Ја сам мистична капија


ОШО
Ошо

Рани Ошови говори и одговори на питања, свежи и оригинални пропламсаји просветљеног бића на вечите теме: Апсолутна Свест, Апсолутна Слобода; шта је Сањаса; иступање из Точка; Највећа Авантура; Дођите у Центар; Мистерије Иницијације; Само отворите прозор; Чак и један тренутак….

Ја сам мистична капија

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ:

http://www.esotheria.com/

8.

САМО ОТВОРИТЕ ПРОЗОР

Вољени Ошо
Теозофи су спомињали различите групе учитеља који су телесно или, чак, бестелесно присутни. Колико група постоји данас? Ко су те езотеријске групе и како оне утичу на трагаче и на кретања у свету? Молимо Те да нам нешто кажеш о Свом односу са тим езотеријским групама учитеља.

Духовно знање се суочава са многим тешкоћама. Прва те-шкоћа је у томе што не може да се изрази на одговарајући начин. Свако ко нешто зна, није у стању да то тачно изрази. Знање није лако пренети. Неко нешто зна, постоје трагачи који желе да сазнају, али знање не може да се пренесе. То што ви хоћете да сазнате и постоји неко ко је способан да каже не значи да је пренос могућ. Сама природа духовног знања је таква да кад покушате да га искажете, истог тренутка осетите да не можете да га изразите. Езотеричне групе су потребне да би знање могло да се искаже и пренесе.

Езотерична група је посебно припремљена група за примање одређеног система знања. Можемо се послужити поређењем: Ајнштајн је више пута потсећао на чињеницу да у свету постоји највише петоро људи са којима може да комуницира. Он је мислио притом на математику, а не на духовно знање. Међутим, то је била чињеница – чак ни са петоро људи Ајнштајн није могао без тешкоћа да разговара. Ајнштајн је у математици досегао саме врхове па није могао да разговара служећи се обичним математичким симболима.

Чак и да је Ајнштајн покушао да пренесе своје знање, ви би чули шта говори али га не би разумели, будући да чути не значи и разумети. Ако не разумете, врло је вероватно да ћете погрешно разумети, зато што у простору од разумевања до неразумевања постоји нешто између, феномен погрешног разумевања. Нико није спреман да прихвати да није разумео. Тамо где изостане разумевање, не значи да постоји неразумевање. У деведесет од сто случајева то значи погрешно разумети, зато што нико није спреман да каже да није разумео. Свако ће рећи да разуме, а последица је погрешно разу-мевање.

Математика није езотерично знање и не дотиче се неизрецивог. Математика постоји пет хиљада година, хиљаде и хиљаде умова је научило математику. На сваком универзитету широм света предаје се математика, учи се чак и у основним школама. И поред толико много вежбе, тако много знања, поред толиких катедри на тако великом броју универзитета на којима се предаје, Ајнштајн ипак каже, “Постоји само шест особа којима могу да пренесем оно што знам.” Ако вам је то јасно, онда можете да разумете какве се тешкоће јављају у преношењу духовних искустава.

Под езотеријском групом се подразумева и група посебно припремљена за одређеног учитеља – будући да је то редак феномен. Буда се догоди тек сваких неколико хиљада година, а кад се догоди неће бити у стању да комуницира. Буда ће постојати, свет ће постојати, али неће имати никаквог значаја. Буда не може непосредно да комуницира, зато постоји езотеријска група, зато се припрема одре-ђена група. Група се припрема на такав начин да буде у стању да дела као посредник између Буде и света. Посебна група се посебно припрема да разуме Буду и потом Буду тумачи свету, зато што између Буде и света постоји такав јаз да га нико не би разумео.

Важно је да се овде сетимо Исуса. Исусу је било тешко зато што није постојала езотеријска група. Буда није патио зато што је постојала езотеријска група. Исус је морао да буде распет зато што је јаз био толики да обични људи нису били у стању да га разумеју. Они су га погрешно разумели – то је морало да се догоди зато што није постојала посредујућа група између Исуса и обичног света. Није постојао посредник и Исус је патио. У Индији нису патили ни Буда ни Махавира; ниједан није распет. Били су једнако способни као Исус, али Исус је морао да буде распет зато што није постојала езотеријска група. Погрешно разумевање је било неминовна последица. Све шта је Исус говорио било је погрешно схваћено.

Исус је, свакако, имао следбенике, али следбенике међу обичним људима. Сви његови главни ученици су потицали из народа, нису прошли никакву езотеријску припрему. Лука и Тома су били сељаци из обичног и необразованог слоја друштва. Они су волели Исуса, они су га осећали, али ни они нису могли да га разумеју. Постоје многи примери крајње детињастих питања. На пример, неки ученик пита Исуса, “Какав ће бити наш положај у Божијем царству? Ти ћеш стајати поред Бога – где ћемо бити ми? Какав ће бити наш положај?” Нису могли да схвате шта је он подразумевао под царством Божијим. Били су обични људи.

Езотеријска група не може да се створи одједном. Буда се догоди одједном, али та група не може да се створи одједном. Зато земље које имају духовну традицију дугу хиљадама година поседују езотеријске групе које се надовезују у низу. Сваки пут кад се догоди Буда група почне да ради.

Ашока је створио групу која још увек постоји – групу од деветоро људи. Кад неко умре, други га замени, па група још увек постоји. Кад неко умре, преосталих осам бира једног ко ће га заменити. Та осморица ће га припремити, тако се учење наставља. Људи се мењају, али група остаје, чак и данас постоји, зато што се очекује Будина реинкарнација. Он може да дође сваког тренутка. Група не може да се створи одједном кад Буда дође, зато што се група езотеријских адепта ствара дуготрајном припремом и дисциплином. То није изне-надни догађај.

Групе су се оснивале често. Понекад трају па нестану. Повремено трају извесно време па се затим изгубе, зато што наилазе на многе тешкоће. Постоје многе тешкоће! Езотеријска група Ашокине деветорке још увек траје зато што постоје многи услови који по-државају њен опстанак. Један од њих је што никад не успоставља везу са светом. Постоје друге групе као посредници. Група од девет адепта остаје непозната, скривена, никад ништа не можете да сазнате о њој. Свако ко се иницира у ту групу, истог тренутка кад се иницира нестаје из вашег света – нестаје у потпуности. Ништа о њему не можете да сазнате, група може да опстане у анонимности.

Та група има многе кључеве и методе. Она ради на много начина служећи се тим кључевима и методама. То је група чији су чланови у физичким телима, живи су баш као и ми. Ако је неко једном био члан ове групе, у следећем животу не може поново да буде изабран у круг деветорице. Тада ће он радити као веза измежу групе и народа. Они чине други круг око деветорице, већи круг, будући да је велики број људи био члан групе. Они су Буду упознали непосредно, они су упознали адепте езотеријске групе непосредно. Они су тако искусни да могу да бораве међу људима и наставе да раде са групом. Али, они нису више њени чланови. Чак и када се неко из те групе не роди на Земљи, ако нема физичко тело, ако остане у бестелесном постојању, он и даље наставља да ради.

Постоји огроман број адепта који нису у физичком телу а настављају да раде. Теозофи их називају господарима – као што је Господар Кут Хуми. Сва имена су измишљена, али се односе на одређену личност, појединца. Име је измишљено, али се односи на одређену неутеловљену душу која помаже.

Учитељ К.Х., један од најдревнијих адепта Ашокиног круга деветорице, основао је покрет Теозофа. Они покушавају да створе околности у којима би будућа инкарнација Буде била могућа. То раде зато што је Буда рекао да ће се поново родити после двадесет и пет векова и да ће његово име бити Мејтреја. А просветљена личност као што је Гаутама Буда је способна да зна ко ће бити просветљен после двадесет и пет векова. Буда је стога предсказао, а за тај догађај Ашокин круг деветорице ради вековима. Сада се време приближава. Стога је покрет Теозофа био само припрема. Није успео, експеримент је претрпео неуспех. Они су експериментисали са троје или четворо људи покушавајући да их учине возилима за Мејтрејино спуштање, али је експеримент пропао. Нешто или неко је изостао. Експеримент је био на прагу успеха и нешто се догодило.

Кришнамурти је био спреман, потпуно спреман да постане возило. Све је било спремно. Дошао је до проповедаонице да се преда и постане тако празан да Мејтреја може да дође. Али у последњем тренутку он је одбио да се преда. Нико у његовој околини није могао помислити да ће се то догодити. Није чак било ни наговештаја да ће Кришнамурти при задњем кораку пасти и вратити се. И зато је он после тога, после тог догађаја, непрекидно током свог живота, пуних четрдесет година, истицао индивидуалност: “Будите појединац!”

То има разлога. Цела припрема је била усмерена на губљење индивидуалности, у супротном човек не може да постане возило: “Буди као да ниси! Потпуно се предај силама изван себе.” Он је одбио да се преда на самој ивици скока. Све је било спремно; корак и Мејтреја би дошао у овај свет.

Али, последњи корак није учињен. Он се вратио. Рекао је, “Ја сам ја.” Зато је његова философија била, “Не предајте се, не слeдите, не верујте, не будите ученик.” То је све само последица; само рационално објашњење и утеха.

Његов рад током пуних четрдесет година непрекидно се заснивао на кораку који није могао да учини. Још увек се тога није ослободио. Присутно је кајање, постоји рана. Није могао да се преда у последњем тренутку. Теозофија је тако са Кришнамуртијем претрпела неуспех и постала мртав покрет, јер је покрет постојао само зато да би се тај догађај материјализовао. После тога је постао је бесмислен. Кућа је била сазидана, али господар никад није дошао да у њој станује. Зато је Теозофија после Кришнамуртијевог одбијања да по-стане возило за Мејтреју постала бесмислена. Она још увек траје као мамурлук, али ништа суштинско више не постоји.

Покрет је основало девет Ашокиних адепта. Они још увек раде. На много начина, они и даље раде. Постоји историја иза наше такозване историје коју ви нисте у стању чак ни да замисилте. Историја има дубље основе; периферија коју ми знамо као историју није историја стварних догађаја. Иза наше такозване историје одвија се друга, дубља о којој ми не знамо ништа.

На пример, сви смо чули за Хитлера, његов фашизам, његов покрет, његов очајнички покушај да нешто учини. Али, нико не зна да иза тога постоји нешто што је скривено. Хитлер је био само возило за друге силе. Сада постоје наговештаји да он није био стварни учесник драме. Он је био само средство, он је био искоришћен. Неко је други био иза њега, неке друге силе су биле на делу. На пример, избор свастике, симбол партије Адолфа Хитлера – то је најстарији, најдревнији симбол одређене школе адепта.

У Индији су Џаини једна од најстаријих група. Свастика је био њихов симбол, али не онаква каква је била код Хитлера. Хитлерова свастика је била окренута наопако. Свастика Џаина је окренута у правцу казаљке на сату, Хитлерова у супротном смеру. Свастика окренута обрнуто казаљкама на сату је рушилачки симбол. Три године су непрекидно трагали за одговарајућим симболом, зато што симбол није само симбол. Ако можете да преузмете симбол неке дубље традиције, онда симбол постаје карика. Зато су неке одаслали на Тибет да пронађу један од најстаријих симбола аријевске расе, јер се са таквим симболом може да повеже много тога што је скривено.

Изабрана је свастика, али обрнута. Човек који је пронашао симбол, Хесенхоф, убедио је Хитлера да симбол треба да буде обрнут. Он је био један од оних који су били у вези са многим езотеријским групама, али је био сметен. Тражио је две ствари: прво, симбол који је био веома стар; друго, симбол који је могао да постане нов. Због тога је изабрана свастика и потом коришћена у обрнутој варијанти. Никад пре тога није тако постављена, али захваљујући томе догађаји су попримили сасвим нови ток.

Сваком на овом свету ко је био упућен у било које езотеријско знање било је јасно да ће Хитлер са обрнутим симболом уништити самог себе. Знали су да ће полудети, да ће бити на удару самоубилачких сила.

Свеколика Хитлерова философија дело је неке скривене школе. Искористили су га исто као што су Кришнамуртија хтели да искористе Теозофи и скривене групе. Хитлер је побеђивао до извесне границе, до одр-еђеног тренутка. Знао је само за победу, није било пораза. Било је невероватно, био је у стању да сваког победи, изгледало је као да је непобедив. Али, после извесног времена све је кренуло обрнутим смером. Зашто се то догодило?

Силе које су биле против нацизма победиле су Хитлера, али то није стварна историја. То је само спољна појава. Хитлера је искористила једна езотеријска група. То је био један од очајничких покушаја, зато што је та езотеријска група вековима радила а није била у стању да помогне човечанству као што је желела да помогне. То је био очајнички покушај да се помогне човечанству пре него што човечанство само себе затре на овој Земљи. Покушавали су са свецима, са особама које су биле немоћне, које су биле сиромашне духом. Покушале су да преко Адолфа Хитлера освоје цели свет пре него буде уништен и да човечантву предају одређено учење.

Али, као што је Кришнамурти у одсудном тренутку постао независтан, тако је и Хитлер постао независтан. Почео је да пада. То је чудо историје рата – никад се пре тога није догодило – Хитлер није слушао савет ниједног генерала. Он је повлачио потезе или нападао, али ниједан савет генерала није прихватао. Поступао је и одлучивао по својој вољи чак и супротно савету свих школованих људи, а ипак је побеђивао. Било је бесмислених потеза, потеза ван здравог разума. Нико ко било шта зна о ратовању не би вукао такве потезе. Међутим, Хитлер их је вукао и три године побеђивао.

Сви који су били у његовој близини знали су да је он само возило неке више силе. То је било необјашњиво. И сваки пут кад би издавао наредбе није био при свесном уму. То је нова чињеница која је сад обелодањена. Сваки пут кад је издавао наређења био је усхићен. Очи је држао затворене, почео би да се тресе, почео би да се зноји, његов глас би се потпуно изменио. Други глас би издавао наређења. Али, тог дана кад је почео његов пад, наређења је издавао његов глас. Од тог тренутка никад више није био у усхићењу. Прекинута је била нека веза која је постојола.

Сада они који проучавају Адолфа Хитлера и његов живот осећају да појава није само политичка. Није он био само политички манијак, луди политичар, будући да је све што је радио било потпуно аполитично – аполитичан је био његов целокупни приступ. Сви који су остали уз њега осетили су да је био подељена личност. У свакодневним тренуцима био је тако обичан да то не можете ни да замислите. Није било никакве магије, био је обичан. Али, док је био под утицајем, опседнут, био је потпуно друга особа.

Ко је стајао иза тога? Иза тога је стајала нека езотеријска група и та езотеријска група је нешто покушавала. Кад је Хитлер постао самосталан он је изгубио сваку моћ. Током својих последњих дана био је обичан човек. После тог одређеног тренутка, после тога кад је изгубио везу, све што је радио окретало се против њега. До тада, све што је радио било је у његову корист.

Иста група о којој вам говорим, Ашокина деветорка, стајала је иза тога. Покушали су да освоје цели свет. Кад је у питању човек увек постоји могућност да кад почне да ради с неком силом изван овог света ни сам не буде свестан њеног уплива. Ако постигнете успех, нисте свесни да је неко други успео. Ви сте постигли успех, ваш его јача и онда наступа тренутак кад је ваш его до те мере ојачао да престајете да се повинујете свакој другој сили. То је чест случај.

Та езотеријска група, као што сам рекао, делује увек кад се укаже потреба. Деветорка може да помаже на много начина. Није пука случајност то што се Јапан спријатељио са Немачком. Савез се успоставио захваљујући групи од девет људи. То је непозната чи-њеница. Езотеријска група која је стајала иза Хитлера је будистичка група, зато је могла да утиче на будистичку земљу Јапан да стане на страну Хитлера. Цели Исток је био раздраган кад је Хитлер побеђивао. Цели Исток је био уз Хитлера. Група која је стајала иза њега била је источњачка група.

Ништа се не догађа случајно, за све постоји узрочна веза. Први задатак езотеријске групе кад се догоди учитељ као Буда, јесте да пружи помоћ тако што ће постати посредник. Други задатак езотеријских група јесте да сачувају стечено знање. Буда је стекао нешто врхунско, али ко ће то да чува? Чување у књигама није чување, зато што је знање живо а књиге мртве. Само речи могу да се сачувају а не знање. Знање могу да сачувају само живи људи, а не књиге, јер књиге стално морају да се тумаче, а ко да их тумачи? Оне стално морају да се одгонетају, а ко да их одгонета? Ако је неко у стању да их одгонетне, да их исправно протумачи, онда је у стању и да вам пренесе поруке без књига. А они који зависе од књига неће бити у стању да их исправно протумаче.

Ни једну књигу не можете да читате ако вам није позната на неки начин. Можете да прочитате само себе и ништа друго. Стога ако читате Будину Дхамападу, то није Будина Дхамапада коју читате, то је ваша Дхамапада. Сада сте ви творац. Сада ће ваша дубина да одреди дубину Будиног казивања. Не можете да превазиђете себе; не мо-жете да имате увиде изван себе.

Зато се свако стечено знање – танано, основно, највише – не може да сачува у књигама. Само обично знање може да се чува у књигама, оно које не може погрешно да се протумачи, оно које можете да научите у обичној школи. Ако знате језик, можете да научите, али врховно знање не може да се чува на тај начин. Нјега могу да сачувају само живе особе; езотеријске групе. Тада се преносе са једне живе особе на другу. А пренос није механички пренос. Није механички, не може да буде. Он наликује уметности.

Испричаћу вам једну причу, крајње езотеричну…

Постоји будистичка прича о лопову, мајстору свог заната. Био је тако успешан, такав мајстор, да нису могли да га ухвате. Сваки пут кад би провалио у неку кућу, оставио би нешто што би доказивало да је провала дело мајстора-лопова. Његова вештина га је учинила славним па су сви завидели оном у чију би кућу провалио зато што је мајстор ишао само у оне куће које су биле вредне његових способности.

Чак је и владар земље пожелео да га упозна. Увек је све најављивао: сваки пут кад се спремао неког да покраде, шириле би се гласине. Тај човек би на неки начин био обавештен да ће мајстор ускоро доћи: “Можете да предузмете све што хоћете, али у одређени дан, у одре-ђеном тренутку, догодиће се провала.” – а лопов увек умакне.

Кад је остарио син је замолио оца, “Сада си стар, а ја не знам чак ни азбуку твоје уметности. Научи ме.”

Отац одговори, “Веома је тешко. То није наука; то није ствар технике. Не могу да ти кажем ако ниси рођени лопов; једино је тада могуће. То је права уметност, то је примењена уметност. Живео сам то. То није за мене било зло већ мој дух. Видећемо.”

Једне ноћи је позвао сина да га прати. Отишли су у палату и он је пробио зид. Имао је шездесетпет или седамдесет година, али његове руке нису задрхтале, а његов син је био млад, јак, али се презнојавао. Ноћ је била хладна и он је дрхтао.

Отац рече: “Зашто дрхтиш? Буди само сведок. Ја сам лопов; ти буди сведок. Зашто дрхтиш?”

Али, што се више упињао да не дрхти, то се више тресао. А његов отац је радио као да је код своје куће.

Потом су ушли. Он је отворио браву и рекао сину да уђе унутра. Он је ушао, а отац је закључао врата за њим и подигао такву буку да се цела кућа пробудила! Отац је побегао, а син је остао закључан. Цела кућа је јурила лопова. Можете да замислите шта се у дечаку све збивало.

Отац је отишао кући – ноћ је била хладна – легао је једноставно у свој кревет и опустио се.

Прошло је два сата кад је син стигао трчећим кораком. Повукао је очево ћебе и рекао, “Готово си ме убио! Је ли то твој начин да ме учиш?”

Отац га погледа и рече, “У реду, вратио си се. Добро! Немој ништа да ми причаш, неважно је. Не улази у појединости. Вратио си се то је добро. Уметност је пренета. Не говори ми како си дошао овамо, довољно је што си се вратио. Уметност је пренета.”

Сину је било непријатно али рече, “Пусти ме прво да ти кажем да си ме готово убио. Како можеш да будеш тако свиреп према јединцу сину!”

Отац рече, “Кажи ми шта се догодило, не шта си ти урадио. Шта се догодило кад сам закључао врата?”

Син рече, “Постао сам друга личност. Смрт је била тако близу! Никад раније нисам осећао толику енергију као што је била она која ме је тад преплавила. Све је било на коцки – живот или смрт. Постао сам живо свестан. Никад нисам био тако свестан, постао сам свесност, јер је сваки тренутак био драгоцен. На овај или онај начин, све је морало да се среди. Потом је нека служавка прошла поред мојих врата са свећом у руци – и добро си питао, „Шта се догодило?“ зато што не могу да кажем да сам ја то урадио. На неки начин сам произвео звуке као да је мачка унутра. Она је откључала и отворила врата и освељавајући све-ћом погледала унутра. Не могу да кажем да сам нешто урадио. Догодило се.

Угасио сам свећу, одгурнуо је и потрчао. Почео сам да трчим таквом снагом да не могу да кажем да сам ја трчао. Трчање се догодило – ја нисам био, ја нисам био. Била је то сила која се креће. Пратили су ме и ја сам прошао поред дубоког бунара. Догодило се. Не могу да кажем да сам ја то урадио, али узео сам камен и бацио га у бунар. Сви су окружили бунар, мислили су да је лопов пао у њега. Ето тако сам сад овде.“

Али, отац је већ заспао. Није чак ни чуо причу. Ујутро он рече, “Појединости су неважне. Уметност не може да се исприча, само може да се покаже живим примером, сталним заједништвом.”

Врховно знање не може да се пренесе или сачува. А понекад су те езотеријске групе чувале знање вековима за одређену особу на коју се чекало, да би то знање могле да јој пренесу.

На пример, Махавира је имао педесет хиљада монаха. Нису сви могли да се просветле у његово време, многи су остали негде на стази. Махавира се неће поново вратити у овај свет, стога свима који су негде на стази треба и даље преносити знање. Ко ће им преносити? Махавира није ту.

На свете списе не могу да се ослоне зато што су бесмислени. Неко ће морати да их тумачи, али они не могу да их тумаче изван свог разумевања, стога је то бесмислено. Мора да постоји група која чува кључеве који се могу предати особама у одређеном стању ума; у супротном ће они на стази бити изгубљени или ће непотребно или узалудно да се боре, или ће морати да промене учитеље.

Свако ко промени учитеља, мора да почне од почетка, зато што ништа из старог система не може да се користи у новом. Ништа са ове стазе не може да се користи на оној стази – свака стаза има властито органско јединство. Стога оно што је смислено на Мухамедовој стази није смислено на Махавириној стази, оно што је смислено на Будиној стази није смислено на Исусовој стази. Стога ако неко пређе са Будине стазе на Исусову стазу, мораће да почне од почетка. Сви напори претходних живота биће одбачени. То није добро; то је траћење времена.

Кад нема учитеља, те езотеријске групе чувају знање и то знање почиње да преузима улогу учитеља. Међутим, то знање могу да чувају само живи људи. Од тих деветоро људи у Ашокином кругу сваки је адепт за одређени кључ. Појединачно нико од њих нема све кључеве. Сваки од њих је стручан за одређени кључ. А група сачињава деветоро људи зато што је Буда говорио о девет врата, девет кључева, девет врста знања.

Стога је сваки човек адепт само за један кључ. Он само зна за једна врата. Он може да помогне оном ко хоће да уђе на та врата. Буда може да зна свих девет, али тих деветоро не могу појединачно да знају свих девет, знати један кључ за једна врата је довољно. Нема потребе да улазите на девет врата. Једна врата су довољна, ући ћете.

Сваки од девет адепта има један кључ. Сваки од њих зна све о једним вратима, једној стази мeдитације. И увек кад се укаже потреба тај један ће да помогне. Помоћ може да буде непосредна, помоћ може да буде посредна, али он ће помоћи. Увек кад долази нови буда или долази нови просветљени, та група ће припремити терен. Припремиће људе да га чују, разумеју. Да не постоји таква основа, сваки би учитељ био распет – распет, јер не постоји група која ће помоћи људима да га разумеју.

Езотеријске групе се баве и другим стварима. Понекад се догоди да човечанство заборави оно што је пре знало. Негде у египатској Књизи мртвих стоји забележено, “Незнање није ништа друго до заборавност.” Нешто што се знало је заборављено. Ништа није ново, само је нешто заборављено. Кад то поново сазнате изгледаће да је ново. Многи кључеви су изгубљени, често – понекад зато што нису постојале езотеријске групе које би их сачувале.

Понекад постоји група, али нико није спреман да буде инициран у то знање. Тада езотеријска група не може да учини ништа друго до да чува. Понекад и чување постане немогуће, зато што то није лако. Ако једна особа из групе од девет умре, није лако надоместити га, зато што се замена не обавља неким избором. То није демократски избор. Знање не може да се ослања на демократију, само незнање може.

Знање је увек аутократско – увек. Не можете изборима да одлучите ко ће председавати Комисијом за атомску енергију. Ако на тај начин одлучујете онда се одлучујете на своје самоубиство.

Знање је увек аутократско. Оно никад не иде одоздо, оно је увек одозго. Уочите јасно ту разлику. Све што долази одоздо је неминовно незнање. Зато је политика изврсни пример незнања. Она долази одоздо. Онај ко је најнижи бира највишег. А шта се подразумева под највишим? Најнижи бира највишег, стога највиши мора да буде нижи од најнижег! Стога су у демократији лидери само следбеници својих следбеника, а знање не може да се ослања на то. Знање се увек даје одозго и стога је аутократско.

Езотеријске групе чувају кључеве, чувају знање. Кључ се предаје оног тренутка кад неко постане способан да му се преда одређени систем знања, одређена тајна. Група мора да чека све док неко не буде спреман; мора да чека макар то трајало и вековима. Веома је тешко надоместити неког од њих. О томе не могу одлучив-ати други. Њих осморица морају да пронађу личност која је способна, а чак и способан човек мора да буде припремљен пре него се придружи групи. Понекад група ради на неком човеку током неколико живота, и тада он постане способан да замени умрлог члана. А ако се не пронађе нико, тај се кључ губи и езотеријска група више не може да га пронађе. Кључ поново може да се нађе само ако се опет догоди човек као што је Буда. Езотеријска група може само да чува, преноси, не може да открије. Откривање није у оквиру њихових могућности.

Изгубљено је тако много кључева. Многе групе су радиле и многе још увек раде. Розенкројцери су били упоредна група на Западу. Радили су вековима. Они заправо нису хришћанска група, древнији су од хришћана. Розенкројцери су езотеријска група Ружиног Крста. Крст није само хришћански симбол, већ је старији од Христа.

Самог Христа је иницирала једна езотеријска група позната као Есени. Сви свети дани хришћана – на пример, Ускрс или Божић – старији су од Христа. Хришћанство је само примило стару традицију. Сам Исус је припадао једној езотеријској групи која му је пренела много тога што је он покушао да пренесе људима.

За Исуса су такође покушали да припреме терен, али није успело. Није могло да буде добро. Међутим, сви знамо да је Јован Крститељ дошао пре Исуса. На реци Јордан он је тридесет или четрдесет година непрекидно само једно учио, да “сам ја претеча. Онај прави ће тек доћи. Дошао сам само да припремим терен, а кад он дође, ја ћу нестати.”

Он је крстио људе на реци Јорадану, боравећи ту четрдесет година. Он је само крстио сваког и иницирао сваког за оног који ће доћи.

Сви су питали, “Ко ће доћи?” Цела земља је била узбуђена због “оног који ће доћи.” Име није било познато чак ни Јовану Крститељу. И он је морао да чека. Он је припадао Есенима. Христ је био један од значајних иницираних чланова групе Есена у свом претходном животу. Тада је Исус дошао да га крсти Јован Крститељ, а тог дана кад је Исус крштен Јован Крститељ је нестао заувек. Крстио је Исуса у реци Јордану и одмах после тога никад више није виђен.

Вест о догађају да је онај прави дошао пронела се по целој земљи, зато што је четрдесет година Јован говорио, “Кад онај прави дође, он ће бити последњи кога ћу ја да крстим и потом ћу једноставно да нестанем.” Јован Крститељ је нестао. Крштење је постојало пре хри-шћанства. Крштење је постојало пре Христа. Потом је уследило Хришћанство.

Јован Крститељ је припадао езотеријског групи Есена. Постоји тако много група, али све наилазе на исту тешкоћу кад једног од њих више нема и нико не може да га замени. Он постаје карика која недостаје. У сваком учењу постоји карика која недостаје, а кад карика недостаје група не може да помогне зато што тај јаз не може да испуни. У хришћанству сада постоје јазови, многи јазови. Постоје јазови у сваком учењу. Ако је један део изгубљен, он се не може надоместити уколико се поново не догоди човек као што је Исус. То се не може предвидети, то се не може срeдити, то се не може планирати. Међутим, група иницираних трагача може да се планира и створи. Та група може да се искористи увек кад се појави неко ко је способан да је искористи.

Езотеријске групе се не баве само овом Земљом. Сада се чак и научници слажу да на најмање педесет хиљада других планета поред Земље највероватније постоји живот. Могуће је да је број већи, али мањи није сигурно. У тако огромној васељени према обичним законима вероватноће на најмање педесет хиљада планета мора да постоји живот. Езотеријске групе морају да обаве још један задатак, морају да повежу знање једне планете са оним на другој. То је мало теже, зато што нисмо спознали све. Можда смо испустили нешто што је било познато. Можда нешто знамо делимично. На другој планети можда постоји веће знање; на другој планети можда постоји други Буда. Езотеријска група ради као унутрашња карика између различитих система знања који постоји било где у васељени. Стога до карике која недостаје може да се дође и на некој другој планети. То се заиста тако догађа.

Увек кад нешто недостаје а на Земљи не можемо да нађемо неког ко ће то да открије, онда до тог знања може, ако негде постоји, да се стигне на некој другој планети. А оно увек негде постоји. Езотеријска група може да буде у вези с свим што постоји у свеколикој васељени. Тај је рад драгоцен као што је човеку са универзитета драгоцен одлазак у неко примитивно село. Примитивно село не зна ништа, човек с универзитета зна. Он може да припреми примитивне људе да приме знање и потом да им га преда. Он притом увек може да буде у вези са својим извором знања. То је само поређење.

Често су ову планету посећивала бића са других планета. Оставили су толика обележја. Понекад су на овој планети некој групи остављали бројне кључеве знања. Те групе раде. Езотеријске групе су међу-планетарне, али нешто недостаје, зато не може речима да се учини приступачним.

Свако столеће мора да изнађе своје методе; ниједан стари метод не може да вам буде од помоћи. Ви сте се променили, ваши умови су се променили. Кључ је добар за стару браву, али брава се променила. Езотеријске групе могу само да буду чувари кључева, а не брава, зато што су браве код вас. Разумете ли? Браве су код вас – нису код Буде, нису код Исуса. Они имају кључеве, кључеве који отварају многе браве. Оне проналазе кључеве, кључеве који отварају многа врата. Те кључеве езотеријске групе могу да чувају, али у међувремену су се браве промениле.

Нисте ви иста брава коју је Буда отворио. Исти кључ какав постоји не доноси ништа. Кад би исти кључ онакав какав је могао да обави посао, тада би чак и незналица могла да га користи. За то не би била потребна никаква мудрост, свако би могао да га користи. Ја могу само да вам дам кључ, а ви крените и отворите браву; није вам потребна мудрост. Само то је довољно: да је то кључ а оно брава. Али, будући да се браве мењају стално, кључеви морају да се предају групи која је мудра – мудра да пронађе нове кључеве који увек одговарају бравама.

Браве ће се стално мењати, никад неће бити исте. Стога не само да се морају чувати мртви кључеви, већ и наук мењања тих кључева сваки пут кад се промене брава. То знање се чува у езотеријским групама. Не може да се чува у књигама зато што су браве непознате. Оне се мењају, он ће се и даље мењати. Ниједна књига не може да пише о свим могућностима које брава има, о свим комбинацијама брава. Оне ће се мењати. Услови се мењају, образовање се мења, култура се мења, све се мења, зато се браве разликују. Ма како се кључ чувао, он ће увек на неки начин бити мањкав. Неће одговарати брави. Стога се кључ мора предати живој групи мудраца који увек могу да промене кључ. У томе је разилика између езотеријске групе и егзотеријске традиције.

Егзотеријска традиција је увек носила кључ без обзира на браву. Она наставља да говори о старом кључу; никад не примећује да није отворио ниједну браву. Међутим, егзотеријску традицију чине обични људи као што су припадници хришћанске цркве. Црква носи кључ. Они знају да је то кључ који је отворио многа врата у Исусово време. Њихово знање је исправно, њихов податак је тачан; наравно да је тај кључ отворио многе браве. Они носе кључ, обожавају кључ, али он сада не отвара ниједну браву. Они не могу да пронађу друге кључеве, немају времена да проналазе друге кључеве. Имају само један кључ, и даље га обожавају, а ако не може да отвори ниједну браву, онда брава сноси одговорност. Онда је брава мањкава, онда нешто није у реду са бравом, а не са кључем.

Егзотеријска традиција увек осуђује браву и обожава кључ. Езо-теријска група никад не осуђује браву, она увек мења кључ. Ватикан има кључ. Има кључ и даље га обожава. Али хришћанство има и унутрашње езотеријске групе. И стално се догађа – да је езотеријска група у сукобу са егзотеријском, зато што егзотеријска истрајава на томе да “тај кључ мора да успе. Није кључ за тебе, ти си за кључ. Мораш да се понашаш на такав начин да тај кључ може да отвори браву. Кључ се не може променити, ти мораш да се мењаш.” Али, ако неко каже, “Мо-жемо да променимо кључ,” он постаје неверник, постаје јеретик. Он мора да се убије због глупости које говори: “Променио је кључ – кључ који нам је Исус дао, Буда дао, Махавира дао. Тај кључ не може да се мења!”

Стога увек кад постоји учитељ, прави учитељ, који нешто открије, од њега потекну две струје: једна егзотеријска – видљива црква са папом, шанкарачрја, правоверна. Они увек истрајавају на истом кљу-чу. Они никад не помишљају да неки кључ ништа не значи ако не може да отвори ниједну браву. То више није никакв кључ. Кључ значи само оно што може да отвори. Ако не отвара ниједну браву, онда је погрешно то називати кључем. То је језичка грешка. То није никакав кључ, то постаје кључ тек кад отоври браву. Кад нешто ставите у џеп, то није кључ, то је само могућ кључ. Ако отвори браву, то постаје стварно кључ. Ако не отвори ниједну браву онда губи чак и ту могућност.

Видљиве цркве су увек опседнуте кључем, зато што је кључ дао истински учитељ. Али, сваки истински учитељ ствара и унутрашњи круг. Тај унутрашњи круг има кључ и знање како да га мења у одређеним околностима. Унутрашњи круг ће увек бити у сукобу са спољним, зато што ће спољни мислити да сте ви недорасли да мењате кључ који је учитељ дао: “Ко сте ви? Како можете да га промените?” На пример, у исламу су неки суфији поседовали езотерично знање, али су их Мухамеданци убили. Мансур је убијен зато што је говорио о мењању кључа.

Езотеријска група се увек занима за браву, није опседнута кључем. Егзотеријска група је опседнута кључем, али се не занима уопште за браву. Ако се отвори, добро, ако се не отвори, одговорност је ваша. Кључ никад није одговоран.

Мухамеданци су имали много суфијских редова, унутрашњих кругова, унутрашњих група. Они су тврдили да су се суфији понашали бунтовнички па је много суфија погубљено. Потом, су коначно, морали да нестану. Сада постоје суфији али не можете за њих да сазнате. Неко може да буде чистач; никад нећете бити у стању да одгонетнете да тај човек није можда суфи. Уколико вас неко не упозна, никад нећете бити свесни тога. Можда долази у вашу кућу свакодневно, ипак никад не можете да будете свесни да је то неко ко поседује неки кључ.

Може да буде обућар. Он ће и даље да прави ципеле, а ви мислите да они који тамо седе само уче како се праве ципеле. Ту су и неке муштерије, али заправо, можда је неко међу њима ученик који не учи само како се праве ципеле. Прављење ципела је само фасада. Унутра се догађа нешто сасвим друго.

Суфији су морали потпуно да нестану зато што их спољна традиција није прихватила. Једноставно би их поубијали, јер ако опстане тај унутрашњи круг онда нема будућности за спољну традицију; она постаје потпуно бесмислена.

Учитељ је само онај који је открио себе, који је сам пронашао кључ, који је сам спознао извор знања, који се сам срео са стварношћу. Увек постоје две школе. Понекад неки учитељи нису допуштали ства-рање егзотеријске групе. У Будино време постојало је још седам учитеља истог степена као Буда. Можда чак нисте ни чули за њихова имена. Само је једно име познато – Махавира. Остала шесторица су потпуно непознати. Они су такође поседовали кључеве – знање, исто колико и Буда и Махавира – али никад нису допустили да се око њих створи егзотеријска група. Само је унутрашњи круг постојао на неки начин, негде.

Један од њих је био Прабуда Катјајан, други Пурна Кашјап, затим Ађит Кешкамбал – они су били на истом нивоу, истог ранга, истог унутрашњег остварења као Буда и Махавира. Њихова имена су позната само зато што их је Буда споменуо, то је све. Никакви свети списи нису пронађени, следбеници, никакав храм, никаква црква, али они још увек трају на неки веома тајновит и танан начин. Нико не може да каже да нису многима помогли; помагали су. Они нису многима знани, али су помогли исто онолико колико и сваки Буда.

Будино име је познато, цео свет зна за њега. Али, што више о њему знамо то мање можемо да га користимо. И он има унутрашње кругове који раде. Само су они од значаја. Али, они су увек долазили у сукоб са спољним верским редом. Спољни ред је увек сила зато што су масе уз њих. Увек постоји сукоб.

Буда је створио веома узак круг. Он је свој круг направио с човеком по имену Махакашјапа. То име се спомиње само једном. Сарипута и Могалајан су били његови главни ученици из егзотеријског реда; њихова имена су позната широм света, они имају светилишта. Али прави истински кључ је предат Махакашјапи – ни Сарипути, ни Могалајану. Али његово име се спомиње само једном, само једном у целокпуним Будиним светим списима.

Испричаћу догађај…

Буда је једног дана дошао с цветом у руци. Требало је да одржи проповед, али проповеди није било, само је седео у тишини и посматрао цвет. Сви су се чудили шта он то ради. То је трајало десет минута, двадесет, тридесет минута… Тада свима постаде непријатно. Нико није био у стању да каже шта он то ради. Сви су се окупили – најмање десет хиљада људи – да чују његов говор. А он је само седео, само посматрао цвет.

Махакашјапа се насмеја. Буда погледа и рече, “Махакашјапа приђи.” Предао је цвет Махакашјапи и рекао, “Све што се могло пренети речима пренео сам свима, а оно што се не може пренети речима преносим Махакашјапи.” Никад пре тога нити после тога се Махакашјапа не спомиње – нити ко је он био, нити где је рођен.

Зашто сви свети списи ћуте о њему? – тако значајној личности којој Буда каже, “Дао сам Махакашјапи све што није могло да се пренесе речима.” Оно кључно је, наравно, “то што није могло да се пренесе речима.” Само се оно небитно може рећи, само оно површинско може да се каже, само се оно обично може рећи. Најзначајнији пренос знања могућ је једино ћутањем. Али, његово име се више никад не спомиње, и вековима нико није знао шта се догодило са Махакашјапом. Али, тада након једанаест векова неки човек у Кини је објавио, “Ја сам у непосредној вези, у непосредном ланцу са Махакашјапом.”

После једанаест столећа, неко је у Кини објавио, “Припадам Маха-кашјапи. Његов сам ученик.” То је био Бодхидхарма. Ниједан индијски свети спис не спомиње Бодхидхарму. Он је рођен у Индији, проживео је три четвртине свог живота у Индији. Нико за њега не зна – где је био и шта је радио. Изненада, он се појављује у Кини и каже, “Припадам Махакашјапи, човеку коме је Буда предао цвет. А цвет је код мене, још увек свеж.”

Он наравно говори о нечему што никад не може да буде дру-гачије него свеже. Неко је упитао, “Где је цвет?” Бодхидхарма је одговорио, “Стоји пред тобом – ја сам тај цвет. Тај цвет је Буда предао Махакашјапи и сада сам дошао да нађем правог човека јер ћу да умрем. Ово је моје последње рођење, стога сам допутовао из Индије у Кину са извесношћу да овде постоји неко коме цвет може да се преда. Стога сам дошао да га тражим. Али исти извор информација ме је обавестио да не смем ја да одем до њега, већ да он мора да дође код мене. Зато ћу само да чекам.”

Шта мисли под “извором информација”? Езотеријске групе иду да обавесте људе који треба да буду обавештени. Бодхидхарма каже, “Али исти извор ме је обавестио да ја не смем да га тражим,” зато што понекад непосредно тражење постаје мешање. Ако ја дођем код вас у кућу, то је једно; ако ви дођете код мене, то је потпуно различита ствар. Ако ја дођем код вас, ви ћете за мене бити затворени; ако ви дођете код мене, бићете отворени. Морате ви да дођете.

Бодхидхарма је рекао, “Исти извор информација ми је рекао да морам да чекам, и исти извор ми је дао одређени наговештај како ћу препознати особу којој ћу предати цвет.” Зато је девет година седео окренут зиду не гледајући никог. Многи људи су долазили код њега. Чак и кинески цар. Ву је дошао да га види, али Бодхидхарма се није осврнуо. Само је гледао у зид.

Вуов дворјанин је покушао да га убеди да цар долази и да је веома непристојно, крајње неваспитано пред царем седети окренут зиду. Бодхидхарма рече, “Не идем ја код цара, већ цар долази код мене. Он може да изабере хоће ли да дође код неваспитаног Бодхидхарме или не. Он је слободан. Не долазим ја код њега.”

Цар је чуо да је Бодхидхарма рекао, “Не идем ја код њега. Он долази код мене, стога може да бира. Ако хоће да дође, мора да дође код мене какав јесам.” Ву је дошао. Морао је да дође; то га је прогонило. Није могао да провери да ли је човек вредан посете; дошао је. Бодхидхарма је седо окренут зиду. Ву га упита, “Зашто си окренут зиду? Зашто ме не гледаш? Зашто се не окренеш према другима?”

Бодхидхарма одговори, “Целог свог живота сам био окренут теби и другима; али у очима нисам никад видео нешто друго осим мртвог зида. Стога сам одлучио да је боље бити окренут зиду. Човек је опуштен кад зна да је то зид. Кад си окренут неком и осећаш да је ту зид, то је много теже. Лакше са тобом могу да говорим зато што си ти иза мене а ја гледам у зид.”

Девет је година непрекидно био окренут зиду. Дошао је човек за коге је добио наговештај. Човек, Хуи Ненг је дошао. Одсекао је своју руку, дао је Бодхидхарми и рекао, “Одмах се окрени; у супротном ћу себи одрубити главу.” И Бодхидхарма се окренуо, погледао Хуи Ненга и рекао, “Предајем ти цвет. Чекао сам. Известан извор знања ми је дао знак – „доћи ће човек, одсећи ће руку, ставиће је испред тебе, а ако закасниш секунду одрубиће себи главу“. Не жури се. Спреман сам да ти предам оно због чега сам из Индије допутовао у Кину.”

Тај тајни култ се развио у егзотеријски култ зена. Зен будизам је само егзотеријски култ око езотеријске традиције Бодхидхарме. Ма шта сада Сузуки или други по свету говорили, зен потиче од егзотеријског знања, а не од езотеријског. Сада је он опет постао скривен; поново је нестао. Али, струја је ту, наставља се. Езотеријски кругови постоје, они постоје из многих разлога.

Питате ме како сам ја повезан са неком езотеријском групом. Ако можете да ступите у везу са једном, можете да будете у вези са свим. То је само ствар подешавања. Ако ваш радио може да хвата једну станицу, нема никаквих тешкоћа да ухвати и друге. Ако механизам исправно функционише, можете да ухватите било коју станицу на свету. Ако можете да будете у вези са једном езотеријском групом, можете да будете у вези са свим. Можда не желите да будете у вези, можда желите, али једном кад знате да се подесите можете да ступите у везу. Често се сусретнете са неком тајном школом, али пропустите прилику, изгубите траг.

Све што говорим је на више начина езотеријско. Зато вам понекад делујем замршено. Ниједно егзотеријско учење не збуњује, оно је јасно. То је као два плус два једнако четири, то је увек једноставно. Али, езотеријско, унутрашње, тајно, тешко је разумети, зато што се ваше разумевање узнемири сваким новим знањем које треба да се усвоји.

Свако вама познато знање може лако да се усвоји. Може да постане део вас; можете лако да га сварите. Све што вам је ново је тешко за варење. Ниједно езотеријско знање не може да вам се преда у оквирима математике. Оно мора да се преда на мистичан начин, мора да се преда на песнички начин. Тада почиње да живи. Оно значи више ствари истовремено.

Био сам у вези са многим езотеријским групама. Познајем многе људи који су још увек живи и припадају некој групи. Знам многе кључеве које су предавали истинити учитељи. Али, ниједан кључ из старе традиције није довољан, зато проналазим нове кључеве. Будући да проналазим нове кључеве нисам непосредно везан ни за једну езо-теријску групу зато што је свака езотеријска група заинтересована за један кључ и поверено јој је да чува одређени кључ. Мене не занима неки одређени кључ. Мене занима проналажење нових метода, нових техника, нових кључева, зато што су многи стари кључеви постали вишеструко бесмислени.

Потребно је схватити следеће, сви ти кључеви су припремљени у свету који је био локалан, увек локалан. Први пут живимо у свету који није локалан, већ универзалан. Први пут смо, заправо у свету. Раније смо увек били везани за један одређени део света. Сви ти кључеви су били припремљени за одређене локалне услове и културе. Сада по први пут свет је, на неки начин, измешана збрка. Не постоји одређена култура, не постоје одређени услови. Све је помешано. А ускоро ће то све више и више бити случај. Ускоро ће постојати грађанин света без икаквог локалног порекла већ са универзалним пореклом.

Пре него се ово столеће оконча, биће нам потребно – већ су нам потребни – кључеви који су универзални. На пример, Исусов кључ је био намењен одређеној јеврејској групи. То је иронија историје да је Исус изумео кључ, пронашао кључ за јеврејски ум. А сада су Јевреји против њега, а они који њега следе су против Јевреја. А кључ је посебно пронађен за јеврејски ум. Што се мене тиче, Христ је много ближи Јеврејину него хришћанину, зато што је хришћанин само млађи изданак; Исус није упознао ниједног хришћанина. Сам он није био хришћанин, био је Јеврејин. Али то је иронија наше историје.

Буда је пронашао кључ за одређени ум. Сада тај одређени ум постоји само у Индији, али његов кључ се не може наћи нигде у Индији. Он постоји у Кини, Јапану, Сри Ланки, Бурми и Тибету, али не и у Индији. А он је пронашао кључ за одређени хиндуистички ум. Он се родио као хиндуиста и као хиндуиста је и умро. Никад није сазнао за будизам. Кључ је, дакле, био пронађен за хиндуистички ум и потом је око тог кључа настала секта која се окренула против хиндуизма. Тада кључ губи значај. Није ни од какве користи било коме изузев одређеном хиндуистичком уму. Али, то је иронија историје. То се увек догађа.

Зато се борим и проналазим кључеве који су, на неки начин, универзални – нису намењени одређеној локалној култури, већ људском уму као таквом. А ускоро ће нам бити потребни, ти локални кључеви нису више довољни. Нити ће нека мешавина бити од користи, нити ће сви кључеви заједно бити од користи. То ће бити још већи бесмисао. Отварате браву са много кључева: нешто од Курана, нешто од Библије, нешто од Буде, нешто од Махавире. Постоје многи људи са крајње добрим намерама који чине много грешака. Говоре о јединству свих вера. То одговара причи о јединству свих кључева за отварање једне браве – јединство свих кључева! Један је довољан, а превише кључева вам неће омогућити да отворите браву. Један би можда и отворио; али сувише њих неће.

То су све локални кључеви пронађени у свету који је био подељен. Није постојао универзални ум – никад није ни постојао што се тиче нашг такозваног знања историје. Понекад се јавио феномен универзалног ума, али то је изван наше цивилизације, то је изван нашег памћења. Феномен универзалног ума се догодио на почетку али је то потпуно заборављено.

Испричаћу вам нешто. У Енглеској мењају датум у поноћ. То нема смисла, заиста. То је бесмислено, нико се неће пробудити из сна само да би променио датум. То је нелогично, непрактично. Датум би требало да се промени ујутро – то је здрав разум. Увек мењате датум на календару ујутро. Али зашто се тако ради? Постоји једна тајна.

Кад је у Индји 5:30 ујутро у Енглеској је поноћ. Постојало је време пре ове цивилизације кад је хиндуистичко схватање владало целим светом. Исто као што је било време кад је Британско царство владало светом. Време у Гриничу било је тачно време; сви су се равнали према њему. Сада, после пада Британског царства, готово се и заборавило на Гринич. После десет или петнаест хиљада година нико ништа о томе неће знати.

Постојао је свет пре Махабхарате – преисторијског инидјског рата – када је хиндуистички ум владао светом. Увек кад је било јутро у Индији, то је било време кад се мењао датум. Тада је у Енглеској поноћ, па су они мењали датум у то време. То још увек траје.

Изненадиће вас да чујете да је у Енглеској пре три стотине година парламент усвојио закон по коме година почиње 1. јануара. Пре три века година се завршавала 25. марта. Али шта значи крај године 25. марта? Нема у томе никаквог смисла. Али, то је био дан кад се завршавала индијска година. Индијска година се завршава 25. марта, и тако је било широм света. Морали су да донесу посебан закон да би то променили.

Реч „децембар“ значи десети месец, али он је дванаести. Децембар потиче од речи душ десет на санскриту. Али, зашто је дванаести месец? Он је десети у индијској години. Стара традиција се наставила, њихов календар потиче из Индије.

Последња недеља у децембру је свугде у свету позната као хмас. Х је римско десет, а мас на санскриту значи месец. Хмас значи десети месец, значи децембар. Али зашто? Децембар не би требало да буде десети месец. Али, у индијском календару пре око пет хиљада година, пре него се догодила Махабхарата, он је био десети месец.

У списима о Махабхарати постоје приче да је Арџуна био оже-њен девојком из Мексика. Санскритска реч маџика претворила се у Мексико. А у Мексику је цивилизација која је постојала имала толико хиндуистичких симбола да би једино било могуће рећи да је то била хиндуистичка цивилизација. Свеколика мексичка цивилизација била је хиндуистичка – хиндуистички храмови, хиндуистички богови, чај је тамо пронађен и божанство Ганеш. Али, данас ко се тога сећа.

Поново смо у универзалном свету кад Арџуна поново може да се ожени девојком из Мексика. Ускоро неће постојати локалне културе. За такву неусмерену културу морамо да изнађемо нове, далеко мекше кључеве – мање чврсте а више течне, који могу да се користе за велики број брава.

Познавао сам велики број езотеријских група – у овом животу и пре. Био сам у вези са великим бројем езотеријских група, али о њима не могу ништа да вам кажем. Не могу да вам кажем њихова имена, зато што то није допуштено. А заправо није од неке користи. Али, могу да вам кажем да још увек постоје; још увек покушавају да помогну.

Неке групе су још увек веома живе – на пример, Ашокина група. Ако је Ашока учинио нешто што га издваја од било ког другог владара на свету, то је било оснивање езотеријске групе. Акбар је на разне начине покушавао да подражава Ашоку. Основао је групу од деветоро људи, али је она била безначајна. То су били само дворјани – Нава Ратна, „Девет Акбарових драгуља“. Али, они су само били имитација драгуља, егзотерични – неки су били песници, неки ратници…. То није имало никаквог смисла. Међутим, Акбару је неко рекао да Ашока има групу од девет мудрих људи, па је и он створио групу од девет драгуља. Није сазнао све о Ашокиној групи.

Ашокина група се одржала две хиљаде година. Она је још увек жива и поседује још увек делотворне кључеве. Цели теозофски покрет је иницирала ова група. Зато је у теозофији Буда постао највиша личност. Цела теозофија је, на неки начин, будистичка или хиндуистичка. Зато су на Западу мислили да је то био покушај Истока да преобрати Запад – да је то само хиндуизам у новој одори. То је у извесном смислу тачно, зато што је оснивач била будистичка група.

Ви такође можете да успоставите везу са неком езотеријском групом. Постоје технике и методе. Али, тада морате много на себи да радите. Такви какви сте никад не можете да успоставите везу. Само ћете проћи поред неког езотеријског круга, али нећете бити у стању чак ни да га откријете. Морате да промените себе, подесите се за нову димензију, за нове вибрације које треба да осетите; мораћете да будете осетљиви.

Тада ме нећете питати, “Да ли сте били у вези са неком езотеријском групом?” Знаћете чим седнете поред мене, знали би чим би ме погледали у очи. Осетили би чим би чули моје речи, или моје ћутање. Разумели би. Али то може да се догоди само ако промените себе, подесите себе за нову стварност – ако се отворите за нове димензије.

Езотеријске групе су увек постојале. Само сте ви затворени – затворени у мисли, затворени у размишљање, затворени у себе, без отвора, без прозора, без врата. Небо је ту – само отворите прозор и спознаћете небо и звезде. Ма како далеко они били, довољно је само да отворите свој прозора, који је тако близу, и ви ћете успоставити везу са далеким звездама. То је на неки начин нелогично: отварањем прозора који је тако близу како може да се успостави веза са уда-љеним звездама? Ако вам кажем, “Отворите прозор тик уз вас и тада ћете успоставити везу са свеколиком васељеном,” ви ћете одговорити, “То је бесмислено. Само отварањем прозора који је тако близу како могу да успоставим везу са нечим тако далеким?” Али то је тако. Отворите прозор у свом уму, направите мeдитативни прозор и бићете у вези са многим удаљеним светлима, са многим догађањима која су увек ту.

Тик иза ћошка, око вас, све се догађа. Али ви сте слепи или спавате или сте само несвесни. Ту сам; ви не можете да појмите шта се овде догађа. Не можете да појмите!

Био сам студент на универзитету. Ректор је говорио на некој рођенданској прослави. Био сам само студент прве године. Ректор је рекао, “Волео бих да сам живео у време Гаутаме Буде, отишао бих му на ноге.”

Умешао сам се и рекао, “Молим вас размотрите следеће, Молим вас промислите још једном, онда говорите. Да ли би стварно отишли Буди на ноге? Да ли сте у овом животу отишли код неког просјака? Буда је био просјак. Да ли сте отишли код неког учитеља – учитеља невидљивог света? Колико је мени познато никад нисте отишли, зато молим вас промислите. Да сте живели у Будино време, да ли би отишли њему на ноге? Да ли би сте га препознали? Да ли сте препознали неког у овом животу?”

Био је збуњен, пренеражен, заћутао је. Рече, “Повлачим своје речи зато што никад о томе нисам размишљао, само сам рекао. Никад заправо нисам био ни код кога, па изгледа логично да не бих отишао ни код Буде. Па чак и да сам прошао поред њега не бих га ни погледао. Па чак и да сам га погледао, не бих га препознао, зато што се не збива тако да свако препозна Буду кад га сретне. Није тако!”

Буда је прошао кроз село… и нико га није препознао. Његов рођени отац га није препознао….
преузми текст:
Jа сам мистична капија

Објављено у Медитација (Тиховање). Ознаке: . Comments Off on Ја сам мистична капија
%d bloggers like this: