Психологија езотеричног


ОШО
Ошо

Садржај говори сам за себе: Унутрашња револуција; Мистерија мeдитације; Секс, Љубав и Молитва; Три корака ка Божанском; Кундалини јога; Повратак Коренима; Езотеричне Игре; Подстрекачи Раста; Психологија Снова; Превазилажење Седам Тела; Прозори Божанског; Уравнотежавање Рационалног и Ирационалног.

психологија езотеричног
http://www.esotheria.com/

Одломак из књиге:

I

Природни аутоматски процес еволуције завршава се са човеком. Човек је последњи производ несвесне еволуције. Са човеком започиње свесна еволуција. Много тога би требало имати на уму. Као прво, несвесна еволуција је механичка и природна. Она се одвија сама по себи. Захваљујући овој врсти еволуције развија се свест. Међутим, у тренутку кад се свест појави зауставља се несвесна еволуција будући да је испунила своју сврху. Несвесна еволуција је неопходна само до тренутка док се не развије свест. Човек је постао свестан. Он је на неки начин трансцендирао природу. Сада природа више не може да учини ништа; појавио се последњи производ који је природна еволуција могла да оствари. Сада је на човеку да слободно одлучује хоће ли да се развија или неће.

Друго, несвесна еволуција је колективна појава, али у тренутку кад еволуција постане свесна она постаје и индивидуална. Никаква колективна, аутоматска еволуција не иде даље од људске врсте. Од тог тренутка еволуција постаје индивидуални процес. Свест ствара индивидуалност. Нема индивидуалности док се не развије свест. Постоји само врста али не и индивидуалност.

Све док је еволуција несвесна она је аутоматски процес; око тога нема никакве неизвесности. Све се одвијају у складу са законом узрока и последице. Постојање је механичко и извесно. Међутим, са човеком, са свешћу јавља се и неизвесност. Сада више ништа није извесно. До еволуције ће доћи или неће. Могућност постоји, али одлуку може донети искључиво сваки појединац. Зато је тескоба појава својствена човеку. Ниже врсте не знају за тескобу будући да на тим нивоима нема избора. Све се одвија онако како мора. Нема избора па нема ни оног ко бира, а кад изостане избор немогуће је осећање тескобе. Ко ће осећати тескобу? Ко ће осећати напетост?

Тескоба прати могућност избора као сенка. Сада о свему мора да се доноси одлука; све постаје свесни напор. Ви сами сте одговорни. Ако доживите неуспех, неуспех је ваш. То је ваша одговорност. Ако успете, ви сте успели. То је опет ваша одговорност. И свака одлука је у извесном смислу последња. Не можете је поништити, не можете је заборавити, не можете је изиграти. Ваш избор постаје ваша судбина. Он ће остати уз вас и постати део вас; не можете га порећи. Међутим, ваш избор је увек коцка. Сваки избор учињен је у тами будући да ништа није извесно.

Зато човек пати од тескобе. Осећање тескобе га прожима до саме сржи. Оно што га мучи је следеће: бити или не бити? учинити или не учинити? урадити ово или урадити оно? „Не одлучити“ није могуће. Уколико не одлучите значи да сте одабрали да се не одлучите; и то је избор. Тако сте приморани на избор; није вам допуштено да се не одлучите. Не донети одлуку имаће исти учинак као и свака друга одлука.

Достојанство, лепоту и славу човека чини његова свест. Али, свест је и његово бреме. Слава и бреме се удружују оног тренутка кад постанете свесни. Сваки корак је кретање између тога двога. Са човеком се појавио избор и свесна индивидуалност. Можете да се развијате, али ваша еволуција представља подухват појединца. Можете да се развијате тако да постанете буда, а можете и да не донесете такву одлуку. Избор је ваш.

Постоје, према томе, две врсте еволуције: колективна еволуција и индивидуална, свесна еволуција. „Еволуција“ подразумева несвесни колективни напредак, зато је боље да се кад је реч о човеку користи појам „револуција“.

Са човеком револуција постаје могућа.

Револуција, у смислу у коме ја овде користим ту реч, значи свестан индивидуални напор у правцу еволуције. Она представља врхунац индивидуалне одговорности. Сами сте одговорни за своју еволуцију. Човек обично покушава да побегне од одговорности за властиту еволуцију, од одговорности слободног избора. Постоји велики страх од слободе. Када сте роб одговорност за ваш „ивот није ваша; одговоран је неко други. Зато је у неку руку робовање веома угодно. Не постоји бреме. У том смислу робовање представља слободу: слободу од свесног избора.

Оног тренутка када постанете потпуно слободни морате и да доносите властите одлуке. Нико вас не приморава да било шта учините; све могућности су вам отворене. Тада почиње борба са умом. И човек почиње да се плаши слободе.

Део привлачности идеологија као што су комунизам или фашизам је у томе што обезбеђују бекство од индивидуалне слободе и избегавање индивидуалне одговорности. Бреме одговорности се скида са појединца; одговорно постаје друштво. Уколико нешто не испадне како треба увек можете да уперите прстом на државу, организацију. Човек постаје само део колективне структуре. Међутим, порицањем индивидуалне слободе фашизам и комунизам поричу такође и могућност људске еволуције. То је узмицање од велике могућности коју нуди револуција: потпуни преображај људских бића. Узмицањем уништавате могућност да постигнете оно врхунско. Ви се враћате назад; поново се сводите на животињу.

По мени, даља еволуција је могућа само уз индивидуалну одговорност. Ви сте једино одговорни! Та одговорност је велики прерушени благослов. Индивидуалну одговорност прати борба која на крају води ка свесности без избора.

Стари образац несвесне еволуције за нас је завршен. Ви можете да му се поново вратите, али не можете у њему да се задржите. Ваше биће ће се побунити. Човек је постао свестан; он мора остати свестан. Нема другог пута.

Философи као што је Ауробиндо веома су привлачни за све склоне бекству. Они говоре да је колективна еволуција могућа. Божанско ће се спустити и сви ће постати просветљени. Ја, међутим, сматрам да то није могуће. Па чак иако се чини могућим не исплати се. Ако се просветлите не улажући властити индивидуални напор, онда је такво просветљење безвредно. Оно вам неће пружити усхићење које крунише напор. Биће прихваћено само здраво за готово као што су ваше очи, руке, систем за дисање. То су дивни благослови, али их заправо нико не цени, не поштује.

Једног дана се можете родити просветљени као што обећава Ауробиндо. То неће имати никакву вредност. Имаћете много, али пошто сте то добили без напора, без муке, неће вам ништа значити; његов значај ће бити изгубљен. Нужан је свестан напор. Постигнуће није у тој мери значајно колико је то сам напор. Напор му даје смисао, борба значај.

По мом схватању просветљење остварено колективно, несвесно, као божански дар, не само да је немогуће већ исто тако и безначајно. Морате се борити за просветљење. Захваљујући борби развијате способност да видите и осетите и очувате блаженство које ћете осетити.

Несвесна еволуција се завршава а свесна еволуција револуција започиње са човеком. Међутим, свесна еволуција не мора неминовно да започне у сваком појединцу. До ње долази само ако ви сами одлучите да је покренете. Уколико се на њу не одлучите а већина људи доноси управо такву одлуку ви улазите у веома напето стање. Данашње човечанство је у следећем стању: нема куд да иде, нема шта да постигне. Ништа сада не може да се постигне без свесног напора. Не можете да се вратите назад у стање несвесности. Врата су затворена; мост је срушен.

Свесни избор да се развијате представља велику пустоловину, једину пустоловину која постоји за људско биће. Пут је врлетан; неминовно је такав. Неминовно је да на том путу буде грешака, неуспеха, будући да ништа није извесно. Такве околности у уму рађају напетост. Ви не знате где сте, не знате куда идете. Изгубили сте свој идентитет. Околности могу бити такве да изазову самоубилачко расположење.

Самоубиство је појава везана за човека; она се јавља заједно са могућношћу човека да бира. Животиње не могу да изврше самоубиство, будући да је немогуће да свесно одаберу смрт. Рођење је несвесно, смрт је несвесна. Међутим, са човеком човеком који не зна, човеком који се није развио постаје могуће: способност да се одабере смрт. Ваше рођење није ваш избор. Што се вашег рођења тиче ви сте у рукама несвесне еволуције. У ствари, ваше рођење није чак ни догађај везан за човека.

Оно је по природи животињско, будући да није ваш избор. Човечанство настаје тек са избором. Међутим, ви можете да одаберете своју смрт коначни чин. Самоубиство зато постаје искључиво људски чин. А уколико не одаберете свесну еволуцију, велика је вероватноћа да ћете се одлучити да извршите самоубиство. Можда нећете имати храбрости да активно извршите самоубиство, али ћете пролазити кроз спори, продужени процес самоубиства чежње, ишчекивања да умрете.

Не можете пренети одговорност за вашу еволуцију на неког другог. Прихватање такве околности даје вам снагу. Корачате на путу раста, развоја. Стварамо богове или налазимо прибежиште код гуруа, како не би морали да сносимо одговорност за властите животе, за властиту еволуцију. Покушавамо да одговорност преместимо на неко друго место, подаље од нас. Ако нисмо у стању да прихватимо неког бога или гуруа, онда покушавамо да побегнемо од одговорности користећи опојна средства или дроге, прибегавајући било чему што ће нас учинити несвесним. Међутим, ти покушаји порицања одговорности су бесмислени, незрели, детињасти. Они само одлажу проблем; они нису решење. Можете одлагати до смрти, али проблем ће остати и даље а ваше следеће рођење ће се наставити на исти начин.

Кад постанете свесни да сте једино ви одговорни, ниједна врста несвесности вам неће пружити уточиште. Покушај бекства била би лудост, будући да је одговорност изванредна прилика за еволуцију. Из борбе до које долази може се развити нешто ново. Постати свестан значи знати да све зависи од вас. Чак и ваш бог зависи од вас будући да га је створила ваша машта.

На крају је све део вас и ви сте за то одговорни. Не постоји нико ко ће чути ваша извињења; не постоје судови којима можете да уложите жалбу, одговорност је само ваша. Сами сте, потпуно сами. То се мора веома јасно схватити. У тренутку кад неко постане свестан он остаје сам. Што развијенија свест то развијенија и свесност да сте сами. Зато не бежите од те чињенице у друштво, међу пријатеље, у организације, масу. Не бежите од тога! То је дивна појава: цео процес еволуције се креће у том правцу.

Свест је дошла до тачке кад знате да сте сами. А само у самоћи можете да постигнете просветљење. Нисам рекао усамљеност. Осећање усамљености је осећање које се јавља кад се бежи од самоће, кад не постоји спремност да се прихвати самоћа. Ако не прихватате самоћу, осетићете се усамљено. Тада ћете наћи неку групу или неко опојно средство које ће омогућити да заборавите. Усамљеност ће створити сопствену магију заборавности. Уколико можете да будете сами макар само и на тренутак, потпуно сами, его ће умрети; „Ја“ ће умрети. Ви ћете експлодирати: неће вас више бити. Его не може да буде сам. Он може постојати само у односу са другима. Сваки пут кад сте сами догађа се чудо. Его постаје слаб. Не може више да живи дуго. Ако сте довољно храбри да будете сами постепено ћете се ослободити ега.

Самоћа је крајње свестан и вољан чин, у већој мери вољан него што је то самоубиство, зато што его не може да постоји сам, али може да постоји код је у питању самоубиство. Себични људи су склонији самоубиству.

Самоубиство је увек у вези са неким другим; то никад није чин самоће.

Его неће патити код самоубиства. Напротив, биће далеко израженији.

Ући ће у ново рођење са већом снагом.

Самоћа уздрмава его. Нема ослонца па не може да постоји. Ако сте спремни да будете сами, истрајно сами, да не бежите нити узмакнете, већ да једноставно прихватите чињеницу самоће као такву самоћа ће прерасти у изванредну прилику. Онда сте налик семену које садржи огромне могућности. Али запамтите, семе мора себе да разори да би биљка израсла. Его је семе, могућност. Ако се разбије, рађа се божанско. Божанско није ни „ја“ ни „ти“, то је једно. Кроз самоћу доспевате до јединства.

Можете створити лажне замене за јединство. Хиндуси постају јединство, хришћани постају јединство, Мухамеданци постају јединство, Индија је јединство, Кина је јединство. То су само замене за јединство. Јединство се остварује само потпуном самоћом.

Маса људи може себе називати јединство, међутим, јединство је увек супротно нечем другом. Будући да сте у маси, можете да се опустите. Нисте више одговорни. Нећете сами спалити џамију, нећете разорити храм, али као део масе то можете да учините јер сада нисте појединачно одговорни. Свако је одговоран, па тако нико појединачно није одговоран. Не постоји индивидуална свест, већ само групна свест. У маси назадујете и постајете налик животињи.

Маса је лажна замена за осећање јединства. Ко је свестан околности, свестан своје одговорности као људског бића, свестан тешког мучног задатка који вас прати будући да сте људско биће, неће изабрати ниједну лажну замену. Он живи са чињеницама онаквим какве јесу; он не ствара никакве лажне претпоставке. Ваше вере и ваше политичке идеологије су само лажне претпоставке које стварају заблуду о осећању јединства.

Јединство се јавља тек онда кад нестане его, а его може да да престане да постоји само кад сте потпуно сами. Кад сте сасвим сами, кад вас нема. Сам тај тренутак је тренутак експлозије. Експлодирате у бесконачност. То и само то је еволуција. Називам то револуцијом будући да се не одвија несвесно. Можете да се ослободите ега или не. Све зависи од вас. Бити сам је једина стварна револуција. Потребно је много храбрости.

Само је Буда сам, само је Христ сам или Махавира. Нису они напустили своје породице, напустили свет. Изгледа тако али није. Нису они у негативном смислу напустили нешто. Чин је био позитиван; то је било кретање ка самоћи. Они нису одлазили. Они су били у потрази за потпуном самоћом. Свеколико трагање усмерено је ка том тренутку експлозије кад је неко сам. У самоћи је блаженство. И само тада се постиже просветљење. Не можемо да будемо сами, други не могу да буду сами, зато стварамо групе, породице, друштва, народе. Сви народи, све породице, све групе чине кукавице, чине они који нису довољно храбри да буду сами.

Права храброст је храброст да се буде сам. То значи свесно остварење чињенице да сте сами и да не може бити другачије. Себе можете или да заваравате или да живите са том чињеницом. Можете да наставите да се заваравате кроз животе и животе, али ћете се само кретати у зачарам кругу. Само ако можете да живите са том чињеницом самоће круг се разбија и ви стижете до средишта. То средиште је средиште божанског, целине, светости. Не могу да појмим то време када ће свако људско биће бити у стању да оствари то као своје прирођено право.

То је немогуће.

Свест је индивидуална. Само је несвесност колективна. Људско биће је стигла до те тачке свести кад је постало појединац. Не постоји човечанство као такво; постоје само појединачна људска бића. Свако људско биће мора да схвати властиту индивидуалност и одговорност коју сноси за њу. Прва ствар коју морамо да учинимо јесте да самоћу прихватимо као основну чињеницу и научимо да живимо са њом. Не смемо да стварамо лажне претпоставке. Ако стварате лажне претпоставке никада нећете бити у стању да сазнате истину. Лажне претпоставке су пројектоване, створене, одгајане истине које вас спречавају да спознате оно што јесте. Живите са чињеницом да сте сами. Ако можете да живите са том чињеницом, ако нема лажних претпоставки између вас и те чињенице, онда ће вам се открити истина. Свака чињеница ако се дубље у њу продре, открива истину.

Зато живите са чињеницом да сте одговорни, са чињеницом да сте сами.

Ако можете да живите са том чињеницом експлозија ће се догодити.

То је мучно, али је то једини пут. Кроз тешкоће, прихватање ове истине ви ћете досегнути тачку експлозије. Само ће тада постојати блаженство.

Ако све добијете готово то онда губи на вредности будући да није стечено властитом заслугом. Бићете неспособни да осетите блаженство. Та способност је искључиво плод дисциплине.

Ако можете да живите са чињеницом да сте одговорни за себе, дисциплина ће услeдити аутоматски. Кад сносите потпуну одговорност за себе, неминовно сте дисциплиновани. Међутим, дисциплина није нешто што вам се намеће споља. Она долази изнутра. Будући да сносите потпуну одговорност за себе, сваки ваш корак ће бити дисциплинован. Нећете бити у стању чак ниједну реч да изговорите неодговорно. Ако сте свесни властите самоће, бићете свесни и патње других. Тада нећете бити у стању да учините ништа неодговорно, јер више не осећате одговорност само према себи већ и према другима. Ако можете да живите са чињеницом да сте сами, знаћете да су сви сами. Син зна да је отац сам; муж зна да је жена сама. Кад то схватите, није могуће да не будете саосећајни.

Живети прихватајући чињенице је једина јога, једина дисциплина.

Кад постанете потпуно свесни положаја људске врсте постаћете и побожни. Постаћете господар себе самог. Али уздржаност која то прати није уздржаност аскете. Она није изнуђена, није ружна. Та уздржаност је естетска. Осећате да је то једино могуће, да не можете да поступате другачије. Одричете се тада ствари; постајете непосесивни.

Потреба за поседовањем је потреба да се не буде сам. Човек не може да буде сам па тражи друштво. Међутим, не може да нађе друштво других људи и тада, уместо тога, тражи друштво ствари. Живети са женом је тешко, живети са аутомобилом није тако тешко. На крају је посесивност усмерена на ствари.

Можда ћете чак покушавати да људе претварате у ствари. Покушавате да их укалупите на такав начин да изгубе своју личност, своју индивидуалност.

Жена је ствар није личност, муж је ствар није личност.

Ако постанете свесни своје самоће онда постајете свесни и самоће других.

Знаћете да је покушај да се други поседује злоупотреба. Никада се не одричете у позитивном смислу. Одрицање постаје негативна сенка ваше самоће. Постајете непосесивни. Тада сте љубавник, а не муж, не жена.

Не-посесивност прати саосећање и уздржљивост. Постајете безазлени.

Не можете да будете безазлени уколико поричете животне чињенице; тада постајете препредени. Заваравате себе и друге. Али ако сте довољно храбри да живите са чињеницама онаквим какве јесу, онда постајете безазлени. Та безазленост није одгојена. Ви јесте: безазлени.

По мени, безазленост је оно што је потребно постићи. Будите безазлени и божанско блаженство ће се увек изливати на вас. Безазленост је способност примања, безазленост је бити део божанског. Будите безазлени и гост је ту. Будите домаћин.

Безазленост не може бити одгајана будући да гајење увек подразумева неки производ. Подразумева прорачун. Међутим, безазленост никад не може да буде прорачуната; то је немогуће.

Безазленост је побожност. Бити безазлен је врхунац правог остварења. Међутим, права безазленост може да се развије искључиво свесном револуцијом; њу не може да развије никаква колективна, несвесна еволуција. Човек је сам. Он може слободно да изабере небеса или пакао, живот или смрт, усхићење остварења или беду нашег такозваног живота.

Сартр је негде рекао: „Човек је осуђен да буде слободан.“Можете изабрати било небо било пакао. Слобода значи да можете да изаберете једно. Ако можете да бирате само небо, онда нема избора; то није слобода. Небо без могућности избора пакла било би сам пакао. Избор увек значи или/или. То не значи да сте слободни да бирате само добро. Тада то не би била слобода.

Ако одаберете погрешно, слобода постаје проклетство; али ако изаберете исправно, онда значи блаженство. Од вас зависи хоће ли ваш избор слободу да претвори у проклетство или блаженство. Избор је у потпуности ваша одговорност.

Ако сте спремни онда се из ваших дубина може да изрони нова димензија: димензија револуције. Еволуција је завршена. Сада је потребна револуција да би вас отворила ка оном што је изван. То је индивидуална револуција, унутрашња револуција.
Преузми текст:
Психологија езотеричног

Објављено у Медитација (Тиховање). Ознаке: , , , , , . Comments Off on Психологија езотеричног
%d bloggers like this: