Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију

Аутор превода: Пајо Илић

Мишел Косудовски: КАКО ЈЕ ММФ УНИШТИО ЈУГОСЛАВИЈУ

Преузми текст:
Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију

Мишел Косудовски

Макроекономске «реформе», наметнуте Београду од стране спољних кредитора почињу крајем 1980-их година, биле су темељно координисане са натовским војним и тајним субверзивним операцијама. Као резултат убиствене «економске терапије» југословенска привреда ја постала у потпуности разорена и доведена до банкротства.

На Косову су економске реформе допринеле појачавању међунационалних непријатељстава и иззвали узајамне сукобе албанског и српског становништва, самим тим ослабивши и учинивши неспособним за живот како једне, тако и друге.  Смишљена манипулација тржишним снагама је уништила економску активност и целокупан живот народа, ствoривш и ситуацију социјалног очајања и безизлаза. Паралелно са уништавањем Федеративне Југославије сличне економске реформе су под патронатом ММФ-а биле неметнуте Албанији – са разорним, рушилачким социјално-економским последицама и за њих такође.

У време када наоружани до зуба америчка и натовска војска силом намеће «мир» у Босни, штампа и политичари сликовито описују западну интервенцију у бившој Југославији као тобоже племениту, у вези са агонијом «комунистичког» режима, одговори на планула етничка чишћења и кршења људских права. Делујући у току Дејтонског (новембра 1995 године) мировног споразума, Запад је свом снагом страсно тежио да прикажу у лепшем светлу «портрет јужних словена» покушавајући тада постићи успех у раду на стварању новопечених «суверених независних» држава.

Држећи се наметнутих му пристрасних стереотипа, западно јавно мнење се нашло у  ропству заблуда. Према раширеној тачки гледишта, тежак положај на Балкану је резултат «агресивног национализма», неизбежне последице дубокух етничких и религиозних противуречија, чији корени сежу у дубину векова. Коментатори се такође позивају на «борбу за лидерство на Балкану» и на супарништво појединих политичара, као на објашњење конфликата који су се одиграли. Као резултат економских и социјалних узрока конфликта губе се у гомилама необјективних представа и непоузданих анализа. И давно је већ заборављена дубока економска криза, која је претходила грађанском рату.

Стратешки интереси Немачке и САД, који су лежали у основи  процеса распада Југославије, остају непримећени, исто као и улога спољних кредитораи међународних финансијских институција. У представама глобалних СМИ, западне држава не носе одговорност за осиромашење и уништавање нација од 24 милиона људи. Али, доминантне у светском финансијском систему и које раде за вољу својих националних и колективних стратешких интереса, западне владе су бациле југословенску привреду на колена и изазвале сурове етничке и социјалне конфликте. Сада je настало низ ратом разорених држава – наследница Југосалвије које осећају «бригу милосрђа» међународне финансијске заједнице. Без обзира на то што је свет сконцентрисао своју пажњу на ратна дејства и на прекид ватре, међународне финансијске институције се баве наплатом спољног дуга бивше Југославије од држава, које су остале после ње, претворивши Балкан у зону, безбедну за слободно предузетништво. Истовремено са мирним довођењем у ред Босне подржаним натовским бајонетима, Запад је обнародовао програм «реконструкције» који спушта суверенитет те исцрпљене земље до нивоа, нeвиђеног у Европи од краја Другог светског рата. То је у значајном степену постигнуто претварањем Босне у подељену територију, која се налази под војном окупацијом НАТО-а и којом управља западна администрација.

Неоколонијална Босна

Ослањајући се на Дејтонски споразум, који је створио босански «устав», САД и Европска Унија успостављају потпуно савршену колоонијалну власт у Босни. На њеном челу је именовани Високи прсдставик: Карл Билт, бивши шведски премијер, и представник Европске Уније у мировним преговорима за Босну. Билт је имао потпуно сву извршну власт у свим грађанским (цивилним) пословима, са правом да дели оставке владама како Босанске Федерације, тако и Републике Српске. Да би ставио тачку на «и», у тексту споразума детаљно се објашљава, да је «Високи представник највиша власт у праву у свему што се тиче интерпретације споразума». Он ће радити заједно са Врховном војном командом ИФОР-а, исто, као и са кредиторима и финансијским донаторима. Савет Безбедности ОУН је такође поставио «специјалог опуномоћеника» при Врховном представнику за управљање међународном цивилном полицијом. Он је постао ирски полицијски чиновник Питер Фицџералд, са претходним искуством у полицијскиј служби ОУН у Намибији, Салвадору и Камбоџи. Он врши контролу над приближно 1700 полицајаца из 15 земаља. Полиција је послата у Босну после петнаестодневног програма обуке у Загребу.

Нови устав преноси узде државне власти у економској политици бретон-вудским институцијама чије је седиште у Лондону у Европској банци за реконструкцију и развој (ЕБРР). Међународни монетарни фонд је овлаштен да постави првог директора босанске Централне банке, који, као и Високи представник, «не мора бити грађанин Босне и Херцеговине или суседних држава». Под туторством ММФ-а Централној банци неће бити дозвољено функционисање као Државној банци:  «У току првих шест година… биће јој дозвољено кредитирање посредством емисије новца, испуњавање функције Валутне ковнице». Босни такође неће бити дозвољено ни да има своју сопствену валуту (пуштање у оптицај папирног новца само уз услов потпуног спољног монетарног покрића), ни да мобилише унутрашње финансијске ресурсе. Способност самофинансирања реконструкције земље посредством независне монетарне политике ограничена је од самог почетка. Без обзира на то, што се Централна банка налазила у  надлежностии ММФ-а, Европском банком за реконструкцију и развој (ЕБРР) руководи Комисија за државне корпорације, која контролише операције свих корпорација «јавног сектора», укључујућу енергетику, водоснабдевање, поштанске услуге, телекомуникације и транспорт. Председник ЕБРР  поставља председника комисије и руководи реконструкцијом «јавног сектора», што подразумева, пре свега, распродају по ценама испод производне вредности државних које се налазе у колективном власништву актива, а такође и куповину инвестиционих фондова. Западни кредитори, су очигледно створили ЕБРР, «да би придали тачне политичке оквире кредитно-финасијској политици».

Без обзира на то што Запад труби о својој подршци демократији, садашња политчка власт у Босни је сконцентрисана у рукама паралелној босанској националној влади, извршна места, на којима се налазе лица, која немају босанско држављанство. Западни кредитори су ставили своје интересе у основе босанског устава, који су управо они у журби написали. Они су то учинили без учешћа уставне скупштине, без консултација са одтанизацијама босанских грађана и не предвидевши механизме за исправљање тог «устава». Њихови планови «обнове» Босне чине се више прикладни за грамзиве кредиторе, него за задовољавање чак и елементарних потреба босанаца.

Зашто и не би? Јер неоколонизација Босне је логична кулминација дуготрајних настојања Запада на уништвању југословенског експеримента на развоју «тржишниг социјализма» и «радничког самоуправљања», са циљем њихове замене  диктатом «слободног тржишта».

Суштина ствари се разбистрава

Вишенационална Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је регионална индустријска држава са успешном привредом.  У току две деценије, које су претходиле 1980-им годинама, годишњи раст БДП је износио у просеку 6,1%, медицинске услуге су биле бесплатне, ниво писмености је надмашивао 91% и животни век је износио 71 годину. Али после деценије западне економске помоћи и пет година распада, ратова, бојкота и ембарга, привреда република бивше Југославије је неспособна за живот, а њен индустријки сектор је уништен. Југословенски распад је био изазван између осталог и америчким махинацијама. Без обзира на неприкључење Београда и његових широких трговинских односа са Европском економском заједницом и САД, влада Регана је изабрала за своју мету југословенску привреду. То се одражава у Директиви  Савета националне безбедности 1984 године (NSDD 133) под називом «Политика Сједињених Држава према Југославији» са ознаком «строго поверљиво». Њена непотпуна, цензури подвргнута верзија, са које је скинута тајна  1990 године, у заначајној мери изгледа заснована на директиви NSDD 54 за Источну Европу, која је развијена 1982 године. Последња се брани све више «која проширује настојања у покретању «тихе револуције», која има за циљ свргавање комунистичких влада и партија», за реинтеграцију земаља Источне Европе у тржишну привреду. САД  су претходнио прикључиле Београд другим међунардним кредиторима у наметању прве етапе макроеконимских реформи 1980-е године, мало пре смрти маршала Тита. Под покровитељством ММФ-а програми отада поступно настављају уништавање индустријског сектора и постепено демонтирање југословенске државе «општег благостања». Споразуми о реконструкцији су увећали спољни дуг и осигурали мандат за девалвацију југословенске валите, што је јако ударило на животни стандард  југословена. Та почетна рунда реконструкције је положена у његовој основи. Током 1980-их година ММФ је периодично прописивао даље дозе своје горке «економске терапије», онда када је југословенска привреда споро падала у кому, индустријска производња се срозала до 10-процентног пада 1990 године – са свим предсказаним социјалним последицама.

Марковић иде да се поклони у Вашингтон

У јесен 1989-е године, управо пред пад Берлинкског зида, југословенски федерални премијер Марковић се срео у Вашингтону са председником САД Џорџом Бушом – старијим ради завршетка преговора односно новог пакета финансијске помоћи. У замену за помоћ Југославији су се сложили за још шире «економске реформе» укључујући и нову девалвацију своје валуте, даље замрзавање плата, нагло смањење државних трошкова и ликвидацију компанија, које се налазе у колективној својини и којима управљају радници. Београдска номенклатура је помоћу саветника са Запада припремила основу за мисију премијера, који је извршио правоввремно многе од захтеваних реформи, укључујучи и либерализацију законодавства за иностране инвестиције.  «Шок терапија» почиње у јануару 1990 године. Без обзора на то, што је инфлација брзо прогутала дохотке људи, ММФ је наложио замрзавање плата на нивоу средине новембра 1989 године. Цене су наставиле непрекидно расти, а реално зарађена плата се смањила за  41% у првих шест месеци 1990 године. ММФ је такође управљао југословенском Централном банком. Његова чврста монетарна политика нанела је још већу штету способности Федералне Југославије да финансира своје економске и социјалне програме. Државни приходи који су намењени за отплату републикама и аутономним покрајинама, отишли су уместо тога на отплату југословенског дуга Париском и Лондонском клубу. Републике су у значајној мери биле препуштене саме себи. Одједном су реформатори направили коначан банкрот федералне финансијске структуре Југославије и ненели смртни удар по федералним политичким институцијама. Пререзавши финаснијски артерију  између Београда и република, «реформе» су долиле уље на ватру сепаратистичких тенденција, које су се и без тога потхрањивале како економским факторима, тако и eтничким различитостима, што је стварно предодредило распад Југославије. Буџетска криза који је изазвао ММФ је створила привреду «свршеног чина»  која је прокрчила пут ка формалном отцепљењу Хрватске и Словеније у јуну 1991 године.

Очајна «невидљива рука»

Реформе, које су кредитори наметнули Београду, нанеле су такође удар у само срж југословенског система колетивних самоупавних предузећа. Како је приметио један посматрач, «циљ се састојао у томе, да се југословенска привреда подвргне масовној приватизацији и демонтира «јавни сектор». Бирократија Комунистичке партије (углавном представници армије и државне безбедности) после дугих дебата су изразили своју политичку и економску подршку спровођеним реформама на условима ликвидације социјалних гаранција југословенских радника». То је био предлог, од кога очајник Југославија није могла одустати. Научена од западних правника и  консултаната, Марковићева влада је донела закон, који је принудио «платежно неспособна» предузећа на банкротство или ликвидацију. Према новом закону, у случају неплаћања рачуна у току 30 дана узастопно или у току 30 дана у оквиру 45-одневног периода, влада би иницирала процедуру банкротства предузећа у току следећих 15 дана. Напад на самоуправну привреду такође је укључивао и ново законодавство о банкама, припремљено зато, да би изазвало ликвидацију «Уједињених банака», које се налазе у колективној својини.

У току две године више од половине банка у земљи је нестало, будући да су замењене новопеченим «независним комерцијалним институцијама». Те промене у правној сфери у комбинацији са чврстом монетрном политиком ММФ-а у погледу индустрије и отварања привреде за страну конкуренцију су убрзале индустријки пад.

Од 1989 до септембра 1990 године банкротирало је више од хиљаду компанија.
До 1990 године показатељ БДП је опао за 7,5%. 1991 године БДП се смањио још за 15%,  док се обим индустријске производње смањио за 21%. Пакет мера ММФ-а, је неоспорно убрзао банкротство великог дела добро развијене тешке индустрије Југославије. Друга колективна предузећа су преживела само зато, што су прекинула исплату плата радницима. Више од пола милиона радника, сви и даље на платним списковима предузећа, нису добили редовну плату до краја 1990 године. Тим ништа мање, били су још срећници. До септембра 1990 године приближно 600 хиљада југословена је већ изгубило своје радно место, и то је био само почетак. По директивама Светске банке још 2435 индустријских предузећа, укључујучи део најкрупнијих у земљи, је било одређено за ликвидацију, 1,3 милиона радника који су радили у њима – половина преостале  радне снаге у индустрији је била «сувишна». Наступила је 1991 година, реална плата се налазила у слободном паду, социјални програми су били обустављени, незапосленост је стрмоглаво расла. Распад индустријске привреде је био процес, који је заустављао дах по својим размерама и суровости. Његов социјални и политички утицај, тешко процењив квантитативно, је био ужасавајући. «Народ јадикује», – како се изразио аристократски лондонски «Фајненшл тајмс».

Југословенски председник Борислав Јовић је мање иронично упозорио, да су реформе «јако и неповољно утицале на друштевену ситуацију у целини… Грађани су изгубили веру у државу и њене институције… Даља продубљена економска криза и раст социјалних напетости  је битно погоршала друштвено-политичку ситуацију и друштвену безбедност».

Политичка економија распада

Део југословена се политички ујединио за последњу битку осуђених на пропаст, да би спречили разарање њихове привреде и државе. Како је утврдио један посматрач, «отпор радника је савладао етничке баријере, када се срби, хрвати, босанци, словенци мобилишу раме уз раме уставши са својим друговима – радницима». Међутим до тог момента је економско супарништво већ појачало напетости у односима република – како међусобно, тако и са централном влашћу. Србија је у потпуности одбацила план «чврсте економије», и приближно 650 хиљада српских радника је устало против федералне владе, да би добили повишице плата. Друге републике су поступиле на свој начин и изабрале понекад супротан пут. У релативно богатој Словенији, на пример, лидери сепаратиста, такви, као председник Социјал-демократске партије Јоже Пучник, су подржавали реформе: «Са економске тачке гледишта, ја се могу само сложити са социјално корисним мерама у нашем друштву, таквим, као повећање незапослености или смањивање права радника, зато што су оне потребне за унапређивање процеса економских реформи».

Али у прави час Словенија се прикључила другим републикама, оспоравајући настојања федералне владе на ограничавању њихове економске аутономије. Како хрватски лидер Фрањо Туђман, тако и српски Слободан Милошевић прикључују се словеначким лидерима у супротстсвљању покушајима Федералне Југославије да спроведе радикалне реформе. На вишепартијски изборима 1990 године економска политика је била у центру политичких спорења; за то време сепаратистичке коалиције су уклониле са власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији. У оној истој мери, у којој је економски банкрот заоштрио занос сецесије, са своје стране  појачавајући економску кризу. Сарадња република је фактички прекинута.

А са почетком међусобних сукоба република и привреда, и сама југословенска нација ушла у безизлазно обрушавање. Процес пада се убрзао, када је републиканска бирократија почела хотимично помагати социјално-економске сукобе ради учвршћивања своје сопствене власти: «Републиканска олигархија, код сваког оног који је имао своју визију «националног препорода», уместо тога, да направи избор између правог југословенског тржишта и хиперинфлације, изабрали су рат, који је могао замаскирати истинске узроке економске катастрофе». Истовремена појава оружаних формација верних лидерима сепаратиста, само је убрзала сурвавање у хаос. Те «милиције» су вршиле све више многобројних злодела, не само што су раздвојили народе по етничким обележјима, они су такође разбили и раднички покрет.

Западна помоћ

Драконске мере удариле темељ за нову колонизацију Балкана. Питање, је ли потребан распад Југославије, првобитно је било предмет дикусија међу западним државама, нарочито Немачком, бившим иницијатор цепања, и Сједињене Државе, које су се бојале да отворе националистичку «Пандорину кутију» и у почетку наводили доказе у корист очувања Југосалвије. Одмах после убедљиве победе прве Демократске заједнице предвођене Туђманом  у Хрватској у мају 1990 године немачки миинстар иностраних послова Ханс-Дитрих Геншер као  резултат свакодневних контаката са својим колегом у Загребу дао «сагласност» за отцепљење Храватске, Немачка није била пасивни посматрач цепања Југославије; она је «подстрекавала међународну дипломатију» и извршила притисак на своје западне савезнике са циљема да они признају Словенији и Хрватску. Немачка је имала одрешене руке, «да успостави економску превласт у целој централној Европи», Вашингтоне је са своје стране, изразио подршку «јединству на основу слободе посредством развоја демократије… Државни секретар Бејкер је рекао Туђману и председнику Словеније Милану Кучану, да Сједињене Државе неће одобрити или подржати једнострано отцепљење… али ако они буду морали изаћи [из састава Југославије],  убедиће их да то учине према постигнутом споразуму у току преговора». Уместо тога Словенија, Хрватска, а затим и Босна је  увучена у крвави грађански рат против «остатка» Југославије (Србије и Црне Горе) и српских националиста. Тек тада су САД са закашњењем активирале своја дипломатска настојања у Босни, учврстили своје односе са Хрватском и Македонијом и позиционирали се као претенденти  на водећу улогу у одређивању економске и политичке будућности региона.

Послератни режим

Сада су западни кредитори обратили своју пажњу на државе наследнице Југославије. Упоредо са проблемом тегобног наслеђа Југославије економски аспекти послератне реконструкције су остали у значајној мери  неодређени, али перспективе обнављања младих и независних република се чине мрачним. Спољни дуг Југославије је био брижљиво распоређен и «прикачен» републкама – наследницама, које се сада гуше (свака посебно) у омчи дужничких отплата и споразума о реконструкцији дугова. Земље – донатори и међународне агенције су јединствени у мишљењу, да су прошле макроекономске реформе, предузете на препоруке ММФ-а постигле у пуној мери свој циљ, и стога захтевају даљу «шок терапију» враћање «економског здравља» држава-наследница Југославије. Хрватска и Македоинија су следиле упутства ММФ-а. Оне су закључиле споразуме о пакету кредита да плате свој део југосовенског дуга – то је захтевало процес консолидације, започет још програмом банкротства Анте Марковиће. Болно је позната слика затварања фабрика, принудних банкротстава банака и осиромашења… све се брзо враћа на просечно. Међународни капитал то одобрава. Без обзира на оштру кризу у сфери социјалног осигурања и пустошења своје привреде, македонски министар финансија Љубе Трпевски поносно изјављује за штапму, да  «Светска банка и ММФ сврставају Македонију у ред најуспешнијих земаља у погледу текућих  прелазних реформи». Шеф мисије међународног монетарног фонда у Македонији Пол Томпсен се слаже са тим. Он је признао, ти «резулати програма стабилизације су импозантни» и дао високу оцену «ефикасној политици плата», коју је усвојила македонска влада. Међутим његови саговорници су додали, да ће бити потребно још више смањити буџет…

Западна интервенција је учинила најозбиљнији насртај на државни суверенитет Босне. Неоколонијална администрација, наметнута Дејтонским споразумом и подржана ватреном моћи НАТО-а, гарантује, да ће будућност Босне бити одређена у Вашингтону, Бону, Бриселу – али само не у Сарајеву.

Реконструкција у колонијалном стилу

Ако је Босни суђено да некада устане из руина рата и избави се од неоколонијализма, за то ће бити потребна бити потребна сконцентрисана реконструкција. Али, полазећи од искуства новије балканске историје, западна помоћ, вероватно у свему, води Босну у «трећи свет», а не подизању  до паритета са европским суседима. Босанска влада прогнозира да ће трошкови реконструкције достићи 47 милијарди САД долара. Западни спонзори су обећали издвојити 3 милијарде долара у виду зајма, међутим засада је дато само 518 милиона. Део тог новца је предвиђен само за финансирање деле локалних градских трошкова војног контигента IFOR-а и још део ће отићи на отплате међународним кредиторима. Нови зајмови ће отићи на отплату старих дугова. Централна банка Холандије је дарежљиво обезбедила «финансијски мост», од  37 милиона долара, да би омогућила Босни да плати своје дугове ММФ-у, без којих  јој ММФ неће дати нови новац. Али као у строго одређеном и апсурдном  парадоксу, препоручивани зајмови од недавно створеног «ванредног прозора ММФ-а» за «земље постконфликта» неће се искористити за послератну реконструкцију. Уместо тога он ће бити  пренесен у холандску Централну банку, која је издвојила новац, да би исплатила првобитне дугове ММФ-у. Дуг се акумулира, и само нешто мало новог новца иде на обнову ратом разорене привреде Босне. Док обнову земље приносе као жртву на олтар отплате дугова, западне владе и корпорације показују велики интерес за добијање приступа стратешким природним ресурсима. Са откривањем залиха фосилних угљоводоника у региону подељена Босна између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске је стекла нови стратешки значај. Документи, који стоје на располагању Хрватској и босанским србима, указују да су залихе угља и нафте откривене на источним падинама Динарске висоравни, које је хрватска армија одузела у борби од српских побуњеника у Крајини, подржана САД-ом, уочи потписивања Дејтонског споразума Босански чиновници саопштавају, да је основана у Чикагу компанија «Амоко» била међу неколико страних фирми, које су започеле у Босни геолошка  истраживања «Значајних» налазишта нафте и деловима Хрватске које су такође били држали срби на другој обали реке Саве, насупрот Тузле, где је смештено седиште штаба Америчке војне зоне.  Истраживања су  настављена и за време рата, али Светска банка и транснационалне корпорације, које су их спроводиле су држали у незнању локалне органе власти, по свој прилици, зато, да се последњи не би противили њиховим акцијама на освајању потенцијално вредних области. Обузете проблемима отплате дугова и перспектовама контроле над залихама енергената, западне државе су показеле мало интереса за откривање злочина, који су извршени под видом етничких чишћења. 70 хиљада војника НАТО, одређених за «успостављање мира», посветили су своје  напоре управљању босанским енклавама у складу са западним економским интересима – уместо да враћају у првобитно стање које је претходило рату, у статус-кво. Делећи међу собом остатке пређашње југословенске привреде, локални лидери и Запад продубљују социјално-етнички раздор у одвојеним деловима бивше Југославије. Та настављена фрагментација  Југославије по етничким обележјима се замењује са борбом југословена свих националности против нове колонизације њихове Отаџбине.

Шта је овде ново? Како је саркастично приметио један посматрач, сви лидери држава – наследница Југославије тесно сарађују са Западом: «Сви данашњи лидери бивших југословенских република су били функционери комунистичке партије, и сваки је са савоје стране тежио да надмаши остале, да би на најбољи начин угодио захтевима Светске банке и ММФ-а, како за добијање преференција за инвестиционе кредите, тако и за стицање битних предности у борби за лидерство».

Неолиберална макроекономска реструктуризација, иза које стоји Запад, помогла је да се уништи Југославија. И ипак, од самог почетка рата 1991 године, светска СМИ брижњиво избегавају такве оцене и чак су у потпуности негирају кључну улогу тих реформи у уништавању југославенске државе. Уместо тога њих су прикључили хору, који је величао «слободно тржиште» као фундамент за обнављање разорене југословенске привреде. Социјалне и политичке последице економске «реконструкције» у Југославији су биле брижљиво заташкане – да би нас спречили у њиховом разумевању. Уместо тога стручњаци за манипулацију јавним мнењем упорно износе културне, етничке и религиозне разлике као јединствен узрок кризе. У стварности криза је последица дубоког процеса економског и политичког разарања Југославије.

Несумљиво да интерпретација чињеница није само скривала истину, него и спречавала тачно поимање историјских догађаја. На крају крајева, то искривљује истинске узроке социјалног конфликта.

Примењено на бившу Југославију то је искривљивање историјских основа југословенког јединства, солидарности и идентичности. Али таква лажна свест је раширена свуда, где је јединствена могућност свет затворених фабрика, незапослености и ликвидираних социјалних програма, а «горка економска терапија» је јединствен рецепт за све прилике.

Животи милиона људи на Балкану су угрожени. Макроекономска «реформа» је тамо уништила средства за живот и претворила у подсмех право на рад. Учинила је такве основне људске потребе, као што су храна  и стан, недоступним за огроман број људи.  Деградирали су културу и национални идентитет. Ради интереса светског капитала границе су биле прекројене, закони преписивани, индустија уништена, финансијски и банкарски системи демонтирани,, а социјални програми укинути. Никава алтернатива глобалном капиталу, било то «тржишни социјализам» или  «национлани» капитализам, унапред неће имати право на постојање. Али то, што се десило са Југославијом и сада се наставља у њеним слабим државама – наследницама, треба викати далеко преко граница Балкана.

Југославија је била пример сличних економских програма «реструктурирања» не само у земљама у развоју, него и у САД, Канади и Западној Европи. Југословенске реформе су сурови одраз разореног економског модела, доведеног до крајности.

Александaр Тарасов: Економски узроци рата у Југославији

Аутор превода: Пајо Илић

Преузми текст:
Александaр Тарасов: Економски узроци рата у Југославији
Писано 6-ог августа 1999

Александар Тарасов

Два узастопна Југословенска рата, који протекоше на наше очи 90-их година, предвиђали су већ ружну улогу СМИ, која су иступала у југословенској кризи као главно оруђу принудог заглупљивања јавности. Када су СМИ проглашавали кривцем за рат једног-два човека (неважно; Клинтона са Моником, како то чине наше «патриоте», или Милошевића, као западна СМИ и наши неолиберали) – они спуштају гледаоца или читаоца до нивоа развоја неписменог и заборавног руског сељака са почетка XIX в., који је веровао да је Наполеон Антихрист.

Срамота је за новинаре, који на прагау XXI века покушавају наговорити аудиторијум, да најмоћнија војна машина у свету НАТО може бити покренута само ради тога, само се казне једног-jeдиног човека – Милошевића, и да је на Западу све до тог степена водили рачуна о новцу, да су ради кажњавања једног јединог човека спремни бацити низ ветар десетине милијарди долара. Срамота је за новинаре, који убеђују аудиторијум, да је Милошевић – «диктатор» и «фашиста», иако је Милошевић изабран на општим изборима и у условима његове «фашистичке диктатуре» пре 8 година 20 хиљада опозиционара је, удруженим снагама покушало на јуриш да заузме зграду Државне радио-телевизије, Парламента у МУП-у «фашиста», Милошевић никоога није предао на суд, а оне, које је задржао, ослободио је! А пре свега 4 године опозиција је код «фашисте», Милошевића опозиција је у Београду организовала непрекидне митинге – што се завршило тиме, што су једнога од лидера опозиције позвали у владу! Прави фашиста би већ одавно послао све демонстранте у концентрациони логор, а неке би као опомену осталима стрељао постројивши их уза зид (Пиноче, je нaпример, поступио управо тако, али Пиноче, ако је веровати новинарима – није фашиста него борац за демократију).
Заиста узроци Југословенског рата, су као и обично економски. Сви писмени стручњаци то знају.

MMФ као детонатор Југославије

Стварни иницијатор Југословенских ратова је ММФ. Из неког разлога се сматра, да је ММФ такав економски бог, свезнајући и који никада не греши, иако постоји мноштво супротних доказа. Наример, програм «економског оздрављења», који је ММФ наметнуо Руанди је довео до краха руандску привреду и масовног крвопролића између тутси и хуту, које је однеле животе више од милиона људи. «Салинастројка» која се спроводила у Мексику под руководством ММФ-а је довела до чувеног финансијског банкрота, за ликвидацију чијих последица у последњих пет година је Мексико морао «упумпати» 92 милијарде долара. Индонезија је од 1992 године уредно преорјентисала своју привреду по рецептима ММФ-а – до чега је то довело, сви су видели. Још раније су се потпуно аналогно развијали догађаји у Бразилу, где је последња ратна влада, која је беспоговорно извршавала све директиве ММФ-а, довела привреду у ђорсокак и изгубила власт.

Југославија је била прва земља «источног блока», која је почела престројавати своју привреду по рецептима MMФ-а (још од 1980 г.). управо је ММФ захтевао од југословенског руководства да одустане од «социјалистичких планова» изједначавања привредног развоја свих региона замље, што је лишило традиционално заостало Косово Великих државних дотација и дало могућност тада хоџистичкој Албанији да искористи незадовољство локалног становништва «новом економском политиком» за стварање на Косову албанског стаљинистичког подземља. Прва косовска криза избија 1981 г., када је стаљинистичко подземље подстакло терор против неалбанског становништва и испровоцирало уличне сукобе. Убијено је око 30 људи, 20 хиљада срба, црногораца и јевреја је избегло са Косова.

До 1984 г. Државна безбедност је уништила 3 подземне стаљинистичке «комунистичке партије» на Косову и плус подземну хоџистичку организацију «Пут ка слободи». Све то је коштало југословенску државну благајну суме, једнаке 70% кредита, добијених од ММФ-а. Још скоро 25% је отишло на отплату услуга експерата ММФ-а! Завршило се тиме, што је, 1986 г. ММФ успоставио над југословенском привредом потпуну контролу. Неприхватање «изједначавања» сада изазива незадовољство у Србији, јер је појачало заостајање те републике за Хрватском и Словенијом, индустријски најразвијенијим. Тако је ММФ поново оживео српски национализам у Југославији (са којим се Тито – хрват по националности немилосрдно борио, све до исељавања срба из других република). И управо је по саветима ММФ-а Милошевић одговорио на нови талас насиља на Косову 1988-1990 г. доношењем уставних амандмана, који су ограничили права аутономних покрајина у поређење са републикама: без тога је било просто немогуће спровести политику ММФ-а – руководство Косова је отворено изјавило, да таква политика противуречи југословенском уставу.

На захтев ММФ-а југословенска влада је 1989 г. донела закон о приватзацији. Како се испоставило кроз две године, приватизација је била обавезан услове «доктрине Ноува – Хоу», чију је виталност ММФ проверио на Југославији.

«Доктрина Ноува – Хоу»

«Доктрина Ноува – Хоу» је развијена 1982 г. и поставила је себи за циљ «ликвидацију економске и војне моћи вишенационалних држава источног блока».

Доктрина је претпостављала: стављање под контролу и под услове ММФ-а тржишних мехаизама тих земаља, спровођење приватизације и отварање привреде тих земаља за западни капитал уз истовремено очување технолошког заостатка за водећим западним земљама. По мишљењу аутора «доктрине», то је морало за собом повући (поступно): у политици: а) препород или ликвидацију владајућих комунистичких партија, б) као резултат тога настанак идеолошког вакуума, в) перманентну државну кризу;
у друштвеном животу: а) дезинтеграцију друштва на основу раста тржишног егоизма становништва (распадање друштва на супротстављене слојеве, групе, статусе, кругове), б) појаву међуетничких, међуконфесионалних, територијалних, кланских и социјалних конфликата са перспективом њихове милитаризације; у економији: а) пораст инфлације, б) индустријски пад и технолошки регрес и, најзад, в) неповратно подривање индустрије и одбрамбене способности.

У правом смислу речи биле су само три «вишенационалне државе источног блока» : Југославија, СССР, НРК. У Југославији «доктрина Ноува – Хоу» је нејблиставије изведена, што говори о изузетно високом професионалном нивоу аутора доктрине. Социјалистичка Федеративна Република Југославија се распала поткопана «тржишним егоизмом». Али са Србијом су настали проблеми.

«Отварање» Србије војним путем

Закон о приватизацији је донесен у СФРЈ 1989 г., али он није удовољио западном капиталу, будући да се практички није сводио на било које покушаје западних банака и компанија да узму под контролу Југословенску привреду. Зато су Југославију морали разбити. У бившим југословенским републикама приватизација је кренула на темељу, нових, републичких, закона. У Хрватској и Словенији ти закони су у потпуности задовољили Запад. Главни претендент за преузимање хрватске и словеначке привреде био је немачки капитал – и данас се практично сва привреда Хрватске и Словеније (директно или индиректно) контролише немачким капиталом. При чему су врло често немачки концерни, купивши хрватска предузећа, затварали их, очувавши самим тим радна места за једнопрофилна у правом смислу речи немачка предузећа – и на тај начин вештачки претерано повисили цена роба тих предуезаћа на међународним тржиштима. Тако сада стоје по целој Хрватској затворене фабрике – које су већ одавно опљачкали и демонтирали локални мештани, који су остали незапослени.

Међутим српски републички закон о приватизацији 1991 г. је постављао гаранције од таквог развоја догађаја. По том закону, орјентисаном на стварање «народног капитализма у Србији», западни капитал је могао рачунати само на 10% капитала приватизованог предузећа, западне корпорације су биле незадовољне том околношћу, али формалне претензије према закону нису могли показати, пошто је он споља задовољавао све услове ММФ-а: главнина привредних субјеката Србије је трансформисано у приватна (у акционарска друштва).

То, што је у Србији био донесен управо такав, а не други закон није зависило од Милошевића. Већина предузећа у СФРЈ су била предузећа колективног облика својине (својине радних колкетива). Управо су се ти власници (радни колективи) и изјаснили против других варијанти приватизације. Добили су то, да њихова колективна предузећа буду претворена у АД, у којима су радни колективи постали власници акција. Фактички се променио само облик власништва, али не и суштина. Против претварања својих предузећа у класична приватна југословенски радници су одлучно устали, пошто је Југосалвија у суштини увек живела по тржишним законима – и радници су знали, да је прво, што ће учинити нови власник-приватник –редуковати радних места, срезати плате и социјалне повластице (тако се и десило у Хрватској и Словенији).

Осим тога, југословенски раници су добили, да у закону буде утврђен принцип посебне добровољности процеса приватизације (држава је могла принудно приватизовати само она колективна предузећа, која су се нашла у позицији банкротства).

Као резултат тога си 1997 г. Удео капитала приватних предузећа у српској привреди је износио само 4%! Западне корпорације нису добиле практично ништа, иако је, наравно, западни капитал неупоредиво моћнији од српског.

Међутим, постоје сектори српске привреде, о којима одавно машта западни, нарочито немачки и амерички, капитал. То је, например, цео комплекс индустрије бакра Србије. Бакар је данас најпотребнија сировина за електронску индустрију која се брзо развија у Немачкој. За Немачке концерне српски бакар (узимајући у обзир смешне транспортне трошкове и могућности плаћања српским радницима веома ниске плате) – то је «златни рудник», који је истовремено омогућио увећање профита за 520-550%! Али српско законодавство није дало немачком капиталу да приграби српску индустрију бакра.

Други пример. На Косову леже највеће у Европи (а по мишљењу стручњака, и у Евроазији уопште) истражене залихе висококвалитетног каменог угља. Они се не експлатишу, пошто је то економски нерентабилно у условима, када у Европу стиже цевоводима јефтина руска нафта и гас. Али ако тај нафтни канал изненада пресуши – то ће онај ко буде владао Косовом, диктирати правила игре целој европској енергетици. По данашњем законодавству, западни капитал не може купити рудна богатства на територији Србије – рудна богатства уоште нису објекат приватизације (исто као монополи на природу).

Природан излаз за западне монополисте је сменити власт у Србији. Законским путем то им није успело да ураде – срби су на изборима гласали за Социјалистичку партију. У не малом степену, гласајући за социјалисте, срби су гласали за онај пројекат трансформације својине, при коме ће радни колективи, у овом или оном облику (у колективном или акционарском) остати власници својих предузећа. То јест Милошевић ту апсолутно није имао никакве везе с тим. Сам по себи Милошевић је био типични партократа, каквих смо се ми нагледали и код нас у земљи. Лично Милошевић, колико се може судити, ништа није имао против такве приватизације, која би одговарала Западу (породица Милошевића је породица милионаера и приватних власника). Али он је принуђен придржавати се званичне партијске линије по питањима својине, а Социјалистичка партија се не може одрећи те линије, не ризикујући да изгуби већину својих чланова и подршку свога бирачког тела – радника колективних предузећа. Није случајно у познатим акцијама протеста у Београду пре неколико година у главном учествовали студенти, ситни трговци и представници хуманистичек интелигенције, али не радници. Радници су знали, ШТА су добили по закону о приватизацији, а ево студенти и интелигенција (новинари, у првом реду), нису колективни власници, наивно су мислили, да ако смене власт – сви ће постати милионери. Разумљива заблуда: код нас, сетите се, новинари су се такође некада дерали «напољу» и прослављлаи «ваучеризацију» – а сада просјаче од државе дотације и жале се на «социјалну незаштићеност»

То, што смо гледали на Балкану, је покушај да се «отвори» за Запад привреда Југославије методама силе. То је чудовишан регрес међународних односа до нивоа средине XIX в., када је Запад тачно таквим истим методама «отворио» за себе Кину – посредством «ратова за опијум»

Уклањање конкурента

Постоји још једнан економски узрок Југословенског рата. Aвиајција САД, је уништавајући предузећа на југословенској територији, не само уништила оно, што нису дали купити америчком капиталу, него и уклонила конкуренте тог капитала. Само се тиме може објаснити, зашто су са таквом брижљивошћу авиони НАТО-а уништавали јуословенску дуванску индустрију. Југословенски дуван је успешно кункурисао са западним производима у Источној Европи (нарочито) у Средоземљу. Сада је тај успешни конкурент уништен.

Мало ко код нас у земљи зна, али још 80-их година југословенско путнички аутомобил «југо» имало велику популарност у САД. «Југо» је имао репутацију изузетно поузданог и економичног возила, који кошта по америчким стандардима, – суве копејке (СФРЈ, је заинтересована за западну валуту, продавала «југо» у САД по ценам нижим него у самој Југославији). Американци су стајали до краја дуго-дуго у редовима за то, да би купили «југо»! Аутомобилски лоби у САД био је у хистерији: «југа» су заједно са јапанским аутомобилима сматрали главном претњом америчкој аутомобилској индустрији. Продавач «југа» у САД је компанија «Глобал моторз», која је припадала југословенској фабрици «Црвена застава», се обогатио и развијао жестоким темпом, водећи представници америчког естаблишмента сматрали чашћу сарађивати са «Глобал моторзом». Сам Лоренс Иглбергер (који је постао касније државни секретар за време председника Буша) ушао у управу «Глобал моторза»! Чим су против Југославије увели санкције – «југо» је нестао са америчког тржишта, грандиозни рачуни «Глобал моторза» су замрзнути. Амерички аутомобилски лоби, није успео потиснути југословенске конкуренте економским путем, потислнули су их политичким. Сада, када су фабрике, које производе «југо», порушене бомбама, победа је постала коначна. Споразумно су америчке аутомобилске компаније су значајно санкционисали потрошаче – за «недовољан патротизам»: где ће сада амерички власници «југа» наћи зупчасти за своје јефтине и економичне аутомобиле?

Још један пример. Основни извор прихода државне касе СФРЈ је био извоз наоружања. Главни купци југословенског наотужања су били: Ирак, Либија, Иран, Судан, Етиопија, Алжир, Сомалија, Уганда, Кореја. Није тешко досетити се, да су САД из само једног политичког узрока биле заинтересоване да униште југословенски Војно-индустријски комплекс. Међутим постојали су и економски узроци. Ствар је у томе, што је са тржишта, које су заузели југословенски продавци наоружања, потиснути их је било практично немогуће: југословенско оружје је било веома високог квалитета (југословени су производили оружје углавном на основу сложених западних – укључујући и америчке технологије, купивши лиценце), а оно је веома јефтино коштало – Југославија је продавала наоружање за чврсту валуту, а плате у југословенском Војно-индустријском комплексу су исплаћивали у брзо обезвређеним динарима. Данас југословенски Војно-индустријски комплекс, порушен бомбардовањем авијације НАТО-а, не постоји. САД су лишиле добављаче оружја многих својих поротивника на међународној арени– као прво, и отворили за своје трговце оружјем ново тржиште – као друго.

Они знају волети само покорне

Разуме се, западне корпорације не могу директо рећи: ми водимо рат у Југославији ради свог суперпрофита. Зато нам причају приче о «фашисти», Милошевићу – иако то није Милошевић него «добри», председник Хрватске Ф. Туђман који се прославио речима «хвала богу, моја жена није ни српкиња ни јеврејка», и «ми морамо бити захвални јунацима-усташама (то јест хрватским фашистима из времена II светског рата) за то што су они створили Хрватску хрватском – без цигана и јевреја».
Зато је Запад тако захвалан Вуку Драшковићу, који је обећао спровести «праву приватизацију», – иако на Западу, наравно, знају, да Драшковић српски националиста ни по чему није бољи од Шешеља, онај исти присталица «Велике Србије» (и разлика је само у томе, што је Драшковић прозападни српски националиста, а Шешељ је антизападни).

Зато на Западу воле и председника Црне горе Мила Ђукановића: у Црној гори је приватизација сасвим другог карактера, није таква као у Србији. У Црној гори предузећа су насилно ликвидирана, а сво власништво је присвојио узак круг државне номенклатуре (формално – неколико фондова, брокерских и консултантских фирми). Све то је, узгред, довело привреду у ћорсокак, и зато је сада у Црној гори, на делу следећи, други, план приватизације, који је у потпуности копирани са чубајсовске «ваучеризације». Очигледно је «ваучеризација» Црне горе спроведена са рачунањем на жалосно руско искуство, и, према томе, црногорско руководство је поставило свој циљ стварање у републици криминално-бирократског капитализма а-ла Гајдар и Чубајс. Западном капиталу то одговара, пошто још 1998 г. црногорско руководство изјављује да је спремно продати западним концернима контролне пакете акција 6 највећих црногорских компанија за смешну суму од 1 милијарду долара. Већ сада је познато, каква ће западна компанија купити какво црногорско предузеће (например, рафинерију нафте «Југопетрол» у Котару, алуминијски комбинат и Подгорици и т.с.). управо зато западна авијација и није бомбардовала та предузећа (тачно исто, узгред, као и предузећа бакарног комплекса у самој Србији!).

Потпуно је очигледно, да је приватизација по Чубајсу, правилно названа «пљачкашка», не може бити да је пљачкашка у Русији а није пљачкашка у Црној гори. Наравно, на Западу то разумеју. Али када је реч о суперпрофиту такве се «ситнице», природно заборављају. Нису узалуд САД отворенио изјавиле, да су издвојиле 15 милиона долара на свргавање Милошевића – законито изабраног председника суверене државе.

Остаје да чекамо када ће Милошевића свргнути, – и посматрамо какво ће расположење затим бити у Југославији, неколико година касније. Имам познанике у Украјини, који су се веома радовали разбијању Совјетског Савеза, «ослобођењу од власти московљана», који су «ујединили Украјину», и маштали да се присаједине НАТО-у. Ево већ пет година како сви они заједно крију «неодложност», дирљиво воле «московљане» и мрзе НАТО.

Jугослав Петрушић: Програмиран распад СФРЈ, рат обавештајних служби, ко су људи “хијене”?

Југослав Петрушић био је припадник више обавештајних служби, човек са 4 пасоша који каже да никад ни сам не би поверовао у ову причу што ћете чути, да му се све није догодило како се догодило, и да не поседује документа о томе, која је поделио многим амбасадама, укључујући свим земљама бивше Југославије, но нико га не позива на суд да га испитује о овоме што прича, а човек просто тражи и моли да га позову и изпроцесуирају. Ради се о Распаду СФРЈ и свим оружаним сукобима током грађанског рата 1991-1995. Петрушић поседује доказе ко стварно стоји иза свих крвавих злочина, на свим странама. Емисију са Петрушићем направила је телевизија Републике Српске.

Југослав Петрушић 11.мај.2010. (1)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

За распад Јуославије каже да се планирао давно пре почетка сукоба. Реализација тог плана креће после рушења берлинског зида, све те тајне обавештајне службе које су 40 година водиле хладни рат исток-запад, нису могле да нестану, да испаре, њихов рад се преусмерио око нове прерасподеле снага и зоне утицаја на светској сцени, по мери светских моћника. На мети је био Балкан и рушење СФРЈ. Четрдесетак шефова тајних служби преселило се 1990-те у Београд, који је био центар њиховог рада.

Иначе, информације ради, Петрушић каже да је у рушењу Чаушеска највише имала удела српска тајна служба, и срушила га је. Значи, овде видимо да прави креатори светских догађаја нису људи попут Милошевића, Туђмана, Алије Изетбеговића, већ разне тајне обавештајне службе, цивилне, војне, јер зашто би један комунистички режим рушио други.

Југослав Петрушић 18.мај 2010. (2)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог моћете скинути пратећи ово упутство.

Главни рушитељи СФРЈ за рачун новог светског поретка били су људу “хијене”. То су људи који долазе споља, људи попут Холбрука, Вилијама Вокера, Солане, Веслија Кларка, Мадлен Олбрајр, Бернарда Кушнера, Беранара Анри Левија, разни обавештајци, контраобавештајцил и многи други, разни холанђани, енглези, ови, они, укључујући и Уједињене Нације. На свим светским жариштима појављују се иста та лица. То су пара формације које се крију иза разних међународних организација и институција. Хијене су криве за сва зла према свим народима бивше СФРЈ. Да би могли да контролишу ситуацију око распада СФРЈ тај хијенски пара систем створио је унутар  Република бивше СФРЈ свој пара систем, од разних људи из полиције, војске, Контра обавештајне службеј ЈНА (КОС).

Главни људи који су радили по њиховим инструкцијама били су:

• Александар Васиљевић, шеф контраобавештајне службе (КОС) ЈНА,

• Алија Делимустафић, министар унутрашњих послова БИХ,

• Јозо Леотар, заменик министра унутрашњих послова БИХ,

• Антон Тус, са хрватске стране.

Значи, ово је било пре почетка сукоба, крајем деведесете, и почетком 91-ве. Хијене су им рекле да је најбоље да доведу националисте на власт, Туђмана, Милошевића, и Алију Изетбеговића, и рекли су им да њихову децу одмах увуку у криминал и убиства, што се и десило, каже Петрушић. Затим су им хијене рекле да формирају паравојне јединице. У хрватској је то био Парага, у Босни Лука Празина, у Србији Аркан, и многе друге паравојне јединице, да сад не набрајам.

Тај пара систем које су створиле, контролисале и којим су командовале хијене, требао им је само да створи маглу где нико неће знати шта се стварно дешава и ко стоји иза свега. Унутрашњи пара системи су сваком предеснику неке Републике, политичару, преносили потребне информације, зато се све и дешавало онако како се дешавало. Свако од тих председника мислио је да најбоље ради за своју земљу, но били су обичне наивчине, а Срби су најгоре прошли, то знамо! Наравно, хијене су долазиле и код председника Република и сваком причале потребну причу у коју су ови поверовали, Караџић, Милошевић…

Најинтересантније детаљ је око Сребренице, Караџић је желео да се преда Хагу још 1997-ме, мућтим људи хијене и разни слични типови су му рекли да сачека, да се не преда. Поента свега је да је Караџић био ухапшен тек кад су му била одузета сва документа која разоткривају праве творце тог наводног сребреничког геноцида. Караџић је имао дукумента да затвори Хаг, да спере лажну слику о Србима као монструозним злочинцима, да укаже на праве креаторе Сребренице, на ове хијене и друге зликовце који стоје иза њих.

Иста прича се односи и за Ратка Младића и Горана Хаџића, ухапсиће их тек кад им одузму сва документа која указује на праве креаторе Сребренице и других ратних дешавања.

Петрушић поседује документа која указују да је у Сребреници било око 700-800 жртви, ко је исценирао сребреницу лажног геноцидног карактера. Спреман је да иде на сваки суд, по било којем питању, а по много чему терете и њега. Четри пута је био у Хагу да им преда документа, но они су га игнорисали. У Хагу је помињан у десетак процеса са најтежим злочинима, међутим нико га из Хага не позива, нико га не тужи?! Не позивају га управо да би покрили ове хијене које се терете по тим документима.

Сви ти пара системи крију се иза разних тајних друштава: масона, ротари клубова, лондонског клуба, малтешких витезова и питај бога чега већ. Петрушић каже да скоро више и нема места у полицији, правосуђу, политици, а да људи на битним позицијама нису чланови горе поменутух организација, свуда, код нас, а највише у Европи, тамо је поплава.

Не може ништа на свету да се ради, било шта, разна политичка убиства, организован криминал, дрога, без одобрења и контроле ових моћних пара система, система полиције, војске. Зато се политичка убиства никад не откривају.

Петрушић каже да је већ мртав човек, да је трагедија његовог живота његова спознаја да су његови шефови из француске тајне обавештајне службе, војне и цивилне, највећи зликовци, укључујући и Жака Ширака. Они су радили за свој приватни интерес, а не за интересе Француске. У том контексту помиње случај “палих пилота” (рат у БИХ). Петрушић је више пута слао извештаје својим шефовима са доказима да су пилоти живи, међутим сви од реда су крили ту информацију, лагали су говорећи да су пилоти мртви, да би се окористили, укључујуии и Ширака.

Петрушић је украо тајне планове бомбардовања Југославије и предао их нашим органима.

Доста тога је причао Петрушић, препун је информација и не би било лоше када би неки добровољац одрадио транскрипт његовог говора,  па да ми пошаље то да објавим. Ако ми неко помогне, био бих му захвалан.

Сергеј Кара-Мурза о Србији: Извоз револуције

Аутор: Пајо Илић

Поглавље књиге Сергей Кара-Мурза: Экспорт революции
Поглавље 5. Србија-2000: свргавање Милошевића

До краја 1980-их година СФРЈ земљу од шест одвојених република и две аутономне покрајине, у којима је живело 25 етничких група, које су исповедале много религија – била је пример стабилног устројства међунационалне заједнице. Њена привреда је систем који је постао познат под називом „самоуправљање“ достигла ја свој најразвијенији облик у Закону о Раду 1976 године, у складу са којим се средства за производњу и други главни ресурси нису сматрали државном својином (као у СССР), него друштвеном својином.

Међу њеним достигнућима је био ниво писмености, подигавши се од 55%  1953 године до 90%  1986 године, смањење смртности деце која је опала у том периоду од 116,5 на 27,1  на 1000 рођених, бесплатне медицинске услуге и образовање.

До средине 80-их година Југославија се, као „земља дисидент“ у социјалистичком лагеру, у односима са Западом користила целим низом привилегија. Заокрет врхушке совјетске номенклатуре, који је ушао у отворени стадијум с доласком Горбачова, изменио је тај положај.  Југославија је сама постала за Запад „отпадничка држава“ и објекат рата.

Већ 1984 године администрација Регана је израдила тајни документ „Политика САД у односима према Југославији“ (NSSD 133), у којем се предвиђа „тиха револуција“, а затим интеграција Југославије у неолибералну економију „слободног тржишта“. До 1989 г. Југославија је акумулирала велики дуг према ММФ и Светској Банци, и ММФ је захтевао провођење структурних реформи југословенске економије са наглим смањењем трошкова на социјалну сферу, принудној приватизацији и замрзавању зарађених плата. У току 1 године (1989-1990) у индустрији је било отпуштено око 600 хиљада југословенских радника.

После карактеристичног за 1960-1970 г. просечног годишњег раста БДП за 6,1% , од 1990 г. је почео његов годишњи пад за 7,5%. Пад индустријске производње 1991 г. је износио 21%. По захтеву Светске Банке отпуштено је још 1,3 милиона радника – половина радног становништва земље. Изазвана од стране ММФ криза је створила економску ситуацију која је у пракси рашчистила пут за  отцепљење Словеније и Хрватске од Југосалвије у јуну 1991 г. (словеначки аутори пишу, да је „подршка радикалном одвајању од Југославије била условљена пре свега прагматичним, а не „идеолошким“ факторима“). После њих су следиле Босна и Македонија. Оставши у једној федерацији Србија и Црна Гора одбијају ултиматум ММФ, принцип „штапа и шаргарепе“ овде није функционисао, није успело провести „тиху револуцију“, и 27 јуна 1991 г. у Југославији је почео грађански рат.

После распада Југославије (СФРЈ) само је Србија стајала на путу плана Запада за укључење Балкана у економски модел, планиран за њих у Новом светском поретку. Привреда Србије је остала у значајном делу социјалистичка, са друштваном својином у крупним и средњим предузећима. Србија и Црна Гора су имале и значајне залихе минералних ресурса, које су привлачиле западне корпорације. Рудник Трепча на Балкану располаже залихама злата, сребра, олова, цинка у угља укупне вредности више од 5 милијарди долара.

За потчињавање Србије искориштен је широк арсенал економских, субверзивних и војних средстава: сурове санкције, подршка наоружавању сепаратиста интензивно бомбардовање оружаним снагама НАТО са следећом окупацијом Косова. Велики и чак новаторски програм за припрему слома Србије постало је циљано деловање на масовну свест како у самој Југославији, тако и у целом свету.

Тај програм је ушао у историју као сатанизација срба.

Важну улогу у убеђивању западне публике у суровост срба играло је фабриковање „по методи доктора Гебелса“ фотографије „српског логора“ у Трнопољу (Босна), направљене из видео записа 5 августа 1992 г. новинара британксе телевизијске компаније ITN (Indeрendent Television Network – аналог руског НТВ) под руководством Пени Маршала.

Фотографије су пропраћене тачним подацима: измождено лице иза бодљикаве жице припада босанском муслиману Фикрету Алићу, он је разговарао са новинарима, пружио им је руку кроз бодљикаву жицу. Та фотографија „српског логора“ је 1992 г. обишла сву западну штампу. Тај „фотодокумент“ је разматран у Конгреесу САД и постао формални повод и оправдање за САД, да заузму отворено антисрпску позицију за време рата у Босни.

У фебруару 1997 г. у једном левичарском часопису у Енглеској изашао је чланак, у којем су изложене околности снимања таквог  кадра. По случајном подударању, друга група новинара је направила тамо снимке, и имала видео записе, дело групе Маршала. На њима је био насликан не „логор смрти“, него пункт окупљења избеглица, смештених у згради школе. Ограда од бодљикаве жице је одвајала школско двориште од цесте и била подигнута још пре рата да деца не би истрчавала на пут. Новинари су „затворенике-муслимане“ снимали кроз ограду – а могли су је заобићи и снимити их прсто као неке који се одмарају на свежем ваздуху. Улаз и излаз из жицом ограђеног простора били су  слободни, и чак на другим кадровима из видеозаписа ITN, који нису емитовани, видљиво је да „затвореници“ пролази кроз ограду или је обилази. Те су кадрове пронашли сарадници левичарског часописа и поставили на Интернет. Аутор тог чланка је оптужио телевизијску компанију за манипулацију. А ова је часопис тужила суду „због клевете“.

Затим је „сатанизација“ срба била постављена на широко комерцијалну основу. Власти Хрватске, Босне и Херцеговине, а такође и албанска опозиција Косова заједно су унајмили пиар фирму „Ruder-Finn Global Public Affairs“ за вођење антисрпске кампање са циљем дестабилизације Југославије. У априлу 1993 г. директор те фирме Џејмс Харф је дао интервју Жаку Мерлино са француског ТВ канала TV-2. Хвалио се тиме како је његовој форми успело да створи антисрпско расположење у јеврејском јавном мнењу, приписујући србима кривицу за погибију јевреја. Рекао је: „У хрватским логорима је нестало десетине хиљада јевреја, тако да  код јеврејских интелектуалаца и организација постоје сви узроци за непријатељство према хрватима и босанским муслиманима. Наш задатак се састојао у томе да изменимо тај однос, и нама је то изванредно успело“. Кривица за погибију јевреја је пребачена на српску страну. Исфабриковане и публиковане под фирмом лажних фотографија српских „логора смрти“ биле су у тиражним западним мас медијима.

Касније снаге ОУН нису могле наћи никаквих доказа постојања тих „логора смрти“. Репортажа о „логорима силовања“, које су тобоже држали срби, такође су се показала исфабрикованом. После окупације Босне од стране ОУН нико није изјавио о било каквим знацима постојања таквих логора или медицинских докумената о „таласу трудних жена“, о којима су извештавали западни мас медији.

Кампања сатанизације срба током 1993-95 г. представљала је велики експеримент манипулације свешћу западног малограђанина. Објављена је чак и серија важних чланака, посвећених „сатанизацији“ срба као технологија. главни њихов закључак је био овакав: ако се реч „србин“ непрекидно и често смешта у негативан контекст (једноставно укључује у опис догађаја и у окружује непријатним епитетима), то ће се код читаоца или ТВ гледаоца, независно од њихове позиције створити одбојности према србима. Осим тога, не треба, разуме се, давати приступ пред телевизијске камере ником од срба – сваки разуман људски говор, који су изрекли срби (чак и на споредну тему), халуцинацију укида.

Као показатељ вештачки створене одбојности према србима навођена су два догађаја и реакције јавног мнења на њих (премда је сличних догађаја било поприлично). Први је – јединице ОУН на територији Српске Крајине, заузетој од хрвата, масовне гробнице српских цивила које су бојовници убили током операције „Олуја“.

Истраживање су водиле две независне комисије – Мисија посматрача Европске уније и група експерата ОУН за права човека. Како је изјавили дописнику „Гардијана“ истакнути дипломата (који је желио да остане анониман). „извештаји те мисије нису објављени – пошто су хрвати савезници Запада“. Тај дипломата, чије име новине нису навеле, појашњава „Постоји нешто слично пакту са Хрватском не отварати ту пандорину кутију“. Слични и чак неупоредиво мањи злочини срба изазивали су у то време на Западу бурну реакцију моментално бомбардовање из ваздуха. У датом случају реакција западних политичара и штампе није уопште било. На тим аргументима социолози су забележили чињеницу постојања одрживог двоструког стандарда у јавном мнењу.

Други догађај, на који су обратили пажњу социолози, обнародовали почетком 1996 г. у тој чињеници, да су американци дотурали босанским муслиманима оружја у вредности 300 милиона долара, које је асигнирала Саудијска Арабија. Дотурале су кршећи тиме ембарго ОУН, који су американци управо били дужни да штите и контролишу. Те тајне испоруке оружја су почеле већ за време Џорџа Буша (старијег) за припрему рата у Босни, али су пуни замах стекле под Клинтоном. Испоруке су вршене преко Хрватске, која је саучествовање у тој операцији наплаћивала добијањем половине оружја. Понекад су у случају потребе авиони тајно ноћу летели у Тузлу, Изетбеговићу. Да је откривена чињеница кршења ембарга у корист срба, то би изазвало огроман међународни скандал и репресије против срба – уз одобравање читаве западне публике. У датом случају није било никакве реакције.

„Прекретница“ у одлуци НАТО да почне рат против Југославије 1999 г. постало је тзв. „масовна убиство“ у Рачку (Косово). По листу „New York Times“, амерички дипломата Виљем Вокер је довезао са собом оперативну групу агенције „Асошијетед прес“ на место, где се  по његовим речима десило масовно убиство 45 албанаца од страен српске снага безбедности.

Француски листови „Mond“ i  „Figaro“ довели су у сумњу његову причу. Европси експерти касније нису могли наћи доказе масовног убиства у Рачку. Француски ратни дописник Рено Жирар је писао: „Што више од свега изненађује, је то што, је тај материјал поремећених оператора  АП, на радикалан начин противурече оптужбама Вокера“. У јануару 2004 г. фински патологоанатом Хелена Ранта, која је водила истрагу тог случаја, изјављује, да су у Рачку погинули и албанци, и србски припадници снага безбедности. Експерти-криминолози сматрају, да тела нађена у Рачку припадају онима, који су погинули са обе стране за време борби између српске полиције и косовске ослободилачке Армије. Х. Ранта изјављује, да рад Хашког трибунала (процес против Слободана Милошевића) обилује толико грубим прекршајима да не подлежу никаквом опису.

У јуну 2000 г. међународна група правника се окупила у Њујорку и прогласила војне и политичке лидере кривим за извршене ратне злочине против Југославије у периоду од 24 марта  до 10 јуна 1999 г. Главни окривљени у том процесу је бивши Главни јавни државни тужилац САД Ремзи Кларк. Представљени су материјали, који доказују  унапред смишљен избор цивилних циљева приликом бомбардовања београдске телевизије, колоне избеглица и кинеске амбасаде. У то време западни мас медији много пажње су поклањали процесу над Милошевићом, у њима није било помена о Клинтоновом нарушавању америчког законодавства приликом вођењу рата у Југославији.

Рат НАТО против Југославије 1999 г. по свом значају као део програма успостављања Новог светског поретка далеко превазилази оквире других регионалних ратова. Као прво, САД отворено изјављује, да је реч о рату усмереном на преуређење света – рату цивилизација. Н. Чомски наводи у наслову чланка прегледа у „New York Times“ (4. априла 1999 г.): „Нови сукоб Истока и Запада“. У том програмском чланку је речено: „Демократски Запад, његове хуманистичке инстинкте шокира варварска суровост срба“. Овде нема уобичајених идеолошких прикривања модерног   XX века, произашао је преврат према претходном расизму – хуманизам и демократичност представљени су као инстинкти, као природни квалитет западног човека, који је уредан човек. Православни срби, напротив, немају те инстинкте, њихови инстинкти су „варварска суровост“.

Агресија против Југославије требала је постати преседаном зато, да би узаконили одступање САД од главних норми савременог међународног права – принципа суверенитета и немешања у унутрашње послове државе. У замену је покренута доктрина „хуманитарне интервенције“, која даје НАТО право на ратна дејства против сваке земље, где су „нарушена права човека“. Правно признање те доктрине је прекривено, међутим она се реализује по „праву јачег“.

При том агресија НАТО није оправдана никаквим иако чак лажним, али споља рационалним аргументима, пошто су од самог почетка и експерти и званичници ОУН упозоравали, да управо та агресија доводи до праве хуманитарне катастрофе. У својом обраћањима на телевизији Клинтон изјављује, да, почињући бомбардовање Југославије „ми штитимо наше интересе, штитећи наше вредности и доприносимо учвршћивању мира“. Бомбардовања су довела до изласка са Косова 350000 избеглица, и, у складу са изјавама Управе ОУН за избеглице, изложили су опасности животе десетина хиљада њих.

Н. Чомски, који скрупулозно сакупља сличне случајеве одступања од рационалности политике САД, пише о томе, како је дао објашњење бомбардовања Југославије 1999 г.: „Тезе за свакодневну употребу потврђује, са је САД било потребно нешто учинити: просто нису могле оставити равнодушним постаће у то време, како се на Косову настављају злочини. Тај аргумент је толико апсурдан, да га је чак некако чудно и слушати. Претпоставимо, да видите, како се на улици врше злочини, и схватате, да не можете ћутати и стојати са стране – због тога ви узимате аутоматску пушку и убијате све учеснике датога догађаја: злочинце, жртве, сведоке. Требали би то прихватити као разумну и морално оправдану акцију“.

Осим директних ратних дејстава, важно оруђе у арсеналу Запада за разарање Југославије су били и политички атентати. 8 јула 1999 г. САД и Велика Британија су објавиле да се њихове специјалне команде већ тренирају за операције  отмице такозваних ратних заробљеника и председника Милошевића – Државни департмент  САД је чак објавио и награду од 5 милиона долара за његову отмицу. Убијено је неколико чланова југословенске владе (укључујући министра одбране Павла Булатовића) и познате политичаре који су заузели антизападну позицију. Први који је постао познатим је западни план атентата на председника Милошевића био је направљен 1992 г. тај план је касније обнародовао Ричард Томилсон, бивши радник британске обавештаје службе „Ми-6“.

Велики напори за разбијање федерације су чињени на отцепљењу Црне Горе од Србије. Њен председник Ђукановић је водио курс изласка из Југославије, давши на знање, да ће форсирати одвајање, ако председник Милошевић буде реизабран на нови мандат. Чак је изјавио да сматра од „првостепаног значаја“ за Црну Гору да приступи у НАТО – који је бомбардовао његову земљу пре свега годину дана.

Међутм већа половина становништва Црне Горе је била против одвајања, и сваки корак у том правцу био је рискантан. Спремао је раздор, Ђукановић је скупио више од двадесет хиљада „специјалне полиције“ са противтенковским наоружањем и артиљеријом. Њу су обучавали западни специјалци. Конфликт у Црној Гори дао би НАТО изговор за инвазију. План интервенције је био спреман већ октобра 1999 г. Званичници САД изјављују, да су друге чланице НАТО такође сачиниле планове инвазије.

Приредили су и провокације. 31. маја 2000 г. убијен је Зоран Зугић, саветник председника Црне Горе Ђукановића по питању безбедности. Западни политичари су за то окривили Милошевића, иако би му то убиство недељу дана пре избора у Црној Гори било крајње некорисно. Запис телефоског разговора између шефа америчке мисије у Дубровнику са чиновницима Државног департмента САД, америчке привредне групе у Црној Гори и Агенције за међународни развој директно указују на саучесништво ЦИА у том убиству. Прес-конференција у Београду, на којој је демонстриран тај запис, је била у потпуности игнорисана у западним медијима.

Масакр на Маркалама режирали муслимани – показни снимак!

Радован Караџић коме се суди у Хагу, у процесу своје одбране захтевао је да се пусти немонтиран снимак, за који Караџић сматра да га је снимила муслиманска војска па потом по његовој претпоставци највероватније продала:

Масакр на Маркалама режирали муслимани!

Линк ка видео клипу на:http://www.youtube.com/
Линк ка видео клипу са сајта телевизује Републике Српске:http://www.rtrs.tv

На снимку се јасно види припрема инцидента на сарајевској пијаци, на Маркалама! На самом почетку тог снимка, види се човек који узима вештачку ногу и носи је да је спусти поред тезге. На снимку ћете јасно видети да је то вештачка нога. То је део ноге од колена па на доле, и јасно се види да је тај део, наводне ноге, шупаљ, да је то од неке лутке.

Затим, отприлике на средини снимка неколико секунди задржан је кадар на наводно неко страдало лице, на неки наводни леш, који јасно личи на лутку. Караџић износи да је тражио од хашког тужилаштва идентитет те наводне жртве. Тражио је име и презиме, затим обдукциони налаз, али му из Хага то нису доставили! Наравно… како ће му доставити налаз када је то лутка, иначе то би му морали доставити у процесу суђења. Дакле, на овом се снимку јасно види да је цео инцидент монтиран од стране муслимана, да би се неправедно оптужили Срби!

Исто тако, на снимку се види да су тезге празне, да нема робе, што опет јасно указује да је инцидент припреман од стране муслимана, јер наводно, по њима, када је пала граната са српских положаја, било је 400-500 људи на пијаци. Али ако је то тако, зашто су тезге празне, нема робе? Шта по празним тезгама раде толики људи, шта купују, јер то је пијаца, зар не?

Заиста све ово је монструозно, на шта су све водећа светка политичка класа и муслимани спремни да ураде, само да би се неправедно оптужили други, Срби…!

Караџићев тим је дошао до снимка који јасно указује да су муслимани режирали инцидент на Маркалама. Тај снимак би, да хоће, рецимо могла да користи и ова Тадићева властодржачка структура у одбрани националног интереса, да покрену поступак доказивања лажног оптуживања Срба, да су одговорни за инцидент на Маркалама, да пред хагом затраже званично преиспитивање целог тог случаја на основу кога је НАТО и бомбардовао Србе.

Шта мислите, да ли би Тадићева властодржачка структура то покренула?
Зашто Тадић не да иницијативу за то?
Зашто га то не преокупира као та опсесивна резолуција о Сребреници?

О Марклама је исто говорио и Лорд Овен, својевремено представник Уједињених Нација и међународни преговареач у БИХ. Он је у својој књизи:”Балканска глувоћа”, на страни 652 написао да је НАТО знао да је то била муслиманска бомба и да Срби нису одговорни за инцидент на Маркалама!

О томре говори бриљантни амерички интелектуалац Мајкл Паренти при крају следећег видео прилога:

Мајл Паренти раскринкава лажи да су Срби одговорни за масакр на Сарајевској пијаци Маркале !

Линк ка видео клипу на:http://www.youtube.com/

Наравно, нема шансе да Тадић или било ко из његовог тоталитарног режима покрене код међународне заједнице процес доказивања да Срби нису одговорни за Маркале, јер нису их светски моћници довели на власт да раде у корист своје нације, већ да разграђују и урушују Србију, да од ње направе амерички протекторат, да овај народ убију у појам, да му наметну комплекс кривице, да смо одговорни за сва зла овога света. И на крају су нас, на основу лажи да се у Сребреници десио геноцод, жигосали да смо геноцидан народ!

Све су обесмислили и обезвредили: живот, морал, етику, људскост, достојанство, све што су дотакли, сваку универзалну вредност!
Морамо се пробудити и покренути, јер Тадићев тоталитарни режим ће нас потпуно докрајчити, неће стати, јер немају милости за ништа…!

Још упечатљивији видео прилог, само гледајте и слушајте…

Маркале: Масакр на Маркалама муслимански злочин

Шта видимо, опет ону пластичну ногу, део неке лутке, која треба да послужи као део измасакрираног тела, и тезге без робе. Шта купује наводно маса људи на пијаци  на тезгама без робе?!

Злочин над истином: Пропагандне лажи о босанским Србима у БИХ рату, видео прилог!

У овом кратком, али изузетно снажном и упечатљивом преведеном документарном инсерту видећете како су муслимани водили прљав и неморални рат против Срба! Чак су свесно ризиковали болеснике Сарајевске болнице Кошево, јер су унели минобацач у болницу, брзо испалили гранату на српске положаје, и још брже побегли, само да би издејствовали српски одговор, да би се Срби медијски сатанизовали као генетски “прљави зли Срби”, јер ето… ” ти дивљаци” гађају болницу. Ово се није могло десити без одобрења највишег муслиманског политичког врха, укључујући и Алију Изетбеговића, што нам све говори колико је ово са њихове стране био неморалан рат, где се ризикују и њихови цивили! То Срби никада не би урадили!

Рат у Босни – пропаганда лажи!

Линк ка видео клипу на:http://www.youtube.com/
Преузми видео прилог путем овог упутства.

О свему овоме, да не би било забуне да то бунцају ти “геноцидни Срби” говоре људи са запада коју су били на лицу места, попут лорда Овена и осталих.

Ви, босански муслимани знате све ово, али ћутите уместо да све то признате, јер таквом “истином” се “муслимани-бошњаци-?” не изграђује помирење, и још тврдите да је у Сребреници био геноцид, што је још гнуснија пропагандна лаж, највећа, Планетарна! О томе исконструисаном масакру говори баш ваш сународник, Сребренички муслиман Хакија Мехољић!

Треба да знате једно… Америка се распада, ЕУ такође, војни савез Руса и осталих у њему, све је јачи, ту су и Кинези који су сваким даном све већа и већа велесила, а Американцима сте као тзв. “муслимани” само топовско месо, да би се додворили оригиналним и правим муслиманима, јер највише злочина чине баш њима, у Ираку, Авганистану…! И, сад, да их мало умире, да им се додворе, користе вас, да се формира нека исламска република у срцу Европе и тако удовоље оригиналним муслиманима, заправо њиховим малобројним екстремистима, али првом приликопм пустиће вас низ воду, мислим амери и њихови сателити…

Кад се успостави констелација моћи јачањем Русије, Кине и других савезничких земаља, ти будући амери ће вас пустити низ воду, као и Клинтона и Медлин Олдбрајт итд… који су те ваше лажи подржавали. Знају они да пропевају правом истином кад им то одговара, радили су већ то иха ха. Али биће касно, за вас. Тада ћете пасти у руке ватиканских Хрвата, који су само оруђе Ватика за ширење своје политике и интереса.

То све значи да истина, кад тад, увек побеђује!
Наратор документарца:

“Лорд Дејвид Овен дошао је у Босну и Херцеговину августа 1992. да би заменио лорда Карингтона као посредника Европске Заједнице. Он је дошао с репутацијопм жестоког критичара босанских Срба. Али, Овен је брзо схватио да муслиманске снаге често измишљају инциденте да би окренули светско јавно мњење против Срба. Медији су на пример, оптужили Србе за гранатирање болнице Кошево у Сарајеву.”

Говори лорд Овен:

“Посматрачи УН-а су видели групу војника у униформама муслиманске војске како уносе минобацач у болницу и испаљују гранату у правцу где су биле српске снаге. После тога су се јако брзо спаковали и отишли! Стигле су ТВ екипе и сместиле се у кругу болнице. Неколико минута касније, стигла је узвратна ватра са српских положаја и наравно, пала у близини болнице”.

Психолошки рат

Британски тв спикер преноси вести са терена:

“У босанској престоници Сарајеву је дан ужаса. Српске гранате су пале само некоико десетине метара далеко од зграде владе, где је британски министар иностраних послова био на преговорима.”

Наратор документарца:

“Али, гранате нису испалили Срби. Француски војници из састава УН-а и канадски наредник описују инциндент војном дописнику “ЊУСВИКА” пуковнику Дејвиду Хакворту: Британски министар је био на састанку с председником Босне и чим се церемонија окончала, они су склоњени у бункер и чуле су се гранате. Један наредник је рекао: »Гледао сам муслимане како бацају гелере около док је председник био безбедан у бункеру, заједно са својом почасном гардом«. Рекао је да је цела ствар била намештена”.

Наратор документарца:

“Намештени инцидент се не би могао десити без учешћа Алије Изетбеговића!”

НАТО контролише хашки “трибунал” – изјавио је 17. маја 1999-те на конференцији за штампу порт-парол НАТО Алијансе Џејми Шеј

Од сада ћу с времена на време са сајта Jared Israel-a: “Царево ново одело – разоткривање лажи” » http://www.tenc.net/ почети да преносим текстове који на изузетно аргументован начин раскринкавају лажи прљаве пропаганде запада да су Срби злочинци који су криви за све. Сајт је вишејезичан и невероватно колико има богату документацију и на српском језику. То су преведени текстови са енглеског. За почетак ћу почети чланком о међународном трибуналу у Хагу за ратне злочине. Наиме, сваком нормалном човеку кад гледа те процесе, јасно је да се ту ништа и не крије да ту нема никаквог међународног права и правде, већ се ради о продуженој руци Америке за кажњавање Срба, то је јасна порука, јер се доказани злочинци против Срба ослобађају оптужби, а нама ће дрогирани монструми новог светског поретка вероватно тражити, ако им овај њихов слугерај нађе и преда Ратка Младића, и Карађорђа да хапсими, као услов свих услова да уђемо у ЕУ, јер ту је и он негде, крије се по шумама, а можда се и Гаврило Принцип крије у неком жбуну. Владари живота и смрти заиста желе да целу нашу слободарску историју поново изфабрикују и борце за слободу прикажу као неке дивље терористе, злочинце. То је сада на сцени терора новог светског поретка…. паклене машинерија за уништење “неподобних народа”. И зато, за њих… само “зли Срби” су Срби.

Пређимо сада и на овај текст, у српском преводу преузет је са ове странице поменутог сајта:
http://emperor.vwh.net/serbo-croatian/articles/s-shea.htm

Одломак са НАТО конференције за штампу, одржане 17. маја 1999., на којој је порт-парол Алијансе Џејми Шеј изјавио да НАТО контролише хашки “трибунал”

НАПОМЕНА: Одломак је интегралан; целокупни текст конференције, у енглеском оригиналу, можете наћи на:
http://emperor.vwh.net/docs/jertzback.htm#h-list_quote
[29 јули 2002]

Питање:
Jamie, интересује ме да ли би сте могли да прокоментаришете прошлонедељну изјаву Судије Арбоур из Међународног Трибунала за Ратне Злочине, чију копију сам оставио код ваше секретарице, за вашу информацију. Судија Арбоур је у свом говору изјавила да ће се, као резултат иницијативе НАТО-а од 24 Марта, земље чланице НАТО-а “добровољно подврћи јуридискцији њеног суда чији мандат се односи на дату војну операцију и која превазилази питања националности, а чије истраге су покренуте на основу мишљења тужиоца који има предност над било којим националним судом.” Да ли НАТО признаје јуридискцију Судије Арбоур над његовим активностима?

Џејми Шеј:

Прво, моје разумевање резолуције УН на основу које је Трибунал основан је да се односи на бившу Југославију и на ратне злочине који су почињени на тлу бивше Југославије.

А као друго, морамо разлучити теоретско и практично. Ја верујем да ће судија Арбоур отворити своју истрагу само када јој ми то омогућимо. Господин Милошевић није тај који је Судији Арбоур обезбедио визу за Косово и омогућио јој да почне са истрагом. Њеном суду ће бити допуштен приступ само захваљујући НАТО-у, НАТО је пријатељ Трибунала, НАТО чине људи који су приводили оптужене за ратне злочине у Босни. До сада смо имали 14 хапшења од стране СФОР-а и наставићемо са хапшењима.

Земље НАТО-а су обезбедиле буџет Трибунала, ми смо међу највећим финансијерима и обезбедили смо отварање друге суднице која ће убрзати процесе, зато будите уверени да смо Трибунал и ми на истој страни, ми желимо да ратни злочинци буду доведени пред лице правде и сигуран сам да када Судија Арбоур буде отишла на Косово у потрази за чињницама оптужнице ће бити подигнуте против људи Југословенске националности и никога другог у овом тренутку.

***

[Мај 17, 1999. Транскрипт конференције за штампу НАТО-а коју су одржали Jamie Shea и Мајор Генерал W. Jertz у Бриселу. Транскрибовано од стране M2 PRESSWIRE (c) 1999. Да би сте прочитали цео транскрипт на Енглеском пратите линк :

http://emperor.vwh.net/docs/jertzback.htm#h-list_quote
..........

Дакле, сада је и са званичног места обелодањено да ту нема никаквог међународног права и правде у хашком трибуналу, јер прво и прво, знало се да је тај суд нелегитимано основан од стране Савета безбедности УН-а које немају права по свом статуту да оснују један такав суд, о томе ће вам нешто више рећи Коста Чавошки.

Шта су онда Уједињене Нације…?