Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Господин Светозар Радишић је пуковник у пензији, доктор је наука из области теорије ратовања, стручњак и експерт за војне стратегије и доктрине, посебно за неоружане облике агресије. Прошле године у новембру гостовао је на телевизији Лав из Вршца, то је град за кога га вежу лепе успомене, јер је једно време живео у њему.

У емисији је било речи о новом светском поретку, како се успоставља и како функционише, о Либији, о Гадафију, о Европској Унији из које моћна Велика Британија хоће да изађе, а гле парадокса, мала Србја да уђе, о томе како је на овим просторима вођен неокортикалан рат, о Србији, о Косову и Метохији, о предстојећем великом сукобу који се очигледно припрема, о сновима, о мислима и још много чему. Када је реч о изреченом „како мислити“, на први поглед то изгледа грубо, као да неко хоће неког да научи како да мисли, међутим није тако, већ је потребно бити свестан моћи мисли, које јако утичу на подсвест, а подсвст на човеково понашање, јер свака мисао носи своју информацију. Мисао може бити и исцељујућа, њоме можемо усавршавати сопствени организам, душу, да решимо сопствене проблеме.

Пошто је доктор теорије ратовања, професор Светозар Радишић је истраживао зашто је људски род у непресталном сукобу, из чега произилази да зна какви су ратови били у прошлости, какви су у садашњости, и какви ће бити у будућности, што је детаљније образложио у књизи „Рат свих против свих“.

Иако је човек сам крив јер је створио катастрофичну будућност, односно они који воде човечанство, Светозар Радишић је оптимиста, јер запад пред нашим очима пропада, а исток се буди, јачају Русија, Кина и Индија, предочава нам да се по његовом мишљењу Русија, заједно са Индијом и Кином припрема за коначан обрачун, јер је евидентно да се све креће у таквом расплету догађаја… после чега ће зло бити уништено, завладаће хиљадугодишњи мир.

Готово да и не гледам телевизију која само служи за манипулацију, заглупљивање и идиотизацију људи, али када наш тенисер Новак Ђоковић игра на неком турниру у полуфиналу и финалу, то обавезно гледам.

Због чега…?

Има нечега дечачки чистог у овом дивном човеку, нешто што не може ни политички владајући олош да оскрнави када Новакове успехе користи као маркетинг, говорећи нам да и ми Срби имамо нешто вредно са чим можемо да се представимо свету.

Иронија живота је та, до то у наше име ради исти тај владајући петооктобарски олош који је све што је у Србији било вредно упропастио и уништио, како у привреди кроз пљачкашку приватизацију, тако и у културном, духовном и историјском смислу, преводивши нас од слободарског народа, који је потоцима крви платио слободу, ка геноцидном, сводећи нас на обичну руљу. За „статус кандидата“ продају нам територију, историју и будућност, понижавају нас до крајњих граница, животе нам претворише у беду, јад и глад. Главни „привредни раст“ и домет су им народне кухиње, ту нам константно „расте производња“. Привреду су претворили у музејски отпад, старо гвожђе, јер да се тениским речником изразим, на власти су дошли скупљачи лопти који чак и профитабилне фирме приватизују ( Мобтел 063, а припрема се Телеком за исто и сл.) ?! Док су истовремено разни наши привредни Новаци Ђоковићи, који умеју и знају, остали без посла, уништени спавају испод мостова у картонским кутијама или се понижавају радећи по бувљацима борећи се за голи живот.

Сигуран сам да није било поносног Србина који је гледајући меч Ђоковић-Надал и сам постизао неке своје победе и за моменат се осетио вредним од силног обезвређивања и понижавања петооктобарске власти, док се истовремено у свом „исцрпљујућем мечу“ попут вентила празнио од свих пратећих фрустрација, понижавања и обезвређивања, тако да се готово и не зна ко је био више исцрпљен, Новак Ђоковић или ми који смо гледали меч.

Али чињеница је да смо ми гледаоци барем за трен осетили радост победоносног делања, поноса и успеха.

Новак Ђоковић нам је пример да када је неко упоран, активан, истрајан и неустрашиво посвећен својим циљевима да створи нешто вредно својим рукама и умом, и Бог му помаже када се можда изгуби свака нада за помоћ, за додатни напор, јер само посвећене Бог помаже, кад је готово све изгубљено!

Баш при крају меча по покретима усана види се како је Новак погледом у Небо изговарао:

„Боже, моли те помози, помози, ајмо…!“

Новак је дао све од себе, апсолутно је учинио све што је било у његовој моћи да победи Надала, како физички тако и ментално-психички, ништа се више није могло, али опет све је било неизвесно до крајњих граница ко ће да победи, ова молитва је дошла као задњи вапај за помоћ.

И, гле…!

Победу је Новак извојевао баш оним што га је најмање служило у овом антологијском тениском мечу свих времена, првим сервисом!

Погледајте завршницу меча и видећете. После одличног Новаковог првог сервиса Надал је успео да само  благо врати лоптицу до средине Новакове половине терена, после чега је Новак могао лагано и сконцентрисано да приђе лоптици, да се намести, и да прецизним волејем обезбеди антологијску победу!

Победа…!
Победа…!
Победа…!
Урраааа……!

Која смболика, која порука!

Учинимо „брејк“ у својим апатичним главама и психама, тргнимо се и пренимо се, имамо ми безбој Новака Ђоковића који би ову земљу извукли из блата и беде у којој су нас увукли скупљачи лопти, време је да оду у историју, доведимо на власт праве истинске мајсторе који ће да раде за опште добро свих нас, јер свакоме ће бити добро, тек кад свима буде добро.

Аутор: Владан Пантелић

Распрсне Каћун

Сан о Води

Вода памти моје снове,
које сам сневао
још док сам
у Царству Воде
пребивао!

У Времену пре Времена, –
кад Вода, уистини,
бејаше
Вода Жива!

Вода памти моје Претке;
и пре Предака –
Потомке моје,
што у Прецима
обитавају!

Бог се јавља

Бог се јавља тек онда,
када се изгуби
и последња нада!

Када ти се учини
да си посве сам,
и да ништа не знаш
и ништа не умеш!

Бог се јавља тек онда
када ти
престанеш бити – ти!

Извор: Блог Бележница

Часопис „National Geographic“ објавио је алармантне податке о убрзаном нестајању осам великих светских река. Наиме, Колорадо, Сир Дарја, Аму Дарја, Хоангхо, Инд, Теста, Рио Гранде и Мареј ускоро ће пресушити због превелике експлоатације. Последице нестајања река неће се одразити само на становништво већ и на многе еко системе широм планете.

Превелико и необазриво коришћење вода осам светских река, одразиће се на њихов потпуни нестанак, а суморна будућност чека не само околне становнике већ и читаве екосистеме.

Река Колорадо, или бар оно што је остало од ње

Река Колорадо (2.333 km) водом снабдева око 30 милиона људи. Због великог искоришћавања у пољопривредне, индустријске и градске сврхе, вода тешко стиже до делте у Калифорнијском заливу. Само једна десетина њене воде допре до Мексика, где се углавном користи за пољопривреду и снабдевање градова јужно од границе.

Све већа коалиција адвоката, заједно са часописом National Geographic, ради на томе да поврати макар део воде Колорадо реке, у нади да ће регенерисати њену, сада већ сушну делту и екосистем. Све више људи се интересује да помогне овој акцији, ширећи свест о важности и улози реке.

Река Инд
 

У Пакистану се великом брзином повећава број становника и тренутно их је 170 милиона. Вода реке Инд (3.200 km) намењена је за домаћинства, пољопривреду и наводњавање скоро 90 одсто сувог земљишта. Колико су озбиљне последице превелике експлоатације ове велике реке, говори и чињеница да се вода Инда више уопште не улива у океан код луке у Карачију.

Због великих проблема проузрокованих оваквим коришћењем, долази и до немира међу становништвом, те често избијају сукоби и свађе око воде. Лоше вести, али и тензија, проширили су се и на суседну Индију, дом глечера који хране реку, али која, нажалост, планира све већа скретања тока реке, преноси National Geographic.

Међутим, наде има – у региону се раст броја становника успорава, а јавља се и пораст свести о значају заштите великих светских река.

„Сестре“ Сир Дарја и Аму Дарја
 

Аралско море у Азији некада су пуниле две велике реке: Аму Дарја (1.400 km) на југу и Сир Дарја (2.212 km) на северу. Међутим, шездесетих година прошлог века, Совјети су одлучили на нахране околне степе па су изградили систем за наводњавање који се састоји од 20.000 канала, 45 брана и више од 80 резервоара. Систем је неефикасан и цури, а река Аму Дарја изгубила је највећи део свог тока и више не стиже до Аралског мора.

Река Сир Дарја мало је боље прошла од своје сестре, али је толико загађена да се не препоручује њено коришћење као воде за пиће или наводњавање.

Лишено главних извора воде, Аралско море је за само неколико деценија сведено на неколико малих језера. Милиони комада рибе су угинули, обала се километрима повукла од градова, а оно мало људи који су ту остали били су на удару олује токсичне прашине, која је последица индустријског загађења.

Јужноамеричка река Рио Гранде
 

Последњих неколико година Светска банка финансира изградњу брана у оквиру рестаурационог пројекта, са циљем регенерације Сир Дарје и онога што је остало од Северног Аралског мора.

Величанствена река Рио Гранде једна је од највећих река Северне Америке и дугачка 3.033 километара. Но, због неумереног искоришћавања од стране Тексаса и Мексика, ова река скоро уопште више не долази до Мексичког залива. Последице експлоатације огледају се и у чињеници да је њен екосистем веома угрожен.

Жута река Хоангхо
 

Хоангхо или Жута река (5.500 km), друга је по величини река у Кини, после Јангцекјанга. Колевка је најраније познате кинеске цивилизације, и има дугу и бурну историју у региону. Већ 40 година Жута река једноставно пресушује пре него што дође до мора. Доњи ток реке је без воде читавих 230 дана годишње.

У последњих неколико година кинеска влада предузима кораке да јој поврати снагу, ускраћујући пољопривредницима да користе воду у неким деловима тока.

Индијска река Теста (Teesta)
 

Река Теста (315 km), пролази кроз индијску државу Сиким, и улива се у реку Брамапутра у Бангладешу. Услед великог наводњавања, река коју називају „линијом живота“ у Сикиму, ускоро ће пресушити.

Неопходан је хитан састанак владa Индије и Бангладеша, како би се решио проблем. Разумна експлоатација речне воде спречиће њено нестајање, поручују индијски еко-активисти.

Аустралијска река Мари (Murray)
 

Најдужа и најважнија река у Аустралији, Мари, дугачка је 2.375 километара. Због великог наводњавања, река се повукла, а појачани салинитет прети да угрози усеве и екосистем.

Река Мари суочава се и са проблемима као што су велико загађење и увођење инвазивних врста риба, попут европског шарана. Ако река пресуши или достигне ниво загађења тако да више не може да се користи, нестаће 40 одсто пијаће воде у неким регионима Аустралије.

Професор Ратко Крсмановић

Све што је човек кроз историју стварао и ствара налази се у широком распону између слободе и ропства. И једно и друго су сапутници живота и имају своју емотивну, психолошку, моралну, духовну, економску, еманципаторску и егзистенцијалну димензију. Одсуство отпора ропству уступа простор потресним процесима гажења човека, народа и држава, што је део трагичне људске биографије. Човек је пречесто пропуштао прилику да се избори, чак и за ону лако дохватљиву и остварљиву слободу. Своју прилику, да као стваралачко, политичко и етичко биће шири хоризонте слободе, пречесто своди на срачунато и анемично таворење у зони тишине и бауљања по лавиринтима наметнутих образаца понашања и стварања. А такви, наметнути обрасци поробљавања својствени данашњем глобалном тутору, захтевају своје ослонце у земљи жртви, одрицање од себе, своје традиције, културе, вере, језика, од оних, тако важних идела слободе и вредносног система који не сме бити сезонског карактера.

Овдашњи ослонци поробљавања, политички аматери, дресирани по разним „напредним“ курсевима и НАТО камповима, „љупког“, „умиљатог“ и до зуба наоружаног Запада, покушавају да своју слугерањску пролазност и незнање надоместе заглушујућом буком и наметањем таквог вредносног система, којим се деструктивност и пороци намећу као врлине, као достигнућа демократије и слобода личности. Данас су ови „семинарци“ постали самопроглашена „демократска“ квази-елита са својим привилегованим слојевима и групама, са поткупљеним делом интелекталаца, са својим „опозиционим“ саучесницима, НВО трабантима и медијским инструментаријумом . Сви су консолидовани на акцији позападњивања Србије и анестезирања свести грађана услед чега, не само што промиче чињеница да смо поробљени, већ нам се чини да смо тек са доласком окупатора постали “слободни“.

Не сме се изгубити из вида чињеница да је та „елита“ на самом старту одбацила логику здравог разума и стварних демократских тековина када је прибегла методама насиља, како би оправдала и надоместила улогу услужног сервиса НАТО-а на терену. Пошло им је за руком да у значајној мери са позиција власти и силе, рециклирају последице опаких НАТО послова у Србији.

Њихова мисија и „визија“ жртвује Србију и истинске вредности људских права и слобода. Место њиховог Бога заузео је „прагматични реализам“ глобалног тутора. Презире се и руга властитом пореклу и свим темељним вредностима државе и друштва. Бришу се сећања на сва она страдања у отимању слободе и борбама за мир, подривају стубови на којима почива култура, економија, безбедност, истина и онај неунишиви народни геније који је надживео многа насиља и неправде. Врши се ревизија историје где се издаја земље и колаборација релативизује и приказује оправданом, изнуђеном, и морално прихватљивом.

Основни појавни облици „демократског“ позападњавања Србије:

1. Одбрана слободе, националног идентитета, културе и постојаности, представљени су као анатемисана, „мрачна страна српске историје“, баш како су говорили и говоре осведочени непријатељи Србије;
2. Ствара се илузија о западњачком изобиљу које је са њима лако достижно, што подразумева прихватање њихових, односно пројектованих западних образаца понашања где су идеали слободе изврнути наглавачке;
3. Поделе и цепање становништва на супротстављене социјалне групе и продубљивање старих подела ради одржавања међусобних противуречности и успостављања нових;
4. Дискредитовање традиције, културе, друштвеног уређења, система одбране земље и свих сегмената који би могли представљати потенцијалну и стварну баријеру поробљавању;
5. Цепање државне територије на вештачке регионе и међусобно супротстављање новонасталих делова;
6. Пропагирање порока западног друштва и њихово правдање као својеврсних врлина и демократских достигнућа;
7. Подривање економског и финансијског система земље успостављањем центара еконономије под контролом западних банака и концерна, ради довођења у стање потпуне зависности од западних поверилаца и инвеститора;
8. Кидање претходних и традиционалних међународних веза и партнерства уз ослонац на западне алијансе и савезе;
9. Ширење псеудокултуре уз маргинализовање стваралаштва и науке;
10. Профилисање и фаворизовање слоја техноменаџера са енормно високим зарадама и животним стандардом вишеструко већим од већине становништва, што представља основни инструмент за ослонац мултинационалног капитала и експлоатацију земље у интересу Запада.

Целина ових мера се одвија привидно добровољно и принудно мирним путем. Лакоћа српског позападњавања има и дозирану подршку Запада, сразмерно учинку на разарању државе и друштва и довођења у стање зависности и ропства. Анемичност у пружању отпора таквом стању, постала је је део трагичне биографије овдашњег човека.

Запад управо тежи томе да му зацртана жртва сама падне у чељусти и да при том чак буде захвална. Ради тога и постоји моћан систем манипулације и идеолошке обраде. Иза такве, активне операције поробљавања, постоји моћан инструментаријум насиља, којим и Запад и њихови намесници повремено припрете, илуструјући могуће последице „љутње“ и одмазде Запада.

Ипак, ни најсавреманија манипулативна психологија и идеолошка обрада, није у стању да бескрајно дуго и до краја разори свест народа, склоног да чује и оно што манипулатори не говоре али раде.

Склоност Запада да инсталира своје, идентичне моделе „демократије“ у различитим земљама и културама, попут некаквог рачунарског програма прикладног за све конфигурације, већ има страобалне последице по мир и безбедност у свету. Колонијални статус није природно стање већ наметнуто споља супротно интересима и потребама поробљеног становништва.