Некредитни новац


Аутор: Стојан Ненадовић
stojan.nenadovic@gmail.com

Један мали увод,пре него што прочитате теоријску природу некредитног новца…

Зашто се распала СФРЈ

Године 1980. умро је Председник СФРЈ Јосип Броз Тито. Ако су неки прижељкивали а неки само слутили шта ће се десити са СФРЈ после Титове смрти, неки економисти, далеко од лоших мисли, те 1980.године, достигли су врх економског мишљења у свету. Чувени професор Економског факултета у Београду, Милутин Ћировић развио је теорију о некредитној алокацији акумулације у сектор проширене репродукције. Имао је следбенике, као што је био др. Срећко Угрин. У јесен 1980.године „Економска политика“ је организовала Округли сто на тему „Шта су то економске законитости“, на којем су учествовали најчувенији економисти тога времена и гувернери Народнх банака. У броју 1494. од 17.11.1980.године објављена су излагања на Округлом столу. Ја сам одмах реаговао на изложена мишљења и већ 22.12.1980.године „Економска политика“ под истим насловом, донела је мој прилог у којем сам изложио основе нове економске парадигме, револуционарног преокрета у економској науци. У бројевима 1528. стр.26 и 1529. стр.25, 1981.године „Економска политика“ је донела чланак др. Срећка Угрина „Путеви стварања некредитног новца“, а у броју 1535. од 31.8.1980.године, мој чланак „Теоријска природа некредитног новца“. Славни новинар Славољуб Ђукић, у свом коментару у „Политици“ написао је: „Када је ствар била најинтересантнија, стопирана је са највишег места у држави“.

Од тада се у СФРЈ више није ништа чуло о некредитном новцу. Чак је и Славољуб Ђукић престао да пише своје коментаре. Тако је запечаћена судбина СФРЈ и СССР. Са некредитним новцем тим земљама се отварала сјајна перспектива, у тренутку када су САД тонуле у све дубљу кризу, по саветима Милтона Фридмана, добитника Нобелове награде, заговорника буџетске равнотеже.

Ево и тих мојих текстова,које по први пут имате прилику да читате,а они су уједно и као неопходни увод да се што темељније схвати некредитни новац.

Теоријска природа некредитног новца

Аутор: Стојан Ненадовић ( писано 31.08.1981. „Економска политика“)

Југословенски пут у социјализам од почетка се одликовао непрестаним трагањем за новим облицима демократске организације привреде и друштва.

Радило се, ипак, превасходно о политичкој иницијативи на постизању политичких циљева, коришћењем политичких средстава. У постављању економских темеља овим политичким аспирацијама нисмо увек били довољно успешни.

Често смо специфичне социјалистичке циљеве покушавали да остваримо економско-политичким средствима преузетим из државно-капиталистичке теорије и праксе. Као да нам је понестајало инвенције у тражењу нових решења.

Недостатак аутентичних решења, примерених самоуправној социјалистичкој робној привреди, нарочито је евидентан у области новца и кредита. Сумирајући вишегодишњу расправу о досадашњем функционисању кредитно-монетарног и банкарског система и предлозима решења која претендују да унапреде овај систем, чланови Одбора за кредитно-монетарни систем Већа република и покрајина Скупштине СФРЈ, од којих понајвише зависи законодавна иницијатива на том плану, могли су само да констатују како се, уместо одговора на нека кључна питања и коренитих измена, у суштини предлажу тек одређена техничка решења, док улога примарне емисије, мада би морала бити битно другачија него у другим друштвеним системима, још није дефинисана, а инструментарији који се користе потичу од пре неколико векова. Толико о дијагнози. А прогноза?

Увиђајући да је удружени рад данас стиснут у Прокрустову постељу кредитног новца, многи већ, готово интуитивно и без теоријског образложења, наслућују да његовог пуног ослобађања не може бити без инаугурисања система некредитног новца.

Не изгледа, међутим, да ће пут стварања некредитног новца бити лак.

На жалост, разлози изгледају пре субјективне него објективне природе:

„Начелно стварање новца путем кредита
је постало толико иманентно схватању новца
да се свака другачија варијанта
а приори узима нестварном.“
(др Срећко Ургин:“Путеви некредитног стварања новца“)
‘Економска политика’ бр. 1528/1981, стр.26).

Наравно, да би се превладала дубоко укорењена схватања, потебна је више него уверљива аргументација. Теоријске основе некредитног новца потребно је с тога солидно фундирати. Па и тада биће потребно доста времена да их акцептира ортодоксна теорија.

Присталице некредитног новца ово не би смело да обесхрабри. Теоријска природа кредитног новца изгледа јасна. Пошто је новац мера вредности, а вредност настаје производњом и продајом робе, изгледа неизбежним да се новац ствара управо у облику кредита, јер се на тај начин најсигурније обезбеђује његово „покриће“ у људском раду.

Кредит значи обавезу враћања дуга, па, према томе, и обавезу да се нешто произведе и прода да би се кредит могао вратити. Производња ствара вредност, а кредити обавезу да се производи.

При таквом стању ствари, некрердитни новац не изгледа друго до обичан фалсификат, јер, у чистом облику, некредитни новац значи емисију без покрића у раду (производњи).

Новац и људски рад

Пошто смо тако кредитни и некредитни новац дефинисали као две сасвим супротне варијанте стварања новца, анализирајмо, укратко, које су реалне могућности ова два облика емисије. Да ли су они заиста толико искључиви, колико изгледа на први поглед? Ту се, пре свега, поставља питање, с једне стране, колико се данас кредитни новац стварно враћа, те, према томе, колико му је стварно покриће у људском раду, и, с друге стране, да ли се и колико некредитним новцем може мерити људски рад.

Робни новац, као нпр. злато, има покриће у раду већ у моменту самог стварања. Зато он улази у оптицај као дефинитивно средство плаћања (метални некредитни новац) и само се случајно може вратити у полазну тачку. Новац као кредит, међутим, неизбежно се после извесног времена, тј. у моменту враћања кредита враћа на полазну тачку. Постоје два основна канала емисије кредитног новца:

  1. Кредит централне банке држави. Овај кредит се враћа друштвеним приходима (порези, доприноси исл.).
  2. Кредит централне банке пословним банкама, које га даље позајмљују предузећима. Овај кредит предузећа враћају продајући своје производе.

У сваком случају, да би могли бити враћени, кредити морају бити садржани у робним ценама (било као производни трошак предузећа или друштвени приход који се додаје на овај трошак), дакле, морају имати покрића у роби, односно људском раду којим се производи роба.

Да би перформансе конкретног, реалног кредитног система одговарале теоријски очекиваним (напред описаним) битан услов је непроменљивост мере вредности, тј. стабилност општег нивоа цена односно вредности кредитног новца.

Како се, међутим, новац непрестално обезвређује, очигледно је да се, зависно од стопе инфлације и рокова враћања кредита, у реалном износу, један део реалног кредита уопште не враћа, мада се у номиналном износу враћа читав кредит. Поседовање одређене количине новца даје човеку могућност да куповином (тј. отуђењем новца) присвоји одређену количину у роби опредмећеног рада, даје му, дакле, власт над радом других, док га обавеза враћања кредита присиљава да отуђује, продаје рад који поседује и којим може располагати (било властити живи рад или онај опредмећен у средствима за производњу и предметима потрошње) присиљава га, дакле, да властити рад подређује владавини новца, тј. обавези враћања кредита. Начелно, у систему кредитног новца, приликом емисије, обезбеђена је равнотежа између ова два процеса. Кредитни дуг и створени новац номинално су једнаки.

Међутим, стварно, пошто се новац одмах ефектуира, троши (док му је вредност већа), а кредит враћа касније (кад је вредност новцу смањена), у условима инфлације, изазване снажном кредитном експанзијом, реални дуг је мањи од емитоване реалне количине новца, што значи да се део емитованог реалног новца ипак „поклања“ обвезницима кредита. Дакле, емитовани номинални кредити омогућују да се ангажује већа количина рада од количине рада коју треба ангажовати да би се вратили ти исти кредити. Овај „вишак“ ангажованог рада представља рад који покреће емисија реално некредитног (мада номинално кредитног) новца.

Резултат је исти као да је одмах емитована одређена количина некредитног новца.

У другом делу напред цитираног чланка (‘Економска политика’,бр. 1529/1981,стр.25), др Срећко Ургин тачно примећује да је приликом отписивања кредита фактички дошло до емисије некредитног новца. Исто се десашава и приликом конверзије краткорочних кредита у дугорочне.

Рестрикција кредита води у привредну кризу

Као што се види, постоји више начина спонтаног и стихијског стварања некредитног новца. Ако привреду ипак непрестано притиска беспарица, то једноставно може значити да је потребно још више некредитног новца.

У савременој кредитно-монетарној привреди инфлација кредитног новца представља спонтано настали механизам емисије некредитног новца. Немогућност да се инфлација сузбије рестриктивном кредитном политиком, без провоцирања тешке привредне кризе, упућује на закључак да је емисија некредитног новца услов привредног развоја и раста запослености. Ако је то тачно, оправдано је очекивање да би органозована, теоријски заснована, емисија некредитног новца морала представљати најбољи „лек“ против инфлације кредитног новца.

Тиме смо одговорили на први део постављеног питања. У условима инфлације (која постаје сине qуа нон услов одржавања привредног механизма у покрету), у реалном износу, кредит се не враћа у целости, па му, према томе, у моменту емисије, и није у целости обезбеђено покриће у раду. Део номиналних кредита се стога, у реалном износу, појављује као „поклон“, односно као, у суштини, некредитни новац.

Тако долазимо до одговора на други део питања. Ако овако стихијски створен некредитни новац може мерити људски рад, јасно је да га, вероватно на бољи начин, може мерити и свесно и органозовано емитован некредитни новац.

Претпоставимо зато да је плански емитована одређена количина некредитног новца. Без обзира коме ће најпре бити додељена, она овим примарним портерима дохотка из емисије некредитног новца даје власт над радом, тј. могућност куповине роба и услуга.

Тиме овај примарни некредитни новац улази у оптицај. Зависно од брзине његовог оптицаја, он ће ангажовати већу или мању количину друштвеног рада.

Укупан производ створен тим новцем у одређеном периоду, према познатој Марксовој формули, биће једнак умношку те количине новца и просечног броја обрта тог новца у том периоду, иако у моменту стварања није имао покриће у људском раду (тј. створен је пре но што је извршен било какав рад), некредитни новац је одиграо корисну друштвену улогу – ангажовао је људски рад и довео до повећања производње. Ако емитована количина некредитног новца управо одговара потребама привреде, она не може иницирати ни инфлаторне ни дефлаторне импулсе.

При оваквом начину емисије, јавиће се један феномен који захтева дубље теоријско образложење. Иако ортодоксна теорија сматра да на глобалном (националном) нивоу укупни доходак не прелази ниво укупних трошкова, у систему некредитног новца, збир новчаних доходака, за износ примарне емисије некредитног новца, премашиће збир новчаних трошкова. Наиме, укупан збир новчаних доходака једнак је збиру доходака од рада (производње) и доходака из емисије некредитног новца. Поставља се питање,одакле заправо потичу номинални дохоци које добијају портери примарне емисије некредитног новца, ако је већ очигледно да не потичу од рада (тј. радне вредности друштвеног производа)?

Шта је вишак корисности?

У свом чланку „Шта су то економске законитости“ („Економска политика“ бр. 1499/1980, стр. 27) поставио сам хипотезу о постојању категорије „вишка корисности“, и овај некредитни новац требало би управо да представља монетарни еквивалент тог вишка. Наиме,у поменутом чланку, развијена је једна нова парадигма према којој се новац посматра најпре у функцији легитимисања и легализовања људских потреба, па се тако, као куповно средство, појављује у функцији мере величине употребних вредности (односно објективних корисности, као квантитативних израза употребних вредности), које људи, захваљујући поседовању новца, могу присвојити.

У рационалном друштву, збир доходака, којима се изражава (мери) укупна реализована објективна корисност (названа производи цивилизације) треба да је већи од збира доходака који потичу од уложеног рада, односно из радне вредности друштвеног производа (назване производ културе), за износ величине коју сам назвао;- друштвени вишак корисности.

У номиналном износу, друштвени вишак корисности, остварен у неком периоду, једнак је износу емитованог примарног некредитног новца (у том периоду).

Ако је исходиште некредитног новца у вишку корисности, онда је тиме прејудицирано питање где треба алоцирати примарну емисију некредитног новца. Присталице некредитног новца (нпр. др Милутин Ћировић и др Срећко Ургин) заступају тезу да то мора бити сектор удруженог рада.

Међутим, ако се прихвати теза о постојању вишка корисности и емисији некредитног новца као монетарном изразу тог вишка, онда је неизбежан закључак да се примарна емисија некредитног новца мора доделити непроизводном делу становништва. Трошећи овај „незарађени“ доходак (чији извор није рад него вишак корисности, тј. пораст економске рационалности), примаоци дохотка из емисије некредитног новца снабдеваће привреду потребном количином готовог, некредитног новца, чиме ће се избећи задуживање привреде. С друге стране, пошто се један део привреде, на тај начин, финансира директно из емисије некредитног новца, укинуће се истовремено део пореза и доприноса који су досад служили за финансирање овог сектора непривреде.

Према томе, алоцирањем емисије некредитног новца у сектор крајњих потрошача (који су досад били на терету привреде) обезбеђује се како снабдевање привреде некредитним новцем, тако и њено фискално растерећење. Простор за акумулацију и самофинансирање проширене репродукције би тиме био знатно проширен, па тиме и ојачана материјална база самоуправљања у удруженом раду. Такође, створили би се услови за бржи развој друштвених делатности (здравство, просвета, наука итд.), које више не би биле „на терету“ привреде.

Привреда и непривреда (база и надргадња) не би више биле међусобно супротстављене, него би се, посредством механизма емисије некредитног новца, међусобно потпомагале у развоју.

Предложени механизам емитовања некредитног новца пружа основе за вођење једне крајње поједностављене, али и апсолутно ефикасне монетарне политике. Ако је емитована тачно потребна количина некредитног новца, можемо бити сигурни да неће бити потребне накнадне интервенције. У систему кредитног новца, напротив, накнадне интервенције су неизбежне, јер се овај систем непрестано суочава са беспарицом и неликвидношћу, које присиљавају носиоце монетарне политике да стално посежу за додатном емисијом. Дефлаторни проблем, карактеристичан за кредитну привреду, изазван је заправо несташицом некредитног новца, коју, наравно, не може премостити ни бескрајна експанзија кредитног новца. Ипак, ова бескрајна експанзија врши своју битну функцију – обезвређује новац и тако ствара услове за спонтано и стихијско стварање некредитног новца.

Емисијом некредитног новца укидају се многе постојеће равнотеже у друштвеним рачунима (приходима и расходима) и уместо њих успостављају законите пропрције. Традиционалној теорији биће у почетку тешко да акцептира нови систем друштвених рачуна. Али, тај систем се спонтано већ данас успоставља. Нпр. емисија некредитног новца, односно доходак из друштвеног вишка корисности за потребе непривредне сфере, прерушава се данас у буџетски дефицит. Догматска политика сузбијања дефицита само погоршава како положај привреде тако и друштвених служби.

Најзад, иако је номинално у равнотежи, буџет реално не може бити у равнотежи, ако расходи (тј. емисија кредитног новца за рачун државе) претходе приходима (којима се враћа кредит државе) и ако постоји одређен проценат инфлације. Очигледно је да су реални расходи (којима се емитује новац) већи од реалних прихода (којима се новац повлачи), што значи да фактички постоји нето емисија некредитног новца иако је буџет у равнотежи (номиналној).

Теорија вишка корисности и некредитног новца захтева да се истини погледа у очи. Она тражи да се изуче кретања реалних, а не номиналних величина. Такво истраживање открива да је нови систем емисије новца, реално, већ одавно присутан, док стари траје само у привидима, номиналним величинама. Па ипак се (и не само ми) непрестално заклињемо да ћемо (до неког хипотетичког рока који се стално пролонгира) успоставити буџетску равнотежу. На срећу, „природне“ економске законитости неће нам то дозволити. Нико данас не може успоставити стварну буџетску равнотежу, а да потпуно не укочи сопствени привредни развитак. Спонтано и стихијски, емисија некредитног новца већ је заживела и доказала своју виталност.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: