Геноцид у Сребреници је безочна и прљава пропагандна лаж!


У свом серијалу „Сребреница и истина о њој“ преносим један чланак нашег врсног аналитичара и борца за истину о нама Србима, Александра Павића…

Да ли је «геноцид у Сребреници» превара?
1. мај 2007.г.
Аутор:Александар Павић

Већ више од 10 година, израз «Сребреница» користи се као синоним за масакр «недужних муслимана» од стране хришћана – тачније, војске босанских Срба, која је наводно масакрирала, према верзији коју тренутно прихватају главни медији, «између 7.000 и 8.000 муслимана» када је заузела ту малу варош у источној Босни средином јула 1995. По тој причи, босански Срби су заузели ту «Заштићену зону УН» и затим одвели и ликвидирали више хиљада мушкараца, жена и деце током следећих неколико дана, а затим их закопали у масовне гробнице које се још увек откопавају скоро 12 година касније.

Београдски историчар и истраживач, Миливоје Иванишевић, који се више од десет година бави документовањем жртава југословенског грађанског рата, недавно је довео ове тврдње у питање у својој новој књижици, «Лична карта Сребренице», у којој је изнето да су на Меморијалном гробљу у Сребреници сахрањена тела више стотина људи који нису страдали током јула 1995. када се наводни геноцид догодио, укључујући и људе који су умрли природном смрћу чак 13 година пре самог догађаја.

Најновији докази које нуди Иванишевић указују да не само да један број оних који су сахрањени на Меморијалном гробљу у Сребреници нису убијени током јула 1995, већ да су ти људ умрли знатно раније, чак и почетком 1980-их – то јест више од десет година пре почетка грађанског рата у Југославији.

Према Иванишевићу, закључно са мартом 2007. или 12 година након поменутих дешавања, на меморијалном гробљу је сахрањено укупно 2.442 тела. Међу њима је укупно 914 људи, или преко 37 посто, који су били на бирачким списковима за изборе у Босни 1996 – то јест, више од годину дана после наводног геноцида. Ти бирачки спискови су одобрени и проверени од стране Организације за европску безбедност и сарадњу, која је и надгледала те изборе. Други, још значајнији налаз, односи се на чињеницу да је «најмање 100 људи» који су сахрањени на меморијалном гробљу умрло природном смрћу. Иванишевић тврди да би тај број био још већи да му је омогућен приступ књигама умрлих у Сребреници и околини. Ипак, у књизи се наводе неколико имена, заједно са датумима рођења, смрти и местима где су умрли: Фетахија (Назиф) Хасановић, 1955 – 15.12.1996, Сребреница; Шукрија (Амил) Смајловић, 1946 – 2.5.1996, Залужје; Махо (Суљо) Ризвановић, 1953 – 3.1.1993, Глогова; Мефаил (Мехо) Демировић, 1970 – 10.5.1992, Красановићи; Реџић (Ахмет) Асим, 1949 – 22.4.1992, Братунац.

Треће, Иванишевић тврди да је неколико стотина војника и цивила пребачено на меморијално гробље са других места и поново сахрањено, уз муслимански верски обред. Један од њих је Хамед (Хамид) Халиловић (1940-1982), чије је тело пребачено са оближњег гробља у Казанима, а који је очигледно умро пуних 13 година пре „геноцида“ у Сребреници. Између осталих чија су тела пребачена на меморијално гробље у Сребреници су и Осман (Ибро) Халиловић (1912-1989), Нурија (Смајо) Мемишевић (1966-1993), Салих (Шабан) Алић (1969-1992), Мујо (Хасим) Хаџић (1954-1993), Ферид (Рамо) Мустафић (1975-1993) и Хајрудин (Исмет) Цврк (1974-1992).

Четврто, користећи заробљена документа војске босанских муслимана, Иванишевић наводи преко туце имена војника чијим су породицама одобрене стамбене и социјалне бенефиције које припадају породицама војника погинулих у рату пре 11. новембра 1993, када су иста документа заробљена од стране снага босанских Срба.

Пето, такође на основу заробљених докумената, Иванишевић наводи имена више десетина босанско-муслиманских војника погинулих пре 7. марта 1994.

Иванишевић даље наводи и имена босанско-муслиманских војника сахрањених на меморијалном гробљу у Сребреници, а који су умешани у бројне масакре против српских цивила у тој области између 1992-1995, када је убијено преко 3.000 Срба. Занимљиво је да је командант босанских снага у Сребреници, Насер Орић, осуђен на две године затвора од стране Међународног кривичног трибунала у Хагу у јуну 2006. за своје учешће у овим убиствима, од којих је нека снимио на видео траци и показао извештачу Вашингтон поста, Џону Помфрету (John Pomfret), који га је посетио унутар те „Заштићене зоне УН“ током 1994. године.

Током 1990-их година, Клинтонова администрација употребила је тврдњу о «геноциду у Сребреници» како би се умешала у грађански рат у Босни на страни босанских муслимана и касније наметнула Дејтонски мировни уговор за Босну и Херцеговину новембра 1995, којим су предвиђена и међусобна признања између Југославије (сада Србије), Хрватске и Босне. На ширем плану, Клинтонов апарат у Стејт департменту употребио је «геноцид у Сребреници» – назив који је у оптицају на основу контроверзних пресуда трибунала у Хагу – као оправдање за своју подршку муслиманским политичким покретима не само у Босни већ и у Македонији и у српској покрајини Косово, која сада тражи независност. И, с обзиром да већина Клинтонових намештеника у Стејт департменту, на челу са Подсекретарoм за политичка питања Николасом Бернсом, и даље води америчку стратегију на Балкану, та политика је остала на снази до данашњег дана.

Дакле, док садашња борба косовских Албанаца за независност ужива снажну подршку од стране САД, Британије и Немачке, дотле се босанским Србима, незадовољним могућношћу да остану заробљени унутар Босне којом доминирају муслимани, одбија могућност независности, уз употребу «геноцида у Сребреници» као главног аргумента – тј. да ратни добици извојевани уз помоћ «геноцида» не могу бити одобрени. Многе анализе виде западну подршку балканским муслиманима на штету хришћана као део глобалне политике додворавања «умереним», доминантно сунитским режимима на Блиском истоку у циљу учвршћивања анти-иранско-шиитске коалиције.

У радикалним босанско-муслиманским круговима, сребренички наратив коришћен је не само у циљу мобилизације подршке глобалном џихаду и подстицања осећања муслиманске потлачености од стране немуслимана, већ и у циљу изградње онога што многи називају «првим муслиманским светилиштем у Ервопи», места окупљања за анти-западно, анти-европски и анти-хришћански настројене муслимане из целог света. Меморијални комплекс у Сребреници сада служи као место ходочашћа, где муслимани могу из прве руке да виде резултате онога зашта верују да представља беспримерни злочин против њихове браће по вери. Целокупни сребренички наратив добио је кључну подршку од стране главних западних медија, на челу са Њујорк тајмсом, Вашингтон постом, Лос Анђелес тајмсом, Вол Стрит журналом као и од стране главних британских, немачких и француских медија, који већ годинама зачињују своје извештаје са Балкана наводима о «геноциду у Сребреници», називајући га, између осталог, и «највећим злочином у Европи после Другог светског рата», «мрљом на савести Запада», итд.

Још од самог почетка су се и на Западу и на просторима бивше Југославије појавила мишљења која су доводила у питање како тврдње западних мас-медија тако и пресуде трибунала у Хагу о Сребреници, али ти гласови нису добили скоро никакав публицитет. У лето 2005. на десетогодишњицу овог догађаја, «Сребреничка истраживачка група», већином сачињена од људи из америчких и британских медијских и академских кругова, и од бивших цивилних и војних званичника и посматрача УН са искуством у бившој Југославији, поставила је сајт (http://www.srebrenica-report.com/), на којем је цела прича о «масакру у Сребреници» преиспитана и демистификована. Уместо цифре од «7-8.000», званичници УН и стручњаци америчког Конгреса нуде цифре од «700-800», «неколико стотина», «око 2.000 муслимана и Срба укупно», итд. Цитирана је и изјава Хенрија Виленда (Henry Wieland), шефа Мисије УН за људска права, који је провео више дана интервјуишући Сребреничке избеглице током јула 1995. да он није нашао «никога ко је видео било који злочин сопственим очима».

Такође су под лупу стављени и форензички докази, уз тврдње да је целокупни поступак ископавања и идентификације тела под контролом организације коју је основао покојни босански исламистички вођа Алија Изетбеговић. Са своје стране, један канадски професор међународног права деконструисао је пресуде Хашког трибунала о Сребреници, указујући, између осталог, да је генерал војске босанских Срба, Радослав Крстић, који је осуђен на 46 година затвора, по пресуди самог трибунала, ослобођен од оптужбе да је или учествовао или чак имао сазнања о наводном масакру, и да је заправо осуђен на основу трибуналове сопствене конструкције о «командној одговорности». Главни сведок оптужбе, Дражен Ердемовић, босански Хрват који се под нејасним околностима нашао у редовима војске босанских Срба пошто се претходно борио у босанско-муслиманској војсци, а који је тврдио је да је учествовао у стрељању 1.200 сребреничких муслимана, изузет је од унакрсног испитивања, проглашен од стране суда за «ментално неуравнотеженог» и, на крају, осуђен на 5 година затвора због своје «кооперативности». Међутим, мас-медији су, без изузетка, игнорисали налазе групе, чак и оне који су се позивали на извештаје тих истих медија са терена у време поменутих дешавања.

Холандски институт за ратну документацију издао је детаљан извештај 2002. године под насловом «Сребреница, ‘Заштићена зона’» (www.srebrenica.nl/en/), у коме се, између осталог наводи и то да, упркос томе што је проглашена «Заштићеном зоном УН», Сребреница уствари никада није демилитаризована и да је у њој било размештено неколико хиљада наоружаних босанско-муслиманских војника између 1992-1995. који су спровели више убилачких напада против српских села у околини. Ову тврдњу поткрепио је и извештај Генералног секретара УН упућен Генералној скупштини УН 15. новембра 1999. године.

Иванишевићева књига ускоро ће бити преведена и на енглески језик. Остаје да се види да ли ће западни мас-медији наставити да игноришу ове и друге доказе који оповргавају тврдњу да је током јула 1995. у Сребреници почињен «геноцид» против муслимана. Неке јавне личности са простора Балкана предлажу организовање једне међународне комисије о Сребреници, која би поново размотрила доказе и направили нову, уравнотеженију и независнију процену свега што се десило у источној Босни при крају грађанског рата, у лето 1995. године.

Још текстова о Сребреници можете прочитати доле:
Забрањена истина о Сребреници
Сребреница јул 1995. – У трагању за истином
Лична карта Сребренице

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: