Шта су то економске законитости ?


Аутор: Стојан Ненадовић, писано 22.12.1980.

Већина економских теоретичара сматра да су перформансе наших системских решења толико лоше да је простор за деловање економских закона прилично сужен. Међутим, да би се конципирао И институционализовао систем у коме ће економске законитости моћи несметано да делују, потребно је претходно упознати те законитости, а то је управо задатак економских теоретичара. Теоретичари, такође, нуде практичарима, носиоцима економске политике, економско-политички инструментаријум и указују на могуће путеве и начине остварења жељених циљева. Неспособност политичара да остваре прокламоване циљеве, теоретичари су склони да припишу њиховој неспособности да правилно користе економско-политички арсенал којим их је наоружала теорија. Осим тога, економски теоретичари најчешће умишљају да су им познате економске законитости, али да политичка акција тече нежељеним током, односно систем лоше функционише, зато што политичари слабо уважавају мишљење и савет економских теоретичара.

Али, шта ће се десити ако економски теоретичари у ствари не познају реално владајуће објективне економске категорије и законитости?

Они тада не само да ће политичарима давати погрешне савете, него неће располагати ни ваљаним критеријумом за оцену перформанси система и политике. Управо је то данас случај, не само код нас, већ у читавом свету.

Економска наука је у кризи, јер је њен систем категорија и законитости дедукован из претпоставки анализе примерених једном ранијем ступњу развитка производних снага и производних односа, док данашњи ступањ развоја (и нарочито темпо тог развоја) ствара битно другачије претпоставке анализе, које теоријски артикулисати може само једна нова, револуционарна теоријска парадигма, тј. нови систем нових категорија и законитости.

Вишак корисности

Нова парадигма морала би, свакако, бити способна како да објасни постојећу стварност, тј. најдубље узроке постојеће кризе, тако и да укаже на путеве њеног превазилажења. Мислим да се та нова парадигма може развити ако се пође од следећих фундаменралних ставова класика (којима актуелна економска мисао није посветила дужну пажњу, јер је сматрала да се односе превасходно на сyстем натуралне комунистичке привреде) :

„У неком будућем друштву, у коме би нестало класних супротности, у коме више не би било класа, потрошња не би више била одређивана минимумом времена за производњу, него би време које би друштво посвећивало производњи разних предемета било одређивано степеном њихове корисности.“ (К.Маркс: Беда филозофије). „Корисни ефекти различитих употребних предмерта упоређених међусобно и с количинама рада потребним за њихову израду, коначно ће одређивати тај план.“

(Ф. Енгелс: Анти-Духронг).
Ако се, међутим, пође од претпоставке да се наведени фундаменти новог друштва могу реализовати и у условима специфичног типа робне производње, онда је очигледно:

Да у таквој робној производњи, аналогно категорији апстрактног рада (као мери трошкова), мора постојати (као категоријални еквивалент у сфери потрошње) категорија апстрактне друштвене корисности (као мера квантитативног аспекта употребне вредности).

Да се објективан апстрактан рад и објективна апстрактна корисност (тј. трошкови и корисност уопште) могу међусобно квантитативно (и новчано изражене) упоређивати и разликовати.

Према томе, у таквом друштву новац се јавља и у функцији мере објективне апстрактне корисности. Пошто се трошкови и корисност, опредмећени у роби, могу међусобно квантитативно (новчано) разликовати, то ће и тржишна цена, нормално, заузимати неки ниво између максимално (једнаке корисности) и минимално (једнаке трошковима) могуће цене. Разлику између апстрактне корисности и апстрактног рада називам вишак корисности.

Ниво тржишне цене одређује како ће вишак корисности бити подељен између купца и продавца (на потрошачки и произвођачки вишак).

Према новој парадигми, дакле, у свакој роби опредмећују се три квантитативно различите вредносне димензије (трошкови, тржишна цена и корисност), које се, такође, могу разликовати и на глобалном (националном и светском) плану, па тако:

Суму стварно уложеног рада називам производ културе.
Збир тржишних цена – друштвени производ.

Збир објективних апстрактних корисности – производ цивилизације, док разлику између производа цивилизације и производа културе називам друштвени вишак корисности.

Традиционална економска теорија, која у вредности робе види, у основи, само једну квантитативно одређену димензију, заснива се, заправо, на имплицитној и експлицитној претпоставци да су ове три вредносне димензије квантитативно једнаке, па се тако појављују само као граничан, специјалан случај нове теорије, тј. традиционална теорија важи само за случај када је вишак корисности једнак нули (бар на глобалном плану). Другим речима, економска теорија уопште не познаје једну од фундаменталних економских законитости савременог друштва, па је зато неизбежно да и економска политика игнорише законитости постојања вишка корисности, што доводи до низа поремећаја и нерешивих противречности у реалном привредном животу.

Дефлација и Инфлација

Постојећи начин емисије новца у виду кредита конзистентан је са претпоставком о једнозначајно одређеној вредности друштвеног производа, али је у противречности са постојањем вишка корисности.

Кредитни новац реално репрезентује само вредност културе, тј. уложени рад, па ако се у друштву створи вишак корисности (наспрам кога не стоји уложени рад, већ рационалност потрошње), недостајаће монетарни еквивалент за његову реализацију, што ће у друштву изазвати дефлаторни проблем (који је у ствари најдубљи узрочник привредне кризе), сразмеран величини реално створеног друштвеног вишка корисности. Дефлаторни проблем изазива отежану реализацију материјалног друштвеног производа – гомилање залиха, стагнацију, неискоришћеност капацитета и незапосленост; а модерма инфлација представља само инструмент превладавања (тј. покушај борбе против) овог основног дефлаторног проблема.

Инфлација, уз временску асинхронизацију прихода и расхода, чини заправо стихијски, спонтано настали механизам изражавања вишка корисности; тиме што омогућује истовремену номиналну равнотежу (потребну да би се удовољило догмама економске науке) и реалну неравнотежу друштвених рачуна (реализовану кроз стопу инфлације и временско кашњење прихода за расходима), потребну да би се реализовао бар део друштвеног вишка корисности, без кога нема стварног друштвеног напретка.

Наведени инфлаторни и дефлаторни проблем могу се превазићи само легализацијом емисије монетарног еквивалента друштвеног вишка корисности и инаугурисањем новог система друштвених рачуна, јер је очигледно да, прављени на основу теорије која уопште не познаје категорију вишка корисности, садашњи системи друштвених рачуна важе само за случај да је вишак корисности једнак нули, а и привредни системи су тако организовани да могу нормално функционисати само ако нема вишка корисности.

Треба нагласити да је апстрактна корисност потпуно објективна категорија (нема никакве везе са буржоаском теоријом субјективне корисности) и као што се величина апстрактног рада мери дужином радног времена, тако се апстрактна корисност мери дужином времена коришћења производа (наравно све у оквиру одређених друштвених стандарда коришћења). Ако су апстрактан рад и апстрактна корисност квантитативно (новчано изражено) једнаки, то истовремено значи да су једнаки и циклус репродукције (тј. период после кога се обнавља производња) и циклус реконзумације (тј. период после кога се нужно обнавља потрошња), па ће бити једнаки и фреквенција понуде и тражње. Ако се затим повећа рационалност било производње (повећањем продуктивности рада смањује се величина апстрактног рада садржаног у роби) или потрошње (продужењем времена коришћења увећава се супстанца апстрактне корисности) појавиће се вишак корисности, фреквенција понуде премашиће фреквенцију тражње и појавиће се проблем реализације ове (прекомерне) производње која је материјални супстрат друштвеног вишка корисности.

Ова производња може се реализовати само емисијом монетарног еквивалента друштвеног вишка корисности, а то је заправо емисија готовог, некредитног новца, који се мора поделити непосредним потрошачима, који имају реалну потребу за овим производима. Тиме се легитимишу њихове потребе и новац промовише у функцију мере апстрактне корисности и средство оживотворења комунистичког принципа расподеле према потребама. Комунистички систем расподеле према потребама може се, дакле, заснивати на комунистичкој робној производњи у којој су централне категорије апстрактна корисност и вишак корисности.

Друштвена својина и самоуправљање конзистентни су управо са оваквим (досад непознатим) моделом робне производње, док са постојећим моделом (у коме централну улогу имају тржишне законитости засноване на деловању закона вредности) све више долазе у колизију, при чему се колико ограничава деловање тржишних законитости овог модела, толико и дерогира сама суштина друштвене својине и самоуправљања.

Према потребама

У новом друштву, заснованом на новом типу робне производње (у којем законе вредности и вишка вредности замењују закони апстрактне корисности и вишка корисности), укупан збир доходака мора потицати из укупне суме апстрактних корисности (која, према предложеној терминологији, чини производ цивилизације) и њега чине како дохоци створени радом (тј. дохоци чији збир представља производ културе) тако и дохоци из друштвеног вишка корисности, који су, у ствари, надградња коју није потребно финансирати порезима који оптерећују привреду.

Укидањем суме пореза еквивалентне друштвеном вишку корисности, укида се противречност између привреде (базе) и непривреде (надградње). Део непроизводног становништва (нпр. пензионери, деца, ђаци и сл.), који ће са растом вишка корисности све више расти, добија новац (доходак) из друштвеног вишка корисности (са посебног рачуна централне банке, а према одлуци парламента), а привреда остварује експанзију продајући овима робу и присвајајући тиме новац из друштвеног вишка корисности као произвођачки вишак који представља екстраакумулацију готовог новца за самофинансирање проширене репродукције. Ако се емитује тачно потребна количина новца, цене не могу расти, али тиме се успоставља нови модел друштвених рачуна, у коме је укупан збир доходака, за износ емисије некредитног новца, већи од радне вредности друштвеног производа. Међутим, да је ова ситуација апсурдна са становишта традиционалне теорије, у ствари основна економска законитост новог друштва, доказује теорија о постојању вишка корисности.

Према томе, легализација дохотка из друштвеног вишка корисности, који се дели „према потребама“, није само етички захтев комунистичког друштва, већ услов нормалне репродукције сваке привреде и друштва који су достигли такав степен и темпо развоја на којем је незбежна појава вишка корисности.

Ако легализујемо монетарни еквивалент друштвеног вишка корисности, снабдећемо привреду и друштво неопходном количином новца (тј. решићемо кључни дефлаторни проблем) и тиме створити цондитион сине qуа нон нормалног функционисања тржишног механизма. Тада ће тек постојећа системска решења и друштвено-политичка опредељења показати и доказати, своју праву вредност, а економска политика снабдевена једноставним али адекватним економско-политичким (монетарним) инструментаријумом, ефикасно ће, и без сувишног администрирања, служити остваривању жељених циљева, стабилног и брзог развоја уз пуну запосленост.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: