Воја без земље


Аутор Бранко Драгаш
Понедељак, 05 Март 2008

Војислав Коштуница је у трансу. Очи светске и домаће јавности упрте су у њега. Сви тВоја без земљеумаче његове речи. Сви анализирју његове потезе. Шта ће Воја урадити? Србија зависи од његове политичке воље. Србија чека његову мудру одлуку. Срби чекају да их Воја избави из невоље. Чекају и надају се да Воја има решење за све њихове животне недаће. Стотине хиљада огорчених Срба је изашло на протесте против отимања Косова. Стотине хиљада људи је скандирало -„Косово је Србија“. Воја је помахнитао. Стотине хиљада људи скандира његове мисли. Стотине хиљада људи верује у његову идеју. Воја је урлао од задовољства.

Тако се брани Србија. Тако се брани Косово. Нико не сме да нам отима Косово! Нико не сме да призна пораз Србије. Косово је срце Србије! Воја је једини који може да сачува Косово у Србији. Воја је једини који може да се одупре развијеном империјалистичком свету. Воја може да их победи и примора да се покају и да признају да су погрешили. Прекршили су међународно право и мора остатак међународне заједнице да устане у одбрану тог угроженог међународног права.

Борба за Косово тражи апсолутну подршку Воји, јер само он може да поврати отето. Воја тражи да се нација окупи око њега у тој праведној борби Воја тражи национално јединство. Сви морамо да мислимо и деламо као Воја. Нема избора. Нема сукоба мишљења. Нема расправа. Живот може да сачека. Све мора да буде подређено једном циљу. Тај циљ може да оствари само један – Вођа. Нема промене власти док се не реши проблем Косова. А тај проблем ће се решавати годинама. Значи Воја је обезбедио доживотну власт. Његови политички трабанти позивају да следимо Воју. Све што се дешавало је прошлост, каже један његов комесар, подвлачимо црту и отпочиње ново поглавље у борби за Косово. Наравно, ту борбу ће предводити наш Воја. Сви ми који мислимо другачије, који мислимо различито од њиховог Воје, сви ми, каже његов омиљени политички аналитичар, смо – зомби! Намера Војислава Коштунице је подла. Он хоће да добије плебисцитарну подршку народа за своју даљу неуспешну владавину. Он негира демократске изборе јер је Србија угрожена. Воја је превазишао сулудост Милошевића који је, било како било, ипак, пристајао на изборе. Воја се плаши избора. Не због стабилности Србије, него због тога што све мање грађана гласа за њега. Човек без својстава тражи апсолутну власт. Војислав Коштуница има опасне намере.

Грађани Србије морају да му се супроставе. Морамо да га спречимо у даљем уништавању Србије. Морамо да га политички раскринкамо. Због тога пишем ове редове. Не смемо да поново упаднемо у историјске заблуде које ће нас скупо коштати. Намера ми је да потпуно расветлим опасне намере властољубивог и таштог човека који је спреман на све паклене савезе само да продужи за један дан своју накардну владавину. Морам да признам, да сам имао велике сукобе са Ђинђићем управо око Коштунице и да је Ђинђић био потпуно у праву када ми је указивао на сву опасност, подмуклост, превртљивост и безочност политичара Коштунице, убеђујући ме да је Коштуница спреман све да уради како би задржао власт.

Тада ми је све то било прилично смешно, знајући Ђинђићеву опијеност влашћу. Међутим, разлика је била огромна. Са Ђинђићем сте могли да се свађате, препирете, сукобљавате, не слажете, могао је да вас саслуша и да се повуче, да напада и да гласно размишља, спреман је био да призна да је погрешио, да нешто довољно не зна и да уради како је он наумио, али са каменим и бирократизованимм непредвидљивим Коштуницом нисте могли једноставно ништа конкретно и оперативно да урадите. Он је био тајанствен, мистичан и затворен у свом ограниченом свету. Препотентан. Надобудан. Уображен. Умишљен да је национални херој. Месија. Легалиста, Националиста и Православац. Комуникација са таквим ликом била је немогућа. Знам то из личног искуства.

Упркос дугогодишњем опозиционом деловању и искључивој везаности Ђинђића за мене, нисам имао, на срећу, превише контакта са Коштуницом. Није био моја енергетска група и нисам придавао значај његовом досадном и тромом наступу. Увек су ме нервирали људи који изговарају гомиле глупости као да говоре древне философске мудрости. Политичари који су своје незнање и поквареност сакривали иза националних флоскула. Иза празних парола о државним инересима. Они који наводно једини разумеју геостратешке тајне савременог света. Све је то мени било страно. Све је то, употребићу Крлежину фразу, било чорбине чорбе чорба. Истоштогмођ. Иза свих тих великих кулиса крило се одсуство визије, лењост духа, тупост, ограниченост и безгранична себичност. Себичност неисказаних људи који се плаше слободе мишљења, конкуренције и оштрих сукоба идеја.

Коштуница није човек идеје, како он покушава да се представи у јавности. Коштуница је скучен човек жељан славе. Сматрао сам да је то човек из фиоке института и да он треба да буде само архивар опозиције. Како нисам прочитао никада ниједан његов осмишљен чланак, натпис или полемику, јер оно издање словеначке Трибуне о плурализму после Другог светског рата приписујем искључиво професору Кости Чавошком, како су ми његови јавни наступи били смарајући, како никада нисам чуо ниједну његову идеју која би ме заинтересовала, нисам превише обраћао пажњу на његову политичку личност, верујући да ће се и он утопити у мору пролазних ликова наше опозиције.

Ни његово одвајање од Ђинђћа нисам сматрао важним. Ђинђић се ослободио једног тешког терета. Подржавао сам и даље Ђинђића, док сам неколико контаката са Коштуницом остварио искључиво преко идеје о формирању фонда „Борислав Пекић“. Наиме, ја сам први предложио и договорио се са госпођом Љиљаном Пекић да приступимо формирању тог фонда и обезбедио сам новчана средства за тај фонд. Био сам пекићевац и имао сам могућности да покренем фонд о највећем српском писцу кога упорно покушавају да ставе у заборав. Коштуница ме је само позвао да се захвали на томе што сам урадио за Пекића.

Први неспоразум са Коштуницом имао сам у време грађанских протеста 1996, када је опозициони Београд био на улицама, док је он био ван тих политичких дешавања. На једној слави, где смо се годинама виђали, био сам изнервиран ставом Коштунице да су протести у режији страних служби, мислим да је чак рекао и НАТО снага, да су демостранти изманипулисани и да не треба излазити на улицу јер се може све решити кроз институције система. Начин на који је то говорио, гестикулација коју је правио и тон његовог говора толико су ме изнервирали да сам, покушавајући да не повредим свечаност дана и домаћина куће, направио анализу наше опозиционе политичке сцене, почевши намерно од Ђинђића, јер су сви знали да смо били блиски, до тог истог Коштунице који је са презиром говорио о уличним протестима. Посебно ме је нервирало то што је сваку његову реч аминовао Матија Бећковић. У тој отвореној и оштрој анализи политичке сцене, прескачући лик Матије Бећковића, јер сам сматрао да он заслужује посебан осврт, рекао сам да је Коштуница већ одавно политички мртав, али да му то још нико није саопштио. Искрено сам то мислио и тако му рекао. Био је запрепашћен и погођен. Видео сам на њему да је увређен. После неколико дана Ђинђић ми је рекао, смејући се до суза када му је неко препричао ту сцену, да ми то Воја никада неће опростити.

Тај неисказани човек уливао ми је неповерење. Презриво је говорио о уличним демонстрацијама, да би га ти исти демонстранти довели на власт. То је најбоља слика о Коштуници и његовом толико истицаном моралу. Није био способан да управља озбиљном политичком странком. Више ми је личио на уштављеног бирократу који чека унапређење, него на некога који има државотворну визију и националну стратегију. Али, показало се да је његово стрпљење имало смисла и он је дочекао тренутак да га историјски догађаји сами изаберу. Ни крив, ни дужан доспео је на уједињену опозициону листу која је требала да сруши деспотски режим. Време је било за промене. Грађани Србије су тражили промене. Деспотски режим је изгубио све потпоре своје власти. Пекић је наговестио да се режими сами урушавају изнутра када изгубе и обесмисле основне постулате свог деловања. Након дивљачког бомбардовања НАТО зликоваца, грађани су схватили да су Деспот и његова жена потпуно полудели у намери да изврше светску револуцију и да међународном пролетаријату донесу толико жељену правду. Деспотски режим је био труо и историјски је морао да буде срушен. Грађани су тражили нешто ново. Тражили су се нове политичаре. Ко?

Велики проблем је био што су опозициони прваци били без угледа и грађани нису имали поверења у њих. Ђинђић је то давно знао. И годинама је тражио замену. Некога ко ће покрити његов лош имиџ . Некога који неће њега политички да угрози. У том тражењу свог човека 1992. је и мени предложио да будем кандидат опозиције. Одбио сам то са гнушањем. Веровао сам да свако треба да ради оно за шта се школовао, треба да ради оно што зна да ради и предложио сам, избегавајући вође и лидере, да направимо јединствен тим који ће наступати заједно. И данас верујем да је то победничка комбинација за Србију.

Ђинђић је упорно настављао да инсистира да пронађемо лидера. Покушао сам да помогнем. Тако да сам, рецимо, посредовао да се у мојим пословним просторијама тајно састану Стамболић и Ђинђић и да разговарају о политичкој судбини Србије. Али, договор није постигнут. Остао је само још један човек – Коштуница. Ђинђић је био очајан. Али није имао куд. Уместо опозиција да избаци неколико квалитетних имена, на једвите јаде су нахватали Коштуницу.

Србија је била зрела за промене, Коштуница је најмање томе допринео. Без великих противљења, немајући куда, опозиција је изабрала Коштуницу. Он је једини био неупрљан, пошто ништа није радио да би дошао у прилику да се компромитује. Тако се Коштуници приписала победа против Милошевића. Коштуница је био прихватљив као демократа, легалиста, умерени националиста и поштен човек који се није обогатио бавећи се политиком. То је било сасвим довољно да грађани гласају за новог човека. Тако је Воја ушао у историју. Без велике муке и одрицања. Његова једина историјска улога се десила на сам Пети октобар око 18,50 часова када су стотине хиљада људи повикали да се крене на Дедиње и када је успаљена маса, жељна освете и казне, тражила да се обрачуна са Деспотом и његовом женом. Коштуница је својим једноличним и опуштеним гласом умирио успаљену масу. То је његова једина историјска заслуга. јер да то није урадио настао би грађански рат и покољ у Београду. На сву срећу, то се, ипак, није догодило. Због тога Коштуница треба да добије своје место у историји.

Све после тога је била катастрофа. Потпуни промашај. Коштуница је показао да није способан да води државу, да је лажни демократа, лажни националиста, лажни легалиста и да сарадња са тајкунима у приватизацији озбиљно руше његово поштење.

Пођимо редом. Коштуница није државник јер нема никакву државотворну визију, попут, рецимо, Путина који је пре неколико недеља изашао са стратегијом развоја државе до 2020. године. Уместо да гледа напред, Коштуница покушава да исправи прошлост.

Није државник јер није спреман да жртвује своју политичку каријеру и положај за добробит државе. Након свих политичких пораза, пошто је политички маргинализована његова неуспешна политика,не даје оставку и наставља да управља државом. Уместо да предвиди догађаје око независност Црне Горе и отцепљења Косова, он се понашао као политички дилетант који затвара очи пред догађајима који удаљавају Србију од света. За време његове власти, упркос прокламованим принципима државног јединства и интегритета, Црна Гора је добила независност, док се Косово отцепило.

Воја без земље нема никакву доследну политику. Његова једина политика је – власт! Власт по сваку цену ! Спреман је све моралне и политичке принципе да погази како би продужио своју личну власт. Спреман је да склапа труле компромисе како би задржао власт. Сећам се нашег последњег сусрета у његовом стану у августу 2003. године када сам му документовано показивао какву несрећу доносе тржишни фундаменталисти и лажни реформатори. Математички сам му показао како ће они, ако се настави та несретна неолиберална политика, потпуно уништити привреду Србије, што ће довести до губитка независности државе. Видео сам да све то тешко прати,да га сви ти подаци нервирају, да му је непријатно то да слуша али је признао да се таква политика мора да промени и да ће бити по закону кажњени сви политички актери те пљачке у процесу приватизације. Предложио сам му стварање Владе националног спаса и спровођење једне нове економске политике. Сложио се и замолио ме да се стрпим неколико дана док се врати са пута па ће ме позвати да разрадимо нову стратегију. Наравно, никада ме није позвао. Након избора склопио је савез са шифрованом сектом. Они који су га највише вређали, који су га лично понижавали, који су га прозивали за оно што ниједан цивилизовани човек не би узео у уста, они који су радили против Србије и за интересе страних компанија и влада, они су постали његови главни политички савезници.

Тако је постао саучесник у злочину. Воја без земље није испунио ниједно своје предизборно обећање. Слагао је грађане када им је обећавао ревизију приватизације. Слагао је грађане када им је обећао бољи живот. Слагао је грађане када им је обећао да ће сачувати државу. Ништа од обећаног није испунио. Воја без земље је био лажни демократа. Странку води апсолутистички и не дозвољава никаву критику његовог рада. Окружио се политичким каријеристима, незналицама, полтронима, лицемерима и сумњивим типовима који су умешани у многе мафијашке афере. Слагао је грађане када је обећао општу демократизацију у земљи. Јавни сервис РТС је његова партијска телевизија и бастиљон глупости и примитивизма. Слагао је када је обећавао децентрализацију. Феудализовао је јавна предузећа и дозволио општу пљачку државне имовине.

Лажни националиста из Круга Двојке ништа није урадио да наш народ на Косову добије услове за нормалан живот како се не би селио. Није обезбедио основне услове за живот Срима на Косову. Срби на Косову живе у шталама, земуницама и напуштеним баракама. Срби са Косова живе у Србији као њихови преци у средњем веку. После толико година чекања данас проваљују у станове јер не верују више у Војина обећана. Држава ништа није учинила да помогне својим протераним грађанима и да им учине живот колико толико подношљивијим у Србији.

Воја без земље из затамљених луксузних аутомобила не види несрећу свога народа. Нити види, нити га интересује. Народ му је потребан само у политичким кампањама. Народ му је потребан да би купова милион беџева „Косово је Србија“‘. Беџевима брани Косово! То је Војина политика о Косову. Продајом беџева поткупити покварену савест.

Идеолог вербалног легализма трабуња о међународном праву, док у држави којом он управља радници немају никаква права, мањинске акционаре већински власници туку, прете им, краду их и злостављају. Законе праве тајкуни да би покрили своје пљачке. Институције система су корумпиране и ништа не раде. Судови пресуђују у корист политичких моћника и њихових богаташа.

Грађани су обесправљени и сиромашни. Грађани вапе за правдом. Србијом одјекују крици понижених и покрадених грађана. Воја без земље то не чује. Воја је глув за гнев праведника. Воја злоупотребљава институције. Воја је окупирао институције. Тужиоци неће и немају подршке да се обрачунају са организованим криминалом. Врх организованог криминала је у самој влади. Глава хоботнице је у влади. Идеолог вербалног легализма продаје Ц-маркет у договору са његовим тајкунима, продаје РТБ на телефонској седници и тако поклања 200 година експлоатације рудног блага у Србији сумњивом мешетару из света Зар то ради легалиста? Зар то ради националиста? Идеолог вербалног легализма никада није моћ државне институције ставио у заштиту интереса грађана. Грађани се самоорганизују да би заштитили сопствене животе. Србија је најкорумпиранија земља на свету. Србија је најсиромашнија земља у Европи. Ко је за то крив? Воја без земље је задужио нацију само у 2007. години нових 6,4 милијарде долара, тако да је наш спољни дуг нарастао на 26,2 милијарде долара. Ко ће да враћа тај дуг? Ко ће грађанима саопштити истину о банкроту српске привреде? Ко ће грађанима рећи да једемо сопствену будућност?

Прошле године је направљен највећи дефицит у историји Србије – 10 милијарди долара је отишло из земље. Премијера то не интересује. Лажног националисту занима да на националним свечаностима распламсава угашене ватре. Верује да ће на тим угашеним ватрама запалити нове пожаре. Воја без земље је данас врло опасан. Опасан је јер је смртно политички рањен. Он је политички мртав, али му то још нико не сме да саопшти. Спреман је да све учини да заустави демократски и привредни развој Србије. Спреман је да се свети јер је животно увређен. Опасан је јер нема алтернативу. Србији више не треба Воја без земље. Демократији не треба идеолог вербалног легализма. Не треба нам салонски националиста и неостварени човек. Његов проблем се не решава у политици. Његова улога је завршена оне петооктобарске вечери. Улога коју нико не сме да оспори. Као што нико не може да оспори да је његово данашње политичко деловање штетно по државне и националне интересе.

Коштуница нас је вратио у 1988. годину. Поново се догађа народ. Његова манипулација осећањима повређеног народа је опасна. Његов налог да се повуче полиција испред амбасада, како би се показао бес народа, само је опасна игра коју треба хитно прекинути. Његово повлачење амбасадора је непристојно. Његово свеславенско заклињање у Русију је мегаломанско. Русија се уздиже и то је за човечанство добро. Али није добро веровати да ће Русија жртвовати своје интересе због Србије. Зашто би они то радили? Никада то нису у историји радили. Шта смо ми учинили за њих? Зашто би они нама нешто чинили? Коштуница не разуме да државе бране своје интересе. Нема љубави и заноса. Његово неразумевање светске политике је трагично по народ и државу. Опомињем Србе и грађане Србије да Војислав Коштуница опасно игра на последњу националну карту и да може увести државу у велике невоље.

Намерно се шире вести о мобилизацији. Намерно пушта шизофрене лудаке из разних гарда да наступају по медијима како би себе приказао као одмереног националисту са којим се мора разговарати јер, у супротном, могу екстремисти све да покваре. Организовао је протесте да би повратио своју политичку снагу. Не занима њега судбина Косова и несретних људи којима је могао, а није хтео да помогне. Не занима га ни судбина Срба у Црној Гори, јер да је националиста направио би програм за те напуштене и обесправљене Србе. Воја без земље и даље верује да Црна Гора није независна.

Његова братија академика, глумаца, режисера и свештеника само је доказ да из прошлости ништа нисмо научили. Нисмо ништа научили од Булгакова који је презирао глумце, тврдећи да су они највећи лакеји власти. Када се та лажна патриотска братија удружи у одбрани српства, онда знам да смо пред новим поразима. Они су спремни да жртвују туђе животе, туђу децу, туђу имовину и туђе паре за одбрану српства. Истовремено, спремни су да лично узму државне станове, државни новац, државне привилегије и положаје да би учествовали у одбрани српства. Они сматрајуда им то припада и да то све треба да добију.

Тако настају две групе српстава. Српство оних који су искрени родољуби, који никада нису ништа добили од те наше несретне српске државе, него су увек само давали све што смо могли и одрицали се у интересу државе и нације, и оне друге групе, професионалних Срба који профитирају на српској несрећи. Професионални Срби су хуље. Једнако их презирем као и налицкане фолиранте јапијевце који су ниткови.

Два српства су два непомирљива света. Коштуница не припада ниједном од та два српства. Он је залудно српство. Метиљаво и гњецаво. Нуњкаво. Превтљиво и лицемерно. Вашарско српство пуно паланачке таштине. Увређено српство. Искомплексирано. Фрустрирано српство. Али српство жељно власти. Властољубиво српство. Сујетно и ограничено. Олињало српство. Српство увијено у миомирис тамјана и прошлости. Српство пораза и кукања. Јуродиво српство. Одметнуто српство. Хајдучко српство.

Такво српство нам не треба. То је назадно и опасно српство Покварено и подло. . И ми, Срби, морамо се сами супротсравити новој манипулацији народом. Не требају нам поново слепи Вођа и догађање народа. Не требају нам одјеци и реаговања. Не требају нам професионални Срби и нове невине жртве. Србији су потребне ефикасне и праведне институције и добри закони. Србима је потребна катарза. А да би се то десило потреба нам је демократија и слобода. Потребни су нам људи из вертикале. Државници који имају визију. Националисти који имају стратегију. Интелектуалци који не страхују. Потребна нам је елита која ће избавити народ. Потребно нам је, уместо једноумља, слобода мишљења. Отворени сукоб визија и концепција. Отворени разговор о нама Србима. Јер ми, Срби, смо главни кривци за све. Ми смо себи највећи непријатељи. И ми треба да се мењамо.

Такво модерно, отворено, паметно, радно и штедљиво српство нам треба. Сваки човек нам је важан. И Војислав Коштуница има своје место у том свеопштем српском и грађанском препороду. Његово место је на институту да брижљиво анализира и архивира нашу савремену историју после његове неуспешне владавине. Наравно, на реверу може да окачи који хоће беџ. То је његово грађанско право.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: