Опомена лудости

Драгаш анализира и скенира нашу сурову стварност…
…….
Аутор Бранко Драгаш
Уторак, 29 Мај 2008

Након одржаних демократских избора у Србији изговорено је толико глупости, небулоза и подлости да се нормалном човеку, који размишља сопственом главом и који живи од своје плате, смучило да слуша све те политичке лажи, обмане, претње и уцене. У поплави свих тих наручених аналитичких коментара, који увек тенденциозно навијају за неку страну, нико од вечитих естрадних полемичара није изнео саму суштину насталих проблема. Права истина и кључни проблеми остали су, заправо, потпуно скривени у сенци јалових расправа и различитих партијских комбинаторика. Грађани Србије су непрекидно изложени агресивној политичкој манипулацији, док им нико отворено не говори у каквој се данас невољи налазимо и шта све још може да нам се деси. А невоља је огромна и догађаји који су пред нама ће бити драматично тешки како за саму државу, тако и за све сиромашније и задуженије грађане.

Због свега тога, пре него што направим политичку анализу изборних резултата и предложим оперативна решења која треба хитно да се предузму, стратешке потезе којима се, колико толико, може да избегне нарастајућа невоља, изнећу кључне чињенице о којима грађани ништа не знају. Мислим да ће такав приступ на најбољи начин разјаснити све проблеме. А све, господо грађани, почиње и завршава у – економији. Завршни рачун је најбољи показатељ успеха власти. Политичка наклапања и блебетања о реформама и европским инеграцијама или о одбрани Косова једино може да прекине тачно математичко извођење државног рачуна. Додуше, не треба нам неко посебно знање више математике, него је довољно да добро познајемо четри основне трговачке операције. Како већ годинама пишем и говорим о тој теми, на овом месту ћу најкраће изнети само основне тезе. Многима који читају моје текстове је то све већ познато.

Дакле, Србија се налази пред економским колапсом. То је поразна истина коју данас политичари и њихови аналитичари скривају од грађана. Неки скривају из незнања, али многи из личних и партијских интереса. Након петооктобарске контрареволуције, потпуно је јасно да су реформе у Србији пропале и да смо се вратили на сам почетак. Наравно, данас је полазна позиција много тежа него тада. Рачуница данас показује да је спољни дуг државе прешао 27 милијарди долара, да је прошле године дефицит текућег рачуна износио 5 милијади евра и да се он покрио са 2 милијарде евра из распродаје државне имовине и новим задуживањем од 3 милијарде евра. Рачуница даље каже да ће ове године дефицит текућег рачуна бити 5,5 милијарди евра и да ће се он покривати новим задуживањем од 7 милијарди евра. Враћамо дугове тако што узимамо нове кредите. Ове године доспева за наплату 5,3 милијарде долара, од чега 4,2 милијарде долара главница и 1,1 милијарде камата. Како ћемо вратити те дугове? Поновоновим задуживањем.

Следеће године се дугови за враћање увећавају. То значи да ће расти и наше задуживање. Истовремено, увећава се спољнотрговински дефицит, тако да је прошле године достигао рекорд од 9,6 милијарди долара. Ако је у време деспота наш трговински дефицит месечно износио 100 милиона долара, у прва три месеца 2008. он се попео на невероватних 1 милијарду долара месечно. То значи да се убрзава пљачкање грађана и привреде. И убрзава се и увећава износ новца који одлази из земље. Тај процес сталног, све већег задуживања и раста одлива капитала из државе има свој крај. Такав концепт није могуће бранити на дужи рок. Односно, конкретно речено, тај концепт је приведен крају. Може да опстане још свега две године, док се све стратешке гране, ресурси и привредна добра не распродају. Шта после тога?

Нико о томе не говори. Нико не размишља шта ћемо радити када све распродамо? Незапослено је милион људи, док је запосленост, по први пут, пала испод два милиона радника. Инфлација се отргла контроли и креће се нешто преко 30%, док се динар брани лажном макроекономском стабилношћу у којој екстремно профитирају само банке, тако да су оне прошле године забележиле профит од 296 милиона евра. Више од 1,5 милиона пензионера једва преживљава, а у истој позицији су 2,5 милиона радно способних људи. Средњу класу чине 800.000 сретника који зарађују исто онолико новца колико износи социјална помоћ у развијеним земљама, док је свега 50.000 људи толико богато да не примећују 300.000 деце која немају хране или су неухрањена. Ако овој поразној статистици додамо да 30.000 људи сваке године више умре него што се роди и да 25.000 људи годишње оболи од тешких болести, онда је то доказ да смо у великој невољи. Истраживања младе генерације показују да 72% младежи размишља да напусти земљу. Међу првима стручна и образована радна снага. То је пресек нашег стања.

Зашто је то све тако? То је због тога што немамо никакве државотворне визије, нити било какве националне стратегије. Ко треба да створи визију и стратегију? Елита. Имамо ли елиту? Немамо. Ко је крив? Политичка олигархија која је, из своје похлепе и сујете, обесмислила политику. Данас је политика постала профитабилан бизнис за хуље и олош. Уместо да добијемо најбоље људе на власти, окупирали су нас најгори дилетанти. Најбољи доказ су лажни реформатори који су директно са улице, из асистентских клупа, института, са теткиних кауча или ујакових донација, преко ноћи, постали капиталисти. Реформе су пропале на самом почетку. Грађани то тек данас осећају. Пропале су реформе јер је примењен погрешан неолиберални концепт и погрешни су се људи нашли у таквом концепту. Богати су постали још богатији, док су сиромашнији постали све сиромашнији. Све већи и тежи социјални криминал доказ је тешке болести нашег друштва. Очај је потиснуо наду. Страх је победио веру. Грађани су слуђени и избезумљени. Грађани очекују да се нешто деси, али се ништа не дешава.

Политичари манипулишу и шпекулишу незадовољством очајника. То се најбоље показало у овим изборима. Генерално гледано, сукобила су се два искључива блока. Једни су нам обећавали неизвесну будућност, док су други бранили изгубљену прошлост. Нико није говорио о садашњости. Нико није ни приметио да је уље поскупело на 146 динара. Грађани су плаћли данак својој политичкој наивности и непромишљености. Рачуница је била немилосрдна. Друштвени губици су се гомилали. Екстремно су профитирали само уске привилеговане касте политичке олигархије и њихови тајкуни. Када све ово знамо, онда је много лакше да пређемо на политичку анализу претходних избора.

Дакле, политички блок окупљен око ДС и њеног председника, који је истовремено и председник свих грађана, показао је да макијавелистички не бира средства да утера страх у бирачко тело како би по сваку цену остали на власти. Флоскуле о ЕУ и европским инеграцијама су мантра која је слична комунистичкој пропаганди о власти радничке класе или деспотовој националистичкој превари о крви и тлу. Резултате тих обмана добро знамо. Проблем Тадића и политиче олигархије из ДС, не говорим о великом броју незадовољних чланова странке, је што не схватају да се на разореној привреди, бирократизованој и партијској држави и криминалу не може ући у ЕУ. Није спорно да смо ми европска земља и да треба да постанемо чланица ЕУ, али је споран начин на који се то жели постићи. Не могу нас криминалци из врха власти и њихови тајкуни да уведу у ЕУ. Председник државе је у кампањи плашио грађане пропагандом о повратку у мрачне деведесете. Призивао је ратове, санкције, хиперинфлацију и бомбардовање. То је било прљаво и подло. Многи грађани су се уплашили и гласали. Тако је председник државе злоупотребио своју функцију и није био гарант фер тржишног надметања. Председник државе је у низ наврата кршио и Устав и показивао је сву своју политичку острашћеност и примитивизам. О његовом дилетантизму и фолирању најбоље је говорила изборна ноћ када је прославио победу. Мада је добио свега 39% гласова, он се сам прогласио као да има изборну вољу већине грађана. Како је могуће да у збиру мањина даје већину, остало је да председник објасни. Маркетиншким триком се то хтело надоместити. Али такво понашање не доликује председнику државе. Ниједан председник државе чланице ЕУ се не понашана такав начин. Прави председник државе би мирно чекао да види која ће политичка коалиција прва скупити парламентарну већину.

Све што је после тога уследило је – СТРАХ! Страх да се не изгуби власт. Тако су они који су ширили страх у изборној кампањи, постали жртве сопственог страха. Откуд толики паничан страх у врху председникове странке? Чега се плаше? Ако су поштено и стручно радили свој државни посао, зашто се онда плаше? Зашто мирно не оду у опозицију? Зашто призивају грађанске немире и обрачуне? Објашњење је врло једноставно, председник и његови пајташи су свесни да се морају испитати све афере у последњих осам година и да неколико његових најближих сарадника и коалиционих партнера морају да заврше у затвору због организованог криминала. Једини начин да се то не догоди и да не заврше на сметишту историје је да остану на власти. Остати на власти по сваку цену је њихов једини политички програм. Како желе да опстану на власти и сачувају украдени капитал, избегну хапшења и затворе, они су спремни на сардњу и са, некада озлоглашеним, припадницима СПС, јер , каква подлост, деле, како тврде европејци, исту социјалну идеологију. Уколико председник државе и његови коалициони партнери, ипак, успеју некако да убеде врх коалиције СПС да формирају нову владу, то ће довесто до тога да ће се наставити неолиберална политика распродаје државе и узимање провизије. Таква коалиција може да влада свега годину дана, док не распродају све што ваља, а онда ће уследити економски колапс. У том сценарију СПС нестаје са политичке сцене и настаје нека нова левица.

Други могући сценарио, који је извеснији и ближи реалности, да већину у парламенту направе радикали, народњаци и социјалисти. О њиховом покушају да одбране изгубљену прошлост већ сам довољно писао. Манипулишући националним осећањима покушавали су, такође, да сакрију истину од грађана. А истина је да смо у економском колапсу. Кривац за тај економски колапс је и Коштуница који данас показује невероватну жилавост да се поново устоличи за премијера. Сви ми знамо да је Коштуница неспособан да буде премијер и да он може да буде или предесник Народне скупштине или председник Уставног суда. Али, политиче игре довеле су овог идеолога вербалног легализма у позицију да буде поново премијер. Грађани и његови будући коалициони партнери добро треба да знају да су дугови у време владавине Коштунице рекордо нарасли за више од 13 милијарди долара. Коштуница је све време спроводио неолиберални концепт и затварао очи пред крађама реформатора. Коштуница је на кључна места у влади и држави ставио корумпиране и неспособне партијске бирократе који су бранили само уске партијске интересе. Не заборавимо, да је у Коштуничином кабинету тајкунима продаван Ц маркет. Дакле, основно питања које се поставља и пред ову нову коалицију је – који је, господо, ваш концепт? Као што знамо радикали нити имају некакав концепт државног и привредног развоја, нити имају стручне и искусне људе који би могли да носе тај концепт. Социјалисте смо већ имали на власти. Односно, сви они су се већ обрукали на власти. Зачарани круг владавине истих се наставља.

Све у свему, било како било, држава се налази пред економским колапсом. Коалицију која би требала да спречи економски колапс предводи бивши премијер који је примењивао погубни неолиберални концепт, радикали који немају ни концепт ни кадрове и социјалисти који не знају шта их је снашло. Ово је трагична истина наше политичке збиље. Истина коју већина грађана зна. .Шта ће се онда десити, питају ме забринути грађани.

Моје мишљење је да морају на власт да дођу радикали и ова народњачко – социјалистичка коалиција. Ту комбинацију нисмо још опробали. Не могу више радикали да се крију у опозицији и да буду вечито антипротивни, него морају да преузму свој део историјске одговорности. Што пре тим боље по демократију у Србији. То тврдим већ годинама. Што пре дођу на власт радикали, то ће пре показати да ли су способни или нису способни да управљају државом. Значи, све је врло једноставно. Грађани заиста траже промене. Промене ин нуди нова коалиција. Ако то буду козметичке промене, тврдим да та коалиција неће трајати дуже од девет месеци. Не само што је крха сама коалиција, мала је разлика за сигурну већину у парламенту, него зато што ће економске невоље довести до великих социјалних немира у држави. Понављам, ако нова коалиција не промени неолиберални концепт имаћемо нове избор или до краја године или почетком наредне. Ни одуговлачење око састављања владе не иде у прилог новој коалицији, јер их економске невоље већ увелико сустижу.

Многи ме питају, шта треба та нова влада да уради. Можда би било мудрије да ћутим и да чекам њихове прве потезе. Можда је било паметније да нисам ни пристао да Ђинђића саветујем, пристао сам тек на његово свакодневно наговарање и уз притисак пријатеља, него сам требао спокојно да чекам крах једне погрешне концепције. Међутим, сматрам да ангажовани интелектуалц не сме да ћути и мора да крикне гласом праведника. Из тог разлога, ипак, ради јавности, изнећу моје стручно мишљење шта треба да уради нова влада.

Није битно које је боје мачка, каже мудри Конфучије, важно је да мачка лови мишеве. Кина у пракси примењује ову древну мудрост.

Дакле, није битно ко ће седети у влади, важно је да та влада прво примени следећих неколико потеза:

1. Пресек финансијског и материјалног стања у држави и привреди – рок 15 дана
2. Обавештавање грађана о правом стању у држави и привреди – рок 7 дана
3. Кривичне пријаве против политичара, тајкуна и криминалаца – рок 7 дана
4. Хапшење политичара, тајкуна и криминалаца који су оптужени по закону – рок 30 дана
5. Доношење Закона о национализацији имовине стечене на привилегијама, корупцији и криминалу – рок 15 дана
6. Окупљање стручњака из земље и расејања без обзира на страначку припадност – рок 10 дана
7. Израда државотворног и националног Програма за спас Србије – рок 21 дан
8. Формирање 2.000 менаџера за управљање привредом – рок 10 дана
9. Ангажовање 1.000 страних менаџера на проценат – рок 30 дана
10. Усвајање 200 системских закона усаглашених са ЕУ – рок 30 дана
11. Професионално ангажовање 200 страних стручњака у судству, тужилаштву и полицији
12. Израда Новоег економског програма – рок 21 дан
13. Програм смањивања јавне потрошње – рок 7 дана
14. Програм смањивања пореза и доприноса – рок 7 дана
15. Програм покретања привреде – рок 7 дана
16. Програм супституције увоза – рок 7 дана
17. Формирање четри јаке банке са већинским државним капиталом – рок 90 дана
18. Формирање Банке за развој – рок 30 дана
19. Ослобађање државних медија партијских утицаја – рок 7 дана
20. Презентација новог концепта страним државама, банкарима, инвеститорима и компанијама – рок 90 дана.

Напомена: Сви ови рокови почињу од дана формирања нове владе и све активности се упоредно обављају.

Мишљења сам да је ово једини пут истинских и коренитих промена. Уколико се то не деси, следе убрзо нови избори. Све што сам овде предложио неко мора да спроведе. Ко то буде први урадио биће успешан и народ ће га бирати. Све ово што сам овде изнео остаје као опомена политичкој лудости оних који нису схватили своје место у историји. Да ли ће се ово спровести? Да ли ће се истински препород догодити? Морам да признам, да нисам сигуран. Политичари су кварљива роба. Врло лоша искуства имам са политичарима. Њихове партијске бирократије и њихова похлепа и сујета могу да поново пресуде. .Зато сам прилично опрезан. Али оно што могу да обећам грађанима, уколико ови нови не буду спроводлили нови економски програм и не промене погрешан концепт, наставићу оштру критику њихове власти. До када? Док се не појаве неки нормални политичари који ће објединити све вредне, поштене и стручне људе и који ће нас извести из ове агоније. Излаз постоји. Грађани треба само да препознају куда мора да се иде.

Таблоид број 155, 29. мај 2008.
http://www.dragas.biz/