Борба за Историју


Michael Parenti page
Michael Parenti Website

Michael Parenti – The Struggle for History (Борба аз историју)

Линк ка видео прилогу на Вимео
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Dr. Michael Parenti: „Terrorism, Globalism and Conspiracy“ (Тероризам, глобализам и завере)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Погледајте ова два предавања Мајкла Парентија у смислу његове борбе за истину и критику Америчке политике насиља на глобалном нивоу. За сада немам превод Парентијевих предавања на Српском, али би упутио позив неком ко 100 % познаје Енглески језик, да ми преведе ово, а ја ћу да направим титлове за видео. Ја сам разумео скоро све, што из солидног познавања енглеског што из контекста Парентијевог говора. Читао сам и неке његове текстове и коментаре који су били преведени, тако да врло добро знам ко је Мајкл Паренти.
Ако неко све ово преведе нека ми пошаље преводе на моју E-mail адресу: orgonster@gmail.com

Доктор политичких наука и познати публициста, Мајкл Паренти је велики критичар Америчке политике, и написао је књигу: „To Kill a Nation: The Attack on Yugoslavia“ која је преведена код нас под називом „Убити нацију: напад на Југославију“.

По речима оних који су је прочитали то је једна од најозбиљнијих анализа о распаду Југославије, о нападу NATO пакта на нашу земљу 1999. године, и о узрочно-последичним везама тих догађаја. Да бих вам приближио ту књигу Мајкла Партентија пронашао сам један текст о њој са ове локације: http://groups.yahoo.com/group/sorabia/message/42659, а текст иде овако:

Напад на Југославију
Београд, 1. август 2003. године

На српском језику појавила се књига, једна од најозбиљнијих анализа о распаду Југославије, о нападу NATO пакта на нашу земљу 1999. године, и о узроцима и последицама ових догађања. О књизи угледног публицисте Мајкла Парентија, зачудо, у нашој земљи није објављен ни један приказ. То је разлог што ћемо се њоме бавити у три наредна текста. Предговор југословенском издању написао је Слободан Милошевић, заточен у Хагу зато што је од напада NATO-а бранио своју земљу и наш народ.(кликните на „Read the rest of this entry»“ да прочитате више. А после тога поставио сам један Парентијев текст преведен на Српском….)

Слободан Милошевић је цитатом Ернеста Хемингвеја луцидно показао због чега се воде сви освајачки ратови, па и овај последњи крајем двадесетог века против Југославије. „Ратове стварају, изазивају, и започињу економске супротности, а воде их свиње које настоје да извуку користи из њих.“ (Ернест Хемингвеј) Милошевић наглашава у предговору написаном и Шевенингену да су за убијање Југославије употребљена сва медијска,  политичка, економска и војна средства. Према тачном запажању Слободана Милошевића, Југославија је представљала препреку остваривања циљева нових светских поробљивача, новог колонијализма, а истовремено је представљала узор свим оним земљама и народима који су желели да остану слободни и независни. Рат против Југославије је вођен у интересу великих сила (Ватикана, Немачке, Сједињених Америчких Држава…).
Слободан Милошевић уверљиво, готово кроз сентенције, указује на недоследност, непринципијелност и неморал онога што се сада назива Међународном заједницом. По прећутном диктату из Вашингтона, Бона и Ватикана сатанизован је српски народ а Хрвати и Муслимани добили су сву подршку у грађанском рату на тлу Југославије: Медијску, политичку и војну.

Србија је помагала српско становништво у Хрватској и Босни и Херцеговини само материјално и морално. То је – нагласава Слободан Милошевић – изазвало бес и згражавање тзв. међународне заједнице, такав и толики бес да су хитно предузете мере против политичке власти у Београду, увођењем сурових и економских и свих других санкција према тек формираној Савезној Републици Југославији.

Војни монструм западног света сурово је бомбардовао Србе у Босни и Херцеговини 1995. године и напао је, у савезништву са албанским терористима 1999. године, Савезну Републику Југославију.

Данас – констатује Слободан Милошевић – Срби у Хрватској и Срби у Босни и Херцеговини и Срби у Србији и сви Срби, одговарају за злочине чије су они жртве. Нелегални „суд“ у Хагу је једно од средстава рата против Југославије и српског народа и доказ да тај рат још увек траје. Милошевић с правом указује на чињеницу да у свету јача свест о потреби уједињавања снага отпора новим поробљивачима. Књигом „Убити нацију“ угледни амерички публициста Мајкл Паренти дао је том отпору несумњив, велики лични допринос.

Сасвим је јасно засто је тако значајна књига прећутана у српским медијима.Сви медији у Србији су под контролом власти, а власт у Београду је под контролом оних који су уништили Југославију и који покушавају да униште Србију. Реч је, наравно, о владама у Вашингтону и Бону, о NATO-у и Ватикану.

Србијом и Србима се влада из ових престоница. Београд је само њихов протекторат.

Да би нешто више сазнали о Мајклу Партентију и његовој борби за истину погледајте на два видео клипа његова сјајна предавања на енглеском језику. На жалост, ово неће разумети доста људи, али овом приликом позивам људе који 100 % познају енглески језик, да ми помогну око превода Парентијевих говора, а ја бих израдио титлове на Српском.

Али ево… нашао сам један текст преведен на Српском од Мајкла Парентија. То сам преузео са ове локације.

Демонизирање Слободана Милошевића

написао Др. Michael Parenti
Превод: Божур
Децембар 2003. године

Америчке вође исповиједају преданост демокрацији. Ипак, током прошлих пет декада, демократски изабране владе – криве што уводе редистрибутивне економске програме или на други начин слиједе независне курсове који се добро не подударају с глобалним системом слободног тржишта које је под америчким покровитељством – нашле су се на мети САД. На тај су начин демократске владе у Аргентини, Боливији, Бразилу, Чилеу, Кипру, Доминиканској Републици, Грчкој, Гватемали, Гвајани, Хаитију, Сирији, Уругвају и бројним другим државама свргнуле њихове властите војне снаге, финанциране и савјетоване од САД. Ново устоличени војни владари су онда одступили од реформи равноправности и потпуно отворили своје земље инвеститорима страних корпорација. (Кликни на „more“ да прочиташ све) САД су имале удјела и у дестабилизирајућим прикривеним активностима, плаћеничким ратовима између двију држава у корист треће (у овом случају у корист самих САД – напомена преводиоца), или у директним војним нападима против револуционарних или националистичких (иста ријеч значи и родољубних – напомена преводиоца) влада у Афганистану (осамдесетих година прошлог вијека), Анголи, Камбоџи, Куби, Источном Тимору, Египту, Етиопији, Оточју Фиџи, Гренади, Хаитију, Индонезији (за Сукарна), Ирану, Јамајци, Либанону, Либији, Мозамбику, Никарагви, Панами, Перуу, Португалу, Сирији, Јужном Јемену, Венецуели (за Хуга Чавеза), Јужној Сахари и Ираку (за CIA-ног покровитељства над аутократским Садамом Хусеином, након што се он појавио као економски националист и покушао постићи бољи договор у цијени нафте).

Пропагандна метода коју су користили да се дискрeдитирају многе од ових влада није нарочито оригинална, сада је заиста већ поприлично провидно предвидива. Њихове вође јавно жигошу као надуте, непријатељски расположене и психолошки изопачене. Описују их као демагоге гладне моћи, жустре тиране и најгору врсту диктатора налик на самог Хитлера. Земље о којима је ријеч унапријед означавају као „терористичке“ или „нитковске“ државе, криве што су „анти-америчке“ и „против Запада“. Неколико изабраних чак куде да су чланице неког „опаког савеза“. Када узимају неку земљу као мету и демонизирају њено водство, америчким вођама помажу идеолошки усклађени новинари који пишу о друштвено- политичким питањима, образовани људи, академици и бивши функционери владе. Они заједно створе опће расположење које омогућује Вашингтону да ради шта год је потребно да нанесе озбиљну штету инфраструктури и становништву изабране државе, све у име људских права, анти-тероризма и националне сигурности.

Нема бољег примјера за ово од неуморног демонизирања демократски изабраног предсједника Слободана Милошевића и ратова против Југославије које су подупирале САД. Louis Sell, бивши амерички дипломат, написао је једну књигу (Слободан Милошевић и разарање Југославије, Duke University Press, 2002. године) која је хит дјело о Милошевићу, пренакрцана свим уобичајеним намонтираним предоџбама и политичким претпоставкама америчке државе. Sellov је Милошевић карикатура, лукави ловац на моћ и полудјела будала која напада поуздане другове и искориштава неслоге унутар странке. Овај је Милошевићи „прави правцати социјалист“ и „опортунистички српски националист (ријеч националист има и значење родољуб – напомена преводиоца)“, демагошки, моћи гладни „други Тито“ који истовремено жели диктаторску моћ над цијелом Југославијом док строго слиједи правце који „уништавају државу коју је Тито створио“. Аутор не показује упућивањем на одређене дјелатности и програме да је Милошевић одговоран за комадање Југославије, он нам само непрестано говори да је одговоран. Човјек би помислио да су се у то можда умијешали словенски, хрватски, муслимански, македонски и косовски албански сецесионисти и америчко-NATOвски интервенционисти.

По моме мишљењу, Милошевићев је стварни гријех био што се одупро комадању Југославије и успротивио се америчкој наметнутој хегемонији.

Он је такођер покушао поштедјети Југославију од најгоре од бездушних приватизација и снижавања цијена интервенцијом државе, од чега су пропатиле друге бивше комунистичке земље. Југославија је била једина држава у Европи која није прионула на улазак у Европску унију или NATO или OSCE.
За неке лијево оријентиране интелектуалце бивша се Југославија није квалифицирала за социјалистичку државу јер је допустила превише продирања приватних корпорација и IMF-а. Али су амерички творци политике опће познати по томе што свијет не виде на начин на који га виде чистунски љевичарски интелектуалци. За њих је Југославија, са својим развијеним сектором јавних служби и економијом која је преко 75% била у јавном власништву, била довољно социјалистичка. Sell јасно показује да су југославенско јавно власништво и Милошевићева обрана те економије били главни разлог Вашингтоновом рату против Југославије.

Милошевић се, жали се Sell, „посветио правом правцатом социјализму“. Он је приказивао јавно власништво над средствима за производњу и стални нагласак на (државној) производњи потрошне робе као најбоље гаранције за напредак. Морао је нестати.

Да би изградио свој случај против Милошевића, Sell понављано прибјегава уобичајеном ad hominem етикетирању (које се више ослања на личне нападе него на разум – напомена преводиоца). Тако читамо да је у своме дјетињству Милошевић био „нека врста умишљенка“ и, наравно, „по природи самотњак“, необична врста дјетета јер је био „незаинтересиран за спортове или друге физичке активности“, и „презирно је одбио враголије дјетињства у корист књига“. Аутор цитира једног анонимног бившег суученика који приповиједа да је Слободана мајка „облачила чудно и подржавала његову мекоћу“. Још горе, Слободан се никада не би прикључио када су остали дјечаци крали из воћњака – несумњиво сигуран знак његове патологије дјетињства.

Sell надаље описује Милошевића као „ћудљивог“, „повученог“, и склоног „тврдоглавом фатализму“. Али Sell-ови властити подаци – када направи паузу у свом негативном етикетирању и пређе на потанкости – протуслове стереотипу друштвено неприлагођеног „ћудљивог самотњака“. Он признаје да је млади Слободан добро радио с другим младим људима када су у питању биле политичке активности. Далеко од тога да није био у стању стварати блиске везе, Слободан је упознао једну дјевојку, своју будућу жену, и они су уживали у сталној доживотној међусобној оданости. У својој раној каријери, када је стајао на челу Београдске банке, Милошевић је био, како се говори, „комуникативан, брижан према људима у банци и популаран међу својим особљем“. Други га пријатељи описују као особу која се добро слаже с људима, „кооперативног и опуштеног“, вјерног мужа својој жени и поносног и преданог оца својој дјеци. И Sell допушта да је Милошевић од времена до времена био „пун повјерења“, „друштвен“ и „каризматичан“. Али је негативни стереотип тако чврсто изграђен стално и досадно понављаном изјавом (и годинама пропагирања западних медија и бирокрације), да Sell напросто може летимице пријећи контрадикторни доказни материјал – чак и када он сам омогућава такве доказе.

Sell се позива на анонимне „америчке психијатре који су Милошевића проучавали изблиза“. Под „изблиза“ он мора да мисли издалека, будући да ни један амерички психијатар није никада лијечио или чак разговарао с Милошевићем. Ови нецитирани и неименовани психијатри наводно су дијагностицирали да је југославенски вођа „малигно нарцисоидна“ личност. Sell нам прича да таква малигна нарцисоидност испуњава Милошевића самообманом и узрокује радохоличарску личност која је патворина“. „Људи с Милошевићевом врстом личности често или не могу или неће признати постојање чињеница које се разилазе с њиховом властитом перцепцијом стања у коме свијет је или би требао бити.“ Како доктор Sigmund Sell зна све ово? (Sigmund је алузија на психоаналитичара Sigmunda Freuda – напомена преводиоца) Изгледа да он налази потврду за то у чињеници да је Милошевић зацртао смјер који се разликовао од онога који се ширио из Вашингтона. Несумњиво само лична патологија може објаснити такву „анти-западну“ непопустљивост. Уз то, кажу нам да је Милошевић боловао од „слијепе мрље“ утолико што се никада није осјећао пријатно у вези с предоџбом о приватном власништву. Ако ово није доказ малигне нарцисоидности, што јесте? Sell никада не размишља о могућности да он сам и глобални интервенционисти који размишљају као он, не могу или неће „признати постојање чињеница које се разилазе с њиховом властитом перцепцијом стања у коме свијет је или би требао бити.“

Милошевић је, понавља нам се, пао под растући утјецај своје жене, Мирјане Марковић, „стварне моћи иза трона“. Sell је у једној пригоди заиста назива „Lady Macbeth“. Он описује Мирјану Марковић као тоталног ексцентрика, склоног неконтролираној срџби; њезине су очи „титрале као уплашена животиња“; „она болује од жестоке шизофреније“ са „недовољним разумијевањем реалности“, и безнадежни је „хипохондар“.

Уз то, она има „плаху“ вањштину и „сањарску“ и „истрауматизирану“ личност. И попут свога мужа, с којим дијели „јако абнормалан однос“, она има „аутистичну везу са свијетом“. Још горе, она има „тврдолинијске марксистичке назоре“. Остало нам је да се упитамо како је аутистична, дисфункционална Мирјана Марковић била у стању радити као популарни универзитетски професор, организирати и водити нову политичку странку и играти активну улогу у народном отпору против западног интервенционизма.
У овој књизи, када се год цитира да су Милошевић или други у његовом табору нешто рекли, они „реже“, „шикћу“, „сикћу“ и „гракћу“. Насупрот томе, политички играчи који освајају Sell-ово одобравање, „опажају“, „изјављују“, „напосе спомињу“ и „закључују“. Када један од Милошевићевих старјешина ријечима изражава свој немир у вези с „гласним косовским Србима“ (како их назива Sell) који су демонстрирали против малтретирања које су трпјели на дохвату косовских албанских сецесиониста, Милошевић „сикће“: „Зашто се тако бојите улице и људи?“
Неки би од нас могли помислити да је то прилично добро питање које треба сиктати вођи владе, али Sell то сматра доказом Милошевићеве демагогије.

Увијек када је Милошевић урадио нешта шта је помогло обичном грађанству, као када је опорезовао камате зарађене на девизним рачунима – политика која није била популарна међу српском елитом, али су је поштовали сиромашнији слојеви – њега одбаце због манипулирајућег улагивања народу. Према томе, морамо прихватити Sell-ову ријеч да Милошевић никада није желио моћ да би спријечио глад, него је само жудио за моћи. Писац дјелује са становишта непогрешиве парадигме. Ако је вођа који је на мети равнодушан према народу, то је доказ његове склоности диктаторству. Ако је пун разумијевања према њима, то доказује његов демагошки опортунизам. Држећи се погледа на свијет америчког бирократизма, Sell етикетира „Милошевића и његове удворице“ као „бескомпромисне људе“, „конзервативце“ и „идеологе“; они су „против Запада“ и нераздвојно повезани са „социјалистичком догмом“. Насупрот томе, хрватски, босански и косовски албански сецесионисти, који су тешко радили да растргају Југославију и предају сваки своју републику на милост и немилост неолибералног снижавања цијена интервенцијом државе, идентифицира као „економске реформаторе“, „либерално водство“ и „про-западне“ (читај, за транснационалног корпорацијског капиталисту). Sell се односи према „демократизацији западног типа“ и „модерној тржишној економији“ као према неизбјежним корелатима. Он нема ништа рећи о жалосном положају земаља Источне Европе које су напустиле своје мањкаве али подношљиве планиране економије због немилосрдних захтјева капитализма без рестрикција.
Sell-ова осјетљивост на демагогију не протеже се на Фрању Туђмана, потајног фашистичког антисемитског Хрвата који је о Хитлеру имао рећи лијепих ствари и који је наметнуо строгу аутократску владавину недавно oсамостаљеној Хрватској. Туђман је одбио холокауст као претјеривање и отворено поздравио хрватске усташе, нацистичке сураднике у 2. свјетском рату.

Он је чак запослио неколико времешних усташких вођа у својој влади. Sell не каже ни ријеч о свему томе и сматра Туђмана само добрим старим хрватским националистом. Једнако тако, он нема ни једну критичну ријечо вођи босанских муслимана, Алији Изетбеговићу. Он кратко објашњава да је Изетбеговић „1946. године био осуђен на три године затвора због припадности групи званој Млади муслимани“. Човјеку остаје импресија да је југославенска комунистичка власт спречавала усрдног муслимана. Оно што Sell оставља неспоменуто јесте да су Млади муслимани активно врбовали муслиманске јединице за нацистички СС за вријеме 2. свјетског рата; ове су јединице починиле страшна крволоштва против покрета отпора и жидовског становништва у Југославији.
Изетбеговић се извукао прилично лагано с казном од три године.

У овој се књизи мало указује на етничко чишћење које су, уз америчку подршку, починили против Срба вође попут Туђмана и Изетбеговића за  пријеме и послије ратова које су финанцирале САД. Имајући у виду супротни аргумент, нема спомињања етничке толерантности и разноврсности у Југославији предсједника Милошевића. До 1999. године, све што је остало од Југославије биле су Црна Гора и Србија. Читаоцима се никада не каже да је овај остатак државе био једина преостала мултиетничка заједница међу разним бившим југославенским републикама, једино мјесто гдје су Срби, Албанци, Хрвати, Горани, Жидови, Египћани, Мађари, Роми и бројне друге етничке групе могли живјети заједно с извјесном мјером сигурности и толерантности.

Устрајно демонизирање Милошевића има учинак на српски народ уопће. У Sell-овој су књизи Срби претјерани националисти. Косовски Срби који демонстрирају против злостављања од стране албанских националиста описани су као они којима се „помама за крвљу повећава“. А српске раднике који демонстрирају да бране своја права и тешко зарађене приходе Sell одбацује као „најниже инструменте простог пука“. Србе који вијековима живе у Крајини и другим дијеловима Хрватске одбацује као колонијалне привремене станаре. Супротно томе, словенски, хрватски и босански муслимански националистички сецесионисти и косовски албански иредентисти само траже „независност“, „самоопредјељење“ и „културну својственост и суверенитет“. У овој књизи албански одметници ОВК нису најважнији трговци дрогом, терористи и они који проводе етничко чишћење него герилски борци и патриоти.

Војне акције које су наводно повели Срби, описане најнеодређенијим ријечима, понављано се етикетирају као „бруталне“, док се нападе и звјерства изведена над Србима од осталих националних група уобичајено прихваћа као она из освете и обрамбена или их Sell одбацује као „неистините“, „превише преувеличане“ и „надуване“. Милошевић је, каже Sell, посијао „злобну пропаганду“ против Хрвата, али нам не даје никакве појединости. Sell се ипак побринуо за један или два случаја о томе како су српска села похарали, а њихове становнике силовали и убили албански сецесионисти. Од овога он шкрто допушта да су „неке оптужбе Срба … имале срж истине“. Али се тиме уопће не бави. Правовремену, добро конструирану причу о српском масакру ненаоружаних Албанаца у селу Рачак, коју је потицао William Walker, амерички дипломат и ветеран у ширењу лажних информација с циљем да се завара људе, искрено прихваћа Sell који игнорира све супротне доказе. Једна је ТВ екипа Associated Pressa заиста снимила битку која се догодила у Рачку претходног дана у којој је српска полиција убила извјестан број бораца ОВК. Један је француски новинар, који је прошао кроз Рачак касније тога дана, нашао доказе о борби, али није нашао никакав доказ о масакру ненаоружаних цивила, нити су га нашли проматрачи Wалкерове властите Косовске верификационе мисије. Сви форензички извјештаји откривају да су готово све од четрдесет и четири убијене особе претходно користиле ватрено оружје и да су све погинуле у борби. Sell овај доказ напросто игнорира.

Причу о томе како су Срби наводно убили 7000 муслимана у Сребреници, коју су изградили медији, Sell некритички прихваћа, чак и премда најтемељитија истраживања нису открила више од 2000 тијела неодређене националности. Раније масакре које су извели муслимани, њихово разарање педесетак српских села око Сребренице, о којима су извијестила два британска дописника и други, он игнорира. Свеукупни неуспјели покушај западних форензичких тимова да лоцирају 250000 или 100000 или 50000 или 10000 тијела (бројеви су се мијењали) Албанаца које су, наводно, убили Срби на Косову, такођер пролази непримијећен.

Sell-ово приказивање онога што се догодило у Rambouilletu оставља пуно да се пожели. По Rambouilletu Косово би било претворено у NATO колонију. Милошевић се могао против воље сложити с тим, тако је очајнички желио избјећи огромни NATO јуришна остатак Југославије. Како би, међутим, били сигурни да се рат не може избјећи, америчка је делегација додала необичан увјет, захтијевајући да NATO снаге и особље морају имати неограничен приступ цијелој Југославији, слободно кориштење њених аеродрома, жељезнице, лука, телекомуникацијских услуга и радио валова, све бесплатно и сигурно од било какве судске надлежности југославенске државе. NATO би имао и могућност да, за своје властито кориштење, модифицира цијелу југославенску инфраструктуру, укључујући цесте, мостове, тунеле, зграде и електране, плинаре, водоводе, телефонију. У бити, не само Косово, него цијела Југославија требала је бити подвргнута изузимању испод власти и суда (NATO снага у Југославији – напомена преводиоца) сведеном на изравну колонијалну окупацију.

Sell не спомиње ове детаље. Умјесто тога, он нас увјерава да је захтјев за NATO-в несметан приступ у Југославију био само про форма протокол, уклопљен „понајвише због правних разлога“. Сличан, премда мање далекосежан споразум, био је дио пакета Дејтону, каже он. Дакако, а споразум у Дејтону претворио је Босну у колонију Запада. Али, ако није било ничега лошега у ултиматуму Rambouillet, зашто га је онда Милошевић одбио? Sell приписује Милошевићев отпор његовом перверзном „менталитету обрамбеног става без претјеране потребе“ и његовој потреби да пркоси свијету.

У овој књизи не постоји ни једна ријеч описа 78 дана даноноћног големог NATO бомбардирања Југославије, нема спомена како је оно узроковало губитак хиљада живота, озлиједило и осакатило још хиљаде, затровало пуно тла и воде осиромашеним уранијумом и уништило пуно индустрије јавног сектора и инфраструктуре земље – док је оставило све приватне корпорацијске структуре Запада потпуно нетакнутима.

Извори на које се Sell ослања дијеле мишљење америчког бирократизма о борби на Балкану. Проматрачи који нуде материјално независнију критичку перспективу, као што су Sean Gervassi, Diana Johnstone, Gregory Elich, Nicholas Stavrous, Michel Collon, Raju Thomas и Michel Chossudovsky, остају неопробани и нецитирани. Важни западни извори, на које ја упућујем у својој књизи о Југославији, нуде доказе, исказе свједока и документацију која се не слаже са Sell-овим закључцима, укључујући изворе из Европске уније, Комисије за права жена Европске заједнице, OSCE-а и његове Косовске верификационе комисије, Комисије за ратне злочине УН и различитих других комисија УН, разне извјештаје Америчког министарства вањских послова, извјештаје Њемачког министарства вањских послова, па Њемачког министарства обране и Међународног Црвеног крижа. Sell те изворе не дотиче.

Он такођер игнорира изјаве свједока и изјаве чланова Америчког конгреса који су посјетили Балкан, једног бившег службеника Министарства вањских послова за Bushove администрације, једног бившег замјеника команданта америчке Европске команде, неколико генерала и међународних посредника УН и NATO-а, пилота шпанских зрачних снага, форензичких тимова из различитих земаља, и проматрача УН који нуде открића која протуслове слици коју су нацртали Sell и остали браниоци америчког бирократизма.

Укратко, Sellова је књига накрцана испремијешаним детаљима особе која је члан америчког бирократизма, непотврђеним оптужбама, неистраженим претпоставкама и идеолошки преоптерећеним карактеризирањем. Што се тиче опће признатих дезинформација, она је добро урађен посао.

Објављено у Антиглобализам. Ознаке: , , , , , . Коментари су искључени на Борба за Историју
%d bloggers like this: