су предлагане целом свету као образац троше на добијање 1 калорије хране 10 калорија ископаног горива. То јест индустријска цивилизација је у њеном вишем изразу родила земљорадњу, конвертујући у прехрамбене производе не сунчеву енергију, него необновљиви ресурс – минерално гориво.) у одговор на то најбољи умови индустријског друштва (нарочито, у корпорацији REND) створили методологију системске анализе, који полази од појма „прагматичке“ цене ресурса – вредности ресурса данас и овде. То је било радикално одступање од Кенсија, који је при оптимизацији узео у обзир „узајамну повезаност са будућношћу“ – са покољењима, која још немогу учествовати ни у тржишној размени, ни на изборима, ни у социолошким истраживањима.

На тај начин није био учињен тај корак напред, који се већ назирао у развоју политичке економије, а био је учињен огроман корак уназад. Био је појачан главни недостатак базичног политичко-економског модела, који се почео увиђати као недопустив средином XX века. Овај недостатак се састојао у томе, да модел није укључивао у разматрање узајамну повезаност индустријске економије са животном средином и са будућношћу. То је имало филозофску аргументацију, која је пустила своје корене у индустријској револуцији и у Реформацији – човек је био сазнао за границе света и представљен као слободна личност, позвана да упознаје Природу, потчини је и експлоатише је. Специфичност „формуле слободе“ у индустријализму повезана је пре свега са механистичком сликом света и детерминизмом, који ствара илузију могућности са се тачно предвиде последице твојих деловања. То је уклонило метафизичку компоненту из проблема одговорности, замењујући тај проблем задатком рационалног рачуна. Детерминисан и бројевима описан систем лишен сваке светости (како рече филозоф, „не може бити ништа свето у ономе што може имати цену“). Без обзира на прогрес науке у другој половини XX века детерминизам остаје носећи ослонац мишљења човека са запада – „Бог не игра у кости“.

Али била је и објективна околност која је допустила спајање политичке економије у механистичким оквирима: свет је био веома велики а ресурси су се чинили неисцрпни, и ти фактори су се могли прихватити као константе. Маркс је, уводећи појмове о циклусима просте и проширене репродукције, се аргументовао већ на концепцијама Сади Карноа. Али и Карно је идеализовао своју равнотежну топлотну машину – није узео у обзир ложиште. А оно је баш тај неодвојиви део машине где се троше необновљиви ресурси и ствара е отпад који загађује природу. Средином XX в искључити „ложиште“ из политичко-економског модела било је већ недопустиво. Али неолиберализам је пошао на тај корак, компензујући нарастајућа противуречја моћним идеолошким и политичким притиском (повезаним са нафтним ратом у Персијском Заливу – изразит пример). Тако је развој најважнијег за индустријски политику научног и културног аргумента – политичке економије – био сатеран у ћорсокак (у суштини, политичку економију су неприметно искључили из универзитетских курсева, замењујући је економетриком и организацијом бизниса). Разилажење између светске стварности – чак природне а не социјалне – и критеријума ефективности тог језгра хрематистике, у којем се подржава релативна равнотежа постало ја вапијуће.

Политичка економија неолиберализма принципијелно игнорише чак те свргнуте у тампон зону (атмосфера, океан и „трећи свет“) и у будуће изворе неравнотеже (например, загађења) чија негативна вредност појачава оцене у терминима саме хрематистике. Тржишни механизми у принципу негирају размену било каквих вредности са будућим покољењима, пошто они, немају могућност да присуствују на тржишту, ен поседују својства купца и не могу гарантовати еквивалентну размену. Према томе, при сваком таквом акту одмах се нарушава главна догма политичке економије – принцип равнотеже. Када се управо сви ти рачуни сведу, мит о равнотежи тржишне економије се разлети у прах. Карактеристичан је давни спор око Амазоније. У јавном мнењу Запада стекла карактер психоза забринутости за сечу тропских шума Амазона – „Бразилци алко уништавају Земљу“. За милијарду аутомобила „првог света“ потребан је кисеоник, произведен у тим шумама. Кисеоник је постао неопходан заступник сагоревања у прометејевским ложиштима, као и нафта, и почели су постављати питање о томе, да се плати Бразилу за испоручени кисеоник из његових шума. САД је 1989г учинила велики гест – предложивши да отпише Бразилу 4 млрд долара његовог спољног дуга (од 115 млрд) под условом да одустане од сече шума. А уствари је укупна корист којом шуме Амазона снабдевају човечанство као еколошки стабилизатор и извор огромно биолошке разноврсности (резерви генофонда) по тржишним ценама оцењује отприлике 50 млрд долара годишње у току 30 година је 12 пута више, него његов спољни дуг и 40 пута више од понуђеног отписа. И када економистима неолиберализма одговарају на њих управо тржишним језиком, они одједном одбацујући ставове непристрасних научника и прелазећи на језик идеологије и науке. У таквој ситуацији је настао и постао познат афоризам. „Зашто ја треба да жртвујем своје благостање ради будућих покољења – зар су се они некада жртвовали ради мене?“. То је завршетак антрополошког модела индустријализма, када се раскидају чак и везе наслеђа међу покољењима људи атома по директној родбинској линији.

Ова веза је подржавана преносом економских ресурса деци под условом, да они предају њих својој деци, а не по условима еквивалентне размене. То је, индивидуализам иако би претпостављали подршку „економско генетичких веза“, која обезбеђује репродукцију индивидуа. Данашња криза подстиче радикалне неолиберале да образложе раскид и тих веза: „Крај историје“ – ето потпуног антрополошког песимизма закључак идеолога индустријализма краја нашег века. Та декадентна социјална филозофија последњег вијка класичне политичке економије у огромном степену је предодредила деструктивни , дошавши до некрофилије (у смислу Е. Фрома) карактер пројекта модернизације народно привредног комплекса Русије. Та дубока деструкуризација привреде, науке, социјалне сфере огромне земље, кја је била далековида пројектом перестројке и већ достигнута у пракси, ни у којој мери није била неопходна за декларисање циљева – демократизације друштва и стварања услова либерализације и отворености економије.
Не могу бити та разарања у пуној мери и геополитичким интересима противника СССР у хладном рату. Реформа у Русији је колосални експеримент, који веома много говори о дубоким мотивима касног индустријализма у његовом сукобу са надолазећим „трећим таласом“ цивилизације.

Једно реаговање to “Криза индустријске цивилизације и политичко економски модел производње”

  1. Obrad Says:

    Sjajan tekst,,, precizno utemeljeno, lijepo izrečen. Sve pohvale autoru!


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: