Великани поезије


Рецитали песама у аудио mp3 формату су од
Радета Шербеџије, осим задњег.
Прво иде текст песме и на крају сваке песме рецитал…

Узалуд је будим (Бранко Миљковић)

Будим је
због сунца
које објашњава себе биљкама

Због неба
разапетог између прстију

Будим је због речи које пеку грло
Волим је ушима…

Треба ићи до краја света
и наћи росу на трави…

Будим је због далеких ствари
које личе на ове овде…

Због људи
који без чела и имена
пролазе улицом

Због анонимних речи
тргова
Будим је због мануфактурних пејзажа
јавних паркова

Будим је због ове наше планете
која ће можда бити мина
у раскрвављеном небу

Због осмеха у камену
другова заспалих између две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром!

Моја љубав
пуна других
је део зоре коју будим

Будим је због зоре
због љубави
због себе

због других…

Будим је
мада је то узалудније неголи дозивати птицу заувек слетелу

Сигурно је рекла:
нека ме тражи
и види
да ме немa

Та жена са рукама детета
коју волим
То дете које је заспало
не обрисавши сузе које будим…

Узалуд
узалуд
узалуд…

Узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова

Узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да је кажу
узалуд је будим

Ти знаш
вода протиче
али не каже ништа….

Узалуд је будим

Треба обећати
изгубљеном имену
нечије лице
у песку

Ако није тако
одсеците ми руке
и претворите ме
у камен!


Скини поему

Барбара (Жак Превер)

Сети се Барбара, без престанка је кишило
над брестом тога дана, а ти си ходала насмејана
прокисла, радосна, очарана, под кишом
сети се Барбара, без престанка је кишило над брестом
а ја сам те срео у улици Сијама
смешила си се, и ја сам се смешио
ти коју нисам познавао,
ти која ме ниси познавала
сети се

сети се тога дана
не заборави

неки човек је стајао у трему и
викнуо твоје име, Барбара
а ти си по киши к њему потрчала
радосна, прокисла, очарана
у његов загрљај пала

сети се тога Барбара,
не љути се што ти говорим ти
ја кажем ти свима које волим
чак и онима које сам једном видео
ја кажем ти онима који се воле
чак и онима које нисам упознао.

сети се Барбара и не заборави
ту кишу мудру и сретну, на своме лицу сретном
над овим градом сретним
ту кишу изнад мора и изнад арсенала
ту кису сто је пала на брод из Цезана

oх, Барбара рат је је свињарија велика и шта је са собом сада
под кишом канонада огња, крви и челика

а онај који те је грлио, заљубљено
је ли умро,
нестао,
или још увек живи…..

ох, Барбара
без престанка киши над Брестом
једнако као и тада

али то није исто, и све је срушено
то су поротне кише, страшне и неутешне
то није олуја више од огња, крви и челика
то су напросто облаци
што као псета цркавају
као псета што нестају у млазу воде
над брестом
да труну негде далеко, далеко, далеко од бреста
од кога ништа не оста…


Скини поему

Заборави (Раде Шербеџија)

Ако ме сретнеш негдје у градовима страним,
По којима се мувам у посљедње вријеме,
Сретни ме,
Као да ме срећес први пут.
Нисмо ли се ми већ негдје видјели,
Кажи…
и заборави.

Заборави
дане које смо некада заједно…,
И ноћи заборави…
Градове којима смо мијењали имена,
И уцртавали у карте само нама доступне…

Онај хлад под маслинама у нашој ували,
ували мирних вода.
Оток наш
и име брода пјесника
који нас је тамо носио…

Заборави да си икада рекла да ме волиш,
И како се никада,
никада,
нећемо растати.

Треба заборавити наслове књига
Које смо заједно читали,
Филмове које смо гледали,
Хемфри Богарта и Казабланку,
Нарочито заборави…

Улицу дивљих кестенова
с почетка Тушканца….

И онај наш пољубац на киши
За кога би знала рећи:
„Никада нећу заборавити“.
Молим те заборави…

И када ти кажем да заборавиш,
Кажем ти то зато што те волим
Кажем ти то без горчине,

Отвори очи љубави,
Нашим градом прошли су тенкови.
Однијели су собом све што смо били,
Знали…
Имали…
Зато… Заборави.

Чему сјећања …?
Погледај како трешња у твоме врту,
Изнова цвјета свакога прољећа.
Насмијеши се јутру које долази,
Загрли бјелину нових дана
и заборави.

Касно је већ драгана,
хоћу да кажем, зрели смо људи,
То јест, нисмо више дјеца

И знам да није лако,
И знам да можда и боли…
али покушај,
Молим те,
покушај.
Заборави…

И ако ме сретнеш негдје у градовима страним,
По којима се мувам у посљедње вријеме,
Сретни ме,
као да ме срећеш први пут;
„Хеј, нисмо ли се ми већ негдје видјели?“
Кажи…
и заборави…


Скини поему

Неостварени снови моји (Ладислав Прежигало)

Замишљах те такву
какву те никад љубио нисам…
А љубио сам вјеровања…
уз сва та сјетна открића
у којима се љубав клања
мору суза неистинитих прича…

Замишљах љубав
какву још никад не љубих…
А љубио сам хтјења…
И живот за којим тако жуђах
преко тако оштрих мисли
преко тако крутог стјења…

Замишљах живот
каквог желим живети и чути…
Бјеху све то само жеље
које нитко и не слути…
у љубави која срце чупа
и срећу са мислима меље…

Ал не видиш притом
како лупа
стварни облик једне жеље…

Замишљах те такву…..

Скини поему

Објављено у Поезија. Ознаке: , , . Коментари су искључени на Великани поезије
%d bloggers like this: