Извор: Блог Бележница

Часопис „National Geographic“ објавио је алармантне податке о убрзаном нестајању осам великих светских река. Наиме, Колорадо, Сир Дарја, Аму Дарја, Хоангхо, Инд, Теста, Рио Гранде и Мареј ускоро ће пресушити због превелике експлоатације. Последице нестајања река неће се одразити само на становништво већ и на многе еко системе широм планете.

Превелико и необазриво коришћење вода осам светских река, одразиће се на њихов потпуни нестанак, а суморна будућност чека не само околне становнике већ и читаве екосистеме.

Река Колорадо, или бар оно што је остало од ње

Река Колорадо (2.333 km) водом снабдева око 30 милиона људи. Због великог искоришћавања у пољопривредне, индустријске и градске сврхе, вода тешко стиже до делте у Калифорнијском заливу. Само једна десетина њене воде допре до Мексика, где се углавном користи за пољопривреду и снабдевање градова јужно од границе.

Све већа коалиција адвоката, заједно са часописом National Geographic, ради на томе да поврати макар део воде Колорадо реке, у нади да ће регенерисати њену, сада већ сушну делту и екосистем. Све више људи се интересује да помогне овој акцији, ширећи свест о важности и улози реке.

Река Инд
 

У Пакистану се великом брзином повећава број становника и тренутно их је 170 милиона. Вода реке Инд (3.200 km) намењена је за домаћинства, пољопривреду и наводњавање скоро 90 одсто сувог земљишта. Колико су озбиљне последице превелике експлоатације ове велике реке, говори и чињеница да се вода Инда више уопште не улива у океан код луке у Карачију.

Због великих проблема проузрокованих оваквим коришћењем, долази и до немира међу становништвом, те често избијају сукоби и свађе око воде. Лоше вести, али и тензија, проширили су се и на суседну Индију, дом глечера који хране реку, али која, нажалост, планира све већа скретања тока реке, преноси National Geographic.

Међутим, наде има – у региону се раст броја становника успорава, а јавља се и пораст свести о значају заштите великих светских река.

„Сестре“ Сир Дарја и Аму Дарја
 

Аралско море у Азији некада су пуниле две велике реке: Аму Дарја (1.400 km) на југу и Сир Дарја (2.212 km) на северу. Међутим, шездесетих година прошлог века, Совјети су одлучили на нахране околне степе па су изградили систем за наводњавање који се састоји од 20.000 канала, 45 брана и више од 80 резервоара. Систем је неефикасан и цури, а река Аму Дарја изгубила је највећи део свог тока и више не стиже до Аралског мора.

Река Сир Дарја мало је боље прошла од своје сестре, али је толико загађена да се не препоручује њено коришћење као воде за пиће или наводњавање.

Лишено главних извора воде, Аралско море је за само неколико деценија сведено на неколико малих језера. Милиони комада рибе су угинули, обала се километрима повукла од градова, а оно мало људи који су ту остали били су на удару олује токсичне прашине, која је последица индустријског загађења.

Јужноамеричка река Рио Гранде
 

Последњих неколико година Светска банка финансира изградњу брана у оквиру рестаурационог пројекта, са циљем регенерације Сир Дарје и онога што је остало од Северног Аралског мора.

Величанствена река Рио Гранде једна је од највећих река Северне Америке и дугачка 3.033 километара. Но, због неумереног искоришћавања од стране Тексаса и Мексика, ова река скоро уопште више не долази до Мексичког залива. Последице експлоатације огледају се и у чињеници да је њен екосистем веома угрожен.

Жута река Хоангхо
 

Хоангхо или Жута река (5.500 km), друга је по величини река у Кини, после Јангцекјанга. Колевка је најраније познате кинеске цивилизације, и има дугу и бурну историју у региону. Већ 40 година Жута река једноставно пресушује пре него што дође до мора. Доњи ток реке је без воде читавих 230 дана годишње.

У последњих неколико година кинеска влада предузима кораке да јој поврати снагу, ускраћујући пољопривредницима да користе воду у неким деловима тока.

Индијска река Теста (Teesta)
 

Река Теста (315 km), пролази кроз индијску државу Сиким, и улива се у реку Брамапутра у Бангладешу. Услед великог наводњавања, река коју називају „линијом живота“ у Сикиму, ускоро ће пресушити.

Неопходан је хитан састанак владa Индије и Бангладеша, како би се решио проблем. Разумна експлоатација речне воде спречиће њено нестајање, поручују индијски еко-активисти.

Аустралијска река Мари (Murray)
 

Најдужа и најважнија река у Аустралији, Мари, дугачка је 2.375 километара. Због великог наводњавања, река се повукла, а појачани салинитет прети да угрози усеве и екосистем.

Река Мари суочава се и са проблемима као што су велико загађење и увођење инвазивних врста риба, попут европског шарана. Ако река пресуши или достигне ниво загађења тако да више не може да се користи, нестаће 40 одсто пијаће воде у неким регионима Аустралије.

Професор Ратко Крсмановић

Све што је човек кроз историју стварао и ствара налази се у широком распону између слободе и ропства. И једно и друго су сапутници живота и имају своју емотивну, психолошку, моралну, духовну, економску, еманципаторску и егзистенцијалну димензију. Одсуство отпора ропству уступа простор потресним процесима гажења човека, народа и држава, што је део трагичне људске биографије. Човек је пречесто пропуштао прилику да се избори, чак и за ону лако дохватљиву и остварљиву слободу. Своју прилику, да као стваралачко, политичко и етичко биће шири хоризонте слободе, пречесто своди на срачунато и анемично таворење у зони тишине и бауљања по лавиринтима наметнутих образаца понашања и стварања. А такви, наметнути обрасци поробљавања својствени данашњем глобалном тутору, захтевају своје ослонце у земљи жртви, одрицање од себе, своје традиције, културе, вере, језика, од оних, тако важних идела слободе и вредносног система који не сме бити сезонског карактера.

Овдашњи ослонци поробљавања, политички аматери, дресирани по разним „напредним“ курсевима и НАТО камповима, „љупког“, „умиљатог“ и до зуба наоружаног Запада, покушавају да своју слугерањску пролазност и незнање надоместе заглушујућом буком и наметањем таквог вредносног система, којим се деструктивност и пороци намећу као врлине, као достигнућа демократије и слобода личности. Данас су ови „семинарци“ постали самопроглашена „демократска“ квази-елита са својим привилегованим слојевима и групама, са поткупљеним делом интелекталаца, са својим „опозиционим“ саучесницима, НВО трабантима и медијским инструментаријумом . Сви су консолидовани на акцији позападњивања Србије и анестезирања свести грађана услед чега, не само што промиче чињеница да смо поробљени, већ нам се чини да смо тек са доласком окупатора постали “слободни“.

Не сме се изгубити из вида чињеница да је та „елита“ на самом старту одбацила логику здравог разума и стварних демократских тековина када је прибегла методама насиља, како би оправдала и надоместила улогу услужног сервиса НАТО-а на терену. Пошло им је за руком да у значајној мери са позиција власти и силе, рециклирају последице опаких НАТО послова у Србији.

Њихова мисија и „визија“ жртвује Србију и истинске вредности људских права и слобода. Место њиховог Бога заузео је „прагматични реализам“ глобалног тутора. Презире се и руга властитом пореклу и свим темељним вредностима државе и друштва. Бришу се сећања на сва она страдања у отимању слободе и борбама за мир, подривају стубови на којима почива култура, економија, безбедност, истина и онај неунишиви народни геније који је надживео многа насиља и неправде. Врши се ревизија историје где се издаја земље и колаборација релативизује и приказује оправданом, изнуђеном, и морално прихватљивом.

Основни појавни облици „демократског“ позападњавања Србије:

1. Одбрана слободе, националног идентитета, културе и постојаности, представљени су као анатемисана, „мрачна страна српске историје“, баш како су говорили и говоре осведочени непријатељи Србије;
2. Ствара се илузија о западњачком изобиљу које је са њима лако достижно, што подразумева прихватање њихових, односно пројектованих западних образаца понашања где су идеали слободе изврнути наглавачке;
3. Поделе и цепање становништва на супротстављене социјалне групе и продубљивање старих подела ради одржавања међусобних противуречности и успостављања нових;
4. Дискредитовање традиције, културе, друштвеног уређења, система одбране земље и свих сегмената који би могли представљати потенцијалну и стварну баријеру поробљавању;
5. Цепање државне територије на вештачке регионе и међусобно супротстављање новонасталих делова;
6. Пропагирање порока западног друштва и њихово правдање као својеврсних врлина и демократских достигнућа;
7. Подривање економског и финансијског система земље успостављањем центара еконономије под контролом западних банака и концерна, ради довођења у стање потпуне зависности од западних поверилаца и инвеститора;
8. Кидање претходних и традиционалних међународних веза и партнерства уз ослонац на западне алијансе и савезе;
9. Ширење псеудокултуре уз маргинализовање стваралаштва и науке;
10. Профилисање и фаворизовање слоја техноменаџера са енормно високим зарадама и животним стандардом вишеструко већим од већине становништва, што представља основни инструмент за ослонац мултинационалног капитала и експлоатацију земље у интересу Запада.

Целина ових мера се одвија привидно добровољно и принудно мирним путем. Лакоћа српског позападњавања има и дозирану подршку Запада, сразмерно учинку на разарању државе и друштва и довођења у стање зависности и ропства. Анемичност у пружању отпора таквом стању, постала је је део трагичне биографије овдашњег човека.

Запад управо тежи томе да му зацртана жртва сама падне у чељусти и да при том чак буде захвална. Ради тога и постоји моћан систем манипулације и идеолошке обраде. Иза такве, активне операције поробљавања, постоји моћан инструментаријум насиља, којим и Запад и њихови намесници повремено припрете, илуструјући могуће последице „љутње“ и одмазде Запада.

Ипак, ни најсавреманија манипулативна психологија и идеолошка обрада, није у стању да бескрајно дуго и до краја разори свест народа, склоног да чује и оно што манипулатори не говоре али раде.

Склоност Запада да инсталира своје, идентичне моделе „демократије“ у различитим земљама и културама, попут некаквог рачунарског програма прикладног за све конфигурације, већ има страобалне последице по мир и безбедност у свету. Колонијални статус није природно стање већ наметнуто споља супротно интересима и потребама поробљеног становништва.

Речено и прећурано: Сергеј Кара-Мурза – Манипуилација свешћу

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Поред преводиоца Саве Ресић, гости емисије били су Слободан Качаревић, главни уредник „Балкан магазина“ и Жељко Цвијановић, главни уредник „Новог Стандарда“. Као пример како се манипулише са људима, са читавим народима, у емисији је једним делом говорено о претешкој финансијској кризи у Грчкој, на којој се лепо може видети већ утабана шема лагања и варања једног народе (код нас поготово), где се Грчка ставља пред свршен чин „узми или остави“. Ако узме траншу кредита и све што иде уз то, цена је губитак историје, друштвених добара, острва, али тиме се проблем не решава, већ само продубљује, у недоглед… Истовремено, гости су сасвим лепо објаснили модел финансијске преваре мешетара са Вол Стрита, путем папира без покрића такозваних „деривата“ који су практично лажни новац у хартијама од вредности. Те хартије од вредености „деривати“, безвредне су зато што су без покрића, држе се у „зомби“ банкама које само служе да покрију губитке Америке и неких европских земаља. Кратко и јасно речено, вредност тих безвредних папира „деривати“ у хартијама од вредности, а зову их још и „труле“, је 75 пута већа него што је годишњи бруто производ целе Планете!!

Сам Сергеј Кара-Мурза за своју књигу говори да је својеврстан приручник који може да послужи свакоме како да препозна манипулацију, али и како да јој се одупре, и тиме да самањи своју нервозу. Од мноштво њих, навешћу две. Када вам политичари говоре да неки њихов политички програм „нема алтернативе“, будите сигурни да је превара у току, јер сам живот је тако динамичан и кривудав да за све у животу има више алтернатива, или како то госпођа Росић пластично помиње, објашњавајући народну мудрост:“само смрт нема алтернативу“.

Још суптилнији облик манипулације је увођење туђица у неком језику, које имају сврху да створе конфузију код човека. Туђице се уводе код појмова који су „инструмент“ мишљења и размишљана, и када их човек магловито или напола схвати, он нема потпуно разумевања о ономе кад нешто чита или слуша, поготову кад политичари говоре тим новоговором са пуно туђица. Све се то свесно ради, да би се манипулисало појединцем, народом, да са прикрије истина, права позадина догађаја.

Ми у Србији, пре Грчке, савременицо смо најбруталније манипулације и историјске преваре од када је издајнички ДОС дошао на власт! Ради „боље будућности“, продали су нам све: садашњост, прошлост, историју, привреду, животе, културно-духовни идентитет, душе, мртве, живе, сада и територију, пуштајући КиМ низ воду, процедуралним признавањем независности самозване „Републике Косово“ које је у завршној фази!

Осим, осим… ако се Србски народ не пробуди, крајње је време!

Да би купили ову обимну књигу: „Манипулација Свешћу“ по цени од 950 динара, потребно је само да позовете сина госпође Росић, Петра Расића на: 064/92-58-932 и да поручите књигу.

Дошао је тренутак, да обелоданимо једну узвишену идеју, о којој су говорили сви велики словенски посвећеници, али о којој се дуго, из ових или оних разлога, није озбиљно ни размишљало нити промишљало.

То је идеја о Словенској демократији!

Словенска демократија јесте свенародни покрет, свенародна странка, свенародно духовно и интелектуално језгро, одакле би се у власт изравно бирали најбољи појединци, најздравије и најодговорније и најмудрије свенародне личности. Ми смо ваљда, у овом часу буђења, схватили да је западна (американска и евроунијатска!) демократија, најкраћи пут у ропство!

Западна демократија је, сведоци смо, најобичнија лаж! Западна демократија је уствари прикривена тиранократија. Западна демократија је владавина капитала и поробљавање човека од стране капиталиста, медиокритета и идиота. Западна демократија је, у суштини, неоколонијализам и неофашизам! Западна демократија је измишљена да би се поробили и уништили слободарски народи.

Они који промовишу западну демократију (демократију која нема ни јота од демократије), носе у себи праискону мржњу према Словенима уопште, а поготову према Православним Словенима! Ми Православни Словени, ми Срби и Руси, морамо о томе отворено и јавно да говоримо. Не смемо више бити снисходљиви пред западним капиталистичким фашистима. Морамо им јасно и гласно рећи да нисмо за њихову геноцидну демократију! Ми Православи Словени имамо властити Пут од праискони који води ка Светлости Истине!

Наш Православни пут води у Живот!
Свеколики општи Живот за све, и за свакога понаособ!
Западни пут води у смрт, у ништавило.

Западни пут води ка уништењу Мајке Земље и свеколиког Живота! Дошао је тренутак кад ми Православни Словени морамо да станемо на пут Западној Звери! Ако то не учинимо, неће нам опростити они што ће после нас доћи, а неће нам опростити ни Мајка Земља! Западни предатори све виде као грабеж и отимачину. Они немају визија, они немају божанске искре у себи. Они су рођени као предатори, и умреће као предатори.

Какав им је живот, таква им је и смрт!
Они више и не личе на словесна бића, већ на грабљиве крвожедне звери.
Ми, Срби и Руси, морамо да следимо свој Словенски Пут, своју Словенску Визију!
Ако то сада, у овоме часу, не учинимо, онда је свршено са нама.
Онда нас нигде бити неће!

Кад кажем Свенародни покрет, онда је то нешто попут онога што чине Двери српске! Немојте ми замерити, ви који имате другачије виђење, што поменух Двери српске! Двери могу бити и као метафора, као песничка слика и праслика!

Свенародни покрет, Свесрбски покрет!

Ми не можемо и не смемо више унапред веровати странкама на политичкој сцени Србије. Ми не знамо више чије су те странке, и ко стоји иза њих! А избори се примичу! Време избора је близу. То је, сликовито речено, већ колико сутра.

Свесни смо да време не ради за нас.
Ми немамо више времена!
Погрешимо ли овог пута, куку и леле нама!

На водама Словенског Дунава,
на Јовањдан, 7520/2012.године.

У потрази за здрављем

Месо које данас једемо најчешће је сумњивог квалитета, поготово ако је третирано по ономе што диктира Codex Alimentarius. Волите ли хормоне, антибиотике, седативе – у својој шницли?

Пише Споменка Милић

Када се споје "бабе и жабе"

„Поново заплена пилетине с Косова“, „Шверцовао пилетину са декларацијом Косова“, „Цариници запленили још 100 килограма смрзнуте пилетине“, „Једемо труло месо са Косова“ – ето наслова који пуне новине последњих месеци. Осим пилетине, „осумњичени“ су и свињетина и говедина, а најчешће се помиње месо које је пристигло из Јужне и Централне Америке као хуманитарна помоћ, шверцује се у јужне делове централне Србије, а онда меша са исправним месом и адитивима и тако добија – и мирис – и укус. Медији под знак сумње ставаљају и „фалш“ сухомеснате производе, који се лако препознају – по „дампинг“ ценама, а произведени су од бразилске, уругвајске и аргентинске говедине. Путеви неисправног меса иду из Јужне и Централне Америке у Албанију и Црну Гору, а одатле на Космет.
По многим проценама, заплењене количине само су „кап у мору“ онога што некако пређе границу и заврши на нашим трпезама.

Третман снова

Зашто је (ово) месо опасно? Првенствено, јер долази „са стране“ – углавном третирано по ономе што диктира Codex Alimentarius – глобални правилник о храни.

Иако смо о томе већ писали, да подсетимо – у преводу са латинског то је “закон о храни“, који обухвата низ норми за сигурност хране, чији је званични циљ – заштита здравља потрошача. Званична идеја јесте да храна за локална тржишта или извоз мора бити сугурна и квалитетна и да не сме преносити организме који могу изазвати болести животиња или биљака.

Седиште комисије Codexa Alimentariusa је у Риму, а ради се о међународној организацији коју су 1962. основале две организације UN: FAO (Food and Agriculture Organization – Организација за храну и пољопривреду) и WHO (World Health Organization – Светска здравствена организација). Већи део светске популације живи у 177 држава које су чланице Комисије Codexa и које учествују у стварању норми и примењују их на националном или регионалном нивоу.

Codex је пун, у најмању руку, дискутабилних правила, а нека од њих се односе и на месо и месне производе. Рецимо – по њему – није потребно обележавати животиње које су генетски модификоване, као ни производе животињског порекла. Дакле – појма немате шта купујете, односно – немате могућност избора да бирате да ли ћете у свој организам унети нешто што може изазвати бројне здравствене проблеме (о опасностима ГМ хране такође смо писали у више наврата). Затим – сва храна мора бити озрачена (наводно – ради елиминисања микроорганизама), а слободно може бити третирана хемикалијама и пестицидима, док је за све животиње које се користе у људској исхрани обавезно лечење антибиотицима и третирање хормонима раста. А да би се узгајање животиња исплатило – најједноставније је хранити их такође ГМ биљном храном – кукурузом, сојом, али и „сточним“ брашном, које се добија од животињских лешева (и тако ономад настаде болест лудих крава…).

Јефтино, па се не квари…

Нажалост, наш народ, стиснут беспарицом, најчешће се снабдева где је најјефтиније. Срећа, па Бог измисли Facebook, па је тако један овдашњи познати произвођач и диструбер месних производа брзо био анатемисан када је глобалном мрежом прошетала слика јефтиних производа на којима се поносно башкарила налепница Codexa Alimentariusa. Брже- боље, да ли због тога, или стицајем околности, налепнице су скинуте (што не значи, наравно, да је оно што је унутар амбалаже ишта промењено). Али, добро, макар се показало да народ полако сазнаје шта ова декларација значи (није на одмет да поновимо): да су животиње чији су делови коришћени у добијању виршли и других посластица за пук – допинговане хормонима и антибиотицима, а и да нико не гарантује да нису генетски модификоване.

Иначе, већ десетинама година месо и месни производи нису оно што су били – пилетину добијену сецкањем животиња храњених концентратом лако је препознати – ако ништа друго, по карактеристичном мирису и костима које су сумњиве тамне боје. А лако га је и спремити – пилећа супа готова је за сат времена, што није баш одлика правих домаћих пилића. Међутим, последњих година ситуација је још гора – (углавном) илегално увезено месо, поготово у великим трговинским ланцима на све личи – само не на месо. Ако нисте сигурни какав је квалитет онога што купујете – погледајте цену – ако је релативно ниска, највероватније је „кока“ порасла по правилима фамозног Codexa. Осим тога – сирово пиле сумњиво дуго остаје „свеже“ (третман озрачивањем?). На пијацама се још, ту и тамо, може пронаћи пилетина која личи на ону некадашњу, али – ни ту вам нико ништа не гарантује.

Ако сте мислили да је решење у једењу прасића, и ту сте се праварили – свињама се, осим хормона и антибиотика, у храну додају и седативи (што су мирније – брже се гоје), а у неке прерађевине, попут шункарице, додаје се и емулгатор карагенан, такође канцероген.

Најсигурније је, рекло би се, уопште не јести месо» (свакако, генерације наших предака живеле су и преживеле упркос месној исхрани, али, како ствари стоје – много је воде од тада протекло Дунавом, и оно што се некада звало месом тешко се може наћи). А божићни пост је, чини се, право време за такав експеримент, али и – доказ да се заиста може живети без уношења у организам животињских лешева. Многи тврде да се, са уносом меса, у наш организам уноси и страх који су те животиње претрпеле, заједно са хормонима агресивности, стреса, токсинима…. Да ли то заиста утиче на наше здравље – није поуздано доказано, али, свакако, можемо се замислити да ли је баш неопходно да се хранимо туђом смрћу и страхом?

Многи тврде да човек, када не би био „програмиран“ да једе месо – не би могао ни да га свари. Један од аргумената је, ни мање ни више – библијски – већ на другој станици свете књиге објашњено је шта је Бог прописао људима за исхрану: „И још, рече Бог: Ево дао сам вам све биље сто носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе. То ће вам бити за храну“.

Пљескавице из снова

Да подсетимо и на оно што „знају и врапци“ – у пљескавицама се често нађе више соје него меса. Додуше, сама по себи соја је здрава, међутим – ко вам гарантује да и она није генетски модификована? Додају се разноразни адитиви, који побољшавају укус, затим наш стари познаник моно-натријум глутаминат», па и забрањени полифосфат (познат као канцероген). А да би ћевапчића и пљескавица било што више – од што мање „правог“ меса – смеси се, осим соје, додаје и вода….

Данас ћете чути и видети звучно издање Драганове песме „Поробљена Србија“. Урадио сам је у две верзије. Песму рецитује лично песник, Драган Симовић. Музику је написао Владимир Балашов, Рус из Панчева.

Драган Симовић: Поробљена Србија – верзија 1

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Драган Симовић: Поробљена Србија – верзија 2

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Био-библиографија Песника Драгана Симовића

Драган Симовић, рођен 5. јануара 1949. године, на Звездари, у Београду, од оца Милете и мајке Станке (дев. Тановић). Детињство проживео у брдима понад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава. Студирао југословенску и светску књижевност, на Филолошком факултету у Београду.

Поезију и прозу, између 1974. и 1986. године, објављивао у разним књижевним гласилима: Књижевна реч, Књижевне новине, Савременик (Београд), Градац (Чачак), Повеља (Краљево), Ријечи (Сисак), и другде.

Објављене књиге поезије:

Оскоруша у присоју, Запис, Београд, 1982.
Сневачев Велики сан, Арион, Земун, 1983.
Пси Господњи, Арион, Земун, 1985.
Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Врање, 1986.
Мајстор од Седам пећина, Арион, Земун,1986.
Жена од Светлости, властито издање, Београд, 1989.
Господе, мој Господе, властито издање, Панчево, 1996.
Бела Србија, Вишњић, Панчево, 2007.
Вечерња сетна песма, Перун, Београд, 2010.
Земља белих ждралова, Перун, 2011.

Објављене књиге прозе:

Кућа на брду ветрова, властито издање, Београд, 1992.
Тајне Неба, властито издање, Београд, 1992.
Орлови Перунових вртова, Вишњић, Панчево, 2007.

Објављене књиге из мистике и есотерије:

Магија бројева, Арион, Земун, 1986.
Мистика, Арион, Земун, 1987.

Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Рудолф Штајнер, Гардош, Земун, 1988.
(Напомена за Википедију: Ово није потпуна библиографија!)
Члан Удружења књижевника Србије од 1986. године, са статусом слободног уметника. Обитава и ствара у Београду, на левој обали Дунава.

Србски Посвећеник, песник и књижевник, Драган Симовић

Линк ка прилогу на: http://www.youtube.com
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Ово је текст Љубодрага Симоновића  о суштини саме творевине која се зове Европска Унија, као и о томе шта чека балканске народе ако уђу у једну такву творевину…