Опанчићи


Да ли знате на које опанчиће мислим ?

Ја сам у селу видела, како изгледају „свињски“ опанци. Да, то су опанци направљени од свињске коже. Која није нешто посебно прерађивана, па је била мнооого чврста, крута и тврда. Моји су, у селу, то носили. Заправо, то им је била колико ја знам, прва обућа. А многим мојим прецима, вероватно и једина. Пробала сам их и ја. Мало су ме у почетку жуљали, али сам, још тада била упорна и на крају сам их савладала. Често сам трпела бол, киптећи од беса, (у себи) што се претварам. Али као и свака клинка, морала сам то да прођем. То значи, престало је са жуљањем. А, ја сам се, носећи их на нејаким дечјим ножицама, са њима верала по брдашцима, прескакала реке (којих у мом селу има четири), по пластовима сена, пењала на дудинке… Наравно, да сам много пута „љоснула“ на земљу. „Љоснула“ и ћутала, а сада ћу, први пут да признам зашто. Зато што, сам била омиљена личност, у селу и код мојих рођака. Сви су ме волели, мазили, чували, све ми показивали и давали. Ја сам била њихово „чудо, мало чудо „, њихова рођака из града. Сироти моји рођаци, мислили су да је привилегија живети у граду, не схватајући, колико богатсво, имају они на селу. Ваљда оно, туђе је увек слађе. Нису дуго знали да моја дечја душица, чезне за широким, мирисним пољима, за мирисом штале, блејањем оваца, када се уморне враћају са паше, за игром лептира, за буђењем са првим јутарњим зрацима који милују по лицу, за наслађивањем са крупним дудинкама на самом стаблу. Јер нема дражи, ако ти их неко убере. Најслађе је, када се попнеш на дудинку и береш сам и једеш, а измазан си од увета до увета. Они, наравно, никада нису очекивали, да њихова принзеца има тренутке слабости. И тако су и не знајући „ишколовали“, односно, очеличили своју принцезу. Само да се зна, никада нисам била размажена. Мажена да, размажена никако. Онда сам једног лепог сунчаног дана, шетала са мамом према згради општине. Тада су у улици која води до општине, са обе стране биле куће. Е па, са леве стране је био један чика опанчар.

Стари део Бора, очувани део......
Стари део Бора, очувани део…

Његов дућан опанчарски, за мене је био чудо. Унутра је прво, лепо мирисало. Затим, било је свега и свачега. Полунове ципеле поправљене, које чекају на полици свог газду. Увек сам се питала, да ли им је досадно на полици, или су радосне што могу да одморе још мало. Затим оне јадне, рашивене, одлепљене, које је тек требало срeдити. Елем, од свих њих су одмах привлачили поглед опанчићи. И то не било какви. Не опанчићи од свињске коже, какве сам у селу видела. И ови су од коже, али какве. И има равних, али …има и са малом потпетицом. А има их и које личе на сандале. Ма да бираш. Просто нисам знала, које су најлепше. Сваки пар је био леп за себе. Моја драга мајчица ми је увек куповала лепе ствари. А озбиљни и најмирнији тата на свету, је избор њој препустио. Тако се и тада најлепши пар опанчића, нашао на мојим ножицама. Танким дечјим ножицама, које тада, ни издалека нису личиле на ноге девојке. Али ружних пачића, има свуда, а и лепих лабудова. И тако сам ја пресрећна изасла из опанчареве радњице. Ма, нико са мном тада није могао да се мери. Јок, нико гарантујем. И онда су малу плаву главицу, са најлепшим опанчићима одвели у село. Тамо одушевљење. Право искрено. Њихова принцеза има нове, лепе, дотад веома ретко виђене опанчиће. Опанци Моја срећа је била у слободи, коју су ми отац и мајка дали. А то је, да се баш нису много оптерећивали, ако сам се мало испрљала. Нисам морала нигде, да седим укочено и глумим лепо васпитање. Тако је принцезица имала дозволу и слободу, да своје прве и најлепше опанчиће да свим сестрама и суседицама да пробају. А покушавала су и нека браћа да их пробају. Наравно да смо их врло брзо изарчили, али ми то није сметало. Зато што су сви били срећни, а и ја са њима. Није било зависти. Једни другима смо давали несебично све што имамо. И радовали се туђој срећи и радости.

Често се сетим тих дана. Раније ми је било лакше, док је нешто више постојало у тој улици. А данас, на жалост, само две-три кућице, са десне стране улице. Више се не сећам у којој кућици је била опанчарска радња. Али кад прођем осетим мирис козе, лепка, конца, видим то пригушено светло (јер никад није било довољно светла у тој радњици) и видим, моје прве најлепше опанчиће. Још увек су ту. Ено их тамо у излогу, на другој полици у средини. Оно што ме и данас чини срећном то су две ствари. Прво, моја радост, што су ми направили, у селу, моје прве „свињске опанке“. Друго, лица мојих сељачића, обасјана радошћу, што им дајем да носе опанчиће из града. Када се осврнем (наравно иза себе, јер се не могу освртати испред), и присетим свог живота, заиста сам имала бајковито детињство. И пуним срцем преносим ову слику, да вас макар мало, развесели ако може. Или сети неких ваших лепих тренутака. А све заједно да врати, макар на тренутак у улицу нашег лепог града, где је била мала, бајковита опанчарска радња.

Аутор: Гордана

5 реаговања to “Опанчићи”

  1. Nebojša Says:

    Goco…
    Ova tvoja divna,lepa i iz jednog daha sentimentalna priča,vraća nas u vremena kada se lepo i bezbrižno živelo,a tvoja životna nit u njoj, pokazuje nam ,da sreću treba tražiti u sasvim običnim,”malim”,jednostavnim i prirodnim stvarima i da život treba shvatiti i doživljavati kao ples i igru…igru radi igre…
    Nažalost…čovek se konstantno vaspitavao,podučavao da neprekidno potiskuje i vrši represiju nad tim plesačem i “detetom” unutar sebe i kao “smrtno” ozbiljan čovek,izgubio je dubinsku vezu sa samim sobom,..igra je preko sporta postala “rad”,igra se “odrađuje”,sada su važni “rezultati rada…”,a život je postao Arena za borbu,Ring,Koncentracioni logor…
    Tu izgubljenu nit sa detetom i plesačem treba ponovo “otkriti” i povezati u svesnosno biće razdraganog života,sa tu i tamo nekim problemčićima,u protivnom….”smrtno” ozbiljni čovek će uništiti samoga sebe…

  2. Cpt.Strongwill Says:

    E, pa sudeći po nekima ovde, još postoje oni koji nisu ubili dete u sebi, niti nameravaju. Neka to bude nagoveštaj nove renesanse. Pričica mi je naterala u oči suze, čistilice duše. Treba imati dušu deteta i srce ratnika. I biti spreman za borbu… Hajde još malo više priča, da se ne zaboravi vrcavi duh srpskih gradova…

  3. Gordana Says:

    Drago mi je da vam se svidja i da vam je dirnula srca.To je prava i jedina nagrada.Hvala obojici.

  4. against illusions Says:

    Malo stilsko sredjivanje i prichica zrela za osnovnoshkolske chitanke. Zaista lepo.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: