Чедомир Јовановић и ЛДП


Одувек нисам подносио и ценио овакве џабалебароше-политичаре који пре него што су ушли у политички живот, ништа нису дали или створили кроз неки рад, интелектуални или било који други, већ им је прво запослење било-политичар. Таквих је „експерата“ доста у ДОС-у, а један од њих је бата Чедица, неиживљени скоројевић који са по десет телохранитеља улази по бутицима, да би свет видео „ко је он“.

Чедомир Јовановић - ЛДП

Чедомир Јовановић - ЛДП

Ко је Чедомир Јовановић најбоље говори текст новинара Милета Јешанова који следи после мог увода, где Чедини најближи сарадници са којима је стварао ЛДП напуштајући њега и ЛДП, разочарано говоре, …Бранислав Лечић:“ лицемер, који једно прича, а друго ради“.

Чућете још шта је о Чедици говорио и Горан Петровић, некадашњи шеф Ресора државне безбедности МУП-а Србије (на то место га је поставио Чедин идол, З.Ђинђић) увидевши да је за бата Чедицу политика и ЛДП; – само бизнис.

За оне који још не знају, из текста Милета Јешанова сазнаће да је Чедица својевремено гостујући у једној емисији на Б92 коју је водио новинар Александар Тимофејев, пред милионским аудиторијумом предложио легализацију дроге у Србији.

Да ли је он наркоман или не, ја лично не знам, али прича се да јесте, више детаља о томе имате у доњем чланку, али по том питању опеван је и на YouTube, а песма се зове: песма о Чеди прашку.

Али, оно што се јасно види, види се да он лобира за шиптаре, за независност Косова, и тако се декларисао као човек који директно ради против највиталнијих интереса своје земље, Србије, што он и не крије, јер се залагао да први признамо независност Косова, чак се и упитно чуди: „А шта је алтернатива? Да Исланд први призна Косово пре нас, као што је признао Црну Гору..“

Погледајте, послушајте, и биће вам све јасно…

Чеда, Прокић – Србија да прва призна независно Косово


Преузми видео клип

Овде се лепо види како он манипулише масама лобирајући за независно Косово.

То ради психолошким методама застрашивања и шока. Прво се наводно ограђује од Прокићеве изјаве да је била грешка што је рекао да први признамо Косово, а после и сам то индиректно потврђује да треба урадити, јер нећемо се забога инатити, да се боримо да се нелегално и супротно међународном праву отцепљено Косо врати у оквиру Србије.

Јасно је да Чедица манипулативном психологијом жели да застраши обичан свет, да из њега извади на површину свести осећаје страха и шока на време када су нам Амери, а не шиптари, агресијом 1999-те и одузели Косово, и да ако се сад „поново тако боримо“ доживећемо живи ужас…!

Међутим, прикривена обмана је та, да наше главно „оружје“ да се боримо за Косово, није „мач“, већ правно оружје,међународно право, које је у случају отцепљења Косова флагрантно и грубо прекршено!!

Када треба пола Србије преселити у Хаг, тада се Чедомир позива на међународно право и обавезе, али када се то исто међународно право грубо крши у случају Косова, тада он циљано „призива“ у свести људи ратове, бомбардовања, а не поштовање међународног права!Он шокира људе, не би ли тако сакрио истину да је наше најјаче оружје међународно право, а не ратови, не би ли оправдао своје лобирање за независност Косова, јер“ то је реалност“…

Најсмешније је то, да Чеда често помиње Ђинђића, и да се куне у њега, да следи његов пут, али погледајте шта је о Косову рекао сам Ђинђић пред смрт Ђинђић – не дамо Косово !
Ето, по питању Косова не следи његов пут, а куне се у њега.
За све оне, за које је још овек 2+2=4, ово је јасно ко је заиста Чедомир Јовановић.

Да је политика ЛДП-а нескривено лобирања за независност Косова, говори и високи функционер ове странке, Станимир Јовановић…
Станимир Јовановић – Први признајемо независно Косово

Скини ово
А сада, пре него што прочитате текст Милета Јешанова, мој поздрав свим чедистима:
Шири даље..
……..

Британски шпијун у армани oделу


Досије „Таблоида“

Како је Чедомир Јовановић постао претња националној безбедности

Покојни премијер Србије Зоран Ђинђић „скинуо“ је студента Чедомира Јовановића са жардињере у Коларчевој улици током протеста због лажираних резултата избора 1997. године и увео га у политику.
Неколико фаза у његовом политичком животу показаће да је реч о човеку чије екстремистичке идеје и такозвани леви радикализам нису ништа друго него вешта потрага за оним делом гласача у Србији којима је, разумљиво, свега доста, и који решење дугогодишње државне и економске кризе виде у обрачуну са онима који друкчије мисле. Шта је у тој Јовановићевој идеологији демократско а шта либерално?

Пише:Миле Јешанов

Чедомир Јовановић, Крцун Пенезић савремене Србије, задао је себи најтежи ударац у политичком успону онога дана кад је признао: „Можда су ми руке прљаве, али ми је савест чиста“. То није нимало лењинистички, ма шта мислили његови саветници, бивши чланови Савеза комуниста Југославије у одмаклим годинама, јер је злогласна политичка полиција друга Лењина, ЧЕКА, радила – „хладне главе и врелог срца“. А то је битна разлика.
Један од бивших Чединих „чедиста“, Горан Петровић, некадашњи шеф Ресора државне безбедности МУП-а Србије, разочарано је напустио његов ЛДП увидевши да овде није реч о странци, него о приватном послу и бизнису Чедомира Јовановића.
Том приликом је јавности дословно саопштио: „… Свакодневне лажи, преваре и манипулације које су основни манир понашања Јовановића, чак и према такозваним најближим сарадницима, само су додатно учврстиле моју одлуку и убрзале мој одлазак. Пошто су прешли цензус, Јовановићево предузеће први пут од оснивања биће солвентно захваљујући парама из буџета које му следују као парламентарној странци. Тако ће његове дугове, који сигурно нису мали, платити грађани Србије, а он безбрижно и растерећено наставити по старом. Па зато смо се и борили, да се не лажемо…“.
Странку је у слично време напустио и глумац Бранислав Лечић и тај одлазак зачинио врло непријатним коментаром, рекавши да је Чедомир Јовановић „лицемер, који једно прича, а друго ради“, те да је ЛДП напустио кад је схватио да „у тој странци нема ни слободе ни демократије, за коју се Јовановић тобож залаже“.
Од бивших обавештајно-полицијских кадрова који су се затекли у странци Чедомира Јовановића остао је само још Ненад Милић, десна рука бившег министра полиције Душана Михаиловића и једна од две главне личности у акцији „Сабља“ која је након трагичне смрти Зорана Ђинђића посекла многе невине главе, што је у наставку оваквих демократских искустава скупо коштало пореске обвезнике, јер је држава морала да плати велике одштете због терора који је завела том приликом.
Читаву деценију раније, Чедомир Јовановић био је само студент драматургије чији је једини статусни симбол била кожна јакна. Овом студенту драматургије, у недостатку талента, сам живот ће написати најбоље комаде које је лично играо на јавној позорници Београда и Србије.
На његову иницијативу, донета је одлука о рушењу криминалног гнезда у Шилеровој улици у Земуну. Акцијом је „координирао“ тадашњи функционер Демократске странке Горан Весић.
Јавност је била згранута вишедневним трапавим покушајима рушења зграде-утврђења клана Луковић-Спасојевић, а мало бистријим познаваоцима наше стварности постало је јасно да је реч о хитром затирању трагова важних личности из државног врха који су били на њиховом „буџету“.
Ни тада као ни данас Јовановић није презао од покушаја да рехабилитује самога себе, да оправда своју улогу у многим догађајима пре, за време и након убиства Зорана Ђинђића, те да још једном саопшти како циљ оправдава средство. Тек након Ђинђићеве смрти, он показује своје стварне политичке амбиције, па је тек оснивање нечега што је добило име „Либерално-демократска фракција“ полако разоткрило његове амбиције.
Тек настала, Либерално-демократска фракција је одмах, на ванредним локалним изборима у Кули, у бившем седишту „Црвених беретки“, први пут учествујући у изборима, освојила 2,98 одсто гласова, што је износило тачно 530 житеља Куле. Веселији коментатори тог догађаја тврдили су да је реч о бирачком телу „Црвених беретки“, а сам Јовановић жалио је за пропуштеном приликом јер му је фалило „само шест гласова“ за победу. На тај начин је по други пут прежалио Кулу, али и грађани Куле њега, јер је у међувремену постао политичка прошлост у свим важнијим центрима Војводине.
У светлу или у сенци избора у Кули 2005. године, дешавале су се припреме за стварање странке по имену Либерално-демократска партија.
Но, тек што је основана, ЛДП ће добити фракцију и у својим редовима! Помогнути Статутом ЛДП-а који предвиђа овакве ситуације, група чланова ове тек настале странке створиће у крагујевачком одбору фракцију под именом „Акција“.
Фракционашко лудило захватило је чак и Грађански савез Србије, након тадашње одлуке председништва ове странке и Весне Пешић да „утопи странку у Либерално-демократску фракцију“.
Том приликом је јавности упућено писмо од тек настале фракције Грађанског савеза под именом „11. децембар“ у коме је писало: „… Ми, оснивачи и дугогодишњи чланови странке, не можемо да дозволимо да одлучивање у ГСС-у буде остављено приватним договорима особа које желе да пређу у неку другу странку.
Ми уважавамо њихову слободу да се уписују у коју год странку хоће, али са собом не могу да поведу ГСС као јавни политички субјект“. Чак 182 члана фракције потписали су ово писмо сматрајући да је одлазак у политичку службу Чедомиру Јовановићу недемократско и недостојно“. Време им је дало за право, јер је дотадашњи ауторитет Грађанског савеза и његов политички капитал заувек био уништен.
Чедомира Јовановића и његов политички пројекат помагао је Драгољуб Марковић, звани Крмоје, човек који је зарадио милионе на продаји сточне хране, бивши угоститељ Владимир Беба Поповић, касније шеф ДОС-ове коминтерне, али су га финансијски помагале и поједине личности из Црне Горе, попут Душка Кнежевића, такозваног контроверзног бизнисмена, власника Атлас империје, чија Атласмонт банка има канцеларију у Београду на Тргу Републике. Кнежевић је иначе и власник Атлас телевизије из Подгорице и највероватније власник бројних предузећа у Србији.
Почео је исто као и његов земљак Војин Лазаревић, шверцом нафте у доба благородних економских санкција, из Албаније, преко Зете па онда широм бивше домовине. Коначно је финансијски „стао на ноге“ кад је ЛДП постао парламентарна странка и кад је, како његов бивши сарадник Горан Петровић рече, „стигао“ на државни буџет.

Са или без Срба

Знатно интересантнији од финансијера Чедомира Јовановића јесу његови најближи сарадници, људи који су га подржали у науму да у Србији „промене све и одмах“. Драматург Ненад Прокић одмах до драматурга Чедомира Јовановића режира једну драму која би требало да личи на 1945. годину.
Јовановић никада није написао ниједну драму, а Прокићевих се ретко ко сећа (осим пар представа у Словенији које су игране по његовим текстовима).
Ту је и надобудна драмска списатељица Биљана Србљановић, ето чуда, рођака Радована Караџића, која је у досадашњој биографији забележила и десна и лева скретања (била сарадница четничког магазина „Погледи“ и нудила се, својевремено, према сведочењу левичара Љубише Ристића, да уђе у ЈУЛ). Ненад Прокић, који је у међувремену престао да пише (а да то нико није ни приметио!), „прославио се“ једном изјавом која веома добро говори о политици целокупне ЛДП идеологије. У једној од радио-емисија Б92 („Пешчаник“), Прокић је запретио да ће Србија „бити модерна држава, са или без Срба“! Овај редовни абонент те исте емисије, такође се позвао и на случај Кемала Паше Ататурка, оца модерне Турске, одушевљен историјском чињеницом да је успео преко ноћи да скине фесове са главе сваког Турчина.
Оригинална Прокићева изјава изгледа овако: „Нема фесови, цилиндри од сутра ујутро и ћао. Сад ти причај са цилиндрима, гледај шта хоћеш.“ Колико је глава због фесова тада пало није помињао. Улазак таквог Прокића у политику, и то високу, доказ је више да је екстремистичко лудило и лажни елитизам нешто од чега озбиљно болује савремена Србија. Његов женски пандан, Биљана Србљановић, производ је једног ражалованог крила немачке обавештајне службе БНД, и то оног који је отишао кад и Ханс Дитрих Геншер, бивши Бундес канцелар. Њена вештачка слава створена је са или без њеног знања. У оба случаја посао је савршено успео.
Профил њене личности је одговарао јер је била и довољно лабилна и довољно славољубива, хистерична, сујетна са потпуним одсуством сарадње мозга и језика. Иста служба обезбедиће да већина њених драма буде играна управо у Немачкој! Сродство са Радованом Караџићем може бити један од разлога те „тихе креације“. Став Биљане Србљановић о тој породичној околности сажет је у једној јединој реченици коју је изговорила тим поводом: „…Крвљу се преносе само вируси“! На овом месту би свакако пуно посла имао добар психијатар, макар се не звао Радован Караџић него некако друкчије, и то из једног врло озбиљног разлога. Реч је, заправо, о жени која је била кандидат за градоначелника Београда, народном посланику, некоме ко је спреман да одлучује о судбинама милиона грађана Србије.

Читава њена биографија, од младе сараднице четничког магазина „Погледи“, па до супруге бившег француског амбасадора у Београду Габријела Келера и јуришника Чедомира Јовановића, говори да је реч о изузетно нестабилној особи којој је опасно поверити одговорне државне функције. Празнина њеног политичког мишљења постала је више него јасна кад је током предизборне трке за место градоначелника Београда упорно понављала како Београду треба „Kunsthal“ (или, са немачког на српски, велики изложбени простор). Ова потреба града Београда није спорна, али је спорно да постоји читав списак инфраструктурних проблема главног града о којима Биљана Србљановић не зна ништа, и спорно је што је са таквим незнањем, дрско и хистерично из сваке реченице тврдила како је баш она богомдана да буде градоначелница. У једном тренутку се сматрала позваном да јавно упути провокацију Борису Тадићу питањима: „Има ли ова земља председника“, и „Има ли он намеру да преузме своју функцију“, верно тумачећи мисли и осећања Чедомира Јовановића, који је и створио ЛДП разочаран и бесан због чињенице да у Демократској странци никако није могао постати први човек. Коначно, њен повратак из Француске након кратког заједничког живота са дипломатом Габријелом Келером, имао је за последицу то да се тако фрустрирана у својим јавним наступима у Србији свети свима и свакоме ко не мисли као она и њен политички вођа Чедомир Јовановић.

ЛДП-ЛСД

Странка Чедомира Јовановића је толерантна према наркоманији, хомосексуализму и другим староримским дисциплинама. Међу драматурзима попут Јовановића, Прокића и Србљановићеве, нашао се и режисер Милутин Петровић, истакнути београдски уметник, и сам наркоман као и Чедомир Јовановић. Већи број неизлечивих локалних наркомана налази се у месним и општинским одборима ЛДП-а, који поспрдно зову ЛСД због истоимене синтетичке дроге. Чедомира Јовановића његови другови по пороку сматрају својим великим гуруом, као што је то био славни Тимоти Лири у Америци, који је себе шездесетих година промовисао у „краља ЛСД-а“.
Много пута неуспешно демантована прича о Јовановићевим снабдевачима кокаином, покојним Луковићем и Спасојевићем, само је још више сатирала његове напоре да себе представи као човека који ће Србију одвести у правцу боље будућности. Мада је са мало година стигао да буде чак и потпредседник српске владе, без имало осећаја одговорности за оно што прича, недуго након свргавања гломазне и неодрживе коалиције ДОС, појавио се у једној емисији телевизији Б92 као гост новинара Александра Тимофејева, и јавно, пред милионима гледалаца, предложио легализацију дроге у Србији. Мада овај његов „искорак у будућност“ нико није схватио за озбиљно, остало је да лебди питање: где је крај лудилу које је захватило и врх и дно српске политике.
Чињеница је да Чедомир Јовановић у својим јавним наступима има све манифестације неуротичне личности, да приликом излагања поскакује с ноге на ногу, да су му речи брже од мисли и да оно што изговара изговара толико брзо и неразумљиво да треба уложити озбиљан напор па разабрати о чему прича. Саговорници „Таблоида“, терапеути који раде свакодневно са зависницима сматрају да овакви симптоми указују на личност која има свест о својој болести, али не жели да је лечи него „стиче навику да живи са њом“. Овако како сада изгледа политичка перспектива Чедомира Јовановића, изгледа да и бирачи у Србији стичу навику да живе са њим. Проблем, наравно, није у његовом избору опијата којима се „третира“, него је проблем у његовој опасној мисији која је вешто замотана у обланде левог радикализма. Та превара постоји на политичком тржишту у Србији само зато да Чедомир Јовановић има новац са којим је навикао да добро живи, што подразумева и најскупљи „третман“ дрогама.
Његови бивши телохранитељи Далибор Јањушић и Владимир Маћешић из Земуна, разочарани његовим расипништвом и недоличним животом напустили су га бесни због његовог распусног живота који води као сталан гост београдских ресторана „Дака“, „Митологија“, „Лагуста“, „Доријан Греј“, „Пастис“ у којима оставља десетине хиљада евра. Иначе, познато је да његови дневни трошкови нису мањи од 1.000 евра, да на ручкове води и по петнаестак својих пријатеља, да су му омиљени само најскупљи шампањци као што је „моет“ и „дом перињон“, од 250 и 500 евра, да не штеди ни на гардероби, да сваких неколико дана купује италијанска одела и ципеле, да има и колекцију од неколико изузетно скупих сатова од којих је најјефтини вредан 20.000 евра. Такав човек, жедан и гладан свега, властохлепан и опасан, успео је да заведе близу 200.000 бирача у Србији на потоњим председничким изборима, причајући о социјалној и другој правди, упирући прстом на свакога ко није са њим.
Но, народни геније код Срба мало је старији од политичке пролазности једног аматера. Опијеност Чедомира Јовановића и његових верника најбоље је разумео анонимни писац графита са Новог Београда који је велики предизборни пано ЛДП-а са слоганом „Од нас зависи“, променио у слоган: „Од нас зависника“.

Чеда и шпијуни

Чедомир Јовановић није био омиљен код двојице обавештајаца британске тајне службе МИ6, Ентонија Монктона и Дејвида Блека, који су касније у Србији компромитовани и повучени заједно са целокупном својом мрежом.
Наиме, Монктон и Блек су били идејни творци акције „Сабља“, чији коначан циљ није био обрачун са организованим криминалом, нити је коначан циљ био затварање 12. 000 људи, него је био предвиђен обрачун са политичким противницима „свим средствима“. Јовановић им није био драг због претеране блискости са припадницима такозваног земунског клана, а сваки његов долазак у злогласни објекат у Шилеровој улици Монктон је знао посредством свог сарадника у самом криминалном гнезду ове групе, кога је ословљавао са „Марко“.
Упркос томе што им није био по вољи, и Монктон и Блек су сматрали да је баш Јовановић идеална личност посредством које могу да спроведу идеју о „коначном обрачуну“ у Србији. Крвави расплет спречила је руска обавештајна служба, јер је у честим пресретањима телефонских разговора Монктона и Блека знала шта се спрема, па је британским обавештајцима запрећено да на такав сценарио забораве.
Ипак, Монктон и Блек су још раније стекли поверење у Чедомира Јовановића током акције депортовања Слободана Милошевића у Хаг, где је овај одиграо кључну улогу верно спроводећи њихова упутства.
Рано ујутро 12. марта 2003. године, неколико сати уочи ликвидације српског премијера Зорана Ђинђића, Ентони Монктон је обишао сарадника из Сурчина са кодним именом „Марко“. Монктон је дошао код њега са циљем да посредним путем јави Јовановићу да се врати у Србију, јер ће му „хитно бити потребан следећих неколико дана“. Јовановић је, барем званично, у том тренутку био „на скијању у Италији“.
У новембру 2007. године, Јовановић је дошао у сукоб са једним од најобавештенијих београдских новинара код кога је „јео и спавао, на чијој свадби је био, на чијем брачном кревету је држао оружје украдено из Шесте полицијске станице у Београду“. Све се дешавало непосредно након што је Јовановић опет био у Лондону код врло моћних људи британске обавештајне службе МИ6 где је добио задатак да у Србији прави политички и сваки други хаос.
Београдски адвокат Светозар Вујачић је том приликом штитећи нападнутог новинара изјавио да би за Јовановића било најбоље да оде у америчку амбасаду и да потражи политички азил, како би се сачувао од истраге, тврдећи да би само мали проценат онога што му се ставља на терет био довољан за дугогодишњу робију због велеиздајништва, криминалног удруживања, подривања економске стабилности земље, подстицања наркоманије и нарко тржишта…
Како год било, неоспорна је чињеница да је Чедомир Јовановић на српској политичкој сцени опасна личност са опасним намерама и да је његова чврста сарадња са страним обавештајним службама одавно прешла границе површних контаката, као и да је отишла у правцу пројекта разбијања државе.

Ало, овде Чеда, сви сте смењени!

Апсолутни пораз на последњим парламентарним изборима у Војводини, који је показао сву немоћ ЛДП-а у Покрајини, није дошао случајно нити одједном. Треба подсетити да је још у априлу 2007. године Градски одбор Либерално-демократске партије распуштен због „постојања проблема у његовом функционисању“, јер је две трећине чланова поднело оставке на све функције.
Већ је заборављено да је тадашњи члан председништва ЛДП-а Ратко Филиповић казао како је био шокиран телефонским распуштањем новосадског одбора, па је тај чин назвао „преким судом и политичком неозбиљношћу“. Чедомир Јовановић је том приликом распустио новосадски одбор и именовао повереништво, а на место повереника именовао је извесног Александра Милошевића који је координирао радом партије „док се не изабере ново руководство“.
У Новом Саду тада је њих 16 од укупно 24 члана градског одбора ЛДП-а поднело оставке. Последице ове Јовановићеве бахатости скупо су га коштале, па је то платио тешким политичким поразом у Војводини, већ на првим следећим изборима.

Шта је Латинка хтела да каже

Саветници често знају да у најбољој намери упропасте онога коме помажу, верујући да је тај „поправљив“ или да је напросто непоправљив, али да је реч о „новом политичком тренду“. Тако је и Латинка Перовић, револуционарка старога кова, изнела једно занимљиво мишљење о Чедомиру Јовановићу, у чијим се првим борбеним редовима неким чудом нашла: „…Његова се генерација разликује од оне када су у његовим годинама били дипломате, генерали, председници влада. Изван овог људског и политичког контекста тешко могу да разумем појаву младог Чедомира Јовановића…“.

Колики је мој део?

Након вишегодишњег ћутања у вези са случајем његовог киднаповања и изнуђивања вишемилионског откупа, огласио се прошле године у јавности Мирослав Мишковић, власник компаније ДЕЛТА, и позвао Чедомира Јовановића да одговори на низ питања.
Између осталог и на то да ли је дао дозволу, упутство или гарантовао имунитет отмичарима, да ли је узео пет милиона марака као део крвавог новца од отмице, ако је отмичаре посећивао у затвору да ли је утицао на тужиоца и суд да их ослободе притвора, да ли је на било који начин утицао да судски процес због отмице одумре, а да истина о творцима плана, ортаклуку политике и мафије и подели плена заувек остане тајна…
Јовановић никада није одговорио ни на једно од ових питања нити је икада демантовао нити изнео било какав валидан доказ да није узео свој део од откупа Мирослава Мишковића. Напротив, знајући добро да је напад најбоља одбрана, покренуо је медијску хајку на Мишковића и његову компанију не би ли ова непријатна питања била што брже заборављена.
У обраћању јавности поводом напада Чедомира Јовановића на њега, Мишковић је први пут јавно испричао да му се покојни премијер Зоран Ђинђић жалио како не може Јовановића да одвоји од мафије.
– Нисам проговорио ни кад ме је покојни Ђинђић, после свега, позвао на разговор. Ја знам шта ми је премијер рекао о отмици, исплати и подели. Ја сам сведок његовог огорчења што не успева – ни казнама, ни претњама, ни прекидом пријатељства и контаката – да себи блиског младог сарадника одмакне од мафије. Име тог ортака мафије је данас стављено пред пороту целокупне српске јавности – испричао је том приликом Мишковић.
………….
Текст је скинут са ове странице:
http://www.magazin-tabloid.com/srp/clanak.php?br=160&clanak=5

Једно реаговање to “Чедомир Јовановић и ЛДП”

  1. Jelisaveta,Pancevo Says:

    Sav taj bosibozluk nije dobio ni jedan jedini pozitivni glas od ozbiljnih kriticara, cak suprotno od toga! Uzivaju medijsku naklonost i ja verujem, Sorosevsku odluku i nesebicnu pomoc da sruse i uniste sve sto nemisli kao i oni. Oni imaju zadatak, placeni su da rade to sto rade, ja verujem ( sto nikako ne mora biti i istina) da je po mom licnom ubedjenju i shvatanju umetnosti, jedna petorazredna umetnica, svoj budjelar dopunila ( kako bi ta mogla da proda jednu jedinu kartu za svoja dela? Navescu jedno:“ Srpska svinja Nikolaj Velimirovic“ postoje i druga gde pokazuje svoje vrhunsko neznanje o onome sto bi ona da iskaze u svojim multipleks vizjama…) igrajuci se informacijama o jedinom casnom i postenom coveku a eto, igra sudbine dade da joj je i rodjak!


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: