Књига мудрости


ОШО
Osho

Предавања о Атишиних седам тачака тренинга ума

»…Индија је дала велике дарове свету. Атиша је један од тих дарова. Као што је Индија дала Бодидарму Кини, дала је Атишу Тибету. Мeдитирајте на Атишиних седам тачака тренинга ума – оне су од огромне важности. То није филозофија… то је приручник унутрашње трансформације. У њима је сажета целокупна религија. Оне су као семе. То је књига која вам помаже да растете ка мудрости. Зато је зовем Књига Мудрости…
…Тренутак у коме улазите у те изреке дубоко, када контемплирате, мeдитирате и почињете да експериментишете са њима, бићете изненађени – ући ћете у највећу авантуру вашег живота…
…Живот сам по себи није значајан. Једино када певате песму вечности он добије значење. Ако остварите дивоту божанског, светог, ако постанете лотосов цвет – бесмртни, безвремени. Ако постанете чиста љубав, ако можете да улепшате своје постојање, ако постанете блаженство постојања, само тада живот добија значај; у супротном је бесмислен. Тада је као празно платно: можете га носити целог вашег живота и можете умрети под његовом тежином, али шта је смисао? Насликајте нешто на њему!«
Још једна изузетна књига великог духовног Учитеља, илустрована одговорима ученицима, анегдотама и Ошовим бритким сечивима од речи….

књига мудрости
http://www.esotheria.com/

Одломак из књиге:

25. Ми смо древни ходочасници

Треба да нађете слободу на оба начина

испитивањем и истраживањем.

Не хвалишите се.

Немојте да вас обузме љубомора.

Не радите из ината.

Не очекујте захвалност.

Овај најчистији напитак савета

којим се напредовање пет мамаца

претвара у боди стазу

пренесен је кроз Дармакирти.

Буђењем кармичке енергије претходног вежбања,

и врлином мог јаког интересовања,

Игнорисао сам беду и лошу репутацију

и видео упутства за контролисање приањања за его.

Сада, чак и кад умрем, нећу жалити.

Човек највише жели слободу. Човек жуди за слободом. Слобода је само суштинско језгро људске свесности: љубав је на периферији а слобода је у центру. Када се та два остваре, у животу нема жаљења. А они се остварују заједно, никада одвојено.

Људи су покушавали да остваре љубав без слободе. Онда љубав доноси све више и више патње, све веће и веће ропство. Онда љубав није оно што је човек очекивао да ће бити, она се претвара баш у супротно. Она разара све наде, уништава сва очекивања и живот постаје пустош – тапкање у тами, и никада се не проналазе врата.

Љубав без слободе природно тежи да буде посесивна. А оног тренутка када уђе посесивност, почињете да стварате окове за друге и за себе – јер не можете да поседујете неког а да он не поседује вас. Не можете некога да учините робом а да сами не постанете роб. Шта год чините другоме, учињено је вама.

То је основни принцип који треба разумети, да љубав без слободе никада на доноси испуњење.

Било је људи који су покушали другу крајност, слободу без љубави. То су монаси, ескаписти, људи који су се одрекли света. Плашећи се љубави, бојећи се љубави, јер доноси ропство, одбацили су све ситуације где љубав може да тече, расте, где може да се деси, где је могућа. Побегли су у самоћу. Њихова самоћа није никад постала осама, остала је усамљеност. А усамљеност је негативно стање; крајње празно, тужно.

Човек може да буде осамљен, али то не даје усамљеност. Осамљеност је само физичка самоћа, усамљеност је духовна самоћа. Ако сте само усамљени… а бићете ако сте се одрекли света. Ако сте побегли од света из страха, бићете усамљени, свет ће вас прогонити, окруживаће вас све врсте жеља. Патићете од милиона ноћних мора, јер све што сте напустили не може се одбацити тако лако.

Напуштање је репресија и ништа друго. А што више гушите неку ствар, више вам треба да је сузбијете. И што више настављате да је сузбијате, то је она јача. Провалиће у вашим сновима, провалиће у вашим халуцинацијама. Људи, живећи у манастирима, почињу да халуцинирају, људи одлазећи у хималајске пећине, пре или касније, више нису у контакту са стварношћу. Почињу да стварају реалност по свом – приватну стварност, фиктивну реалност.

Хришћанин ће говорити са Христом. У својој усамљеној пећини он ствара Христа, само да би могао имати некога, само да не буде усамљен. И ти монаси су развили многе методе халуцинирања. Ако гладујете, лакше долази до халуцинација. Тело постаје слабије, почињете да губите контролу над стварношћу. Што је тело слабије, већа је могућност за халуцинације. Људи у грозници, болести, почињу да халуцинирају. Потпуно исто правило: мучење тела, слабљење тела, изглађивање тела, и халуцинације ће бити лакше.

Можете имати Исуса Христа, Кришну или Готама Буду – велико друштво можете имати, али то је све замишљање. Хиндус никада неће видети Христа, а хришћанин никад неће видети Кришну. Видећете само оно у шта верујете, видећете само оно што створите својим веровањем; то је пројекција.

Било би тешко то пројектовати на тржници, јер би тамо било тако много људи који би порицали вашу пројекцију. Одвели би вас психијатру, мислили би да сте полудели. Ако почнете да говорите са Христом на тржници завршићете у некој болници.

Али у хималајској пећини нема више никога, слободни сте да креирате шта год желите, до миле воље. Усамљеност је такав јад да човек почне да верује у властите халуцинације, да има друштво. Али то је лудило.

Са једне стране је особа, световна особа, која је покушала да нађе љубав без слободе и није успела. Њен живот није ништа до дуго, дуго ропство многим, многим људима, многим, многим стварима. Она је окована, телом, умом и душом; није слободна ни за најмањи покрет. То је један неуспех, већина човечанства је ухваћена у тој крајности.

А неколицина бежи из света: видећи беду, они почињу да трагају за другом крајношћу – слободом, мокшом, нирваном. Али постају неуротични, психотични, почињу да живе у властитим сновима. Самоћа је толика да морају да створе нешто са чиме би били.

Оба ова екстремна покушаја су безуспешна. Стога човечанство стоји на раскршћу. Куда ићи? Прошлост је крајње неуспела. Сви напори који су били предузети у прошлости, показали су се погрешним, водили су у ћорсокак. Куда сада ићи, шта радити?

Атиша има једну важну поруку да вам да. То је порука свих буда, свих просветљених људи на свету. Они кажу: Љубав и слобода нису одвојене ствари, не можете да бирате. Или ћете имати обоје, или ћете морати да одбаците обоје. Али не можете да бирате, не можете имати једно.

Љубав је периферија, слобода је средиште.

Човек мора да напредује у тако осетљивом балансу, у коме љубав и слобода могу да цветају заједно. И то могу, јер се код неколико ретких појединаца то догодило. И ако се то догодило само једном појединцу, у целој историји, то се може догодити сваком људском бићу. То је ваш потенцијал, ваше урођено право.

Мeдитација је баланс.

Мeдитација је птица са два крила: слобода и љубав.

Мој напор у овом пољу буда јесте да вам дам оба крила: будите пуни љубави и будите слободни, имајте љубав и не будите посесивни. Будите слободни, али немојте постати хладни; останите топли, топли од љубави.

Ваша слобода и ваша љубав треба да расту руку под руку, у дубоком загрљају, у једној врсти плеса, помажући једна другу. И тада је рођен потпун човек, који живи у свету и уопште није од света. Онда је рођен човек у коме се срећу супротности, сједињују и постају комплементарне; онда је човек богат. Само волети без слободе је осиромашење, или само бити слободан без љубави јесте живети усамљено, тужно, у тами. Слобода је потребна за раст љубави, љубав је потребна да бисте узгајали слободу.

Мој сањасин треба непрестано да се сећа да не бира између ова два. Обоје треба заједно да се апсорбују, заједно да се сваре. Љубав треба да постане ваша периферија, ваша акција, а слобода треба да постане ваше биће, ваше средиште, ваша душа.

Прва изрека:

Треба да нађете слободу на оба начина, испитивањем и истраживањем.

Има три врсте слободе, и треба их добро разумети. Прво је слобода од, друго је слобода за, и треће је само слобода – ни од ни за. Прво, слобода од, јесте реакција. Оријентисана је на прошлост; борите се против прошлости, желите да је се ослободите, опседнути сте њом.

Психоанализа покушава да вам пружи ту слободу, слободу од – од прошлих траума, рана из детињства. Примална терапија је у основи заснована на прошлости. Треба да се вратите уназад да бисте се ослободили прошлости, треба да допрете до првог прималног крика, онда ћете бити слободни. Зато слобода значи – за прималну терапију, за психоанализу и друге терапије – да прошлост треба да се одбаци. Треба да се борите са њом, треба некако да урeдите да се разрешите прошлости; онда ћете бити слободни.

Докле год је у питању та слобода, Карл Маркс и Сигмунд Фројд нису у супротности; слажу се. Карл Маркс каже да човек треба да се ослободи прошлости, свих прошлих социјалних структура, економских структура. Његов приступ је политички, Фројдов приступ је психолошки, али оба су заснована на идеји слободе од.

Све политичке реформе су реакције – а када реагујете, никада нисте слободни. То треба да се разуме. То само даје изглед слободе, али то никада није истинска слобода. Из реакције, потпуна слобода није могућа. Из реакције, истинска слобода није могућа. А само потпуна слобода је истинска слобода.

Можете да идете против прошлости, али у самом ставу против ње ухваћени сте на задњим вратима. Зато се дешавало поново, и поново, да са ким год сте се борили, постали сте као он. Бирајте своје непријатеље врло пажљиво, јер ћете бити њима одређени! Очигледно, борећи се против њих, мораћете да научите њихове стратегије. Мораћете да научите њихове тактике, мораћете да научите њихове начине. Полако, полако, непријатељи постају врло слични – сличнији од пријатеља.

То се десило у совјетској Русији… Када је дошла револуција и комунисти променили целу социјалну структуру, цар је био убијен, и дошло је до чудне појаве. Људи који су убили цара постали су већи цареви него сам цар. Јосиф Стаљин се показао далеко страшнијим од Ивана Грозног. Иван није ништа у поређењу са Стаљином.

И то је природни феномен. Уопште не кривим Јосифа Стаљина, могу да разумем шта се у ствари догодило. Ако се борите са царом морате да научите његове начине, и док дођете до победе постали сте тако вешти, тако ефикасни, то су постали ваши начини. Почињете да примењујете исто на своје непријатеље. Због тога је свака револуција пропала. Особе се промене, али структура остаје иста, јер је идеја о слободи од у основи погрешна.

Друга идеја је слобода за; она је оријентисана на будућност. Прва је политичка, друга је више поетска, визионарска, утопијска. Многи људи су то такође покушали, али то такође није могуће, јер оријентисани на будућност не можете да живите у садашњости. Не живите у прошлости, не живите у будућности, треба да живите у садашњости.

Визионари само маштају. Лепе утопије су замислили, али те утопије никада нису постале стварност. Не могу да постану стварност.

Ако реагујете на прошлост, одређени сте прошлошћу. Ако заборавите прошлост и погледате у будућност, и даље вама управља прошлост, само тога нисте свесни. Гледајући у будућност сањате лепе снове, али они не могу да промене стварност. Стварност остаје иста; а снови су врло неефикасни, импотентни.

Прво, слобода од, јесте реакција. Друго, слобода за, јесте револуција. Треће, само слобода, јесте побуна. Оријентисана је на садашњост. Прво је политичка, друго је поетска, треће је мистична, религиозна.

Шта мислим када кажем „само слобода“? Ни за ни против, без прошлости, без будућности, само сада овде, само живети из тренутка у тренутак без идеологије, без утопије.

Прави сањасин, прави мистик, није против прошлости, није за будућност. Он је потпуно апсорбован у садашњости да нема времена, нема енергије, за прошлост и будућност. Тако се рађа побуна.

Побуна је најлепша појава на свету. Буда је бунтовник, то је и Исус; Атиша је бунтовник, као и Кабир. То су бунтовници. Нећете их разумети ако мислите о њима као да су били револуционари; нису били. Нису били ни реакционари. Њихова оријентација је потпуно другачија, њихова оријентација је сада, овде. Они не живе ни за какав идеал, и не живе против било ког идеала. Они немају никакве идеје; у њиховој свести не постоји никаква идеологија. Они су само у чистоти овог тренутка… они то живе, уживају у томе, певају, плешу. И када следећи тренутак дође, они живе следећи тренутак са истом радошћу, са истим весељем. Они се крећу из тренутка у трен, они не планирају унапред.

Због тога се на Истоку, где су мистици били велика сила, није догодило ништа као комунизам. Идеја је западна, не може се замислити да се та идеја догоди у источној свесности. И ништа као футуристичке утопије – Морова утопија или друге утопије, има тако много социјалиста утописта – није се ни тако нешто догодило.

Али нешто сасвим другачије се догодило: Буда, један Атиша – појединци који живе из трена у трен, у тако чистој радости да је њихова радост заразна. Ко год дође у контакт са њима је савладан, почиње да гледа на стварност новим очима. Они вам дају нови увид у сада и овде. То је „само слобода“. Мeдитирајте о томе.

Нема потребе ни за неком психологијом, и зато се психологија није догодила на Истоку. Нема потребе да се иде у прошле трауме; у ствари, чак и ако одете у прошле трауме никада нисте слободни од њих. Можда почнете више да подносите, више да разумете, али никада нисте слободни од њих.

Шта год оснивач прималне терапије, Артур Џанов, каже о постпрималном човеку, он није био у стању да створи једног јединог постпрималног човека. Он сам није постпрималан човек. Потпуно слободан од прошлости, потпуно слободан од рана из прошлости – то није могуће. На начин на који је то урадила психоанализа и сличне терапије, то није могуће. Нема прошлости. Од чега покушавате да се ослободите?

У ствари, под утицајем харизматских психотерапеута можете почети да стварате прошлост према њима. То се догађа: ако одете фројдовцима стварате фројдовску прошлост, ако одете јунговцима, стварате јунговску прошлост. Сада је то добро позната чињеница: да пацијенти почињу да стварају, фантазирају, прошлост какву терапеути очекују. Јунгови пацијенти почињу да одлазе у прошле животе врло лако и почињу да износе велике мистерије, езотерично, окултно. То се никада није десило ниједном Фројдовом пацијенту. Фројдови пацијенти износе оно што Фројд очекује: либидо, сексуалне фантазије, необичне сексуалне фантазије, инцест и све врсте сексуалних повреда. Оне никад не излазе на површину у јунговској психотерапији. Примални пацијенти почињу да пуштају крикове који не морају имати никакву реалност.

Али људи су јако сусретљиви: ако им дате неку идеју, они су, према вама, обавезни да је испуне. У ствари, пацијент почиње да се осећа јако самилосно према терапеуту – он тако напорно ради, јадни другар – тако да пре или касније почиње да излази у сусрет. Сада има на стотине психотерапеута на Западу, и сваки психотерапеут постаје уверен да је он у праву. Његови пацијенти га обмањују. И исти пацијенти иду другом психотерапеуту и обмањују и друге такође. Пацијенти играју велику игру, и то се дешава несвесно.

Ум је тако широк, увек можете да изаберете неколико фрагмената који ће задовољавати одређену филозофију, одређену психологију, одређену терапију. Човек је огроман континент, човек није мала појава. Може садржати много Фројдова, много Јунгова, много Адлера. И увек можете да одаберете – има тако много тога у вама да увек можете да нађете начина да одаберете одређене фрагменте који се уклапају са терапијом кроз коју пролазите.

Исток није створио ништа као комунизам, и није створио ништа као психоанализа, из одређеног разлога. Разлог је што мистик не покушава да се ослободи прошлости, мистик не покушава да буде слободан ради нечег у будућности. Мистиков напор за слободом, коју он назива, мокшом, потпуном слободом, нема ништа са оним чега више нема. Његово цело интересовање је овај тренутак, овај мали кристално чисти тренутак.

И бити у овом тренутку значи бити у мeдитацији.

Бити потпуно у овом тренутку значи бити у мeдитацији.

И кад се деси мeдитација видећете да два крила расту у вама: једно ће бити од љубави – Атиша то зове самилошћу – друго ће бити од слободе. И почеће да расту заједно. То доноси испуњење. Нема гунђања, нема жаљења. Атиша је у праву; он каже:

Сада, чак и кад умрем, нећу жалити.

Живот је био испуњење. Спознао сам његове тајне. Волео сам, живео у слободи, сазнао сам све што је било потребно да се буде задовољан. Крајње сам испуњен. Живот је био плодоносан. Живот није био траћење, био је непрестано богаћење, и цветао сам и лотос се отворио.

Умрети са својим унутрашњим лотосом потпуно расцветалим, умрети у љубави, у слободи, доказ је да је човек спознао живот, доказ је да је човек стварно живео. Сви други само пролазе кроз празне кретње; оне нису живот.

Треба да нађете слободу на оба начина,
испитивањем и истраживањем.

Како наћи ту слободу? Како наћи то суштинско језгро свога бића? То се дешава у мeдитацији. Атиша назива мeдитацију „свесност“. А свесност треба да се развије; она је у вама само семе, може постати дрво. И он сугерише да би две ствари биле од помоћи: једна је испитивање, а друга је истраживање.

Испитивање значи: никада не дозволите било чему да прође кроз ваш ум а да то помно не посматрате. Прича се да је Сократ рекао да је живот безвредан ако нисте живели испитивајући. Један живот без испитивања је безвредан живот.

Испитивање је први корак: постати опрезан према ономе што пролази кроз ваш ум. А тамо је непрестан саобраћај – тако много мисли, тако много жеља, тако много снова пролази. Треба да будете пажљиви; треба да испитате сваког и све што пролази кроз ум. Ниједна једина мисао не би требало да прође несвесно, јер то значи да сте спавали. Посматрајте све више и више.

И други корак је истраживање. Прво посматрајте, испитајте, а онда почните да гледате у корене. Зашто се одређена ствар дешава поново и поново? Постајете љути поново и поново: истраживање ће вам једноставно показати да љутња дође и оде. Истраживање ће вам показати корене љутње, одакле долази – јер она може бити, то је готово увек тако, љутња је симптом нечег другог што је скривено. То може бити да се ваш его осећа повређеним и ви се љутите, али его се чува скривајући се иза. То је као корен дрвећа: видите лишће али не видите корење.

Испитивањем видећете дрвеће, истраживањем видећете корене. А трансформација је могућа само када видите корене. Изнесите корене на светло и дрво почиње да умире. Ако можете да нађете корен своје љутње, изненадићете се кад љутња почне да нестаје. Ако можете да нађете корен своје туге, бићете поново изненађени.

Прво испитајте шта је непрестано ту у вашем уму, шта се понавља поново и поново. Ви немате много мисли. Ако помно испитате, видећете да имате само неколико мисли које се изнова јављају, поново и поново – можда у новим облицима, новим бојама, новој опреми, новим маскама, али имате само неколико мисли.

И ако уђете помно у то бићете изненађени: имате једну основну мисао.

Гурђијев је имао обичај да каже својим ученицима: „Прво пронађите своју главну особину“. А свака особа има главну особину – то може бити похлепа, може бити љутња, може бити секс, љубомора, може бити нешто друго. Откријте шта је ваша главна особина, шта је центар око кога се крећу све ваше мисли и сва расположења. Ако можете да нађете центар, нашли сте корен.

И чудо је да, када је корен једном пронађен, не морате да га сечете, исечен је самим проналажењем. То је унутрашња тајна трансформације.

Посматрајте: поново и поново постајете тужни. Изненада ниоткуда… све је ишло добро, и нешто је кликнуло и ви сте постали тужни. И поново, то је отишло, и до вечери се вратило, и тако даље, и тако даље. Зашто се то дешава?

Прво испитајте, онда истражите. Испитивањем и истраживањем у вама ће бити рођена особина звана свесност. Када је једном свесност ту, ви имате мач који може да сасече све корене свих болести. И када је једном свесност рођена, полако, полако излазите из прошлости и будућности, и улазите у садашњост. Постајете присутнији у садашњости. Достижете до свесности која никада није била; постајете светлосни. И у том присуству, када можете да осетите тренутак како пролази, сва ваша чула ће постати тако чиста, тако осетљива, тако чулна, тако опрезна и жива да ће цео живот добити нови интензитет. Доспећете до великог ужитка. Свет ће бити исти, а опет неће бити исти: дрвеће ће изгледати зеленије, руже црвеније, људи више живи, лепши – исти свет, и облуци на обали почињу да изгледају као дијаманти и смарагди.

Када је свесност врло, врло дубоко заснована, када сте присутни у садашњости, постижете психоделичну визију живота. Зато мистици говоре о тако великој лепоти, а ви је не налазите. Мистици говоре о неизмерном слављу које се одвија, а ви нигде не видите никакво славље. Мистици говоре о великој музици, али ви не чујете никакву музику.

А мистици су у праву – велика музика пролази, али ви сте глуви. Велика лепота је свуда наоколо, али ви сте слепи. Цела егзистенција слави управо овај тренутак, једнако као што је славила и кад је Атиша био жив. Постојање је прослава.

Али ваше срце је мртво. Само ваше физичко срце куца, ваше духовно срце уопште не функционише. А без њега нећете моћи да видите славље живота. Како можете осетити захвалност Богу ако не видите дар? За шта да будете захвални? Можете само да будете пуни притужби, жалби, замерки. Можете само да се љутите на постојање. Зашто сте створени, зашто ова патња? Видите само патњу, јер ваше очи могу да виде само патњу. Иначе, постојање је благодат, багослов.

Друга изрека:

Не хвалишите се.

Атиша је заиста диван, врло телеграфски. Његове изреке изгледају као да је до њих дошао квантним скоковима, изгледају неповезане. Нису; постоји једна унутрашња веза – јер кад вам се деси та психоделична визија, почећете да се хвалишете. Када вам се догоди та свесност, последњи, али један напад ега обавезно ће се десити. То је неизбежно. Почећете да се осећате више светим од других. Почећете да се крећете као светац, почећете да осећате, да показујете да нисте обичан смртник, да сте необични, да нисте од овога света, да сте онострани.

И мада су све ове ствари тачне, Атиша каже: Молим вас, не хвалишите се. Он не каже да лажете. Све те ствари су тачне; када се догоди свесност, чуда почињу да се дешавају. Сваки тренутак постаје такво чудо, и почињете да се дижете високо, почињете да постижете нове врхунце у свему. Шта год да урадите постаје таква радост, и где год да кренете, живот изгледа тако божански. И ви такође можете да видите, да где год да кренете ви доносите одређену светост том месту. Нису то лажи; то се дешава. Али ако почнете да се хвалишете, све те ствари ће нестати, јер је его ушао на тако суптилан начин, и ви нисте могли то да испитате и нисте могли то да истражите.

Его ће јахати сада на вашем духовном искуству. Човек сада треба да буде врло опрезан. Немeдитант може да буде безбрижан – он може поднети да буде безбрижан, јер нема шта да изгуби. Али мeдитант не сме бити непажљив, он има много да изгуби. Ту су сада блага и она могу бити изгубљена за секунд.

Када почнете да се померате на више планове можете лако да паднете – и пад ће бити велик. Ако паднете ходајући улицом нема много опасности, али ако паднете са Евереста то је врло опасно, можда не преживите.

Зато они који почну да се крећу светом мeдитације морају да науче да буду јако пажљиви. Стаза је уска, и сам крај стазе је велики амбис. Један погрешан корак и пашћете – и биће то тежак пад. Може потрајати годинама или животима да доспете поново до исте висине. И ако паднете једном са одређеног места, то постаје ваша навика.

Моје је виђење: да мeдитанти уче навике да увек падају са одређеног стадијума зато што, кад год је то стање поново ту, они падну. Велики напор је потребан да се то поново достигне, али сада то постаје тачка где ум изненада предузима погрешан корак, по навици, механички. Зато је боље бити пажљив када први пут идете навише, тако се никакве навике падања не стварају у вама.

Не хвалишите се.

Не треба говорити о духовним искуствима. Ако у вама нарасте велика потреба да говорите о томе можете ићи своме мајстору. У томе нема опасности, јер дељење са мајстором је увек од помоћи. Као прво, шта год изнесете пред мајстора он ће учинити да осетите да то није ништа: „Не буди глуп, то је само глупост. Заборави све о томе.“ Чак и ако му изнесете нирвану, рећи ће: „То није ништа – избаци то! Остави то где си оставио своје ципеле“ – чак и нирвану!

То је једна од тајни мајстора у његовом раду са учеником. Никада вам неће узвратити, никада неће рећи: „Дивно! Ти си тако узвишен, постигао си!“

Друго, он ће увек учинити да будеш свестан да су искуства, ма колико лепа, и даље искуства. Стварно није оно што је доживљено, већ онај који доживљава. Он ће увек да истиче сведока, унутрашњу субјективност, а не објекат.

Неко види узвишено светло – и то је заиста велика радост када видите унутрашње светло. Не ходате по земљи; тако сте усхићени да губите тежину, гравитација више не делује на вас. Осећате као да, ако желите, можете да летите.

Али ако одете мајстору он ће рећи: „Па шта? То се дешава свакоме. То није ништа посебно, други то раде много боље. То је само једно искуство, а искуство значи нешто спољашње. Сети се искушаваоца, сети се онога ко доживљава светло. Ти ниси то: ти си сведок тога. Да, ту је светло, али ти ниси то. Ти си онај ко је видео светло. Сети се посматрача.“

Мајстори су јако вешти у повлачењу за ноге. Можете да стојите наглавачке, а они ће вас повући за ногу и пашћете равно на земљу. И следећи пут када се деси неко велико духовно искуство, плашићете се чак и да одете мајстору да му за то кажете. То је врло битно.

И треће: може вам се догодити да ако о неким стварима говорите, ако почнете да их показујете, енергија која је потребна да их негујете почне да одлази у њихово показивање.

Семе треба да буде скривено у тлу. Не треба да буде стално изношено напоље; ако га изнесете напоље убићете га. И та духовна искуства су као велико семе. Ученик треба да учи вештину чувања тајне. То је један од заиста суштинских делова боравка уз мајстора: способност да се сачува тајна.

Чуо сам: човек је трагао за мајстором који је постигао највишу тајну. Ишао је могима, али би на крају био фрустриран, разочаран. Онда је чуо да далеко, дубоко у беспућу, постоји један старац који је постигао највишу тајну, али га је тешко наговорити; он не прихвата лако ученике.

Човек је био изазван. Продао је све што је имао и отпутовао у пустињу. Требало му је три године да стигне тамо. Крајње уморан, исцрпљен од целе потраге… много пута је одлучивао да крене назад, али то је било против његовог ега, ега трагаоца – „Шта ће рећи људи? Код куће ће се смејати и рећи ће: ‘То смо ти пре рекли!'“

Тако да је истрајао, и коначно стигао. Да, старац је имао нешто; то је било тако очигледно, било је тако видљиво. Виђао је многе мајсторе, али све лажни, хокус-покус; овај човек је имао нешто. Погледао је старца у очи и видео такву дубину какву никада није видео.

Старац је седео под дрветом, и вибрација око дрвета је била тако велика да је човек био савладан. Почео је да се осећа опијеним. Пао је пред старчева стопала и рекао: „Дошао сам да нађем највишу тајну. Можеш ли ми је рећи?“

А мајстор рече: „Онда три године треба да ћутиш, ниједна реч не сме бити изговорена. Служи ми три године у апсолутној тишини. Ако можеш то да урадиш, онда ти могу рећи тајну, јер тајна треба да буде сачувана као тајна . Ако можеш да одржиш ћутање три године, то ће бити доказ да си способан да задржиш нешто у себи.“

Човек се сложио. Те три године су биле заиста дуге, скоро као три живота… пустиња, никога више, само тај старац, и тишина – тишина пустиње, тишина старца, и три године. Изгледало је као да је много, много година прошло. Када се навршило три године, човек упита: „Сада, господине, три године су навршене. Реците ми тајну.“

Мајстор рече: „Сада мораш да ми обећаш да никада нећеш ову тајну никоме рећи – никад, никад. Потребно је потпуно обећање.“

Човек рече: „Обећавам, обећавам вам, обећавам Богу, свим својим срцем, да никада никоме нећу открити тајну.“

Онда старац поче да се смеје. Рече: „То је добро. Па шта мислиш, ако ти можеш чувати тајну целог живота, да ја не могу? То је обећање које сам дао мом мајстору: не могу да је откријем! Али рећи ћу ти једну ствар“, рече. „Исто ми се десило са мојим мајстором. Три године сам ћутао, и било ми је дуго као што је било и теби. И онда је дошао дан, и био сам много срећан што сам ћутао три године. Десила се потпуно иста ствар! Питао сам га за тајну и он је рекао: ‘Обећај да никада нећеш никоме открити тајну’. Обећао сам, и он се смејао као што сам се и ја смејао, и рекао: ‘Па шта мислиш, ако ти можеш чувати тајну целог живота, да ја не могу?'“

„Стога, у ствари, нема тајне. Цела уметност је у њеном чувању; није у питању тајна. Ја мислим да се исто дешавало изнова и изнова. То мора да се догодило са мојим мајстором и његовим мајстором, и тако даље, и тако даље. Изгледа да нема тајне, али смо много научили чувајући је!“

Видите смисао: ако можете да сачувате тајну… била тајна вредна чувања или не, није у томе ствар. Било тајне или не, није у томе ствар. Мајстор је могао шапутати у ваше уво: „Два и два су четири: сада то чувај као тајну“. То би послужило – али није питање шта је то, питање је да ли можете да сачувате нешто у себи?

Баш пре неку ноћ сам рекао Ради: „Сада то треба да сачуваш као тајну“. Нисам јој рекао никакву тајну, али она је обећала. „Да“, рекла је: „Чуваћу то.“ Рекао сам јој: „Ти си трачара, једна од највећих трачара у комуни, зато то треба да сачуваш као тајну“. И она је обећала. Не сећам се за какву је тајну дала обећање, али сада треба да је чува! Вештина је у чувању.

Не хвалишите се.

Не показујте. Природна тежња ума је да показује. И када имате нешто посебно – на пример, можете да читате нечије мисли – сасвим је природно да одете и то покажете људима.

Једном је неки муслимански младић био са мном много година – врло истрајан момак – и шта год сам му дао да уради, он би уложио сву своју енергију у то. Онда се једног дана десило да је почео да чита људске мисли. Било ми је јако тешко да га задржим да не говори о томе. И то је бесправно, читати нечије мисли; то је улажење у нечију приватност.

Пошто сам му рекао да то задржи за себе, да то никада не примењује, он је то сачувао. Из чувања тога као тајне и непоказивања и непримењивања, настао је други квалитет: постао је способан да у ваш ум стави мисао врло лако, без вашег знања. Шта год је желео да стави у ваш ум, ви бисте одмах деловали у складу са тим. Постао је нека врста Делгада, а без икаквих електрода. То је изненада открио…

Послао сам га на пут; седео је у аутобусу, и само идеја, само идеја , изненада му дође на памет: ако може да чита људске мисли, може ли да стави мисао у нечији ум? Ниоткуда?

Пошто му нисам ништа рекао о томе, покушао је. Само је покушао са особом која је седела на седишту испред њега: „Падни са свог седишта“ – и човек је пао доле! Он сам је био запањен, али је онда помислио да је то могла бити само коинциденција, човек је управо требало да падне. Зато је покушао на другоме, и поново се то догодило. Тако се уплашио, и почела је да га мучи идеја: „Зашто да не бацим цео аутобус низ брдо?“ Морао је да заустави возача и сиђе из аутобуса усред путовања.

Вратио се до мене и рекао: „Ово је јако опасно. Покушао сам са две особе; делује, а онда ми је дошла идеја: „Зашто да не покушам са целим аутобусом?“

Ако уђете у свет мeдитације, то су мале ствари које почињу да се дешавају. Избегните их, никада их не користите, никада не показујте, и не говорите о њима – јер, ако говорите, људи ће рећи: „Па, пружи ми неки доказ“. Ако причате о томе они ће тражити доказ. Онда ћете почети да их примењујете и ускоро ћете изгубити енергију.

Енергија је потребна за унутрашњу негу. Када у вама нешто расте, цела енергија треба да се претвори у ђубриво. Не користите је споља ни на који начин. Најбољи начин да се почне је: Не хвалишите се.

Трећа изрека:

Немојте да вас обузме љубомора.

Сада нећете успети да нађете везу, али је она ту. Атиша каже да не смете да се хвалишете али други могу; јавиће се љубомора. Други могу да почну да показују своју духовну снагу, и на основу показивања њихове духовне снаге људи могу да их обожавају, могу да их поштују, да их сматрају за велике свеце. Ви чувате тајну у свом срцу, а знате да можете да учините већа чуда од њих. Њих људи обожавају, а о вама нико ништа не зна, и ви сте само нико. Може да се јави љубомора, и ако се љубомора јави, то је негативна страна хвалисања. Онда, пре или касније, почећете да се хвалишете.

Још нешто да се разуме… Дешава се, када први пут мeдитант постигне неку психичку енергију, неку психичку снагу, јавља се тежња, природна тежња, да се то покаже. И ако покаже, пре или касније изгубиће моћ. Онда се јавља велики проблем: он то сад не може, али сада има поштовање. Обожаван је и људи очекују да чини чуда. Шта ће сада да уради? Мораће да се окрене магији, мораће да почне да учи трикове, да одржи свој престиж.

То се десило са Сатија Саи Бабом и сличним људима. Прве ствари које су урадили биле су стварне, првих неколико експеримената који су урадили нису били лажни. Али онда енергија нестаје. И до тада сте постали славни, и људи почињу да се окупљају, глупи људи, и очекују од вас, и цео ваш его зависи од вашег показивања.

Онда је једина могућа алтернатива научити магијске трикове тако да можете да одржавате свој престиж. Ако се хвалишете, пре или касније постаћете жртва магијских трикова. Мораћете да их научите, и да обмањујете људе.

Не будите љубоморни, јер ако сте љубоморни биће вам немогуће да дуго одржите тајну.

И четврто:

Не радите из ината.

Не иритирајте непотребно људе претварајући се да сте посвећенији од других, претварајући се да сте свети, претварајући се да сте посебни. Не иритирајте људе, не делујте на тај начин. Зашто? – јер ће тешкоће нарасти саме од себе, зато немојте, молим вас, да их придодајете.

Само ваше присуство ће изазвати невоље по вас, зато избегавајте што је више могуће да иритирате људе. Ако се претварате да сте свети, онда ћете створити супарнике. Ако се претварате да сте посебни, онда ће бити других који ће то порицати. Јавиће се аргументације, непотребне контроверзе, непријатељства.

Атиша то каже из врло посебног разлога. Посебан разлог јесте да је само присуство особе која има неке духовне квалитете довољно да јој створи невоље, јер слепи људи не воле људе са очима. Они који су увек живели у тами, не воле оне који им доносе светло, они их мрзе – јер је присуство човека светла увредљиво, чини да се осећају инфериорно.

И то се догађа само од себе, зато немојте ни на који начин то да увећавате. Чак и ако држите све у тајности, неколико људи ће знати за то. Присуство тога је такво да ће вас неколико људи обавезно пронаћи. Чак и ако побегнете на Хималаје, неколико људи ће обавезно трагати и наћи ће вас, јер постоје трагаоци. Постоје људи који су врло осетљиви, постоје људи који животима трагају за нечим да се догоди у њиховом животу. Постаћете познати. Нема потребе да се хвалишете, нема потребе да будете љубоморни. Покушајте да се сакријете што више можете; ипак ћете постати познати.

Не можете да сакријете светло испод грма; показаће се. Не можете сакрити светло, оно ће сијати. И кад једном трагаоци почну да се окупљају око вас, и када ученици дођу, и посвећеници дођу, друштво ће нашироко да буде иритирано вама, друштво ће бити љуто на вас. Друштво ће покушати да вас уништи, и цео ваш рад, и целу вашу заједницу.

Зашто? – јер поткопавате друштво, сечете саме његове корене. Оно живи на амбицији, а ви учите неамбициозном животу. Оно живи на макијавелистички начин, а ви учите Будином начину. Оно живи кроз љубомору, насиље, посесивност, а ви учите љубави. Ви поткопавате саме његове основе, уништавате саме његове корене. Оно не може да вам опрости, светиће се. Зато је боље бити веома опрезан.

Не очекујте захвалност.

То је природно, када стижете све ближе и ближе Богу, веома је природно да осетите да ће вам људи бити врло захвални. Доносите им поклон, највећи поклон што постоји, поклон Бога. Сасвим је природно осетити да ће људи бити захвални. Немојте то очекивати, очекујте управо супротно: да људи неће никада бити у стању да вам опросте. Што им већи поклон донесете, већа ће бити њихова љутња. Разапеће вас, отроваће вас – очекујте такве ствари.

Чак ни Исус није очекивао да ће га толико мучити, да ће му нанети толику патњу. Са крста је повикао Богу: „Да ли си ме напустио? Зашто? Зашто ми се ово догађа? Шта сам лоше учинио?“ У дубини, он није очекивао да ће се догодити разапињање на крст.

Атиша је врло јасан у свом савету ученицима:

Не очекујте захвалност.

Баш супротно, очекујте да ће људи бити љути, иритирани, осветољубиви, супротставиће вам се. Надајте се најбољем и очекујте најгоре. Ако вас не убију, будите им захвални.

Један Будин ученик је кренуо да шири мајсторово учење. Буда га је питао: „Куда си пошао, у ком правцу, у коју провинцију?“ А он рече да је пошао у удаљени крај Бихара – зове се Сука – „јер ниједан твој ученик није ишао у тај крај“.

Буда рече: „Пре него што одлучиш, одговори на три питања. Прво, да ли знаш да су људи у тој провинцији врло насилни, лако раздражљиви, убилачки расположени? Опасно је ићи код њих, зато ниједан други ученик није ни помислио да оде код њих. Ако те увреде, а увредиће те, како ћеш узвратити? Шта ће се догодити у твом срцу?“

А ученик рече: „Ти савршено добро знаш шта ће се догодити у мом срцу, јер знаш моје срце, јер си ти моје срце. Чему ова непотребна питања? Али пошто си питао, морам да одговорим. Ако ме увреде, дубоко у срцу осетићу захвалност што су ме само увредили; могли су да ме истуку.“

Буда рече: „Сада, друго питање. Они ће те истући, бићеш пребијен. Шта ће се онда догодити са тобом? Шта ћеш мислити?“

Ученик рече: „Ти савршенио добро знаш. Бићу им захвалан, јер ме само туку а могли су да ме убију.“

Буда рече: „Сад треће питање. Могу да те убију. И ако те убију, ште ће бити са тобом? Шта ћеш мислити у свом срцу?“

Ученик рече: „Савршено добро знаш, непотребно ме питаш. Али пошто питаш, морам да одговорим. Ако ме убију, док ме буду убијали бићу им захвалан, јер су ми дали лепу прилику, највећи изазов.“

Можеш ли бити захвалан чак и онима који те убијају? Највећи изазов!

„Бићу им захвалан јер ме убијају и одузимају ми живот – живот у коме сам могао да учиним нешто погрешно. Сада више нема могућности; никад нећу учинити ништа погрешно. Живот у коме могу да паднем из моје свесности… Сада ми одузимају тај живот, не могу више да паднем из своје свесности. Бићу им захвалан, крајње захвалан, јер када је неко убијен, ако може да остане пажљив, то је његов последњи живот, више се неће враћати на земљу. Мислићу да су ми они пријатељи, да ме избављују из ропства. Увек ћу их се сећати са огромном захвалношћу у срцу.“

Буда рече: „Сада можеш да идеш где год желиш, јер где год одеш бићеш у стању да шириш моју енергију. Бићеш у стању да делиш моју љубав, моју самилост и моћи ћеш да учиниш људе пажљивим, свесним. Ти си спреман.“

Атиша каже: Не очекујте захвалност. Баш супротно, будите захвални ако вам учине нешто лоше. То је природно; треба добро да знате, треба то да очекујете. Ако се то не догоди, то је чудо. Да Исус није разапет на крст, да Сократ није отрован, да Махавира нису стално тукли, да нису предузети многи напори и напади на Будин живот, то би било чудо. Те ствари треба очекивати. Тако живи већи део човечанства – у тами, у таквој тами; од њихове таме не можете очекивати више.

Овај најчистији напитак савета

којим се напредовање пет мамаца

претвара у боди стазу

пренесен је кроз Дармакирти.

Изворни мајстор је Готама Буда, али Атишин мајстор је Дармакирта. Ученик никад не заборавља мајстора, чак и кад сам постане просветљен. Онда такође остаје његова захвалност, постаје потпуна, апсолутна. Атиша памти свог учитеља Дармакирту. Био је то Дармакирта који му је рекао да оде Дармаракшити да научи још више, и Дармакирта му је рекао: „После Дармаракшите, иди јогину Маитреји да научиш још више“. И он је следио вођство свог мајстора Дармакирте.

Дармакирти је један од најпознатијих будистичких мајстора. Многи од његових ученика су постали просветљени. Атиша је само један од његових ученика, али најпознатији. Он каже:

Овај најчистији напитак савета…

„Овај нектар који сам излио у претходним изрекама нема никакве везе са мном. Нисам аутор тих изрека. Те изреке ми је пренео мој мајстор, а мом мајстору их је пренео његов мајстор. Изворно, оне су дошле од Готама Буде. Те изреке нису моје“, каже он. „Оне немају на себи мој потпис, и ја сам само средство, које је преносило све што ми је било дато. Ја сам инструмент.“

Видите неегоистичност особе, и запамтите то. И шта је најчистији напитак његовог савета? То је како претворити напредовање пет мамаца у боди стазу. Шта су пет мамаца?

Мeдитирајте о два стања. Једно је стање сна у коме се налази већи део човечанства. Људи живе као месечари; њихово живљење је механичко, њихово понашање је несвесно. Они нису свесни шта су, нису свесни шта раде, нису свесни куда иду. Њихов живот је случајан, дрво које носи река.

У том стању такође, бодићита – Будина свесност, или Христова свесност, или Кришнина свесност, које год име одаберете, можете да одаберете – постоји. Чак и у овим људима који савршено спавају, у којима нема ни трачка свесности, постоји бодићита, постоји будина свесност, али је прекривена смећем. А смеће долази од пет чула – вида, слуха и других чула.

Чула настављају да уливају у вас сваковрсне утиске из спољашности. Шта год видите одмах допире унутра, шта год читате доспева унутра. И ваша бодићита је као дијамант прекривен слојевима и слојевима утисака. То је једно стање.

Шта год вам тих пет чула донесу биће однето смрћу, јер шта год долазило из спољашњости, смрт ће вас одвојити од тога. То никада не може постати део вас, остаје одвојено. То остаје у вама страни елемент, никад не постаје ваша природа.

Друго стање је стање пробуђеног, буде, просветљеног, оног ко је потпуно будан. У њему се десила трансформација. Он такође има пет чула, али сада његових пет чула функционишу на сасвим другачији начин. Његових пет чула почињу да изливају његову самилост на спољни свет.

За особу која спава, пет чула само доносе утиске из спољашњости. За особу која је пробуђена, истих пет чула почињу да изливају њену љубав, њену енергију, њену самилост, у свет.

Када откријете бодићиту, када спознате унутрашњу свесност, више нисте просјак. Не узимате ништа из спољашњег. Баш супротно, постајете владар, почињете да уливате своје биће у спољни свет; улепшавате га, постајете благослов за њега. То је трансформација.

Ако сте будни, даћете нешто свету, бићете давалац. Упамтите, што више дајете више имате – јер што више уливате у свет, из непознатих извора постојања све више и више утиче у вас. Повезани сте са океанским. Бодићита су врата ка океанском. Океан је Бог. Из тог океана извори теку у вас. Ви само делите.

Исус каже: „Они који чувају изгубиће, они који дају сачуваће“.

Делите и имаћете више. Дајте, и добићете од оностраног. Трансформисана особа непрестано даје. Она има тако много да да, из ње се прелива.

Овај најчистији напитак савета

којим се напредовање пет мамаца

претвара у боди стазу

пренесен је кроз Дармакирти.

„Мој мајстор, Дармакирти“, каже Атиша, „дао ми је ову тајну трансформисања енергија, упутство. Сада пет чула више не нагомилавају непотребно смеће које ће иструнути и смрдети. Већ су сада постали пролази за једно бујање божанске енергије.“

Буђењем кармичке енергије претходног вежбања,

и врлином мог јаког интересовања,

Игнорисао сам беду и лошу репутацију

и видео упутства за контролисање приањања за его.

Сада, чак и кад умрем, нећу жалити.

Он говори: „Могао сам да нађем Дармакиртија само због мојих прошлих трагања. Кроз многе животе сам трагао.“

И ја вам исто кажем: Нисте нови људи, ви сте древни трагаоци. Иначе, постоје људи који живе у суседству, који ме нису чак ни видели, и који неће никад видети и који неће никада чути, и који неће никада знати шта се овде догађа!

А ви сте дошли издалека, из удаљених кутака света. Мора да сте трагали кроз многе животе. Сакупили сте одређену енергију која зна где је будино поље, и привлачи вас будино поље. Знате где је магнет.

Буђењем кармичке енергије предходног вежбања…

Он каже: „То мора бити, јер сам у мојим прошлим животима дисциплиновао себе на многе начине, па сам сакупио одређену кармичку енергију, да могу да нађем мајстора, да сам довољно срећан да нађем мајстора“.

и врлином мог јаког интересовања…

… моја страсна жеља да нађем истину. Само две ствари су потребне: енергија да се трага, и страсан интерес да се та енергија усмери у одређеном правцу.

Игнорисао сам беду и лошу репутацију…

Када дођете мајстору, и мајстор је стварно мајстор, друштво ће бити против вас, друштво ће вам створити муку. Мораћете да патите због разноразних ствари – лоше репутације.

Игнорисао сам беду и лошу репутацију…

„То мора да је било због моје кармичке енергије из прошлости, то мора да је било јер сам кроз многе животе трагао и истраживао.“

Свако је један древни ходочасник.

Игнорисао сам беду и лошу
репутацију…

Врло је тешко игнорисати беду и лошу репутацију. Сада ја за моје сањасине стварам хиљаду и једну врсту тешкоћа. Свет ће бити против вас: где год да одете, имаћете лошу репутацију, хм? Само да будете у вези са мном биће за људе довољно да вас осуде, да вам се подсмевају, да мисле о вама да сте луди и слично.

Само они који су прави трагаоци биће у стању да игноришу сву ту муку и лошу репутацију. Они који су само радознали, неће бити у стању да то ураде. Само срећници, само храбри, само прави трагаоци ће моћи да игноришу све, биће у стању да жртвују све, биће способни да ставе све на коцку.

Једном када сте дошли у додир са живим мајстором, онда је све друго бесмислено; онда се све може ставити на коцку, може се лако жртвовати.

И видео упутства за контролисање приањања за его.

„Одбацио сам људе, игнорисао шта кажу. Уместо тога, улио сам сву своју енергију у једну ствар: како да одбацим ову идеју о егу, како да одбацим приањање за его.“

Све ове изреке нису ништа друго до цела наука о уништавању ега. Када једном его више није ту, када једном више нисте одвојени од постојања, када једном не мислите да сте одвојени од постојања, тренутно сте просветљени. Ту нестаје его; појављује се Бог – непосредно, одмах.

Сада, чак и кад умрем, нећу жалити.

Надам се да ће моји сањасини такође бити у стању то да кажу једног дана.

Сада, чак и кад умрем, нећу жалити.

То је могуће само ако је постигнута бодићита. То је могуће само ако сте спознали ваше најдубље суштинско језгро – које није персонално, које је универзално; које није смртно, које је бесмртно; које нема ништа са временом и простором, које је сама вечност.

Амритасја Путра: ми смо синови бесмртности.

Када сте то једном спознали, живот није жаљење.

Живот је благодат, благослов.

Мeдитирајте о Атиши, слушајте његове савете; то је од неизмерне вредности. То није филозофија, то је упутство да дисциплинујете себе, то је упутство за унутрашњу трансформацију. То је књига која вам може помоћи да увећате мудрост. Ја је називам Књигом мудрости.

Доста за данас.
преузми текст:
књига мудрости

2 реаговања to “Књига мудрости”

  1. bernarda Says:

    tražim put da nađem sebe

    • Nebojša Says:

      Bravo Bernarda,odlično!

      To je osnovna stvar,pronaći sebe,postati jedinstvena,originalna i celovita duhovna individua,s’kojom niko neće moći da manipulira,ali ta će individua biti odgovorna za svoje postupke i neće kriviti druge za „loše“ stvari koje joj se događaju!

      Ta zrela i odgovorna individua shvatiće, da su „drugi“ jedna karika koja igra samo jednu da kažem „ulogu“ u njenom životu, na koju se ona „dobro kalemi“ i da to nije slučajno što je to tako,jer ti „drugi“ koji su uvek krivi „za moj nesrećan život“, oni su istovremeno i mera moga napretka,oni su uvek tu da vidimo gde smo,da li smo se izdigli i transformisali svoje protivurečnosti i konflikte u duhovni rast i prevazilaženju problema, i promeni svoje kompletne energije.

      To zahteva duboko poniranje u samog sebe,da se vidi šta sve tu ima,u našim psihama,dušama.

      Nije lako ući u samog sebe,jer mi živimo na površini,u našim umovima,a naša duša je „bezdan bez dna“,dok je ne spoznaš.

      Čim,poželiš da uđeš u sebe,dublje,putem meditacije…pojavi se i strah,što je i logično,jer naše duše su neistraženo podreučje,ulazi se u nepoznato i nespoznato,jer svako je originalan,pa tako i sadržaj njegove psihe,duše,tu nema zacrtanog i mapiranog puta…

      Međutim,kada se prebrodi strah,i uđe dublje unutar sebe,tek tada se vidi da su stvarno u „strahu velike oči“ kao u narodnoj poslovici.

      Ali,sve što se nalazi unutar nas,na ovaj ili onaj način,kreirali smo mi sami,kroz mnoge živote.

      Doibro je ovo znati pre nego što čovek krene unutar sebe,da bi našao sebe.

      To zahteva odgovornost za svoj duhovni rast,za svoj život!

      Meditacija i Ošo je jedan od mogućih puteva za vas Bernarda.
      Samo napred…

      Samo ko je individua, a ne deo mase,može se realizirati i ostvariti svoje najviše duhovne potencijale…!
      Jedno pitanje,šta trenutno upražnjavate da bi pronašli put do sebe?

      Pozdrav.


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: