Глобализам и антиглобализам


Аутор: проф. Ратко Крсмановић

Расправа о глобализму и антиглобализму траје већ другу деценију, потиснувши историјску дебату о социјализму и капитализму, о левици и десници. Услед пораза једног друштвеног односа са једнопартијским системом и привидног тријумфа либералног капитализма, неретко се обликује привид о исцрпним расправама из области новонаметнутог светског поретка. Такве расправе најчешће не дотичу целину из које је докучива објективна истина, што је подржано фабриковањем илузија, попут специфичне улоге наменских агенција за испитивање јавног мњења, које уместо стварног истраживања, заправо обликују јавно мњење. Отуда скоро да и нема озбиљних расправа о суштинским питањима која притискају човека, попут деградације услова живота и рада, концепцијама слободе, еманципације, политичке и економске зависности, друштвеним привилегијама, истинским узроцима и актерима међународног тероризма и насиља, бирократизацији и злоупотреби међународних институција и сл. У позадини таквих привида и обмана, успоставља се једна технобирократизована општепланетарна структура власти као израз очувања стечених привилегија на основама експлоатације и пљачке туђега рада и богатстава. Пораз социјалистичког пројекта одразио се нужно и на левицу у целини. Значајан део некада страствених припадника радничког, социјалистичког и комунистичког покрета је пао под утицај либералног капитализма, постајући страствени заговорници глобалистичких «реалности».

Већина досадашњих дискусија и расправа око тога у којој мери је глобализам заступник строгих хијерархијских односа и виновник разарања традиционалних националних, верких, патриотских, културних, информативних и других националних особености, већином су остајале на једнодимензионалним и конзервативним садржајима анализе, не дотичући темељни разлог неодрживости овог технобирократизованог општепланетарног односа који носи неописиву количину претпоставки за социјално дистанцирање и све, већ виђене и посве нове облике алијенације и неправде. Природно је да сваки аналитичар, улазећи у анализу и критику, са својим погледима, интересима, страстима и заблудама, даје свој печат одређеном друштвеном и историјском процесу. Претпоставка, како је глобализама у свом оживотворењу и стратегији дефинисао жртву у овом или оном народу, у овој или оној држави, култури, религији и сл. има иза себе логичне консеквенце које можемо наћи у крајње острашћеним критикама а које најчешће и не дотичу суштину, ослонац трајања и оружје глобализма. Шта више, неплодне анализе, ма колико одисале литерарним и дескриптивним раскошима, неће мобилисати шире снаге антиглобализма нити уздрмати на озбиљан начин глобалистичке концепције, њихове креаторе и трансмитере. Претпоставка озбиљнијег демистификовања глобалистичких тенденција, садржана је између осталог и у способности израде јасних контура алтернативних облика уређења савременог човечанства и односа у свету без насиља, без експлоатације, без ропства, без злоупотребе научних и технолошких достигнућа, без узурпације међународног права и његовог тумачења, узурпације међународних институција, међународних фондова и банака и међународних хуманитарних организација, а уз поштовање принципа равноправности држава и народа као и унапређење истинских цивилизацијских потреба и вредности. Па ипак, глобални архитекта није успео да мисаоно униформише цео свет, да лиши људе критичког промишљања и делања, да разори самосвест, културу, образовне системе свих земаља и народа смештајући их у калупе и механизме постисторијске машинерије.

Историјски је потврђено да великим превратима и револуцијама претходи промена у структури производних снага. Готово да не постоји велико научно откриће које није узбуркало друштвене односе у мери оштријег испољавања или продубљавања друштвених противуречности, досежући понекад и ниво тектонских померања. Као што откриће и усавршавање парне машине не можемо оптужити за жртве прве индустријске револуције и разарање старог феудалног друштва, тако ни савремену информативну, нано технологију и манипулативну психологију не можемо оптужити за глобално насиље мањине и злоупотребу научних и технолошких достигнућа. Глобалном архитекти је пошло за руком да докопа перчин Каироса и преточи тековине пораза СССР-а и Варшавског савеза са монополом над најсавременијим технолошким достигнућима у функцију наметања једног новог, у основи бруталног, диктаторског, тоталитарног и аутократског поретка са суровим облицима дисциплиновања, контроле и кажњавања непокорних, док сам архитекта контроле не подлеже никаквој и ничијој контроли. Смеле и маштовите теорије Орвела су постале могућа стварност.

Пад Берлинског зида и укидање биполарног система, били су изузетан историјски догађај и свакако најзначајнији међаш у новијој историји. Како се касније историјски след одвијао у правцу успостављања тзв. Новог светског поретка са поништавањем свих с’муком освајаних цивилизацијских и ослободилачких достигнућа уз институционализавију бројних диктаторских деформација и нехуманих аката, глобализам не престаје да буде предмет полемика. Обзиром на околност да су дехуманизација, дискриминација, експлоатација, пробљавање, застрашивање и манипулација, главни сапутници праксе глобализма, дакле, пројектовани из једног центра једне супер-силе, што је сердишњи проблеми ове расправе, они се сигурно не могу разумети без јасног сагледавања противуречности на којима је рођено ово планетарно зло уз асистенцију НАТО-акушера. Из бројних примера и конкретних акција постаје препознатљиво да је светска финансијска олигархија развој своје револуционарне глобалне стратегије схватила не као изоловану борбу за власт појединих класних или политичких групација у једној земљи, већ као своју историјску мисију да не бирајући средства уреди свет по строгим техницизираним правилима хијерархије омогућујући измештање традиционалних облика експлоатације унутар једне заједнице на експлоатацију других народа и земаља, одакле ће се репродуковати односи бирократскотехницизираног монопола као једног новог облика империјализма и нове подлоге остварења профита. Збивања у земљама источног блока била су стимулисано спољаали је пресудну улогу одиграла економска неефикасност социјалистичких уређења и одсуство политичке демократије, од којих је значајан део земаља некадашњег социјализма под притиском, уценом и утицајем «америчког сна» похрлио у заграљај новог глобалног тутора.

Вредности глобализма и његових протагониста, ма каквим се представљали, требамо мерити и оцењивати баш као и остале поретке – по историјском делу и по ономе што је створено. Створено је већ довољно садржаја који нам даје могућност његовог демистификовања и потпунијег дефинисања.

II

Након толико ломова, преврата и катастрофа у последњих стотинак година, с правом се поставља питање – није ли већ прошло време да човек на тако високом степену развоја и цивилизацијских достигнућа решава проблеме на бруталан и нехуман начин? Није ли пероид концлогора, плинских комора, контролисаних болести, масовног клања на ратиштима, атомског убијања, жигосања људи и народа и тровања природе, разарања читавих регија на страницама најтамније људске историје која се не сме више понављати? Да ли је човек способан да се лиши егоизма и превлада неке међусобне антагонизме усмеравајући ток историје у правцу опште добробити. Дијалектика историје је показала своју специфичну отпорност, шта више и склоност да се наруга свим шаблонским мерилима човека и друштва. Савременици смо још једног насиља над људском историјом где се распламсавају последице антагонизма присталица једног шаблонског глобалног пројекта са једне стране и његових противника са друге.

Глобализам се намеће као општесветскаи, економски, политички, правни и културни процес. Обзиром на облике испољавања, можемо рећи да је реч о стратегији успостављања свеобухватног технобирократског поретка. Тим процесом су обухваћени сви сегменти живота иза маски јединственог «отвореног» друштва са великим шансама стицања профита, претећи да заиста притисне целу планету. Свима је знано да се данас профит не остварује превасходно експлоатацијом туђег рада у процесу производње тј. присвајањем вишка вредности, већ превасходно контролом и управљањем робно-новчаним токовима. Што је ниво контроле и манипулације шири и височији, то је профит већи и мањи број његових корисника. По среди је дакле профит стечен не производњом већ манипулацијом и пљачком. Међутим, експлоататорска димензија новог светског поретка има посве другачију подлогу и исти стари мотив – профит и само профит. Нова подлога је измештена из националних граница, те се уз манипулацију обезбеђује пуна лојалност цеђења туђе душе и тела. Замршене финасијске гимнастике у виду тобожњих олакшица, кредита и субвенција, најчешће остају у слављеничким измаглицама тобожњег успеха пролазних намесничких влада земаља жртава упрегнутих у јарам глобалног супер-система, те за своје личне провизије товаре свом народу бреме трајне и неповратне беде о чијој стравичној величини и драматици последица просечан појединац није у стању ни да створи представу. Провизија је само друго име за корупцију као што је и тзв. лобирање. Када велике мултинационалне корпорације изместе производњу аутомобилских гума у Бангладеш, не чине то ради решавања економских и социјалних проблема Бангладеша, већ због чињенице да тамошњег радника за 10 сати робовског рада плаћа 2,5$ уместо 80 $ у Чикагу или Бирмингему. Јасно је ко профитира у оваквим околностима, на бази чисте експлоатације туђег рада, чему се по правилу додаје још једна форма пљачке по основу монопола на производњи било сировине било готовог производа. Бајке о глобализму су делотворне за стварање потрошачког менталитета, за уљуљкавање на успаванкама о «западњачким вредностима», као и да марионетске владе у својству трансмитера глобалног императора усагласе прописе и уклоне све евентуалне баријере у погледу несметаног располагања тржиштем и свим ресурсима неке земље. Тако и оних 2,5$ дневне зараде робовским радом, са сигурношћу завршавају у каси корпорације која контролише тамошње тржиште.

Дакле, уместо очекиваних историјски логичних, прогресивних, друштвених и политичких интеграција човечанства у функцији хармонизације односа међу равноправним државама и народима, уместо општег напретка и превазилажења беде, тај процес је преусмерен у сасвим супротном правцу. У правцу успостављања и учвршћивања новог тоталитарног поретка са доминантном улогом америчког фактора, па је «американизам» постао својеврстан синоним за садржај и карактер глобализма. Нов је утолико што је шири и бруталнији од свих претходних империјалних похода, коме стоје на располагању нове софистициране технологије контроле, доминације, обмана и поробљавања. Нов је и по томе што су облици подјармљивања «коперативних» привидно подношљивији, поготово када је ланац мало дужи макар корито било и плиће, као и по томе што је измештен класични облик класне експлоатације унутар држава на све интезивнију експлоатацију сиромашних држава и народа. Противуречности друштвеног развоја су инструментализоване у интересу себичних циљева новог императора и успостављања односа доминације, неравноправности и експлоатације. Отуда толико увећање распуклина између света богатих и света безнадежно сиромашних са тенденцијом њиховог продубљивања.

Глобализам је своје оживотворење отпочео 1991. године, чему су претходила истраживања и теоријске разраде од стране Бжежињског, један од оснивача Трилатералне Комисије и Ервина Ласла, оснивача Римског клуба као и других теоретичара и истраживача. Практична реализација и пуни размах глобалистичке одлучности је отпочео злочином према Ираку и злочином према Југославији. Данас се наставља одмазда и кажњавање свих који су покушали или учествовали у пружању отпора окупацији и разбијању своје земље. Вођење таквих поступака и дефинисање тобожње кривице за ратне злочине пред њиховим судовима, управо је моћна илустрација најсвирепије злоупотребе међународног права и фалсификовања објективне истине. Ратни злочини, којих је неспорно било, могући су само у условима већ почињеног злочина изазивања рата. У праву се то зове злочин против мира. Данас се одговор на ово питање намерно и вешто прикрива тривијалностима и пројектовањем криваца а прикрива га стварни чиниоц злочина, јер располаже инструментима, силом, новцем и пропагандом.

Да ли је Хашки трибунал или онај суд у Багдаду пред којим је суђено организаторима одбране од америчке окупације, место правде или место за прикривање стварног злочинца? Одговор на ово питање се не може наћи у овој или оној војној или паравојној активности већ у целовитој и пуној истини о чиниоцима, циљевима и актерима окупације Ирака за који се успоставило да не располаже никаквим оружјем за масовно уништавање осим мањих количина хемијског оружја америчког порекла које су својевремено допремили Ираку за вођење рата против Ирана. Свевидећем оку америчког сателита тешко да може промаћи боја пертли на чизмама ирачког војника, али ето може да се привиди производња бојних отрова испод производње сапуна и да се свом жестином крене у агресију да се „спашава“ човечанство од застрашујућег дејства ирачког сапуна. Прави злочин у Југославији је починио онај ко је изазвао сам рат. А рат је пројектован и изазван разбијањем једне државне заједнице мимо сагласности конститутивних народа. Таквим насиљем над правом и правдом, обесмишљен је сваки напор очувања међународног јавног права, а да и не помињемо данас неспорне подвале попут случаја „Маркале“ или „Рачак“, поводе свирепих оружаних интервенција.

Након ишчезавања равнотеже страха а после пораза Совјетског Савеза, преостала светска војна супер-сила оличена у НАТО пакту, постала је инструмент бруталног насиља, дисциплиновања и застрашивања остатка света. На остварењу пуне доминације и свеопште контроле ОУН, која данас уводи блокаде, шаље трупе, бомбардује и диктира услове противне интересима оних због којих су основане, не раде њене чланице, већ они који сносе већину трошкова функционисања ове организације. Уместо заштите малих од бахатости моћних, ова организација дамас уноси зебњу свакој земљи која покушава да се одупре евентуалној намери моћних да запоседе њихове ресурсе (налазишта нафте, угља, рудна блага, саобраћајнице,…). Зато се с’правом може говорити о инструментализацији ове међународне институције, месту нагодби великих и моћних, што се по правилу прелама на штету малих, неразвијених и слабијих.

Инструменти економске доминације су управо институције које би сходно својој намени требале да онемогуће злоупотребу финансијске супериорности. Реч је о Међународном монетарном фонду и Светској банци, који суптилним методама тј. програмираним империјализмом неразвијени свет доводе у однос пуне контроле, зависности, подређености и неравноправности. Паралелно са дејством финансијског капитала, разлива се свемоћ великих монополистичких мултинационалних компанија у којима је сконцентрисана и огромна финансијска моћ а са чијом снагом и величином мале националне привреде бивају згњечене. Када се овлада тржиштем и угуши свака стварна и латентна конкуренција, покупе остаци индустриског и привредног ослонца, намећу се нова правила игре са типичним и најгрубљим моделима монополског понашања као и свеукупни амбијент за цеђење средстава која су углавном пристигла из ММФ и Светска банка. На истом задатку су и наднационалне организације попут Савета Европе и ЕЕЗ које служећи «уједињујућој сврси» намећу савремене формуле и решења, крајње поступно и прилагодљиво односним ситуацијама, осигуравајући ширење концентричних кругова технобирократске пирамиде управљања новим супер-системом. Као пример дејства програмираног империјализма, најбоље говори ситуација простора некадашње Југославије. Није ли у превечерју њеног разбијања преовладавала оцена неподношљивости спољног дуга који је износио око 18,5 милијарди долара. Данас новонастале државе на том простору имају укупан дуг већи за 600% у условима када су све веће домаће компаније постале туђе власништво («продате») па чак и део природних ресурса. Као стратешки циљ ових земаља, односно њихових влада је декларисан «пут у Европу» и «либерална демократија» као компатибилни модел уређења, док се спољно задужење слави као својеврстан политички успех. Ништа мању «транзициону» цену глобализму нису платиле земље које су већ ступиле и неке регионалне интеграције или још гребу прагове разних експозитура глобалног супер-система. Такву синхронизацију амбијента за остваривање експлоатације и поробљавања је могуће координирати само из јединственог глобалног центра светског поретка чији стратег управљања, то средиште назива «светски хомеостат». За беспоговорну сагласност стварних и будућих жртава у спровођење таквог пројекта, тајновити Ервин Ласло није пропустио да као теоретичар целовитог система опише и информациону капију за обликовање масовне свести.

Улога мултинационалних медија, ма како рецитовали своје песмице о тобожњој независности и слободи, јесте да прикрију а не да демистификују стварни карактер глобализма у основи кога се заправо налази пљачка држава и народа и дубоко раслојавање на пљачкаше и опљачкане, на креаторе обликовања свести и обликоване, на подређене и надређене. Они производе привид о добровољности, о беспоговорној послушности, они «охрабрују» посустале и стварају атмосферу осуде и одмазде према непослушним. Они стварају мит о свемоћи глобалних вредности наспрама «примитивних» националних, верских, културних и традиционалних. Слобода и демократија су незаобилазне поштапалице обешчашћених манипулатора претворајући демократију у циљ а не у средство за остварење одређеног циља. Стога и слобода и демократија заслужују теоријско и практично рибање до високог сјаја од наталожене рђе бројних компромитера. Не смеју слобода и демократија постати алиби за тако наказне односе и деградирање човела! Отежавајућу околност за размевање овакве цивилизацијске подвале представља блештава моћ и сјај свемоћних електронских медија који и најтамнијој страни дају светли филтрирани изглед, уверавајући широке масе да раде најбољи посао који при томе «нема алтернативе», што испрани мозгови и редуковани људски потенцијал механички усвајају.

Све док се не направи системска анализа глобализма као историјског феномена и резултати таквих анализа не буду макар на приближном нивоу мултинационалних медија презентовани јавности, није реално очекивати категоричка определења за једно решење, глобализам – антиглобализам, што значи и профилисање алтернативног антиглобалистичког покрета на платформи против решења која су створена или требају да буду успостављена. Упркос свим мистификацијама и обманама, неспорно је препознатљиво основно теоријско упориште актуелног новог светског поретка. За филозофију и науку нема баријера пред којом чувари «вечне истине» могу спречити пролаз. Зато и није сувишно усмерити пажњу анализе на моделе које дефинише ангажовани Бжежињски, као један од оснивача Трилатералне Комисије. Суштина ове теорије је крајњи прагматизам подрпрт шематизирањем постуака фузионисања делова у којима чиле националне, патриотске, културне, религијске и све традиционалне одреднице. Ствара се нова култура, нова религија и нови систем образовања са циљем да човека културно обогаљи и учини неспособним за самостално и креативно мишљење јер то ће радити други за њега. Тако профилисане наднационалне регионалне организације лишене културе и човечности даље фузионише смештајући их под један, глобални шешир врховне власти. Нешто сложенији, мождфа мање узбудљив, али академски дорађенији концепт управљања глобалним пројектом даје Ервин Ласло, оснивач Римског Клуба. Дубоке су и тајновите његове везе са међународном елитом, истраживачким центрима и глобалним фондацијама. Његова амбициозност системског приступа профилисању супер-система је препознатљива из самог наслова књиге «Стратегија за будућност: системски приступ светском поретку».

Зато, изгледа умесним подсетити приврженике истинских демократије и слободе, да се ангажују на расветљавању феномена злоупотребе ових неспорних вредности. Једна, у основи деспотска и технобирократска структура не сме своје «истине» и квази-вредности које су у дубоком сукобу са стварним интересима човека, заклањати иза демократије или слободе. У противном, демократе ће одиграти не само конзервативну већ и реакционарну и антихуманистичку улогу. А то је за демократе и демократију најнеповољније решење. Оваква тенденција надилази историјски пример деградације и компромитаже једном већ виђених хуманистичких стремљења људи, која су завршила у грубом бирократизму и стаљинизму.

Глобализам је само привидно деперсонализован поредак, јер се покушава мистификовати строга хијерархијска пирамида управљања светом. Она је сачињена од финансијске олигархије и власника мултинационалних корпорација. Мистификацији персоналних улога доприноси и околност одвојености функције капитала од функције управљања. Јавни репрезенти ових институција, су само функционално структуирани појединци и тимови који воде текуће послове организовања, док се стратешке одлуке доносе иза позорнице и доступности јавном мњењу. У таквим околностима, о проблемима унутрашњег функционисања најмоћније планетарне пирамиде власти, углавном се нагађа или вуку историјске паралеле. Није спорно ни то, да су архитекте глобализма са лакоћом придобиле наклоност и подршку дела «повлашћених» држава спремних да делећи плен глобалног пројекта жртвују морал и хуманизам. Тако стичу услове да учествујући у освајању «краја историје», кидишу на интегритет и богатство других земаља и народа, макар као саучесник и трабант. На путу тог освајања и избору жртви, тешко да се може говорити о некој посебној националној нетрпељивости већ је по среди пуки економски интерес. То што се повремено стиче, или боље рећи производи утисак о нетрпељивости према неком колективитету, потиче од планског произвођења заблуда како би се обезбедила сагласност јавног мњења за предстојећу акцију. Медијском обликовању кратког памћења јавног мњења не смета да од «миротворца» преко ноћи направи «касапина». Свемоћ медијске манипулације у обликовању поданичке индивидуалне и колективне свести, понекад аморфне а понекад агресивне масе, заиста је усавршена до перфекције. У основи свих претходних «нових» поредака који су претендовали да буду велики (Хитлер, Наполеон Џингис Кан, Римско царство, Александар Македонски) стајао је до данас непревазиђени мотив – пљачка. Успешност тих пројеката се мерила успешношћу мобилизације, мотивације и лојалношћу окупираног становништва вођи да учествује у даљој окупацији остатка света. Обзиром на постојећу распрострањеност НАТО-а, степен заинтересованости за даље приступање овој милитаристичкој организацији, могло би се говорити о несаломљивој снази ове силе и њене свеукупне логистике. Са таквим уверењем и бахатошћу, нови светски поредак неће пропустити прилику да овлада остатком света.

Поступност је практичан образац понашања срачунат да се избегне расипање енергије императора. Након релативног успостављања контроле на Балкану и инсталирања НАТО база, стеже се обруч око Русије и земаља у којима се нису «пристале» марионетске владе и активности тзв. НВО фондација и центара за «отворено друштво», «људска права», «хуманитарна права», «цивилно друштво», «регионални развој» и сл. Стога је «меко убијање» Русије отпочело изазивањем регионалних конфликата као што су у Чеченији, Дагестану, Нагорни Карабаху и Јужној Осетији.

Акције Европске Уније се своде на улогу продужене руке Министарства иностраних послова САД, док поједине земље и народи, укључујући повремено и неке од чланица ЕУ, делујући мимо клишеа императора представљају усамљену искру у мрклој ноћи америчког хаоса.

Очигледност је важан метод у оживотворењу дисциплиновања непослушних. Бруталност и одлучност уз учешће што ширег круга држава и савеза на примени репресије, има снажну поруку потенцијалним снагама отпора о свемоћи неприкосновеног императора. Присетимо се, са колико жестине, бруталности, војне, техничке и финансијске надмоћи је СР Југославија убијана и разарана 78 дана 1999. године од стране 19 НАТО- земаља, без одлуке ОУН. Таква одлучност има за резултат стварања стања апатије, безнађа и резигнираности код потенцијалних носилаца отпора наметању технобирократизоване диктатуре. Евентуално супротстављање таквим интервенцијама или солидарисање са жртвом агресије наилази на лавину жигосања таквих земаља и организација као «примитивних», «националистичких», заговорника «деструктивне политике» и сл. Тако се обезбеђује својеврсна квази-подршка императору, јер је неугодно место на «црној листи» на коју се доспева по принципима лојалности и привржености великом императору.

III

Савремени император има разумљиву потребу да прикрије своју деструктивност, инфраструктуру трансмисије деструктивне власти, њено учвршћивање и ширење те прибегава образложењима о неопходности успостављања принципа владавине права у међународним односима. При томе себе сматра апсолутним оснивачем, власником и неприкосновеним тумачем права, дајући искључиво себи за право да може поседовати и арчити сваки кутак света ако му се прохте. Таква стремљења и одсуство елементарне моралности води у потпуну дестукцију, вређајући осећања и разум човека. Управо је то знак деформације структура и свести до којих води сваки централистички монопол, па и овај који претендује да буде глобални.

Изузетан положај САД, неспорно најјаче земље у свету, као и историјска одговорност у вези са таквим положајем не могу се игнорисати. Снага једног поретка не може се мерити снагом његове разорне моћи и топова, јер то може бити исто тако и његова пропаст. Његова основна снага, нарочито у вези са утицајем на будуће процесе, може бити само у поверењу народа и поверењу према другим народима и државама. Осећај супериорности и тријумфализма у одсудним историјским тренуцима, не оправдава гажење слободе других, њихово поробљавање и довођење у односе подређености и неравноправности. Такав однос оснажује технобирократске структуре поретка доводећи у питање сам поредак. Наука и филозофија имају интернационални карактер чија особина није апологија ниједног поретка већ су одавно инаугурисали критичко размишљање проблема отуђења, слободе, монпола, експлоатације, политичке и друштвене моћи, па није реално очекивати да ће горући проблеми глобализма остати мимо њихове оптике, макар им сам систем глобалног поретка наметао теоријски оквир. Историја није никакво посебно збивање које егзистира мимо човека, независно од њега и његове воље, али, исто тако целину историје не могу докидати појединци, ма колико деструктивности улагали да ставе тачку на ток историје. Свака деструктивност по правилу носи са собом и самодеструктивност. Никада диктатура и насиље нису гаранција очувања диктатора и насилника. То не значи да човечанство ишчекује самопропаст глобалног насиља, без организовања и заједничке акције стварних и потенцијалних жртава насиља.

Једно реаговање to “Глобализам и антиглобализам”

  1. Nebojša Says:

    Vašoj iscrpnoj analizi dodao bih samo jednu strvar,a to je da su SFRJ i Sovjetski Savez mogle da izbegnu raspad,da su htele,jer…moglo se…

    Naime,tačno je da je najslabija tačka u SFRJ i USSR bila ekonomija,ali baš iz tih zemalja,odnosno konkretno iz Jugoslavije, našlo se i rešenje za taj problem,ali se nije pribeglo primeni.
    Još osamdesetih godina Stojan Nenadović je u javnosti i stručnim krugovima plasirao teoriju o nekreditnom novcu.Ekonomisti i političari su znali za to,a o nekreditnom novcu je govorio i Srećko Ugrin.

    Ali…iz ko zna kojih razloga nastao je zid ćutanja.

    Evo ovde se može pročitati ta teorija i sve zakonitosti koje je prate.

    To je nova paradigma u ekonomiji,i ako se dobro prouče Stojanovi tekstovi videće se da je teorija u suštini jednostavna i primenljiva,i ako bi se primenila i danas, u Srbiji, mi bi se spasili ekonomskog i finansijskog kolapsa,ali to sad povlači mnoge stvari za sobom,jer tada bi se srušila ta cela piramida kapitalističke moći bazirana na kreditiranju, na špekulativnom novcu (novac bez pokrića),na dogovorenim transakcijama…itd…itd…
    Dobro sam ovo proučio i Nekreditni Novac je po meni „karika koja je nedostajala“ da varijante real-socijalizma koje su se primenjivale u Jugoslaviju i Sovjetskom Savezu i uspeju,da se te dve države ne raspadnu u odnosu na kapitalistički blok predvođen Amerikom…

    Hladni rat bi tada izgubila Amerika,ali…“ohladismo se mi“…


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: