Манипулација свешћу


Најгора ствар на овоме свету је манипулација људском свешћу ,а такве манипулаторе сматрам за најштетнијие људе за човека и читаво човечанство!

Манипулативна психологија и манипулација људима је права наука,суптилна и са тачно одређеним законитостима и механизмима.Неко може годинама да буде изманипулисан,а да тога и није свестан,јер кажем… све је тако суптилно,јер само одређеним тоналитетом и бојом гласа у изговору и говору, можете од човека направити „своју играчку“,а да он мисли да је „свој“.

Најтежа ствар у манипулацији људима је та,да када којим случајем или „чудом“ откријеш да је неко рецимо двадесетак година манипулисао тобом,да те је искоришћавао,да си био „играчка“ у рукама мајстора који је скренуо твој живот у штетном правцу по тебе,…тада дође тешко разочарење,бол,туга,чемер и јад,јер како ћеш да вратиш живот 20 година уназад и да живиш неки нови живот,неки нови почетак и да очекујеш неки бољитак,јер то напросто није могуће,живот тече даље,он само иде напред,не тапка у месту,не враћа се уназад,а теби преостаје да живиш са тим болом и тешкоћама,сав понижен у сазнању да си био обична „лутка“ у рукама манипулатора.

Проф. Др Сергеј Георгијевич Кара-Мурз

Проф. Др Сергеј Георгијевич Кара-Мурзa

Има људи који се суоче храбро са тим болом и комплетно трансформишу своју енергију у позитивном и креативном правцу,али по мени њих има врло,врло мало,јер за тај преображај треба воља,снага и знање;- како да се превазиђе и трансформише тај бол.

Сигуран сам да вам ова књига може дати много знања о манипулацији,јер понекад је довољно и само бити свестан техника манипулације,суптилних трикова,заправо то је први корак,бити свестан тога,тада брзо уочиш када неко крене да манипулише са тробом.

Постоје и оне површне,примитивне манипулације,тако „излизане“, видљиве и уочљиве,али када их ко папагај понављаш оне дају резултате.

То раде и наше издресиране ДОС-овце које као да су хипнотисане понављају једну од својих мантри : „Европска Унија је услов свих услова…“ што све делује болесно,смешно и јадно,понекад и даје резултата,али кад претераш и ко навијени лудак не умеш да станеш,већ само трабуњаш,трабуњаш,то обично изазива супротни ефекат,јер видиш да земљу воде идиоти,багра, и све прелази у гађење код људи,уместо манипулације,изазиваш бес код људи према себи.

Тај бес људи према петооктобарцима,ДОС-овцама и њиховим излизаним мантрама за испирање мозгова,је свакога дана све већи и већи,тај бес ће веома убрзо покренути народ да узме судбину у своје руке,јер све ове странке играју манипулативну игру:“подела плена“ , само им је реторика наравно другачија,различита…

Цитираћу почетни део књиге,а делове из књиге можете прочитати и са овог линка:

http://www.srpskapolitika.com/intervjui/latinica/022.html

……

Вјерују
(књигу је самопрегорним радом превела госпођа Сава Росић)

Ja, Сергеј Георгијевич Кара-Мурза, рођен 1939. године, Рус, по образовању сам хемичар (доктор хемијских наука), али се од 1968. године бавим методологијом науке, а потом и системском анализом.

Док смо имали поуздану државу, као и претежна већина нисам ни покушавао да појмим наш живот, задовољавајући се философским сурогатом који је наше, у суштини још сељачко друштво нетачно објашњавао. Наша истинска културна начела држала су нас и под љуском идеологије, јер је била потпорањ совјетске државе. Али, то нас је скупо коштало – ништа нисмо схватили када су се „другови“ латили пиљења тог потпорња. Допустили смо разарање совјетског уређења – нашег животног устројства. Сада се извлачимо испод рушевина, израњављени. И пре свега морамо „обновити главу“.

Мене совјстско уређење подсећа на породицу у којој су роди- тељи имали врло тешко детињство и читавог живота напорно радили. Па желе да им се синчић наужива животних радости. Али, мањка им културе и духовне снаге да би синчића васпитали без помоћи спон- таног васпитача каквим могу послужити невоља и немаштина – те он израсте у свињу и на крају крајева избаци старце из куће. Јер, они који су преживели рат управо су тако васпитали садашњи млади нараштај. Та, наша омладина негде дубоко у себи мора схватати да су све њихове кожне јакне и видео-уређаји – комад хлеба истргнут старцима из уста. Страшно ми је жао тих младића и девојака палих у искушење, чекају их велике невоље, а кривица је умногоме на мом поколењу.

Део кривице ћемо скинути ако појмимо дешавања, оставивши омладини макар нешто повезаних сазнања. Поставши жртве разарања, дужни смо да се уздигнемо изнад бола и гнева, да постанемо и лето- писци и пророци. У сваком чину разарања види се целина – они идеали и интереси којима се рушиоци руководе. Виде се и узроци слабости жртава. Изблиза сам посматрао настајање, оправдавање и остваривање програма за разарање совјетске науке.

Наша је наука – јединствена културна и духовна појава, тешко објашњива. Слична појави као што је Пушкин. Демократска елита посматра њену агонију с лоше прикривеним задовољством, као раз- мажено дете смрт мачета кад га измрцвари. Без икаквог узвика сажа- љења или бола. Стално о томе размшљам, тражим објашњење. Понекад ми се чак учини да се из нашег народа издвојио известан његов део који је физиолошки унеколико другачије устројен. Као кад би се у политички покрет удружили, рецимо, хомосексуалци. Можда они и имају разлога да се љуте на остали део народа, али би било страшно да тотално преузму власт и покушају да све нас приморају на живот по њиховим начелима.

Међутим, наука је појединост. Радило се и ради се о слому цизилизаније у целини, о замени свих њених начела, врсте привреде и међуљудских односа. Није једноставно повезати у систем све што видимо. Морамо се учити.

О себи могу рећи да се трудим да што више читам, бирајући ауторе трију категорија: оне који су осмислили западно друштво што нам се као узор нуди; оне који су схватили и одбацили евроцентризам и цене разноврсност цивилизација; оне који су доживели тешке кризе и болести друштва и лично посматрали распад начела. Из свега што сам прочитао могу извући закључак: интелектуални тим „архитеката“ перестројке свесно се послужио преваром колосалних размера. Просто ме запрепашћује тај корак људи од науке, то је сасвим нечувена појава.

Друго што се трудим да радим је то да се до најситнијих поје- диности присетим свог живота, а нарочито детињства, рата. Све се сада види у другачијем светлу, пуни новим смислом. И када данас видим уметнике и академике огорчене, увређене на земљу и народ, као да им је нешто закинуто, запањен сам – да ли они уопште живе? Или само израчунавају губитке? И чини ми се да ти људи, окусивши западни однос премa свету, нису успели да с тим изађу па крај, иису га „пробавили“ већ се разболели. Желео бих да им помогнем. Али, како то учинити кад се осећају победницима?
(Увод у зборник „Опет питања вођама’)

Манипулација свешћу „Сергеја Кара-Мурзе

или

упутство за одбрану од неолибералне идеологије

Откривање праве истине о великој победи заговорника идео- логије Новог светског поретка и стварним узроцима слома бившег Совјетског Савеза – кључна је тема ове изузетно вредне философско- социолошке расправе. Сергеј Георгијевич Кара-Мурза пажљиво и са пуно смисла за објашњавање свих битних појединости проблема о коме пише, наводи да тријумф западне неолибералне филозофије у његовој земљи значи да се Русија сада налази пред судбинском дилемом: Русија мора, како то опажа Кара-Мурза, или да прихвати нове поли- тичке, економске, културне, језичке и друге стандарде Запада (читај САД), или да попово гради механизме за одбрану од туђинске идео- логије и превласти.

Изузетна вредност ове књиге је у томе што Сергеј Кара-Мурза кроз практичне примере показује како се, упорном манипулацијом посредством јавних гласила (ТВ, радио, штампа) као и свих других бројних расположивих начина, врши „освајање“ мозгова људи и њихово свођење на пуку гомилу која слепо слуша наредбе своје псеудополи- тичке и остале елите.

Какви су изгледи људи да се супротставе тој поробљивачкој и неоимперијалној техници владања људима, народима, па и целим држа- вама? Сергеј Кара-Мурза као одговор нуди низ добрих савета како да сваки појединац препозна активност својих унутрашљих и спољних мапипулатора и остане „биће по себи“, што значи човек који мисли сопственом главом.

Ово је књигa чији се редови читају жељно и нестрпљиво, као да се ради о занимљивој крими-причи. У њој се на необичан и крајње отворен начин указује какав заправо удес чека житеље наше планете, ма где они живели, уколико прихвате да постоје у друштву без исто- ријског памћења и дозволе да њихова свест постане само прости при- кључак „централне намети“.

Сергеј Кара-Мурза је, иначе, у својим луцидним запажањима социјално-економских промена у савременом свету веома вешто кори- стио изванредно познавање природних и друштвених наука, јер је осим доктората у хемији успео да задобије и подједнако високо научно знање у историјској науци.

Уколико се прихвати као истинит закључак лекара да је у откри- вању сваке болести пола успеха гарантовано добром дијагнозом обо- љења, тада је Сергеј Кара-Мурза својом „Манипулацијом свешћу“ то учинио откривањем смртоносног вируса који, кроз ужасавајуће обез- вређивање свих основних човекових вредности, прети да расточи и на крају уништи људску цивилизацију.

Недељко Којић

Увод

Сведоци смо и учесници догађаја космичких размера. Наочи- глед једног поколења Русија је успешно поткопана и, могуће, скршена. Та огромна цивилизација је десет векова повезивала и уравнотежа- вала два главна блока људског света – Запад и Исток. После првог удара у XX веку Русија је, овога пута у облику СССР, васпоставила своје главне црте, изнова стекла своје лице (истина, умивши се крвљу). Али, остао је вирус у њеном организму, болест је пронашла нове рањиве тачке, криза је очито била знатно тежа. Заљуљао се и почео осипати један од ослонаца читавог живота људске заједнице. У пере- стројку се с нарастајућим ужасом увлачи читав свет.

По свему се види да ће смутња потрајати дуго, и тек нас очекују невероватне догодовштине. Унеколико преиначивши чувену Хрушчовљеву фразу* , можемо рећи: «Садашње поколење совјетских људи неће се досађивати све до саме смрти». И, за разлику од пред- виђања Никите Сергејевича, та прогноза ће се, изгледа, остварити. Тим пре што се живот уз такву разоноду убрзано скраћује.

Да се приликом свођења рачуна са животом не бисмо несносно стидели учињених глупости, не би било згорег да поразмислимо: шта се то десило? Како то да смо хтели онако како је најбоље, а испало нам не као и обично, већ како ни у најстрашнијем сну нисмо сањали. Јер, све се досад штедише банке «Чара» један другоме жале: «Будим се с надом: све је то био сан. Немогуће да сам ја, толико паметан и лукав, своју уштеђевину однео и дао преварантима. Добровољно!». Не, све то није сан. Па и «Чара» је ситница. Тачније, није ситница, већ она кап воде у којој се одразила сва ова перестројка, реформа, демократија и све што је мађионичар још под шеширом имао.

Мислим да су се страсти већ помало стишале тако да можемо сви заједно поразмислити – исплати се па макар се и смејали (покаткад живчано, али више не хистерично). Како жртве наше епохалне пре-

*«Садашње поколење совјетских људи живеће у комунизму» (прим.прев.).

варанције, тако и они који су њоме, чини им се, успели да се окористе. Такви постоје, премда их је све мање. А и не воли човек да испадне тикван, па се кочопери – ја сам сада банкар, а ја менаџер.

Можда ће наше разматрање још и нама самима помоћи у нашем животу, а свакако ће помоћи нашој деци – она ће бити принуђена да кусају попару. Па и за историју, за потомке бих желео да оставим сведочанства очевидаца с барем некаквим покушајима разабирања смисла. Јер, овако, данас читамо разне верзије о томе шта се то Русима почетком XVII века десило, а тешко нам је да схватимо. Шта то беше Смутња? Зашто су поверовали лоповима и кукавним пробисветима, и чак их на руски престо довели? Зашто су војводе све један другог претичући похитале да предају градове ништавним снагама зачуђених пустолова, док су козаци похрлили у пљачку руских градова?

Ми смо, ceм тога, већином неверници (свећице и крстићи – то није баш оно право), али већину копка тајна помисао: та мораћемо положити рачуне нашим мртвима. Питаће ме отац који се није вратио из рата: «Шта сте то тамо измудровали? Објасни, овде сви само нага- ђамо, никако да схватимо». Јер, морамо се припремити, не можемо нашим прецима. тутнути под нос Горбачовљев говор: ето, као, овим смо се истинама занели. А они нису имали ново мишљење, већ здраво.

Па почнимо онда да полако одмотавамо нит, реконструишући у сећању историју, да бисмо схватили: каквим су нас то чудотворним средствима убедили да учинимо све оно што смо учинили. Јер, попри- лично смо набрљекали, и то без икаквог штапа и колача – с ентузи- јазмом па чак н одушевљењем. Понеко је сад паметан кад је касно. Неки се чак хвале: знао сам! упозоравао сам! Такви људи не мењају општу, слику.

Као прво, таквих паметних је било врло мало. Прочитајте макар наступе Лигачова, нашег конзервативног мргуда. Једно те исто, само мало другачије упаковано. А понеки су упозоравали наизглед исправно, али у таквом намерно накарадном облику, као да су њихова упозорења писана у ресору А.Н. Јаковљева. Присетимо се макар писма Нине Андрејеве. Наравно, писала је она сама и то искрено, док је ресор А.Н. Јаковљева само одабирао такве бисере и «омашком» пуштао у штампу.

Најзад, у сваком људском друштву (па чак и у сваком стаду) постоји известан број урођених бунтовника, природних дисидената.

Они увек гунђају и противрече. Узмите макар Солжењицина. Ретко коме је пошло за руком да толико допринесе уништавању совјетског уређења. Најзад су га уништили, све учинили како је он молио – а он опет незадовољан. Не, само ви убијте, али тако да буде лепо. Да покојник буде румен и насмешен. Мислим да се такви вечити незадовољници не могу узимати за сведочанство постојаности нашег националног разума.

Дакле, прихватимо као чињеницу: известан утицајан и орга- низован део човечанства (у који је примљен и понеки наш земљак) некако је постигао да наше друштво у целини, скоро 300 милиона људи, не рачунајући «савезнике», активно делује по програму који доноси огромну добит тој скупини и огромну штету нама самима. Данас, када је важан ступањ тог програма завршен а исход очигледан, то заиста можемо прихватите као чињеницу и више се на томе не задр- жавати. Губици и тековине су познати и очити, израчунати и обнаро- довани у светском књиговодству, буквално написани на њушкама сретних политичара.

Ма шта рекли скептици с касним паљењем, ако сматрамо да смо народ (то јест, јединствено тело с надиндивидуалним разумом) онда нам ваља признати да је наша народна мудрост из неког разлога затајила. Колективно смо гутали све мамце заредом док нас нису привели удици и извукли на палубу за комадање. Истина, и дан-данас има таквих који, већ лежећи на тој палуби, вичу: «Ја сам то хтео и не могу се одрећи принципа*! Живео друг Чубајс!». Али, такви су танане природе, њих поготово жалим.

Дакле, хајде да разаберемо какав то беше мамац, како су га спремали и с каквим речима су нам њиме испред носа махали. Зато што се оно што су са нама учинили назива сувопарним термином: манипулација друштвеном свешћу. Том програму нема сличних у историји по размерама, трошковима, трајању и исходу. Током његове припреме и спровођења начињен је огроман број проналазака па чак и открића, прикупљена су нова важна сазнања о човеку и друштву, о информацијама и језику, о економији и екологији. Пре почетка одлучног деловања у Русији, изведени су «жестоки» (често изузетно крвави) експерименти над многим народима и стечена значајна сазнања о етнографији и антропологији. Свет се није променио само због слома
* Алузија на писмо Нине Андрејеве (прим.прев.).

СССР. Сама невидљива делатност на манипулисању друштвеном свешћу мноштва народа земљине кугле променила је изглед света и погодила практично сваког житеља планете. Поготово културни слој човечанства, читаоца и телевизијског гледаоца.

Успех манипулације свешћу народа СССР и пре свега руског народа (по Далсовим речима, «најнепокорнијег народа») опасно је завртео мозак политичарима-победницима и њиховим експертима. Данас је штампа пуна тријумфалних поклича о принципијелној могућ- ности потпуне контроле људског понашања, и то уз сасвим незнатне трошкове. С друге стране, многи који себе сматрају жртвама манипу- лације снуждено су поверовали у некакво тајно оружје КГБ-а или ЦИА-е (или заједничко), у некаква психотропна средства помоћу којих подли политичари људе «зомбирају». Јасно је да вера у мистичку снагу противника паралише вољу за отпором. Тако да «стварање» те вере (путем гласина, чланака, «раскринкавања» и «признања») само по себи представља важно средство манипулисања друштвеном свешћу.

Људи се, независно од своје идеологије и политичких склоности, деле на две врете. Једни сматрају да је човек у начелу велико дете и манипулација његовом свешћу (наравно, за његово сопствено добро) од стране просвећеног и мудрог владара – не само да је дозвољено већ и пожељно, «прогресивно» средство. На пример, многи стручњаци и философи сматрају да прелазак са принуде, поготово ако је уз при- мену насиља, на манипулацију свешћу, представља огроман корак у развоју човечанства.

Други сматрају да слобода човекове воље која претпоставља поседовање непомућеног разума и омогућава да се начини одговоран избор (макар и погрешан) – представља огромну вредност. Та кате- горија људи одбацује законитост и морално оправдање манипулисања свешћу. У крајњој линији, сматра да је физичко насиље мање погубно (ако не за индивидуу, оно за људски род) од «зомбирања», роботиза- ције људи.

Та два става условљена су људским вредностима, идеалима. Значи, узалудно је расправљати о томе који је од тих ставова исправ- неји и бољи. То је исто што и спорење око тога шта је важније – душа или тело. Рационално и чак логично можемо расправљати о томе какве ће последице по друштво и личност имати претварање овог или оног идеалног става у политичку доктрину. Утиче ли на човеков живот спровођење те доктрине линеарно – или тај утицај има критичне прагове. То јест, да ли је допуштена «манипулација у разумним гра- ницама» или њено прихватање као оправданог средства управљања значи прелазак у квалитативно другачије друштво.

Зато ћемо се у књизи која се читаоцу нуди само као основа, матрица за дијалог, потрудити да избегаемо оптужбе и оцењивање идеала. Говорићемо о делима – она се могу и требају оцењивати са становишта савести, пошто задиру у живот људи. Али је исто тако узалудно па чак и штетно скривати своја опредељења, та није ово агитпроп. Није потребно врбовати у своју веру, знатно је важније створити жариште дијалога у нашем поцепаном друштву. Зато ћу ипак упозорити да је књига написана са становишта неприхватања манипулације како друштвеном тако и личном свешћу. Уверен сам да човека на том путу, који, дабоме, обезбеђује удобност и комфор, чека невоља. Изнуривање битка и утрнуће читавог људског рода, укљу- чујући и касту жречева заселих за пулт машине за манипулације.

Али то је – нешто лично и о томе је боље читати код Досто јевског. Ми ћемо, пак, попричати о очигледним и опипљивим ства- рима – о оној технологији манипулисања свешћу која је у наше доба успостављена и примењена против «Совјета», против мене и мојих суграђана.

Део I

Шта је манипулација свешћу

Поглавље 1.

О чему се ради

Када човек који себе цени чује за манипулацију свешћу, помисли да је њега немогуће преварити. Он је индивидуа, слободни атом чове- чанства. Како на њега утицати? Јер, атом je атом, али се испоставило да je и атом могуће цепати, премда сама реч «атом» значи «недељив».

Ограничићемо предмет нашег разговора, идући од општег ка појединачном.

У свим представама о свету, почев од најархаичнијих митова, присутан је чин Стварања. Богови претварају Хаос у Космос – сређену целину чије су све честице повезане невидљивим нитима, струнама. Човек, прожет космичким осећањем, осећа јединство Битка, а себе сматра станаром огромног и велелепног дома.

Научна револуција, Коперник, Галилеј и Њутн срушили су представу о свету као складном Космосу, «открили» простор и «испра- вили» време. Међутим, идеја о међусобном утицају ствари је очувана – сада у виду механистичког детерминизма. Све је на свету скопчано, али не више чудесним струнама, већ као зупчаници у сату – законом гра- витације. Земља програмира понашање баченог камена.

«Бог се не коцка!» – тако гласи кредо механике, чак и најно- вијих њених верзија. Верование да је утицај једног тела на понашање другог сасвим тачан и недвосмислен долазило је до крајности. Лаплас је тврдио да када би му саопштили координате и импулс (масу, смер и брзину кретања) свих честица Васељене, он би могао израчунати стање света (свих његових честица) у сваком тренутку прошлости и будућ ности. Сада смо умногоме превазишли такав «крут» детерминизам, признајемо да је свет сложенији од механичке машине.

У смиреној свакодневици не обраћамо пажњу на међусобни утицај ствари у свету. Није нам ни на крај памети да се замислимо шта би било кад не би било на пример трења. Када се клин не би могао држати у дрвету, а навртку не бисмо могли притегнути на завртањ. Не чуди нас што се хрпа глатког, сипког зрневља, пошто мало одлежи, збије у врло чврсту целину. Но, добро де, зрневље, али чак се и зрнца песка, савршено тврда и глатка, у хрпи тако збију да се по њој може ходати. Али, потрупкајте по том песку, разорите слабо садејство зрнаца, и песак постаје сипкав као вода, у њему се може потонути.

Нашу пажњу не привлаче стања мировања, нити клин што штрчи из даске или мирно брдашце песка, већ ситуације слома уста- љеног система, промене («перестројке») његове структуре – катастрофе. Запањује нас што малецки, чак и најмањи поточић може подлокати огромну уставу. И тај је поточић у сваком случају недопустив пошто «покреће» ланчани, самоубрзавајући процес. Померивши једно зрнце песка, кап нешто проширује млаз воде. У нашу културу је ушла холанд ска прича о малом дечаку који је видео како кроз брану капље вода и прстом запушио рупицу. Посустајући, остао је у том положају све док га одрасли нису пронашли.

Када смо се упознали с атомском енергијом, људе је запањило то страшно испољавање граничног учинка. Ето, лежи сасвим инертан комад урана. Додаш му микроскопску честицу, макар један неутрон – и долази до атомске експлозије. Настала је критична маса у којој је садејство честица прешло праг иза кога следи ланчана реакција цепања језгара. Сећам се како су многи људи о томе размишљали и причали 1945. године када су Американци бацили атомске бомбе на Јапан и када је у новинама објављено популарно објашњење физике атомске експлозије.

Вероватно су још необичнији учинци прага код неатомских експлозија до којих долази услед хемијских реакција и нагомилане топлоте. У Хамбургу је на пристаништу експлодирала гомила азотног ђубрива, обично сасвим неексплозивног. Само зато што је гомила била превелика, слободни радикали у њој премашили су критичну величину и започели процесе које нико није очекивао. Н.Н. Семјонов је, истражујући разгранате ланчане реакције, извршио необичне огледе у које је дуго било немогуће поверовати. Он је открио да се паре фос фора у присуству кисеоника пале у уском опсегу притиска. И гле, у стакленој боци са смешом пара фосфора и кисеоника долазило је до паљења када би он отварао славину, пуштајући у боцу инертни гас аргон. Гас којим се могу гасити пожари! И обрнуто, горење је тренутно престајало када је у боцу са пламтећим гасом уводио чист кисеоник!

Чак и системи неорганске природе образују толико сложене комбинације и испољавају толико зачуђујуће и сложено понашање да метафоре почињеш узимати малтене озбиљно. Као да поседују памћење и мишљење. Ето, облаци плове, а понекад и брзо пролазе небом, дуго задржавајући свој необичан облик – распознатљив, понекад као извајан. Зашто се та дугачка избочина налик на лабудову шију не распада, чак и на ветру не расплињује? Јер, то je само измаглица од најситнијих капљица воде. Зашто је тако постојана равнотежа њиховог узајамног привлачења и одбијања? Зашто вихор танком сурлом блуди пољем, па онда селом, као да тражи нечију кућу с које треба да стргне кров? Јер, он се не распада, не дроби на хаотичне ударе ветра, чак и ако наиђе на велику препреку. Ево, растурио је гомилу дасака, изгледа да је готов, распао се. Не, гле, једно десет метара даље обновио је своју грађу, завртео се истом брзином и отумарао.

А у тим се неорганским системима садејство заправо своди само на пренос масе и енергије. Они у строгом смислу речи не могу примати и обрађивати информације. Ако, опет, пређемо у царство живе природе, видимо такву истанчаност и сложеност садејства «уче- сника» да нам само навика и спасоносно одсуство знатижеље омогу- ћавају да живимо и бавимо се својим стварима. Иначе бисмо само проматрали и размишљали. Чак и упознавање с најелементарнијим чином бележења, чувања и очитавања генетских информација буди религиозни осећај. Како је само такво чудо могло настати из некаквих случајних громуљица азотастих материја, некакве слузи, методом проба и пребирања? Зар је Васељена могла имати довољно времена за стварање тог механизма путем обичне еволуције?>“ />Како се обезбеђује невероватна постојаност «понашања» живог организма у извршавању програма записаног у његовим генима? У младости ме запањила чињеница, вероватно са стручног становишта незнатна. Радио сам на Куби, у тропском појасу. Време тамо као да се не креће. Сваког дана – исто сунце, иста јара, бујно растиње. И одједном крајем септембра, малтене у исти дан, део дрвећа – оно чији су преци пре неколико векова овамо допремљени из Европе – почиње да жути и лишће му опада. Зашто? Због чега? Ко им је и како дао сигнал? Јер, у околној средни се ништа није променило. Организам дрвета се потчињава програму записаном у молекулу РНК и некаквом «биолошком будилнику» који с апсолутном тачношћу хиљадама година откуцава.

Погледајте како сунцокрет, без «органа кретања», с тачношћу до једног минута окреће своју главицу за сунцем. Његови «органи чула» тачно запажају угао под којим на биљку пада светлост, а «органи управљања» дају врло прецизне команде ћелијама.

Многи су, вероватно, видели школски филм «Леукоцити». Задатак тих «белих крвних зрнаца» је да кидишу на оно место где је поремећена целовитост крвних судова и у организам продиру страна тела. Леукоцити их нападпу, обавију, угину и својим «телима» зачепе рупу. Они у крви запажају присуство страних материја у сасвим ништавним количинама и упућују се у смеру нарастања њихове кон- центрације. Тако проналазе њихов извор. Они се брзо крећу чак и супротно смеру кретања крви. А то је заправо – само једна ћелија, без носа, без мозга и без ногу. Али их у филму снимљеном под моћним микроскопом видимо као мноштво чудних и врло енергичних разумних бића. У једној сцени филма видимо суд са физиолошким раствором (слаб раствор соли) подељен порцеланском преградом. Под њом су у раствору леукоцити, а одозго се у углу пажљиво уноси кап са страном беланчевином. И ево су се леукоцити одоздо, «нањушивши» против- ника, узврзмалн, онда се оријентишу, проналазе поре у порцеланској плочици и почињу да се провлаче кроз њих. Одозго се они из тих цилиндричних пора извлаче као човек из канализационог шахта, малтене се «рукама одупирући», и већ пливају право према капи беланчевине. Сложен и неумољиво извршаван програм понашања.

Ево вируса, творевине на граници између живота и неорганске природе. Он испољава могућност ремећења туђег програма. Вирус се прилагодио томе да израбљује одређене врсте живих ћелија, «уме» да их проналази и качи се за њихов омотач. Прикачивши се, он у ћелију прогура свега један молекул – РНК у коме су забележене команде за «производњу» вируса. И у ћелији настаје тајна влада, влада у сенци која својој вољи подређује читаву животну активност огромног система (ћелија је у поређењу с вирусом – читава земља). Сада су сви ресурси ћелије усмерени на извршавање команди забележених у убаченој матрици. Сложени производни системи ћелије се преуређују за производњу језгара вируса и њихово заодевање у беланчевинаст омотач, после чега исцрпљена ћелија угине.

То је полазна, темељна варијанта садејства у којој један учесник животне драме приморава остале да делују у његовом интересу и по његовом програму тако да жртве то не препознају и у њима се не јавља отпор. Ту имамо случај манипулације извршене путем подметања доку- мента у коме је забележен читав производни програм.

И уопште, безбројни су начини утицања на понашање чланова еколошке заједнице која окружује живу творевину. Биљка своје прашнике и тучак уоквирује раскошним привлачним украсом – цветом који уз то лучи мирисни нектар. Инсект хрли према мирису и цвету, плаћајући нектар радом на опрашивању.

Богомољка се претвара да је суви лист, просто је непрепознатљива. Створила је невин и скроман лажни лик који жртву смирује.

Пчела-извиђач, пронашавши шипраг медоносних биљака, лети у кошницу и пред осталима изводи плес тачно наводећи смер према циљу и растојање до њега.

Сипа, поставши жртва напада по њу страшне грабљивице, испушта мастило, а затим чупа себи дроб и баца у тамни облачић. Он тамо примамљиво лелуја и безазлена грабљивица се радује: мацо, долијала си! И док она трага по мастиљавом муљу, цинична сипа се, жртвовавши део ради целине, пузећи удаљава да опет запати дроб.

Понекад сигнале послате у околину «пресреће» грабљивица или паразит и они постају погубни по свог пошиљаоца. Гљивица стрига причињава огромну штету роду пшенице у Азији и Африци. Њене споре дремају у земљи и оживљавају тек четвртог дана пошто засејано пшенично зрно пусти корен – гљивица паразитира на свежем изданку корена. Па како то гљивица одређује тренутак свог активирања и напада? Као сигнал служи једна од материја које корен лучи (она је недавно издвојена из засејане земље, очишћена, грађа јој проучена и названа је стригол). Довољно је да у спору гљивице доспе само један молекул стригола па да започну бурни процеси животне активности. Пшенично семе на сопствену несрећу «цурењем информација» про грамира понашање свог паразита.

……..

Поглавље 2.

«Анатомија и физиологија» манипулације свешћу

Човек је социјално биће. По Аристотеловим речима, само богови и звери могу живети ван друштва. Индивидуа је апстракција, идеална представа о изолованом човеку, формирана у XVII веку приликом настанка савременог западног друштва. Сама латинска реч «индивидуум» превод је грчке речи «атом» што значи «недељив». У пракси је мит о индивидуи неостварив, човек настаје и постоји само у садејству са другим људима и под њиховим утицајем. Дете васпитано од дивљих животиња (такви случајеви су познати и проучени) не постаје лепотан Могли. Он није човек нити може опстати. Чак ни дете које мајка изо- лује од других људи неће постати човек.

Значи, биолошки програм понашања који је похрањен у нама није довољан за то да будемо људи. Он се допуњава програмом забе- леженим у знацима културе. А тај је програм – колективно дело. Значи, наше је понашање увек под дејством других људи, и ми се у начелу не можемо заштитити од тог дејства некаквом чврстом запреком. Премда има и таквих тиквана који то покушавају. Па какву ћемо онда врсту дејства на наше понашање назвати манипулацијом?

Сама та реч је јасно негативно обојена. Њоме означавамо оно дејство којим смо незадовољни, које нас подстиче на такве поступке да смо на губитку или изиграни. Ако вас пријатељ на хиподрому наговори да се кладите на коња који је стигао први, онда, док подижете свој добитак, нећете рећи: «Он ме изманипулисао». Не, дао вам је користан савет.

С друге стране, нећете манипулацијом назвати свако дејство које, ако му се потчините, води губитку. Ако вам у мрачној уличици прислоне нож на трбух и шапну: «Паре и сат, брзо», ваше се понашање врло делотворно програмира. Али вам неће пасти на памет да незнанца назовете манипулатором. Па какав онда смисао тај појам носи?

У корену саме речи «манипулација» је латинска реч manus – рука (manipulus – прегршт, шака, од manus и ple – пунити). Та се реч у речницима европских језика тумачи као руковање објектима с одре- ђеном намером, циљем (на пример, ручно управљање, преглед болесника од стране лекара помоћу руку итд.). Има се у виду да је за такве радње потребна вештина и вичност. У техници се направе за управљање механизмима које као да су наставак руку (полуге, ручице) називају манипулатори. А они који су радили с радиоактивним материјалима упознати су с манипулаторима који једноставно опонашају људску руку.

Отуда проистиче и савремено преносно значење речи – вешто руковање људима као објектима, стварима. Оксфордски речник енглеског језика тумачи манипулацију као «чин спретног утицаја на људе или управљања њима, поготово с ниподаштавајућим подтекстом, као потајно управљање или обрада»*.

Дакле, термин «манипулација» је метафора и користи се у преносном смислу: спретност руку у руковању стварима пренета је у тој метафори на спретно управљање људима (и, наравно, не више рукама већ специјалним «манипулаторима»). Приметићемо да тај појам од самог почетка ограничава скуп начина управљања у смислу манипулације – њиме се означава само спретно па чак и потајно управљање.

Метафора манипулације је постелено настајала. Психолози сма- трају да је важан ступать у њеном развоју представљало означавање том

*«Савремени речник социологије» издат 1969. г. у Њујорку манипулацију описује као «врсту примене власти код које онај који је поседује утиче на понашање других, не откривајући какво понашање од њих очекује».

речју мађионичара који раде без сложених направа, рукама («мађио- ничар-манилулатор»). Вештина тих уметника који се држе девизе «спретност руку и никакве подвале» заснована је на својствима људског опажања и пажње – на познавању људске психологије. Мађио- ничар-манипулатор постиже своје учинке користећи психолошке стереотипе гледалаца, одвлачећи, премештајући и усредсређујући њихову пажњу, делујући на уобразиљу – стварајући варке опажања. Ако је уметник прави мајстор, врло је тешко запазити манипулацију, премда промућурна сумњала отварају четворе очи.

Управо када су сва та начела ушла у технологију управљања људским понашањем, настала је метафора манипулације у њеном савременом смислу – као програмирање мнења и стремљења маса, њиховог расположења па чак и психичког стања у циљу постизања онаквог понашања какво је потребно онима који су овладели средствима манипулације.

Ако се препишу дефиниције које појави манипулације дају угледни страни истраживачи (наши су засад калфе, премда су у пракси сјајни) могу се издвојити главна, суштинска обележја манипулације. Као прво, то је врста духовиог, психолошког дејства (а не физичко насиље или претња насиљем). Манипулаторове радње циљају на дух, психичке структуре људске личности.

Једна од првих књига непосредно посвећених манипулацији свешћу била је књига социолога из СРН Херберта Франкеа «Манипулисани човек» (1964). Он даје следећу дефиницију: «Под манипулацијом у већини случајева треба подразумевати психичко дејство које се врши тајно, а самим тим и на штету оних лица на које је усмерено. Најједноставнији пример тога је реклама».

Дакле, као друго, манипулација је потајно дејство, док објекат манипулације не сме ту чињеницу запазити. Како примећује X. Шилер, «Да би била успешна, манипулација мора остати незапажена. Успех манипулације је гарантован када манипулисани верује да је све што се дешава природно и неминовно. Укратко, за манипулацију је потребна патворена стварност у којој се њено присуство неће осећати». Када се покушај манипулације разоткрије и раскринкавање постане шире познато, акција се обично обуставља, пошто разоткривање чињенице таквог покушаја манипулатору причњава знатну штету. Још брижљивије се скрива главни цил – тако да чак и раскринкавање саме чињенице покушаја манипулације не доведе до разјашњавања далекосежних намера. Зато је скривање, прећуткивање информација – обавезно обележје, премда поједини поступци манипулације садрже «крајње само-рас- кринкавање», глумљење искрености, када се политичар буса у прса и цеди низ образ шкрту мушку сузу.

Као треће, манипулација је дејство које захтева знатну вештину и знање. Дабоме да има урођено надарених појединаца снажне интуиције, поготово за манипулацију свешћу околине помоћу припростих средстава. Међутим, опсег њихових радњи није велик, ограничен је на лично дејство – у породици, тиму, чети или банда. Ако се, пак, ради о друштвеној свести, о политици, макар и локалних размера, онда се, по правилу, за развој акције користе стручњаци или барем специјална знања узета из литературе или упутстава. Пошто је манипулација друш- твеном свешћу постала технологија, појавили су се стручњаци који том технологијом (или њеним деловима) владају. Настали су систем припреме кадрова, научне установе, научна и научнопопуларна литература. Истина, засад још нико није јавно установио Нобелову награду у тој области (премда би поједине добитнике Нобелове награде за мир или књижевност пре требало убројати у класу врхунских манипулатора свешћу).

……..

Поглављв 3.

Демократија, тоталитаризам и манипулација свешћу

Установили смо да је.манипулација – начин владавине путем духовног дејства на људе кроз програмирање њиховог понашања. То дејство је усмерено на човекове психичке структуре, врши се потајно и има за задатак промену мишљења, побуда и циљева људи у смеру потребном властима.

Већ из ове врло кратке дефиниције постаје јасно да манипулација свешћу као средство власти настаје само у грађанском друштву, с успостављањем политичког уређења заснованог на представничкој демократији. То је «демократија западног типа» која се данас, захваљујући испирању мозгова, прихвата једноставио као демократија – антипод мноштву врста тоталитаризма. Заправо је мноштво врста демократке (робовласничка, већничка*, војна, непосредна, вајнашка** итд. и т.сл.). Али, нећемо се удаљавати.

У политичком уређењу западне демократије за суверена, то јест поседника свеукупне власти, проглашава се скуп грађана (то јест оних житеља који поседују грађанска права***). Ти грађани су индивидуе којима су теоретски додељене подједнаке честице власти у виду «гласа». Честица власти дата свакоме остварује се током повремених избора путем убацивања гласачких листића у гласачку кутију. Једнакост се у тој демократији гарантује начелом «један човек – један глас». Нико сем индивидуа не поседује глас, не «одузима» њихову честицу власти – ни колектив, ни цар, ни вођа, ни мудрац, ни партија.

Међутим, као што је познато «једнакост пред Законом не значи једнакост пред чињеницом». То су још јакобинци популарно разјаснили, пославши на гиљотину оне који су захтевали економску једнакост на основу тога што је, кобајаги, «слобода, једнакост и братство», зар не? У имовинском смислу једнаки грађани нису једнаки у политичком погледу. И чак обавезно морају бити неједнаки – управо страх од сиро машних повезује добростојећи део у грађанско друштво, чини их «свесним и активним грађанима». На томе почива читаво устројство демократије – «друштва двеју трећина»****.

* Веће – народна скупштина у старој Русији (прим.прев.). ** Вајнашки (једнина: Вајнах) народи – Чечени и Ингуши на Кавказу (прим.прев.). *** Упркос наивним представама наших ентузијаста демократије, у многим земљама Запада су ограничена права опширних категорија људи. Нећемо се присећати ропства које је све донедавно постојало у САД (премда је то начелно, философско питање које вуче корене из религиозне представе о човеку). Али ево Бразила, који се за разлику од Кубе сматра демократском земљом. Индијанци – староседеоци земље – немају бирачка права. Они су житељи земље, али не и њенн грађани. **** Запад називају «друштвом двеју трећина». Две трећине – то је «средња класа» повезана призором беде оних који су скрајнуи, у животу. Гласове трећине гpaђана незадовољних таквим поретком друштво «активних» грађана «умртвљује», измамљује – они незадовољни се мноштвом начина подстичу да не учествују у гласању. У последње време се демократија Запада помера ка «друштву двеју половина» – у ствари половина грађана одбија да учествује на изборима. У Русији су наше домаће демократе створиле јединствени политички поредак: избори се сматрају важећим ако је на гласање изашло свега двадесет пет одсто бирача («друштво једне четвртине»). И то се, узгред, слави као стицање слободе, што код наше либералне интелигенције не изазива чак ни чуђење. * Генсек – генерални секретар (прим.прев.).

Имовинска неједнакост ствара у друштву «разлику потенцијала» снажну неравнотежу која се може одржавати само помоћу политичке власти. Велики моралиста и оснивач политичке економије Адам Смит тако је и дефинисао главну улогу државе у грађанском друштву: «Сти- цање крупне и опсежне својине могуће је само уз успостављање грађанске владе. У оној мери у којој се она успоставља ради заштите својине, она заправо постаје заштита богатих од сиромашних, заштита оних који поседују својину од оних који никакве својине немају».

Овде се ради управо о грађанској влади, то јест о влади у условима грађанског друштва. Пре тога, у «старом режиму», власт није раздељивана у честицама међу грађанима, већ је била усредсређена код монарха који је поседовао несумњиво право на превласт (и на њен главни инструмент – насиље).

Као и у свакој држави, монарховој (или, рецимо, генсековој*) власти била је потребна легитимација – стицаље ауторитета у масовној свести. Но, њој није била потребна манипулација свешћу.

Односи превласти су код такве власти били засновани на «отвореном, немаскираном, императивном дејству – од насиља, тлачења, превласти до наметања, сугестије, наредбе – уз примену грубе просте принуде». Другим речима, тиранин заповеда, а не манипулише.

Ту чињеницу истичу сви истраживачи манипулације друштвеном свешћу, разликујући начине дејствовања на масе у демократским и ауторитарним или тоталитарним режимима. Ево мишљења истакнутих америчких научника:

Стручњак за средства јавног информисања З. Фрејре: «Све до буђења народа нема манипулације, већ постоји тотално тлачење. Докле год су угњетени потпуно смрвљени стварношћу, нема потребе да се њима манипулише».

Водећи амерички социолози П. Лазарсфелд и Р. Мертон: «Они који контролишу погледе и убеђења у нашем друштву мање прибегавају физичком насиљу а више масовној сугестији. Радио-програми и рекламе замењују застрашивање и насиље».

Познат и чак популаран стручњак у области управљања С. Паркинсон дао је овакву дефиницију: «Вештина управљања у динамичном друштву своди се на умеће упућивања људских жеља у потребном правцу. Они који савршено овладају том вештином постићи ће неви ђене успехе».

Премда је идеологија, та замена религије за грађанско друштво, настала као продукт Научне револуције и Просвећености у Европи, главни творац концепције и технологије манипулације масовном свешћу од самог почетка су постале САД. Уосталом, оне су плод Европе (као што су још у XVIII веку говорили, САД су више Европа чак и од саме Европе). Тамо је, на просторима слободним од тради- ција старих сталешких култура, настала индивидуа у најчистијем и најпотпунијем виду. Код «очева нације» и имућног слоја Сједињених Држава појавила се прека потреба за контролом огромне гомиле слободних индивидуа, без прибегавања државном насиљу (оно је било једноставно немогуће и противречило је самој идејној основи америчког индивидуализма). Истовремено није било могућности за позивање на етичке норме као што је поштовање ауторитета – САД су населили дисиденти Европе који поричу ауторитет. Тако је настао нови историјски тип социјалног управљања заснован на сугестији. Писац Гор Видал је рекао да је «америчкој политичкој елити од самог почетка било својствено завидно умеће убеђивања људи да гласају супротно сопственим интересима».

Један од водећих стручњака за америчка средства јавног информисања професор Калифорнијског универзитета X. Шилер даје овакву дефиницију: «Сједињене Државе се сасвим прецизно могу окаракт рисати као подељено друштво где манипулација служи као један од главних инструмената управљања, а који је у рукама омање владајуће групе корпоративних и владиних босова… Још од колонијалног доба властодршци су делотворно манипулисали белом већином и тлачили обојене мањине».

Може се рећи да су Американци извели научни и интелектуални подвиг. Није то шала – у најкраћем року створити новаторску технологију управљања друштвом. Оно што се у другим друштвима уобличавало хиљадама година, што се у европској култури заснивало на огромним, уопштавајућим философским радовима (као што су Аристотелова «Политика» и Платонова «Република»), у САД је било исконструисано на ледини, на нов начин, чисто научним и инжењерским поступком. Херберт Маркузе истиче ту огромну промену: «Данас се човекова потчињеност овековечује и проширује не само посредством технологије, него и као технологија, што пружа још више основа за потпуну легитимацију политичке власти и њене експанзије која захвата све сфере културе». Потчињавање не посредством технологије, већ као технологија! Тирании није могао да технологију створи, он је само људе помоћу ње потчињавао, притом користећи врло примитивне системе (секира и губилиште – то је већ технологија).

У САД је стварана управо технологија, и у том циљу је радио и ради велики одред обучених, стручних интелектуалаца. X. Шилер истиче: «Тамо где је манипулација основно средство социјалне контроле, као на пример у Сједињеним Државама, развој и усавршавање метода манипулисања знатно се више цени од осталих врста интелектуалне делатности».

Може се рећи да су у ствари манипулације стручњаци САД достигли савршенство – за служење владајућим круговима придобијају чак и оне друштвене струје које су, рекло би се, управо у опозицији власти тих кругова. Познати амерички научник Ноам Чомски у књизи «Потребне илузије: контрола над свешћу у демократским друштвима» пише да је током 80-их година Регановој и Бушовој влади у САД успевало да спроводе крајње десничарску социјалну и милитаристичку политику, премда је у јавном мнењу дошло до снажног преокрета ка социјалдемократским начелима. У анкетама је претежна већина подржавала увођење државних гаранција пуне запослености, државну здравствену службу и изградњу дечјих вртића, док је однос између присталица и противника смањења војних трошкова износио 3:1. Скоро половина становништва САД била је убеђена да је фраза «од сваког према способностима, сваком према потребама» – члан из Устава САД, а никако парола из Марксовог Комунистичког манифеста*.

……..

Поглавље 4.

Основне доктрине манипулације свешћу

# 1. Технологија манипулације као знање недоступно јавности

Манипулација друштвеном свешћу по многим обележјима подсећа на рат омање добро организоване и наоружане армије туђинаца против многобројног мирољубивог и за тај рат неспремног становништва. Понекад чак кажу да манипулација свешћу представља «колонизацију сопственог народа». Постепено су развијани системи оружја у том особитом рату и постепено су, сразмерно прикупљеним сазнањима о човеку и његовом понашању, уобличаване доктрине манипулације свешћу.

Пошто је то тајни рат, и успех у њему зависи од умећа «колонизатора» да спрече организовани отпор, главне доктрине манипулатора излажу се у замагљеном, замумуљеном облику, у вези појединачних посредних питања. Поставши део буржоаских револуција, манипулација свешћу је од самог почетка била обилато финансирана од класе поседника. Када је та класа дошла на власт и створила своју начелно нову буржоаску државу, делатност на манипулацији свешћу стекла је подршку и заштиту државе. Ако је то за ствар корисно, власт ће дозволити бунтовницима да учине погром у градској скупштини па чак и председничком дворцу, али их никад неће пустити у зграду телевизије.

Али главно је то што владајућа мањина на све могуће начине омета рад на раскринкавању «хипнотизера», покушава да спречи упознавање маса с доктринама и технологијама манипулације њиховом свешћу. То се углавном постиже обилатим награђивањем «оних који су са нама» и бојкотом «оних који нису са нама». Увек је било научника и философа којима су биле одвратне наваде колонизатора сопственог народа. Али, њих је било мало и успешно су их утапали у околну буку.

До јединственог стицаја околности дошло је у прошлом веку: човек великог ума и духа, Маркс, пронашао је одговарајућег пријатеља који је успео да му за читав живот обезбеди оскудно али стално издржавање. Обавивши посао невероватних размера, Маркс је разоткрио неколико најтемељнијих митова буржоаског друштва – мит о роби и о пореклу добити капиталисте. А равнотежа у култури тога доба била је тако крхка, живци друштва толико огољени да је сазнања до којих је Маркс дошао било могуће веома проширити. И читаво су столеће потресала читаву зграду капитализма, таласи су кренули по читавом свету. Богаташи су били принуђени да, штоно кажу, «испљуну» део добити да би «побуржоазили» своје раднике и сурово израбљивање пренели изван граница свог света* .

Док је совјетска држава постојала, поготово у њеном већ «смиреном» добу, од 60-их година, било је сасвим могуће започети озбиљно проучавање технологија манипулације и изнети то читавом свету, а пре свега сопственом народу. Међутим, већ у то време је почео заокрет наших елитних хуманистичких интелектуалаца ка будућој перестројки, и идеолошке службе су почеле да, све у свему, раде против совјетске државе. Стечена знања нису преношена људима ради стицања имунитета, већ су коришћена против њих, без тог имунитета беспомоћних. А данас претежна већина оних који су таква знања стекли у совјетско време (на факултетима журналистике, у свакојаким партијским школама) од свег срца служи новим газдама већ за «нормалне» паре. Док је у совјетско доба водитељ на телевизији добијао пристојну просечну плату, сада му је 50-100 пута већа од професорске.

Тако да је немогуће наћи готове уџбенике и монографије о доктринама манипулације свешћу. Међутим, можемо мрву по мрву напабирчити и откровења главешина такве власти, и посматрања «оних који нису са нама». Очистимо од «буке», доведимо у некакав систем, суштински разбистримо питање.

* Сада, када је претња од стране марксизма наизглед прошла, капитал је чак и на Западу почео да радницима одузима дате «повластице», да демонтира «социјалну државу». И све се то одиграва без буке, пошто манипулација свешћу данас поседује вишеструку поузданост.

Дакле, доктрине и развијене теорије манипулације свешћу настале су недавно, тек у нашем веку, али су главно камење у њихов темељ положили они који су припремали буржоаске револуције у Европи. Јер, трик je био у томе да се те револуције изврше туђим рукама («про- летаријат се бори, буржоазија се прикрада власти»). Требало је буквално нахушкати обичног човека на «стари поредак», завести га илузијом благостања које ће настати чим краљу одрубе главу.

У свим земљама Запада у којима су изведене велике буржоаске револуције, научници, философи и зналци класичних наука дали су свој допринос том програмирању понашања маса. У Енглеској су Њутн и његови следбеници из нове слике света изводили идеје о «при- родном» својству устава који мора ограничити монархову власт («та Сунце се потчињава закону гравитације»). Научник и философ Томас Хобс развио је и дан-данас за буржоаско друштво главни мит о човеку као егоистичном и усамљеном атому који води «рат свих против свих» – bellum omnium contra omnes.

Но, револуција се у Енглеској малтене стопила са протестантском Реформацијом, тако да у идејном пртљагу револуционара претежу религиозни мотиви. Манипулација свешћу је у чистијем виду као велика организована кампања настала у Француској. Тамо је друштво полувековним радом Просвећености било припремљено за слом «старог поретка». Осим велике ствари на ослобађању човековог мишљења ради усвајања новог, научног светоназора, посленици Просвећености су спровели дубоко испирање мозгова на чисто политичком плану, припремивши поколење револуционара који су чисте савести преплавили Француску рекама крви (а потом у суштини започели светски рат).

Та је револуција имала проницљиве посматраче, а потом истраживаче. Енглез Е. Берк један је од њих. Он је конзервативац, али независно од нашег односа према његовим идеалима није згорег узети у обзир његова запажања прикупљена у књизи «Размишљања о револуцији у Француској». Ево шта се тиче непосредно наше теме:

«Заједно с новчаним капиталом израсла је нова класа људи с којом је тај капитал убрзо склопио тесан савез, имам у виду политичке писце. Знатан допринос дали су и академици Француске, а потом и енциклопедисти који су припадали друштву тих џентлмена.

Интриге писаца су пре неколико година створиле нешто попут регуларног плана разарања хришћанске религије. Захватио их је дух прозелитизма, па према томе и осећање лаког успеха и манија гоњења. Оно што на путу ка њиховом великом циљу нису успевали да постигну помоћу директног или хитног закона, могли су постићи изокола – захваљујући јавном мнењу. Да би се управљало јавним мнењем неопходно је начинити први корак – притиснути оне који руководе. Наумили су да се за то методично и упорно боре свим средствима књижевне славе. Многи међу њима су заиста високо стајали на степеницама књижевности и науке. Свет им је одао признање: због њиховог великог талента им је опростио егоизам и јед њихове сујете… Ти су очеви атеизма поседовали свој сопствени фанатизам, научили су да се боре са монасима њиховим методама. Да би се надокнадиле мањкавости аргументације, употребљене су интриге. Том систему књижевног монопола прикључила се непрестана индустрија опањкавања и дискредитовања, на сваки могући начин, свих оних који нису ушли у њихову фракцију…

Писци, поготово када делују организовано и у истом правцу, имају огроман утицај на јавно мњење, и зато су лојалност тих писаца плус новчани капитал били значајни чиниоци у отклањању народне зависти према онима који су доспели међу имућне. Ти су писци својатали огроман ентузијазам најсиромашнијих слојева становништва, а у својим су сатирама с мржњом јако преувеличано приказивали грешке судова, аристократије и свештенства. Постали су демагози, спојна карика у савезу одвратног благостања с узрујаном немаштином доведеном до очајања».

У Француској су велики богаташи ангажовали књижевнике и научнике, и ови су, користећи своју славу, тако утицали на јавно мњење да им је пошло за руком да «искључе» природну омразу сиромашних слојева народа према плутократама и нахушкају градску сиротињу на сва начела старог режима. У својој врсти то је сјајно достигнуће ума и речи. Оруђем богаташа постало је управо оно што је непријатељски настројено према њима – човекова тежња ка једнакости и правичности.

……..

P.S.Oni koji su zainteresovani da saznaju nešto više o knjizi neka mi se jave na moj mejl koji je u rubrici „Kontakt“.

12 реаговања to “Манипулација свешћу”

  1. Pavle Says:

    Svaka čast sto ste skenirali ovu odlicnu knjigu ja sam neke delove knjige čitao na ruskom jeziku, jos 2003 kad sam je našao na internetu, koji je link do ove elektronske knjige ili ako nema bio bih vam veoma zahvalan ako bi mi moglai poslati mailom na ovu adresu.
    Pozdrav

    • Nebojša Says:

      Hvala vam Pavle,
      sve ćemo da sredimo.
      Pozdrav

  2. Ivana Says:

    Zamolila bih Vas ako mi mozete poslati preko mail-a knjigu, neophodna mi je za fakultet nisam uspela da je nadjem po knjizarama. U slucaju da znate gde ima dajte mi samo ime knjizare 🙂
    Pozdrav, hvala unapred

    • Небојша Says:

      Ivana,
      Уреду послаћу вам ту књигу преко мејла.
      Поздрав.

  3. dejan Says:

    pozdrav nebojsa, da li bih mogao da dobijem knjigu putem e-mail-a posto mi je potrebna za rad ili postoji neka druga opcija. unapred hvala

    • Небојша Says:

      dejane,

      Књигу „Манипулација свешћу“ можеш да скинеш са странице:“Библиотека„. Линк за књигу је на самом почетку, видећеш га. Иначе, то је први део књиге, изашо је и преведен други део, али то немам у електонском издању.

      Поздрављам те,
      Небојша

  4. dejan Says:

    hvala puno..

  5. Небојша Says:

    Нема на чему.

  6. Dragan Says:

    Želeo bih da kupim ovo knjigu, da li neko zna gde može da se nabavi?

    Ne želim elektronsko izdanje, tesko se čita…..

    Hvala

    • Небојша Says:

      У Београду сигурно знам да може да се купи, за остала места не знам. Потражите књигу преко онлајн књижара и наручите поузећем.

  7. sani Says:

    pozdrav,
    da li neko moze da mi pomogne, tj. da mi objasni gde bih mogla da pronadjem knjige o manipulaciji i medijima?
    Hvala

    • Небојша Says:

      sani,

      Ви, и сви други који желе да купе књигу, погледајте о томе детаљне информације овде.

      Поздрав.


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: