Вишак корисности и некрeдитни новац


Уз дозволу аутора објављујем овај текст (3).

……..

Вишак корисности и некрeдитни новац

Од настанка економске мисли постоје два опречна приступа најважнијем економском проблему – проблему вредности робе.

Према владајућем, научном мишљењу: у размени се размењују еквиваленти, тј. размењују се робе једнаке вредности.

Према алтернативном, здраворазумском мишљењу: у размени сви добијају – даје се мање, да би се добило више.

Милтон Фридман, највећи монетариста XX века, за ово мишљење каже: „Основна грешка у свим тим резоновањима је неспособност да се препозна да је оно што се назива профит или вишак прихода над расходима такође трошак.“

Фридманова тврдња почива на претпоставци да су трошак и корисност, опредмећени у роби, новчани еквиваленти.

На тој претпоставци почива данас владајућа монетарна теорија и политика крeдитног новца. Емитовањем новца у облику крeдита, ex ante је осигурана новчана еквивалентност трошкова и корисности.

Реална равнотежа, односно еквивалентност трошкова и корисности, може постојати само у стационарном друштву у коме се не мења достигнути ниво економске рационалности. Ако се ниво рационалности у друштву не мења, ниво производње, потрошње и размене остаје увек исти, па се не мења ни постојећа количина новца у друштву, односно, није потребна додатна количина новца (dM = 0). Сваки расход, трошак за једнога, истовремено је приход, добит за другога, па су расход и приход, односно трошак и добит, увек, по дефиницији, једнаки, те важи Фридманова тврдња.

Промена нивоа економске рационалности подразумева промену односа трошкова и корисности.

Пораст економске рационалности у сфери производње значи пораст производње уз непромењене трошкове, или исту производњу уз мање трошкове. Пораст економске рационалности у сфери потрошње значи пораст корисности из исте количине производа, или исту корисност из мање количине производа.

Пораст продуктивности рада, односно рационалности производње, изражава се у повећању производње, односно понуде а пораст рационалности потрошње у смањењу тражње (јер се иста количина производа користи дуже време, односно иста количина корисности, која подразумева исту дужину времена коришћења, добија из мање количине производа).

Вишак понуде над тражњом представља материјални супстрат вишка укупне суме корисности, која се може апсорбовати из дате производње, изнад укупне суме трошкова, који су уложени у дату производњу.

Материјални супстрат разлике између збира корисности и збира трошкова, тј. вишак понуде над тражњом, може бити реализован само уз помоћ додатне емисије новца и то некрeдитног новца, тј. новца који не потиче из трошкова него из пораста економске рационалности.

Укупан збир корисности састоји се из потребне корисности (која представља еквивалент трошковима уложеним у производе из којих ће се апсорбовати та корисност) и вишка корисности.

Вишак корисности, односно, разлика између збира корисности, која се остварује из друштвеног производа, и збира трошкова, уложених у тај друштвени прпизвод, може се реализовати само посредством доходака, који потичу из вишка корисности, односно из емисије некрeдитног новца (додатна количина новца = dM).

Укупна количина новца у друштву (М) састоји се из количине новца у оптицају (М1) и количине новца изван оптицаја (М2).

Количина новца у оптицају (М1) дата је једначином:

P = ниво цена = const.

Q = количина произведених добара

V = брзина оптицаја новца

Количина новца изван оптицаја (М2) састоји се из количине новца која се налази код произвођча и потиче од уштеда до којих је дошло смањењем трошкова, односно смањењем куповине средстава за производњу и радне снаге (акумулација = А), и количине новца која се налази код потрошача и потиче од уштеда до којих није дошло одрицањем од потрошње, него порастом рационалности потрошње и, на тој основи, смањењем куповине предмета потрошње (штедња = S).

……..

Укупна количина новца у друштву (М) једнака је:

Ако је количина новца у друштву (М) функција параметара стања економског системa Q, V, A i S, као аргумената, и константе P, онда је прираштај новца у друштву (dM) дат једначином:

Вредност друштвеног производа (DP) дата је једначином стања економског система:

M1V = PQ ; где M1V представља тражњу, а PQ понуду.

У стационарном друштву, у коме се не мења достигнути ниво рационалности, вредности у једначини су увек исте, односно вредност друштвеног производа једнака је: DP = PQ.

Ако се промени ниво економске рационалности у друштву, то ће се манифестовати у промени вредности параметара стања економског система, промени количине новца у друштву и промени вредности друштвеног производа.

Пораст економске рационалности одвија се кроз пораст рационалности производње и пораст рационалности потрошње.

Пораст рационалности производње остварује се или као повећање производње уз непромењене трошкове, што се изражава кроз пораст количине производа (прираштај dQ), или кроз одржање истог нивоа производње уз смањене трошкове, што се изражава кроз повећање количине новца изван оптицаја коју држе произвођачи, који су смањили трошкове, односно куповине средстава за производњу и радне снаге, и тако остварили уштеде (прираштај акумулације dA).

Пораст рационалности потрошње остварује се или уз повећање корисности, односно продужење времена коришћења, постојећих производа, што се изражава у смањењу тражње, односно кроз успорење брзине оптицаја новца (прираштај -dV), или уз остварење исте количине корисности из мање количине производа, што се изражава кроз пораст уштеда потрошача, односно пораст количине новца изван оптицаја, коју држе потрошачи, који су, на основу повећања рационалности потрошње, смањили тражњу, односно куповине предмета потрошње (прираштај штедње dS).

Пошто пораст економске рационалности доводи до тога да понуда премашује тражњу, једнакост понуде и тражње се поново успоставља, односно одржава, уз помоћ додатне емисије некрeдитног новца (dM), која представља новчани еквивалент пораста економске рационалности, односно новчани доходак из вишка корисности, који се додељује (поклања) организаторима производње, односно произвођачима, који имају потребу за вишком непродатих средстава за производњу и ангажовањем додатне (незапослене) радне снаге, и потрошачима, који имају потребу за вишком непродатих средстава за потрошњу, и тако обезбеђује реализација новог друшзвеног производа (NDP), увећаног за PdQ:

NDP = PQ + PdQ

Повећање колчине новца у оптицају, неопходно да се надокнади повлачење новца из оптицаја од стране произвођача, односно повећање уштеда произишло из смањења трошкова (пораст акумулације = dA), и повећање количине новца у оптицају, неопходно да се реализује повећана производње , заједно представљају произвођачки вишак, односно, вишак корисности који стварају произвођачи, као меру повећања рационалности производње.

Повећање количине новца у оптицају, неопходно да се надокнади повлачење новца из оптицаја од стране потрошача, односно, повећање уштеда потрошача произишло из смањења количине производа неопходних за одржавање достигнутог нивоа корисности (пораст штедње = dS), и повећање количине новца у оптицају неопходно да се компензује успорење брзине оптицаја новца заједно представљају потрошачки вишак, односно, вишак корисности који стварају потрошачи, као меру повећања рационалности потрошње.

……..

У вредности новог друштвеног производа, новчани доходак из произвођачког вишка завршава као профит произвођача (pf), а новчани доходак из потрошачког вишка надокнађује трошкове, куповином производа који се не могу продати, јер се доходак, зарађен из трошкова, делом повлачи у штедњу, а делом троши – или спорије или на плаћања која се не урачунавају у вредност друштвеног производа (чиме се успорава темпо реализације – означен као брзина оптицаја новца – друштвеног производа).

потрошачки вишак=

Збир новчаних трошкова (ZNT) произвођача једнак је вредности новог друштвеног производа умањеној за износ остварених профита:

Збир новчаних доходака у друштву, који су мера остварене текуће укупне корисности друштва, једнак је збиру доходака који су зарађени из збира трошкова произвођача и који су добијени из друштвеног вишка корисности.

Пошто је део дохотка из друштвеног вишка корисности, у вредности друштвеног произвођачког вишка, завршио као профит у вредности новог друштвеног производа, остаје да је збир новчаних доходака (ZND) друштва једнак збиру вредности новог друштвеног производа и друштвеног потрошачког вишка:

Са порастом економске рационалности, стварањем вишка корисности и емисијом некрeдитног новца, успоставља се глобална неједнакост трошкова и корисности, односно новчаних расхода и прихода. Ако се заустави пораст економске рационалности, исчезава вишак корисности, престаје емисија некрeдитног новца и престаје могућност квантитативног неподударања расхода и прихода, односно они поново постају еквивалентни. Својим индивидуалним напорима, појединачни привредни субјекти доприносе порасту економске рационалности и стварању вишка корисности. С друге стране, правилно одмереном емисијом некрeдитног новца, држава ствара неопходне услове да се вишак корисности реализује, као награда, за оне који га стварају, и задовољење потреба, оних који га користе.

Пораст економске рационалности који укључује смањење трошкова произвођача ( = real dA) и смањење трошкова потрошње ( = real dS) реализује се чувањем уштеђеног новца на посебним рачунима акумулације (dA) и штедње (dS), или, улагањем уштеђеног новца, као произвођачког крeдита из акумулације (dAC) и потрошачког крeдита из штедње (dSC), у повећање производње и потрошње, ако то доноси камату, односно, већи износ некрeдитног новца од износа који би био емитован да нема крeдита.

Ако се крeдит даје само из уштеђеног некрeдитног новца, нема ни крeдитног новца, ни крeдитно – монетарне политике.

Пошто пораст производње (PdQ) i пораст залиха непродатих производа због успорења брзине оптицаја новца (PdR=-M1dV заједно представљају вредност производа који се не могу продати (непродато = PdQ + PdR) заједно представљају вредност производа који се не могу продати (непродато = (dM1), док нова брзина оптицаја новца (V+dV) представља количник између продате робе (продато=PQ-PdR) и количине новца у оптицају (M1)

прираштај потребне количине некрeдитног новца у оптицају једнак је:

Ако се дневно евидентирају све продате (продато=prn) и непродате количине материјалних добара (непродато=npn), дневни прираштај некрeдитног новца у оптицају n – тог дана је:

Ако претпоставимо да је, дугорочно и глобално посматрано, к=const., континуирано (дневно) доливање некрeдитног новца у оптицај тече према диференцијалној једначини органског раста:

: некрeдитни новац у оптицају (M1B), tokom vremena (t ) u kojem se odvija progres čovečanstva (po stopi k) , raste kao početni kapital (M1A) koji se neprekidno ukamaćuje, a porast nekreдитnog novca u opticaju n- tog dana i u vremenu t (t=1=jedna godina)

Расподела дохотка из вишка корисности следи непосредно из емисије некрeдитног новца тако што држава ex post откупљује од произвођача вишак непродатих производа, или, ако је к познато и константно, ex ante дели некрeдитни новац потрошачима, по унапред утврђеном кључу (пензије, дечији додаци и сл.), колико допушта износ оствареног вишка.

Понуда представља нови друштвени производ (PQ+PdQ), а тражња је производ нове брзине оптицаја новца (V+dV) и непромењене количине новца у оптицају (M1).

……..


Ако дође до пада економске рационалности (смањења производње или повећања брзине оптицаја новца), понуда постаје мања од тражње, потребна количина некрeдитног новца у оптицају се смањује, dM1=-kM1 , па се некрeдитни новац мора повлачити из оптицаја, порезима који се не троше (као буџетски суфицит).

Емитовање или повлачење потребне колишине некрeдитног новца, према кретању економске рационалности, услов је стабилности тржишта и општег нивоа цена. Ако цене неких производа ипак расту, а других падају, а неки се производи чак не могу продати, само је знак у ком смеру треба мењати структуру производње.

Стварање вишка корисности омогућено је сталним порастом рационалности производње и потрошње а његова реализација развојем националне и светске трговине (која врши алокацију трошкова према минимуму трошкова и дистрибуцију корисности према максимуму корисности) и емисијом националног и светског некрeдитног новца.

Проблем светских дугова може и мора бити решен. Светске дугове треба отписати у износу који одговара светском вишку корисности. Сиромашне, презадужене земље имају право на удео у емисији светског некрeдитног новца из светског вишка корисности. Овај новац емитоваће светска емисиона установа, по одлуци скупштине земаља чланица, у складу са научним сазнањима.

Емисијом националног некрeдитног новца, укидају се порези из којих је досад алиментирана потрошња будућих корисника некрeдитног новца (пензионери, дечији додаци, социјална давања и сл.). Тиме се успоставља неравнотежа друштвених рачуна, којом се изражава појава вишка корисности (збир трошкова производње, за износ вишка корисности, мањи је од збира новчаних доходака).

Пошто без вишка корисности, односно емисије некрeдитног новца, није могућ напредак, а како економска теорија, и на њој засновани институционални оквир и економска (монетарна) политика не дозвољавају да се он легално изрази, вишак корисности (односно некрeдитни новац) се спонтано и стихијски изражава у различитим облицима. Сагласно економској теорији остварује се номинална равнотежа у друштвеним рачунима, уз истовремену реалну неравнотежу, потребну да се реализује бар део вишка корисности. То се остварује на следеће начине:

  • постоји бескрајна експанзија кредитног новца, по знатно вишој стопи од реалног раста производње, што изазива инфлацију;
  • дугови се опраштају (отписују), односно не враћају;
  • узима се нови дуг да би се вратио стари;
  • због инфлације дуг се обезвређује, односно, реално, не враћа у целости;
  • краткорочни дуг се претвара у дугорочни;
  • код дугорочног дуга, каматна стопа је реално негативна, тј. реално се емитује некредитни новац;
  • води се политика буџетског дефицита (кроз који се реализује вишак корисности);
  • уз сталну инфлацију и временско кашњење прихода иза расхода, постоји реалан дефицит буџета и код номиналне буџетске равнотеже;
  • води се политика јавног дуга, код које се вишак корисности прерушава у јавни дуг;
  • бескрајна експанзија јавног дуга, при чему се стари дуг враћа емисијом новог, или обезвређује кроз инфлацију, итд.

Сви ови стихијски и хаотични процеси доводе до тога да се не реализује стварно могући вишак корисности, чиме се благостање и прогрес човечанства ограничавају на ниво мањи од реално могућег. Наоружавањем, ратовима и економским кризама уништава се створени вишак корисности да би се удовољило догмама економске науке и продужила власт групама, које, стварањем крeдитног новца и путем крeдита, управљају читавим светом.

Сазрело је време и створени су услови да се обелодани ова истина, изврши реконструкција економске и монетарне теорије и политике, и инаугурише нови светски поредак заснован на емисији, националног и светског, некрeдитног новца, који може да обезбеди стабилан и брз развој, уз пуну запосленост и социјалну правду, света у целини и свих његових делова.

……..

ДОДАТАК:

МАТЕМАТИЧКА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ТЕОРИЈЕ НОВЦА

ЈЕДНАЧИНА СТАЊА ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА

PQ = MV

P = ниво цена = const. ; Q = количина производа ;

M = количина новца у оптицају ; V = брзина оптицаја новца ;
PQ = p1q1+p2q2+p3q3+….+pnqn

MV = m1v1+m2v2+m3v3+….+mnvn

p = цена појединог производа ;

q = количина појединог производа ;

m = вредност поједине новчанице у оптицају ;

v = брзина оптицаја поједине новчанице ;

……..

Аутор:Стојан Ненадовић

http://serbon.info/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: