Европска Унија, нити нас је икада хтела, нити нас хоће!


Крајем Априла 2000. године Стејт Департмент и Амерички Ентерпрајз Институт организовали су у Братислави конференцију о Балкану и проширењу NATO. Тој седници је присуствовао и Вили Вимер, тадашњи потпредседник скупштине OEBS, а пре тога је био секретар у Немачком Министарству одбране. Оно што је за Србију веома важно, тој седници су такође присуствовала и три политичара из Србије: Милан Пајевић, у својству спољнополитичког саветника странке Г17 плус, Александар Фатић, председник Центра за менаџмент у Београду, и Братислав Грубачић, директор и главни и одговорни уредник Београдског ВИП Преса.
Тада је донета одлука да се Србија „трајно искључи из Европског развоја“ што значи да Србија неће никад постати чланица EU, хтела то она или не, да се „што пре изврши међународно признање независности Косова“ и још доста тога, а да ће се у међувремену Србија замајавати „даљим интеграцијама“ давајући јој да стално испуњава „немогуће“ услове, како би се тако константно слабила и распарчавала. После те конференције Вили Вимер је Немачком канцелару Герхарду Шредеру упутио писмо са донетим одлукама са те седнице. То можете прочитати на доњем линку. То је Интервју који је Вили Вимер дао „Вечерњим Новостима“, а одлуке са те конференције осенчао сам црвеним словима:

Косово – живи песак
Линк ка страници

Прочитајте сада анализу свега тога аналитичара Александра Павића кога сте могли да видите и чујете у тексту:

Жиг звери – електронски логор!

……….

РЕАГОВАЊА – Александар Павић : Зашто наше „про-европске’’ странке прећуткују писмо Вилија Вимера Герхарду Шредеру?

Србија у виртуелној чекаоници

Након објаве „косовске независности’’, ћутање о овом документу и његово скривање од шире јавности у Србији потпуно је несхватљиво. Јер, ако се документ пажљиво прочита, „косовска независност’’ никако не значи и крај српских искушења и крај конфликата на овом тлу thumb_dr-aleksandar-pavic-rusi_rristic190308.jpg

Глас јавности је јуче објавио писмо које је Вили Вимер, тадашњи председник Парламентарне скупштине OEBSа упутио Герхарду Шредеру, немачком канцелару. У најновијем издању часописа Нова политичка мисао ово писмо је коментарисао Александар Павић. Редакција Гласа је одлучила да и тај коментар, уз сагласност аутора, објави у целини.

Пре више од годину дана (8.2.2007.), НИН је објавио, у преводу Николе Живковића, писмо Вилија Вимера, тадашњег потпредседника Парламентарне скупштине OEBSа, упућено 2. маја 2000. тадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру. У том писму, у ствари извештају, са једне међународне конференције на веома високом нивоу, јасно је као дан изложено зашто Американци сматрају да треба ‘’што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово ‘’, зашто је бомбардована СРЈ и, напокон, зашто Србија никад не може да постане члан EU. Саопштено је, наиме, да ће Србија бити ‘’трајно искључена из европског развоја’’, ‘’вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства SAD’’ на њеном тлу.

Који су нам правци збиља отворени

У интервјуу датом Вечерњим новостима шест дана пре смрти, Зоран Ђинђић је, између осталог, рекао да му се чинило да је начело ‘’слаба Србија – јака Југославија’’ сада замењено начелом ‘’слаба Србија – јак Балкан’’. То се управо и поклапа са евроатлантском визијом овог дела Европе, онако како то преноси Вили Вимер. За Ђинђића то није било прихватљиво. Да ли је то прихватљиво за све његове ‘’наследнике’’? Да ли мисле да треба да се с том судбином миримо, и да и даље наставимо ‘’политику (вечне) чекаонице’’, где се, изгледа, једино чека неки недефинисани европски Годо, док нам многи други возови пролазе? Или сви већ једном треба да се суочимо с реалношћу која се на овим просторима понавља већ вековима: да је сваком завојевачу овог дела Европе одговарала слаба – или чак, боље, никаква – Србија, и да се у данашња времена ништа није променило. И да реално погледамо шта нам је чинити и који су нам правци збиља отворени?

Питања без одговора
Питање које се одмах намеће је следеће: ако су челници странака садашње владајуће коалиције у Србији знали за садржај овог писма – а морали су с њим бити упознати бар од НИН-овог објављивања, тј. пре нешто више од годину дана – зашто су наставили да замајавају српску јавност са причама о ‘’евроинтеграцијама’’? Зашто бар нису српску јавност упознали са реалним, можда несавладивим тешкоћама које стоје на ‘’европском путу’’ Србије? (При том је чудно што ни садашња скупштинска опозиција, са можда једним или два појединачна изузетка, није искористила прилику и ‘’пробила уши’’ јавности наводима из овог документа који им је, као декларисаним ‘’евроскептицима’’, дошао као дар са неба.)

Ко год мисли да наша дипломатија, са овим документом у рукама, није могла ништа да уради, вара се. Могли смо, још много раније, да 1) директно суочимо EU челнике с њим и да питамо да ли EU и даље стоји на тим становиштима, чак и после уклањања Слободана Милошевића са власти у Србији; 2) у одсуству негативног или јасног одговора на претходно питање, могли смо много раније да објавимо да сматрамо да се Србији не нуди јасна и извесна ‘’европска перспектива’’ и да се на време окренемо алтернативама, наравно, објављујући у исто време став да никада нећемо признати косовску независност.

Може се претпоставити да је у нашем државном врху било и оних који су гајили наду да се политика ‘’трајног искључивања Србије из европског правног поретка’’ може променити, тј. да ће, ипак некако, ‘’Европа наћи свој глас’’ и смогнути снаге да се одупре притисцима SAD. Можда је за таква надања било и основа – иако EU до дан-данас никада, упркос реторици, није понудила Србији ‘’јасну европску перспективу’’, већ је непрекидно Србији испостављала услове који се не могу доказиво испунити, што опет потврђује кључни закључак Вилија Вимера о ‘’трајном искључивању Србије’’. Било како било, након објаве ‘’косовске независности’’, ћутање о овом документу и његово скривање од шире јавности у Србији потпуно је несхватљиво. Јер, ако се документ пажљиво прочита, ‘’ косовска независност’’ никако не значи и крај српских искушења и крај конфликата на овом тлу. Јер, на пример, да парафразирамо, има још народа, чије право на самоопредељење надилази сваку другу одредбу међународног права.

Копајући по линковима које је Никола Живковић у НИН-у приложио, може се видети да су поменутој конференцији присуствовала и три лица из Србије: Милан Пајевић, у својству спољнополитичког саветника странке Г17 плус, Александар Фатић, председник Центра за менаџмент у Београду, и Братислав Грубачић, директор и главни и одговорни уредник београдског ВИП Преса. И овде се отвара битно питање: зашто нико од њих није упознао јавност Србије са током конференције и њеним, за Србију, судбинским закључцима? Да ли се њихово прећуткивање може тумачити и као њихова сагласност или саучешће, што би, у том случају, био акт раван велеиздаји? Да ли је, пак, у питању била брига за очување сопствених, угодних позиција у евроатлантској меки фондова и дневница – што се опет своди на исто? Или су и они, попут Вимера, написали извештаје који су гурнути на медијску маргину? Дужни су да нам дају задовољавајући одговор или смо слободни да доносимо сопствене закључке.
Посебно је занимљив г. Пајевић, функционер странке Г17 плус која је чинила битан део свих влада од 2000. године, па до данас, и која се можда и најгласније истиче у повицима да ‘’Европа нема алтернативу’’. Дакле, ако је високи званичник ове странке имао увид у закључке поменуте конференције, зашто се његова странка већ осам година прави као да они не постоје?

И на којим основама странка Г17 плус и даље инсистира на политици ‘’евроинтеграција’’, упркос чињеници да је један од највиших европских званичника јасно назначио да за Србију никаква ‘’европска перспектива’’ не постоји? Или можда Г17 плус има аргументе који би ту тврдњу оповргли? Ако их има, дужна је да их представи. А ако нема, и сама је саучесник у издаји земље.
Ово, међутим, ни на који начин не амнестира ни ДС, чији су челници сигурно имали увид у Вимерово писмо уназад бар годину дана – мада је тешко замисливо, ако не и оптужујуће по њихову способност да воде државу да за њега нису знали и пре, поготову имајући у виду јаке немачке везе које је Зоран Ђинђић гајио. Како, дакле, имајући у виду садржај Вимеровог писма, може ДС да српском бирачком телу (и даље) обећава ‘’европску перспективу’’? Постоје само два одговора: или је по среди невероватна необавештеност и неспособност, или су челници те странке плаћени лобисти одређених међународних кругова, којима је циљ да се Србија што дуже држи у зависности од EU, док јој се отима парче по парче територије и купују ресурси – да се ‘’Власи не би случајно досетили’’ и можда чак окренули свој поглед и своје снаге у неком другом правцу (на пример, ка Истоку).

Да је то далеко од немогућег, потврђује нам и историјско искуство с почетка 20. века, када је један део српске политичке врхушке свесно и намерно (за разне врсте надокнади) везивао Србију вештачком зависношћу за Аустроугарску – све док царински рат није показао да чак и моћна империја на западу ипак ‘’има алтернативу’’, и да Србија може веома добро да послује и са другима.

Неискоришћен адут
Шта рећи за ДСС? Зашто Вимерово писмо није, бар пре годину дана, употребила као адут у својој скепси према намерама EU? Зашто није искористила свој приступ медијима да обавести српско бирачко тело о озбиљним, можда несавладивим препрекама ка чланству Србије у EU које Вимер разоткрива и, можда, покренула јавну дебату на ту тему, од које је могла да има само страначку корист? Зар то не би био јак аргумент за приближавање Русији, или бар отварање ка остатку великог света који се не налази на Западу? Зар то не би био адут у било којим преговорима са EU, начин да се много раније ствари истерају на чистац? Ако су се, пак, гајиле наде, током косовских преговора, да се нешто код EU може ипак променити у погледу на Србију, зар није бар сад крајње време да се ова ствар изнесе на чистину, и то не путем било каквих референдума, већ са јасним, поштеним саопштавањем нацији да нас – у недостатку доказа који говоре супротно – EU уопште и неће, и да је избор ‘’за или против уласка у EU’’ заправо лажан и непостојећи?

На крају, шта ЛДП каже на садржај Вимеровог писма? Да ли Европа и даље ‘’нема алтернативу’’? С обзиром на то да је део имиџа ове странке њен ‘’бескомпромисни реализам’’, да ли је за Србију, у светлу не само Вимеровог писма већ и свих дешавања у протеклих 8 година, која су више него потврдила аутентичност његовог извештавања и тумачења и даље ‘’реално’’ да се упиње ка ‘’евроинтеграцијама’’ ако је очигледно да амерички-доминирана EU Србију једноставно неће?
Условљавања
Мора се рећи и то да је, у протеклих 8 година, EU Србију ставила у врло незгодан положај условљавањем ‘’даљих интеграција’’ хапшењем хашких оптуженика, највише зато што није доказиво да се сви они могу чак и лоцирати, а камоли ухапсити. Међутим, у контексту Вимеровог писма, лако се долази до закључка да је постављање ‘’немогућег’’ услова Србији врло лако могла бити свесна и намерна политика EU, како би се Србија што успешније анестезирала и што касније схватила да се, заправо, налази ‘’изван европског развоја’’, попут жабе која се кува на тихој ватри. Одговорност целокупног досовског поретка од 2000.године до данас лежи у следећем: 1) ако су знали да се услови EU не могу испунити, зашто нацију нису на време обавестили? 2) ако су сматрали да се услови EU ипак могу испунити – зашто их онда нису испунили? 3) ако, пак, нису могли да их испуне (страх од побуне у МУП, Војсци, службама, итд.), зашто бар нису поштено то саопштили и народу и EU? Или је дати оставку већа трагедија од пропасти земље?

Има ли и једне политичке групације која је спремна да отвори ово питање без увијања, да отворено обавести нацију да, према свим расположивим доказима, никаква ‘’европска перспектива’’ не постоји? Или је напокон дошло време да се направи нешто ново? Јер живот стварно више не може да чека, поготову не у виртуелним чекаоницама, са виртуелним границама, виртуелном војском, виртуелним политичким дебатама.
……….
Текст је преузет из Гласа Јавности

Савршено тачна анализа и закључак, само мислим да је господин Павић исувише коректан према нашем комплетном „опозиционом“ и „позиционом“ политичком шљаму..!
Нико не може да ме убеди да ово лидери свих странака нису знали,али..
Видео сам идиоте и идиоте у животу, али овакве идиоте, који 8 година ћуте о свему што нам се спрема и поврх тога да народу тако упорно испирају мозак „евроатланским интеграцијама“ и „EU“ рајем, нисам могао ни да замислим да уопште постоје…!

Избори у Мају
Ако нам сада ова сазнања, као и овај последњи Ђинђићев интервју нису довољни да се организујемо као народ и смислимо неки начин да сменимо сву ову свестраначку политичку багру и доведемо неке нове људе на власт, часне и поштене, онда нама Србима више никакав облик организованости неће помоћи…

Шанса још постоји, Боже помози….!

Амин!

П.С. Линкови где се могу видети оригинали Вимеровог писма Шредеру:
http://www.uni-kassel.de/fb5/frieden/themen/NATO-Krieg/wimmer-rupp.html
http://www.nato-tribunal.de/blaetter_wimmer.pdf
Оригинално писмо у pdf-у

4 реаговања to “Европска Унија, нити нас је икада хтела, нити нас хоће!”

  1. I. Says:

    Uveri te se o istini EU

  2. I. Says:

    Nemoras da objavljujes
    napravi mi grupu o neohilima annunakima i drugim slicnostima
    ili me na skype nadji fox-nis


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: