Божићна Посланица 2011.

Извор: Епархија Рашко-Призренска и Косовско-Метохијска
у егзилу
http://goo.gl/sOHJQ
петак, 06 јануар 2012 23:56

А Р Т Е М И Ј Е
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ
У Е Г З И Л У
Свему свештенству, монаштву и свима правоверним
Синовима и кћерима
Сверадосни хришћански поздрав
МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Засијао си од Дјеве Христе, духовно Сунце правде,
и звезда показа Тебе несместивог Који си се сместио
у пећини. Мудраце си упутио на поклоњење твоје,
са њима Те и ми величамо: Животодавче, слава Ти“!
Тропар на Паримејима на Вечерњи

Небо и земља данас се веселе, Анђели и људи духовно прослављају, јер онима који су у тами и сенци смрти, Бог се јави у телу као „Отроча младо“, рођен од Дјеве у пећини Витлејемској. Пећина и јасле Га са радошћу примише; Пастири витлејемски који му се први поклонише, већ Га проповедају; Мудраци са истока, вођени чудесном звездом, журно хитају дарове носећи; Ирод, цар опаки, се смућује чувши о рођењу Новога Цара. Све је у покрету, све и сви осећају да се нешто необично, нешто ново догађа. А ми, шта ми радимо, браћо и сестре, ове чудесне ноћи и овог сверадосног дана? Ми се придружујемо, иако нечистим устима, хоровима Анђела и са њима Му хвалу приносимо радосно кличући: Слава Богу на висини, и на земљи мир, јер дође очекивање народа – Господ Христос, Емануил, да нас спасе од робовања ђаволима.

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2011.

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Немоћан је људски језик да речима искаже сву дубину тајне данашњег празника, али га срце осећа и, као поигравајући, говори нашем уму да се данас десило преславно чудо: Дјева рађа и утроба остаје неповређена; Реч Божија се оваплоћује и од Оца се не одваја; небо и земља се удружују у једно, јер данас Бог на земљу дође и човек на небо узиђе. Отуда, драга децо духовна, нема ништа важније од Божића. Зашто? Зато што је Бог сишао у овај свет и постао човек. Господ је на Божић добио ново име; назван је Емануил, што значи „с нама Бог“ (Мт. 1, 23). А дотле, до тог првог Божића од пре две хиљаде година ко је био с нама? Ђаво! Ђаво кроз грехе, кроз страсти, кроз сваки грех почев од оног Евиног и Адамовог у Рају па до последњег човека. И још једно име које Архангел Гаврило донесе, име Исус, што значи Спаситељ. Спаситељ од чега? Управо од греха, од смрти, од ђавола. Страшно је било живети људима на земљи где ђавола има, а Бога нема. Такав живот, је живот у паклу.

Али, долази Господ, долази Спаситељ управо да људе ослободи тог ужасног присуства ђавољег, да човека спаси. То је програм и мисија Богомладенца Исуса – Спаситеља, чије рођење данас свечано и радосно прослављамо. Јер, гле, Он је дошао да спасе свет од греха, јер је Он једини јачи од греха. То није могао учинити нико од људи, од царева, од војсковођа, од научника. И нико од Анђела и Арханђела, од Херувима и Серафима. Једино Он, Бог Који је постао човек, могао је да из човека истера грех, да истера то најстрашније чудовиште које човека баца у смрт. До Господа Христа у овоме свету царује смрт, царује кроз грех (Рим. 5, 12-14). Уствари, кроз грех и смрт над људима царује ђаво. Долазак Господа Христа у овај свет представља објаву рата греху, смрти и ђеволу. Јер само је Господ јачи од њих, само их Он побеђује и уништава и тако спасава човека и дарује му живот вечни.

Отуда и јесте најрадоснија вест – благовест за човека и човечанство, да је Он, Бог постао човек. У томе је сва тајна нашег живота, сва тајна нашег спасења. Бог се јавио у телу људском, ето, наше тајне. Јавио се Христос да сједини човека са Богом, тако сједини да Бог из човека потисне сваки грех, свако зло, сваки мрак, сваку таму, сваку смрт и сваког ђавола. Нема приснијег и ближег јединства у овоме свету између било чега и било кога као што је јединство између Бога и човека у Христу. О том ипостасном сједињењу Бога и човека говоре Оци четвртог Васељенског сабора сведочећи да се оно збило на чудесан начин: несливено и нераздељиво, непроменљиво и неразлучно. Тако да у Господу Христу ми видимо и познајемо истинитог Бога и истинитог човека, у коме обитава „сва пуноћа Божанства телесно“; видимо и познајемо истинског Богочовека.

Другим речима, Божић је празник који је пред нас постављен као чудесно огледало у коме јасно сагледавамо правог Бога и правог човека. До рођења Богомладенца Христа људи нису знали правога Бога, због чега су били окружили себе и живот свој разним и многим лажним боговима и идолима. Шта све човек, помрачен грехом, није проглашавао за бога, чему се све није клањао! Биле су то: природне појаве, мртви предмети, направе руку људских, зверови и животиње, па и сам човек, врло често у својим најгорим представницима, крвницима и тиранима, попут римских царева.

Божић нам враћа људско достојанство. Он нас срођује и орођује са Богом, Творцем нашим и Оцем небеским. Рођење Христово враћа нас к себи; у Њему схватамо и спознајемо да смо створени по образу и по подобију Божијем, да је лик Божији утиснут и урамљен како у душу тако и у тело човека. Због свега тога, браћо и сестре, Божић је празник радости духовне која испуњава срца наша и зрачи кроз лица наша, особито кроз лица ове невине и анђелски чисте дечице. То је празник исконске светлости која је засијала пастирима у оној витлејемској ноћи и кроз векове допрла и до нас данашњих хришћана, окупљених око наших храмова и манастира, око наших огњишта и наложених бадњака, који смо се и ове године окупили да поново дочекамо и прославимо долазак Бога на земљу.

Као што Богомладенац Христос испуњује нас духовном радошћу и обасипа нас својим небеским и божанским даровима, доносећи нам вечну Истину, вечну Правду, вечну Љубав, вечни Живот, и ми смо дужни, драга наша децо духовна, да Њему – Богу и Спаситељу нашем, узвратимо нашим даровима, попут источних мудраца. Који су то дарови које ми можемо и требамо да принесемо Њему – Богомладенцу? Шта је то што Бог од нас потребује и очекује? Има ли ишта што Њему недостаје а што ми људи имамо што му можемо поклонити? Шта ми имамо што од Бога добили нисмо? И тело, и душа, и ум, и срце и све наше способности, све је то дар Божији нама. Управо, Бог очекује да Му ми, као људи, узвратимо оним што нам је Он Сам даровао, јер ми ништа своје и немамо, сем греха наших. Па ипак, ми Богу можемо и требамо да узвратимо вером правом, вером чистом и неисквареном; па усрдном молитвом „о всјех и за всја“; па љубављу према Богу и ближњему; па нашим трудом на испуњавању Његових Еванђелских заповести: постом, милосрђем, добротом, чистим срцем, смирењем, трпљењем и осталим светим врлинама. Наравно, све то што Бог од нас очекује није потребно Њему већ нама. Јер тим нашим трудовима и добрим делима ми чинимо себе способним и пријемчивим за Његове небеске дарове.

Тако је некад било. Са таквим мислима и расположењем Божић се дочекивао и прослављао. И благослов Божији нас је пратио. А данас? Да ли је и данас тако? Нажалост, није. Све се изменило, тако да се човек пита: Где су данашњи људи? Где су Срби данас? Како они дочекују и прослављају Божић? Да ли онако као што су то чинили наши свети Преци, наши дедови, наши очеви? Авај, не, не и не. Зашто? Шта се изменило? Много! Много тога се изменило. Нажалост, у новије време, многи у нашем православном светосавском народу не припремају себе достојно и долично за сусрет са Богомладенцем Христом, него, напротив, попримили су многе нецрквене и неправославне утицаје, због којих смо лишени Божићне духовне радости и Божанске светлости. За многе је Божић постао само један обичај и прилика да се још једном предаду и препусте својим лошим и грешним навикама преједања, опијања и других непочинстава.

Да ли је за такву промену само народ крив? Опет, не, и не. На то погрешно усмеравање нашег народа, на напуштање и одступање од православног светосавског пута у многоме утичу савремена средства масовног информисања, штампана и електронска, који својим садржајем и пропагандом трују духовно наш народ, уливајући му у главу, између осталог, став и осећај да Нова година претходи Божићу. Колико и колико нашег народа дочекује „најлуђу ноћ“, проводећи је у грешним и недоличним делима, забавама, кршећи свете заповести Божије, а пре свега нарушавајући света правила поста, којим се управо припремамо за дочек Божића. Чак и многе фирме и друштвене организације, упућујући празничне честитке народу, најпре му честитају „новогодишње“, па тек онда „Божићне“ празнике, што је анахроно.

У том погрешном усмеравању и завођењу нашег народа у новије време, предњаче нажалост народне вође – политичке и црквене – својим присуствовањем и активним учешћем у прослављању Божића код римокатолика и протестаната, што је било јако изражено и ове године, а што су медији, пре свега телевизија, преносила и износила пред очи верног народа, ширећи саблазан и жалост код благочестивих душа. Гледајући Председника државе Србије, г. Тадића на прослави код протестаната, а премијера г. Цветковића и црквене великодостојнке код римокатолика, као и београдског Нунција у „братском сусрету“ са Патријархом, како да народ не стекне осећај и уверење да је то све исправно? А где је онда православна свест и савест? Где је верност и оданост светом Предању Цркве Православне, где је верност путу светога Саве и осталих наших светих Предака? Који ће то онда народ бити и остати „чувар праве вере“ као што је вековима било? Многи залудеше и застранише „претворивши истину Божију у лаж“, због чега их „предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту и у срамне сласти“ (Рим. 1, 22 – 26), објашњава свети апостол Павле.

Ови тамни и градоносни облаци, браћо и сестре, који се надвијају над наш народ и нашу отаџбину, не смеју и не треба да нас поколебају у нашој одлучности и ревности да останемо на путу Божијем, на путу који од Витлејема преко Голготе води до Маслинске Горе, јер је то пут освећен и освештан животом данас рођенога Богомладенца Христа. Останимо са Њим увек, на сваком месту и у свако време, јер другога Спаситеља и помоћника немамо. Прослављајући данас рођенога на земљи Спаситеља света, треба да знамо да Господ увек пребива у Цркви Својој и са Црквом Својом, дарујући нам све што је потребно за наше вечно спасење, Ми то гледамо и доживљавамо из године у годину, а посебно од када нас је удостојио да Његовог Имена ради будемо вређани и нападани, гоњени и извођени пред судове „за сведочанство њима и незнабошцима“, и још да личимо на Онога „Који нема где главе заклонити“, тешећи се да је таквима „обећано Царство Небеско“.

У тој и таквој духовној радости, браћо и сестре, желимо да вам честитамо и наступајућу нову 2012. годину, са молитвеном жељом да нам она буде благословена, да донесе више мира, слободе и правде међу људе и народе на земљи, како би се целе године трудили само у ономе што је Богу мило и драго, а избегавали све оно што од Бога удаљује и од Бога одводи.

Призивајући благослов Божији на све вас, децо наша духовна, још једном и много пута поздрављамо вас сверадосним поздравом

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Ваш молитвеник пред Витлејемским Богомладенцем
О Божићу 2011. г.
+Епископ АРТЕМИЈЕ

Ж. Которанин: У СПЦ извршен црквени пуч

Србски народ је данас у најтежој ситуацију у својој историји, у најтежим тренуцима по први пут је истовремено издан, и од државе, и од Цркве, која одступа од изворног Православља и Светосавља, православне Србе води екуменизму под патронатом Ватикана! Што се тиче цркве, најодговорнији за издају су водећи епископи у владајућим црквеним телима. На срећу, има епископа и свештених лица који су уз њега, попут Владике Артемија, који су у најтежим временима остали уз народ, остали су верни изворном Православљу и Светосављу!

Овај текст који објављујем, мој је скромни допринос ширењу истине, јер србском народу који је потпуно излуђен, треба утрти наду и веру да истраје, да опстане, да се врати себи и свом правом путу.

Амин!

********

Извор: Епархија Рашко-Призренска и Косовско-Метохијска у егзилу
Aутор текста Жељко Которанин
уторак, 23 август 2011 12:48

У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ИЗВРШЕН ЦРКВЕНИ ПУЧ

Уз Божију помоћ расветлићемо питање претседавања Сабором у случају Патријархове спречености.

То је одређено чланом 61. Устава Српске православне цркве. Члан 61. Устава СПЦ је посвећен у целини само једном питању, а то је претседавање Сабору, али и Синоду, када је Патријарх спречен, односно није у могућности да ту своју претседничку дужност обавља.

Ваља уочити три ствари код овога члана:

1. Он не прави разлику између узрока због којих је Патријарх спречен да врши своју претседничку дужност. У члану се каже: „Кад је Патријарх ма због којег узрока привремено спречен да врши…“ итд. Дакле, члан покрива све могуће узроке: болести, изгнанство…, а све то смо имали у историји.

2. Овај члан (61.) одвојено посматра замењивање Патријарха као претседника у Сабору, од онога у Синоду, и одређеју да га „замењује, по његовом овлашћењу (не може, дакле, без овлашћења Патријарха, да се не би десило да му се отима власт) најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, односно Синода“. Значи, ова два тела имају, по правилу, одвојене вршиоце дужности претседника у својим телима. Може да се догоди да то буде једна особа, под условом да је најстарији у Синоду уједно најстарији и у Сабору, јер су сви чланови Синода уједно и чланови Сабора. То може, дакле, да се деси, али је чињеница, принцип је да Устав у овоме члану, када одређује ко замењује Патријарха, одвојено посматра Сабор, а одвојено Синод.

3. Овде, такође, ваља приметити да је то учињено сагласно са 86. каноном Картагенског сабора, учињено сагласно са црквеном праксом по којој када поглавара нема у Сабору њега замењује, у претседничкој дужности, најстарији епископ по части међу осталим епископима у томе Сабору.

И овде би било све јасно, и не би имало потребе да даље читамо Устав, да 62. његов члан није мањкав, нејасан и недоследан. Такав он пружа прилику људима да га, уперивши прст у ту мањкавост, тумаче у складу са својим амбицијама и долазе до невероватних закључака.

Ако погледамо члан 62. Устава, који је неодвојив од 61, видећемо да он прописује следеће:

„Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карарактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод…“.

Ако ово доведемо у везу са претходним чланом, видећемо да 61. члан уопште не говори шта бива са осталим дужностима, које Патријарх по својој власти обавља у Цркви.

Члан 61. одређује једино шта бива са његовом – дужности претседника Сабора, односно Синода.

Члан 62. даје одговор управо на ово питање. шта бива са његовим осталим дужностима, ко ће њих да обавља, ако је спреченост Патријарха трајнијег карактера, или уколико је патријарашки престо упражњен. Одговор који овај члан нуди јесте тај да те остале дужности (подвлачимо: остале дужности) врши Свети архијерејски синод, као извршни орган Светог архијерејског Сабора.

Да би се то могло применити потребно је да Синод о томе обавести све епархијске Архијереје понаособ, и државне органе – државну власт, ради знања. Другим речима, уводи се једно ванредно стање. По аналогији са државом, када се оно уводи, мора да се објави. Овоме је разлог и тај, да би све било јавно и да се Патријархова власт не би на тајно узурпирала.

И овде би било све јасно да се не поставља једно питање, а то је: Ако Патријархову власт преузима Синод, да ли то значи да он преузима и дужност претседавања Сабору, односно Синоду? Јер, и то је један од важнијих делова власти Патријарха. Уколико би Синод, заиста, преузео и ту дужност, дошло би се до тога да у Синоду – Синод претседава самом себи, што је свакоме јасно да је бесмислица.

Ако би се дало закључити, из члана 62, да Синод треба да претседава Сабору, онда би члан 61. био потпуно непотребан.

Међутим, постојање члана 61. јасно одређује шта бива са овом једном Патријарховом дужношћу; члан 62. говори шта бива са осталим Патријарховим дужностима.

Управо, постојање члана 61, од одредаба члана 62, изузима, Патријархову дужност да претседава Синоду, односно Сабору. У односу та два члана рекло би се да је члан 61. Лекс специалис, а члан 62. Лекс генерали. Јер 62. члан генерално говори о Патријарховој власти, а чл. 61 говори о само једном делу те власти, о претседавању Сабору, односно Синоду. И због тога по начелу: Леџ специалис дерогат леџ генерали наше је закључивање као што смо рекли.

У члану 62 из реченице: „…Претседничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема“, излазило би да онај ко врши дужност претседавања у Синоду, по тој својој функцији, председава и у Светом архијерејском сабору. Овде би се напустило начело из члана 61., по коме се одвојено разматрају Синод, односно претседавање Синодом, одвојено претседавање Сабору. Мањкавост ове реченице је управо у томе што она мора да гласи: најстарији по производству члан Синода, односно Сабора. Дакле, те две речи: „односно Сабора“ овде фале, њих овде нема.

Показаћемо још на једном примеру због чега је ово, овако како пише, не-црквено.

Сада нам се десило да онај ко је најстарији архијереј, односно митрополит у Синоду, није уједно најстарији и у Сабору. Долазимо до ситуације да млађи митрополит у Сабору претседава старијем митрополиту, и не само митрополиту, него и архиепископу охридском Господину Јовану, чије архиепископство јесте без уставне подлоге, али он има архијерејско достојанство, и не може њему да претседава митрополит. То се може проверити у 86. канону Картагенског сабора, и не само у том канону, него је то црквена пракса, и црквено предање. Јер чему би служило онда првенство по части?

Овако како стоји, изгледа да неко ко врши дужност претседавања Синоду, извршном органу Светог архијерејског сабора, тиме има право да претседава и самом Светом архијерејском сабору. То право је једноставно искључено. Оно извршном органу Синоду потчињава СА Сабор.

Надаље, чл. 62. Устава одређује не само за слуцај спречености Патријарха, него уједно и за ситуацију када се патријарашки престо упразни. То нас је навело да погледамо шта Устав предвиђа у другим члановима за такву ситуацију.

Ако погледамо 43. члан Устава СПЦ, видећемо да се у том члану говори о избору Патријарха. Када је патријарашки престо упражњен, говори се у томе члану у изменама и допунама, да избор обавља Сабор коме претседава најстарији по посвећењу архијереј. Дакле, не помиње се да му претседава Синод као тело, нити се помиње да му претседава онај ко претседава Синоду. У овом члану се говори о Сабору, о најстаријем архијереју, и очигледно је да је то члан Сабора, јер се Синод ту уопште не спомиње.

Ова одредба је недоследна наведеним канонским установама и пракси Цркве о преимућству, о првенству по части. Јер не може претседавати било који архијереј који је најстарији по посвећењу. То може да важи међу епархијским епископима, чији су престоли равне части, али митрополити уживају већу част од њих, без обзира на своје посвећење, или производство.

Да бисмо све ово боље разумели узели смо чланове Устава које је овај 43. члан Устава заменио. Он је заменио два члана и то: ранији 46. члан, и ранији 43. члан. Ова два ранија члана су уједињени, зато то и изгледа тако извештачено и нејасно. Дакле, по ранијем 43. члану избор Патријарха почиње прво избором тројице кандидата. То се обавља на Светом архијерејском сабору, а под претседништвом најстаријег члана Сабора – не Синода, али, напомиње се, митрополита, а ако овога нема, најстаријег епископа члана Светог архијерејског сабора. Дакле, опет се поштује првенство части епископа.

У ранијем 46. члану каже се (у првом ставу) да изборном Сабору претседава најстарији члан Сабора – митрополит, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ. Пише, дакле, члан Сабора, а не Синода; и пише митрополит, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ. Дакле, опет се води рачуна, поштује се начело првенства по части.

Морамо приметити да је овај ранији поступак, барем како је он овде био објашњен, јасан и сагласан са канонима и праксом, барем у овом делу о коме говоримо. Морамо и то приметити да су ранији 43. и 46. члан из времена доношења 62. члана Устава. Према томе, није од важности што су то замењени чланови. Они постоје у сагласности са 62. чланом Устава.

И не само што постоје, него се рад Сабора, претседавање Сабором одвија у условима упражњености патријарашког трона, а то је ситуација о којој одређује 62. члан Устава. То, да поновимо још једном, доказује да је она одредба мањкава, недовршена – просто техничка грешка. А техничка је грешка то и новом 43. члану, с тим што је он до те мере аљкав да не поштује оно што је канонски и по црквеној пракси установљено.

Сада се ваља вратити на почетак, па видети да Свети архијерејски синод, као тело, ни по члану 62. не може да претседава Сабору. Извршно тело не може претседавати телу које је извор власти у Цркви, због тога што претседавање Сабору подразумева власт у Сабору. Патријарх има власт у Сабору, власт која припада поглавару Сабора. Онај ко је вршилац дужности преузима део Патријархове власти у Сабору. Али извршни орган не може имати ни мало власти над Сабором.

То је црквени пуч! И није случајно да исти, 62. члан, ограничава активност Сабора, али и Синода, у вези члана 63. и говори да се не могу доносити црквенозаконски прописи, уредбе или начелне одлуке. Значи, ништа важније се не може доносити, никакве одлуке општег карактера. Сабор и Синод једино могу припремати избор новог Патријарха; могу узимати к знању неке чињенице, неке дописе итд.

Једино у случају ургентне ситуације према цлану 63. Сабор, али и Синод, имају могућност да донесу одлуку, која има карактер црквенозаконског прописа, уредбе, или начелне одлуке, али, будући да је донета без присуства Патријарха, а то значи да Сабор није био потпун (потпун је Сабор онај коме претседава Патријарх, а то изричито пише у канонима Антиохијског сабора), па стога и одлука коју донесе, има непотпуну снагу. Зато се таква одлука мора Патријарху, када се актуелни а спречени врати дужностима, или када буде изабран нови, дати на увид и на сагласност да би она добила карактер одлуке, да би била трајна, да би ушла у црквени живот за стално, а не да би залечила један ургентни тренутак.

За данашњу ситуацију је интересантно то, да је Синод активирао 62. члан Устава у време заседања СА Сабора. Када Сабор заседа, Синод је утопљен у рад Сабора. Синод, као извршни орган Сабора, док Сабор заседа не може без саборске одлуке прогласити важење 62. члана и тиме ограничити рад Сабора. Осим, ако се није издвојио и уздигао изнад Сабора, узевши себи председавање Сабору.

С Божијом помоћи ово смо расветлили. Могло би боље (Бог да прости што није боље), али колико смо могли, толико смо урадили, а бољи ће урадити боље.

Слава Богу и хвала за све.

Амин.

УСТАВ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ДРУГО ИЗДАЊЕ СВЕТОГ АРИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА (БЕОГРАД 1957)

Устав Српске православие цркве обнародонан је први пут у „Гласнику“, службеном листу Српске православне цркве бр. 7-8 од 1 августа (19 јула) 1947. год. Син. Бр. 1899/зап. 520 12-ВИ/30-В-1947

Члан 43.

Избор Патријарха врши Изборни сабор између тројице кандидата, које предложи Свети архијерејски сабор Српске православне Цркве, у седници на којој је присутно најмање 2/3 епархиских Архијереја, под претседништвом најстаријег члана Сабора, Митрополита, односно ако овога нема, најстаријег Епископа, члана Светог архијерејског сабора.

Имена тројице предложених кандидата саопштава Изборном сабору писменим путем Свети архијерејски синод.

Члан 46.

Изборном сабору претседава најстарији члан Сабора митрополит, односно, ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ.

Претседавајући отвара Изборни сабор. На позив претседавајућег Изборни сабор бира из своје средине два секретара од којих је један свештено и један световно лице и два оверача записника од којих је такодје један свештено а један световно лице; са овима претседавајући прегледа пуномоћја присутних чланова и руководи пословима избора.

Затим претседник позива секретара да прочита решење Светог архијерејског синода о сазиву Изборног сабора и списак позватих и присутних чланова Сабора.

Члан 61

Кад је Патријарх ма због којег узрока привремено спречен да врши своју претседничку дужност у Сабору, односно Синоду, замењује га, по његовом овлашћењу, најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, односно Синода.

Члан 62

Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод, који то објављује епархиским Архијерејима и саопштава државној власти, ради знања. Претседничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема.

У овим случајевима не могу се по правилу доносити црквенозаконски прописи, уредбе и начелне одлуке.

Члан 63

Ако би Свети архијерејски сабор, односно Свети архијерејски синод, због хитне и неодложне потребе, изузетно у случајевима поменутим у чл. 61. и 62. морао да донесе неки црквенозаконсни пропис, уредбу или начелну одлуку за Цркву, има се то накнадно поднети Патријарху на увиђај и сагласност. У случају несагласности, предмет се доставља на расправљање и коначну одлуку Светом архијерејском сабору, под претседништвом Патријарха.

Измене и допуне устава СПЦ

Oд 1957. до 1970, однсоно до 1985. године сређене према одлуци СА сабора АСбр. 31/зап 51 од 19. маја 1970. године, као и одлуци Синбр. 2642/зап. 1010 од 26. новембра 1985.

Члан 43. гласи

Патријарх се бира на заседању СА сабора, на коме је присутно најмање две трећине чланова, под председништвом најстаријег архијереја по посвећењу и то жребом између тројице кандидата изабраних тајним гласањем и апсолутном већином.

Одсутни архијерерји могу овластити друге епархијске архијереје да уместо њих гласају са тим, да један архијереј може бити опуномоћен само са једним гласом.

(Чланови Устава СПЦ од 44. до 50. и први два члана 52. стављени су ван снаге)

21. мај 2оо8.
Жељко Которанин

Извор: Новинар.де

Писмо подршке Митрополита Пирејског Епископу Артемију

Преносећи ово писмо Митрополита Пирејског Епископу Артемију, са сајта Епархије Рашко – Призренске и Косовско Метохијске у егзилу, дајем пуну подршку Епископу Артемију и свим оним свештеним лицима који су заједно са њим устали у одбрани изворног Православља и српског Светосавља, јер јасано је било и пре, да су високи Епископи који управљају Српском Православном Црквом, у случају Владике Артемија, прекршили своје сопствене Каноне и Црквене законе, што потврђује и Митрополит Пирејски.

Аутор превода са јелинског: Архимандрит Симеон

Писмо  Митрополита Пирејског Епископу Артемију

РЕПУБЛИКА ГРЧКА
МИТРОПОЛИЈА ПИРЕЈСКА
Бр. Прот. 115
Пиреј 31-1-2011

Митрополит Пирејски

Преосвећеном Епископу
рашко-призренском и косовско-метохијском
Господину г. Артемију
С Р Б И Ј А

Преосвећени, Многопоштовани и Љубљени Брате,

Са неизрецивим болом, горчином и патњом примио сам и прочитао дописе које сте ми послали, како онај упућен Светом Архијерејском Синоду СПЦ, тако и други упућен свим Православним Јерарсима широм васељене, који заједно са својим стадима сачињавају Једну, Свету, Католичанску, Апостолску, Недељиву, Неизмењену Цркву Христову, и такође веома пажљиво прочитах Одлуку Шестог Кривичног Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Арео Пага) под бр. 1410/2010, и са великом смерношћу и побожношћу хитам да Вам поручим следеће:

1.

Непоколебиво верујем и са смирењем јавно објављујем, имајући 20-годишње искуство бављењем Црквеним Правом као Црквено-судски истражитељ и Секретар Великог Црквеног Суда Грчке Цркве, да је Ваше Цењено Преосвештенство, сагласно Божаственим и Свештеним Канонима Светих Седам Васељенских Сабора, као и Помесних које су они потврдили (25, 74. и 75. Светих Апостола, 6. Другог Васељенског Сабора, 9. и 17. Четвртог Васељенског Сабора, 12, 87. и 96. Картагенског Сабора и 1. Кирила Александријског), као и сагласно Еванђелском Божанском Закону, Канонски Епископ Најсветије Епископије рашко-призренске и косовско-метохијске, и поред постојања против Вас донетих Одлука, од стране Светог Архијерејског Синода као и од стране Светог Архијерејског Сабора, без Канонске оптужнице и прилагања стварних чињеница, Канонских истражних радњи и испитивања оптужнице, Канонског суђења и Одбране, и могућности правних лекова, и то:

• а) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 11-2-2010 о Вашем привременом удаљавању са Ваше богомчуване Епархије

• б) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 2-5-2010 о наметању Вам казне коначног уклањања са Ваше Канонске службе

• в) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 18-9-2010 о наметању Вам казне неограничене забране свештенодејства

• г) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 18-11-2010 о наметању Вам казне рашчињења са високог Архијерејског Достојанства и Вашег враћања у ред монаха, с обзиром да ове Одлуке флагрантно крше сваки појам Канонског Права и Канонског процесног поретка, и да у канонском смислу немају валидност, са непосредном последицом да су поменуте Одлуке неважеће, неосноване и непостојеће, и да непоправљиво и грубо повређују Канонску веродостојност наведених Управних и Судских органа најсветије Светосавске Српске Цркве, као и Канонско Начело адекватних казни, које важи у Аутокефалним Православним Црквама.

2.

Као што је несумњиво потврђено снагом Одлуке Шестог Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Арео Пага) под бр. 1410/2010, која се односи на одбацивање Налога за хапшење, издатог од стране Истражног Судије Вишег Суда Србије под бр. Ki.Br 1181/01, и изручењe Високопреподобног Архимандрита Симеона (Виловског), Вашег Архијерејског Заменика, који је такође антиканонски рашчињен и одлучен, Светосавска Српска Црква и Српскa Државa, будући потчињене наредбама демонског Америчко-ционистичког фактора, који угрожава колевку Православног Српског Народа на Косову и Метохији, и ради на Исламизацији Европе кроз слабљење њених Хришћанских темеља и њене особености, ради постизањa, по његовом мишљењу, лакшег прихватања од њега очекиваног „Месије славе“, који се препознаје у лицу најсрамнијег Антихриста, и који ју је предао у окрвављене руке Шиптара исламиста, који у 21. веку у Европи промовишу лажљиву слику света Теократског Ислама, који контрадикторно проповеда да је, са једне стране Исус Христос истински Месија и Логос Божији који је оваплоћен од Бога и Приснодјеве Марије, али који изопачује и поништава Његово спаситељско дело – кроз Крст неизрециву кенозу и кроз Васкрсење славно саваскрсење људске личности, са мамцем учешћа у Евро-атлантским интеграцијама и под претњом „контролисаних“ Међународних Судова, исконструисалe су против њега, и следствено томе против Вас, злобну и опаку оптужбу тобожње злоупотребе службеног положаја и крађе и проневере суме од 27.640.125 динара тј. 349.857 евра, те се испоставља да је већ поменуто кривично гоњење и оптужба исценирано са циљем „да би се погоршао положај траженога (о. Симеонa Виловског) због његових верских и националних убеђења, на такав начин и у толикој мери да у случају изручења поднесе флагрантно кршење свога права на праведно суђење у држави која га тражи (Србији)“, као што наведена Одлука Арео Пага у свом образложењу на 8. страни износи. Уза све то и пуштање из притвора прошлог децембра, због недостатка доказа, од стране српских органа г-на Предрага Суботичког, грађевинског предузимача, оптуженог као тобожњег саучесника Високопреподобног Архимандрита г. Симеона Виловског у тобожњој злоупотреби и проневери већ наведене суме, још јасније потврђује подмукли и злочиначки план Ваших гонитеља, по налогу антихристовских сила, против Вашег Цењеног Преосвештенства и Вашег Високопреподобног Архијерејског Заменика.

3.

Горко и болно изненађење доживели смо као чланови Најсветије Православне Католичанске Цркве, због уочене, и свакодневно појачаване, трагичне путање Светосавске Српске Цркве, према којој смо се у прошлости сви односили са дубоким поштовањем и поверењем, јер је у злокобним годинама и смртоносним временима, Устројитељ Цркве и Њен Промислитељ Господ Наш Исус Христос послао свога ангела, Вашега ментора и васпитача, дубокоумног теолога и непатвореног хероја, васељенско светило Тросунчаног Божанства, међу Светима преподобног и Богоносног Јустина Поповића, чијим су списима смртно рањени „угојени“ беси синкретистичког Екуменизма, Папизма и антихристовског Просветитељства. Сагледавање догађаја изазива у свима нама ране и бол.

Као људи у немогућности смо да схватимо како је могуће да потомци преподобног Оца нашег Јустина и Ваша духовна сабраћа учествују у безаконим заједничким молитвама и скупљањима са непокајаним и непреумљеним злославним и јеретичким Папистичким кољачима, џелатима и погубитељима свога Народа, који су током фашистичке окупације њихове отаџбине искасапили, преко Римокатоличких Хрватских Усташа, 800.000 Српских Новомученика, и недавно прогласили за „светог“ духовног и моралног подстрекача злочиначког геноцида, Римокатоличког Кардинала Загребачког Алојзија Степинца.

Присуство познатих Архијереја са блаженопочившим Патријархом г-ном Павлом на лажној и непостојећој „литургији“ јеретичких Паписта у Загребу, ради проглашења за „светитеља“ поменутог суровог злочинца, који се налази у Паклу у друштву са демонима, не може се оправдати разлозима пристојности или екуменистичког надахнућа и диригованог заборава, већ само разлозима претходно наведеним.

Уз то, пре неколико дана, 27-1-2011, позив и молитва у капели светога Јована Богослова на Богословском Факултету у Београду, Надбискупа Станислава Хочевара и папског Нунција Орландо Антонинија, уз присуство Сватјејшег Патријарха Иринеја, недвосмислено и јасно показују и потврђују истините разлоге Вашег антиканонског прогона и безаконе осуде, јер се urbi et orbi показујете као продужени глас преподобног Јустина (Поповића) и, коначно, једини његов истински ученик.

4.

С правом призивате светог Златоуста и његово страдање и сведочанство, јер се показујете ‘и нравом причастник и престолом намјесник’ Светих Отаца и Исповедника.

Целивајући Вашу најцењенију десницу и просећи моћне братске молитве Вашег Преосвештенства, остајем Ваш у Христу брат.

Митрополит Пирејски
+ Серафим

Превод са јелинског
Архимандрит Симеон

Бунт монаха манастира Црна Река: Одбрана Православља и Светосавља!

Време је за истину…!

У овим тешким временима, дешава се нешто по први пут у историји српског народа, дешава се да га је истовремено издала и држава и црква. Овим текстом покрећем серијал чланака о издаји и скретању са Православног пута од стране највиших свешттених лица Српске Православне Цркве, који управљају њом, а наравно биће и речи о стубовима Православља попут Владике Артемија, Владике Никанора и осталих храбрих свештених лица и монаха, који се у овим најтежим временима за Српски народ, боре да очувају наш оригинални Православно-Светосавки духовни пут од јереси разних новаторија, које уносе забуну и немир међу вернике. Такође се боре и против екуменизма под патронатом Римокатоличке цркве и Ватикана. Ово је осетљива тема и биће пажљиво обрађивана. У овом и будућим текстовима биће доста видео материјала који ће на арументован начин говорити о овим стварима од стране како наших свештеника и теолога, тако и Руских, јер Православље је угрожено у целини, код многих народа.

Нажалост, апатичан народ је већ навико годинама уназад да његове највиталније интересе изневерује држава, политичари са својим страначким сектама, јер мотив полуписмених квази лидера који све то предводе је да се овајде, окористе, да отму од државних добара, од народа, од грађана, то је једини мотив данашњих политичара странчара да са баве политиком, инач не би ни улазили у политику, а опште добро, добро народа и грађана, тим преварантима и лажовима служи да путем хипнозе лажи изборних обећавања свега и свачега, обезбеде себи мандат за “миран сан”.

Задњи ослонац, уточиште и чувар препознатљивог идентитета Српском народу је увек била његова Православна вера која је одржавала нацију и њен идентитет. Међутим, сада је дошао и ту ударац, и на сцени имамо тотални атак на уништењу национално-културо-религијског бића Српског народа, са циљем да се убије у појам, да му се разбије идентитет и направи на аморфну безличну масу, тикву без корена. Међутим, кад будете пратили овај серијал, видеће се да ни овај атак на српско Православно биће није тако изненадан, он се брижљиво припремао, и изгледа да су се неки “спавачи” активирали у прави час.

Али отпор постоји…

У знак подршке стубу одбране Православља, од екуменизма под патронатом Римокатоличке цркве и јересима новаторија, Епископу Артемију који је противно Канонским прописима нелегално уклоњен, 17 монаха  манастира Црна Река, трећег јуна напустило је манастир нашавши ново станиште у селу Лозница, поред Чачка. У следећа два видео прилога гледаћете опроштајни говор протосинђела Николаја. Окупили су се верници из многих крајева, потекле су и сузе…

Протосинђел Николај о напуштању манастира Црна Река 3 Јуна 2010-те (1)

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

Оба видео прилога можете преузети следећи ово упутство.

Протосинђел Николај о напуштању манастира Црна Река 3 Јуна 2010-те (2)

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

У манастир је остао само отац Иринеј. Монаси су напустили манастир без канонског отпуста. Нови администратор рашко призренске Епархије је црногорско-приморски Митрополит Амфилохије Радовић.

Осам дана пре него што су напустили манастир монаси су тражили канонски отпуст од митрополита Амфилохија Радовића, али он им није дао отпуст. Повод да монаси напусте манастир је био тај када је српска црква донела одлуку да Владика Артемије више не буде њихов духовник, прича отац Николај, јер каже да су некако и прешли преко тога што је црква прекршила своје сопствене канонске прописе и законе, уклонивши Владику Артемија са свих функција, али када су га склонили са позиције њиховог духовника, монаси су реаговали.

Наравно, ово је само врх леденог брега, корени и трагови странпутице којом српску цркву највиши Епископи воде су дубљи. Нешто од тога ћете чути када прегледате свих 16 делова доњег видео прилога, ја сам поставио два. Чућете од оца Николаја како се у учењима Српске Православне Цркве (СПЦ) уводи нека нова теологија пуна новаторија и нових учења, што је у ствари јерес по канонима СПЦ-а. Све је то противно нашем оригинално светосавским путем без кога ми нисмо препознатљиви. Мења се Православно учење, уводе се новаторије које збуњују вернике. Високи црквени оци негирају и Светог Саву и његово учење, и кад им то поменеш, прича отац Николај, они кажу:

“Да, то је било тада, тако је било у том времену, сада је друго време. Тада је било тако, а сада  је овако…”

И тако одбацују Светог Саву, Владику Николаја, Светог Јустина и остале духовнике који су душа оригиналног српског Православља. Чак неки високи духовници у цркви мењају и речи светог пима, како би имали оправдање за неке своје грехе и пороке, говори отац Николај. Највиши црквени оци припремају издају Светосавља, јер једном приликом католички надбискуп словенац Хочевар је рекао:

“Срби не могу у Европи са Светим Савом”

Отац Николај: Игуман црноречког манастира Св. Арханђела Михајла 1/16

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

Отац Николај: Игуман црноречког манастира Св. Арханђела Михајла 2/16

Једно је потпуно и кристално јасно, темељ било какве духовности је чистота и искреност. Без тога нема духовности и духовног уздизања. Но највиши црквени оци СПЦ су прекршили своје световне каноне уклонивши Владику Артемија без доказане кривице и без црквено-судске одлуке. То се лако може доказати, само треба погледати црквене прописе, то и говоре монаси.

Ако високи црквени оци СПЦ-а крше световне прописе, шта рећи онда за духовну сферу, како у њој могу имати било каквог ауторитета?

Отац Николај је за једно савршено у праву када је рекао да је и народ одговоран, да су верници одговорни. Јер ако они само немо посматрају увођење новаторија, странпутицу екуменизм под патронатом римокатоличке цркве и тако аминују брисање задњег идентитетног ослонца Срба, ослонца у православном идентитету, онда борба монаха можда неће имати успеха. Јер подршка верника ће дати додатну снагу монасима, а црква без верника није црква, зар не?

Подржимо борбу монаха манастира Црна Река и њиховог духовног оца Владику Аретемија…!

Отац Николај

Праведна борба српских монаха...!

Православље је Добротољубље

Представљам вам данас дело нашег владике Атaнасија Јевтића:

ДОБРОТОЉУБЉЕ

Дело је написано у IV тома, а ја ћу вам дати кратке изводе из сваког тома понаособ, а линкове да скинете цело штиво, поставио сам одмах испод, у пдф. формату

I ТОМ Добротољубља
Преузми први том ( 3мб. 325 стр.)
II ТОМ Добротољубља
Преузми други том (2.9 мб. 396 стр.)
III ТОМ Добротољубља
Преузми трећи том (2 мб. 227 стр.)
IV ТОМ Добротољубља
Преузми Четврти том (3 мб. 322 стр.)

Добротољубље је преузето са сајта Ивана Антића

ТОМ I

НЕКОЛИКО РЕЧИ О “ДОБРОТОЉУБЉУ”

“Јеванђеље Божије то је посланство Божије људима кроз Сина оваплоћеног, Који онима који Му верују дарује награду – вечно обожење”. Овим речима Свети Максим Исповедник И Свети Григорије Палама изражавају садржај Јеванђеља Христовог: вечно добро, благе и радосне вести за сваког од нас људи и за читав род човечански. То и такво Јеванђеље доживели су и у себи остварили Свети Оци Православне Цркве Христове, од Светих Апостола до Светог Антонија и Максима, до Светога Саве и Григорија Паламе, и до наших дана живе га и остварују сви истински православни хришћани, сваки по мери вере” своје, по “мери дара Христова”.

Као што су Дела Апостолска наставак Јеванђеља Христовог, тако су и дела Светих Отаца наставак Јеванђеља и Дела и Посланица Апостолских. А све што су Свети Оци написали, најпре су сами испунили и испуњавајући онда друге научили, како каже Свети Симеон Нови Богослов, потврђујући тако јеванђелску реч Спаситељеву (Мт.5,19). Јер, Свети Антоније Велики је рекао: “Нема већег безобразлука и дрскости него тражити од других оно што сам ниси испунио”. Зато су Свети Оци писали само оно што су сами у личном и саборном искуству доживели и практично на делу испунили. Отуда су они, уз Свете Апостоле и Пророке, наши стални учитељи и духовни оци у Христу Богу и Спасу свију.

Књига која је пред нама, а зове се Добротољубље, јесте продужетак и остварење Светог Јеванђеља Христа Човекољупца, јединог Спаситеља рода људског и вечног Обожитеља човека. Шта садржи Добротољубље? Ево одговора једног од преводиоца Добротољубља на руски језик, Светитеља Теофана Затворника: “Добротољубље садржи у себи изјашњење (= излагање и тумачење) скривенога у Господу Исусу живота (кол. 3,3). Скривени у Господу нашем Исусу Христу истински хришћански живот зачиње се, раскрива се, и до савршенства доходи, у својој за свакога мери, по благовољењу Бога Оца, дејством присутне у хришћанима (у Цркви) благодати Пресветога Духа, под вођством самога Христа Господа, Који је обећао да ће бити са нама у све дане неодступно (Мт.28,20). У Добротољубљу је изнето и изражено све што се збива у духовном животу хришћанина: ђаволски напади и искушења, борбе и одолевања (=победе), падови и устајања, зачињања и утврђивања различитих пројава духовног живота, ступњеви општег напредовања и својствено сваком ступњу стање ума и срца, узајамно у свему дејствовање слободе људске и благодати Божије, осећање близине и удаљености Божије, осећање промисаоног сведржитељства Божијег и свога предавања – коначно и неповратно – у десницу Господњу, са одлагањем свих својих начина дејствовања, а при сталном, усиљеном дејствовању (= подвизавању)”.

Како то бива, то јест како се хришћански иститински живи и подвизава, и како тај живот напредује и усавршава се до мере раста и висине Христове сходно Добротољубљу? - Пре свега:

вером и молитвом, подвигом и дуготрпљењем, смелом надом и смерном љубављу, умртвљењем у себи и свлачењем са себе старога паloadамовског човека и оживљавањем у себи боголика и облачењем у новог човека који се обнавља по лику Христовом (Кол.З, 5.9.10), благодаћу Духа Светога Утешитеља, Који се у нама моли уздасима неисказаним (Рм.8,26). “Ништа силније од вере, ништа равно молитви”, вели Свети Јован Златоусти. “Вера је, вели исти Светитељ, почетак и темељ нашег новог бића и ипостави у Христу, јер смо њоме постали у Христу и сјединили се са Њиме”, а то сједињавање и јесте истински хришћански живот – живот са Христом и у Христу. Христос је “Началник (=3ачетник) и Савршитељ вере” наше (Јев.12,2-3), а вера се, по Добротољубљу, испољава као живот и живљење, као дело и делање по Христу и у Христу, јер без подвижничког живљења и делања вера је мртва (Јак.2,17-20).

Вера, пак, по Добротољубљу, испољава се првенствено кроз молитву, као живот у молитви и молитвом. “Молити се Богу треба већма неголи дисати”, вели Свети Григорије Богослов. А његов каснији имењак, познати учитељ и духовни вођ православних исихаста на Балкану у 14. веку (када је и настао зборник светоотачких текстова који данас зовемо Филокалија = Добротољубље), Свети Григорије Синаит, овако описује шта је молитва Исусова, позната у Добротољубљу као умносрдачна молитва: “Молитва је код почетника: као огањ радости који избија из срца, а код савршених: као миомирисна делотворна светлост. И опет: молитва је проповед Апостола, енергија (=деловање) вере, или боље рећи сама непосредна вера, основа и стварност онога у шта се надамо (Јев.11,1), дејствујућа љубав, покрет анђелски, снага Бестелесних Сила, њихова делатност и радост, Јеванђеље Божије, уверење и испуњеност срца, нада спасења, знамење освећења, обележје светости, познање Бога, пројава светог Крштења, бања очишћења, залог Духа Светога, радост Исусова, весеље душе, милост Божија, знак помирења (с Богом и људима), печат Христов, зрак духовног Сунца, звезда Зорњача у срцу, потврда Хришћанства, знамење измирења с Богом, благодат Божија, премудрост Божија, или боље рећи почетак самомудрости, Божије јављање, делатност и занимање истинског хришћанина, а особито монаха, начин живљења тиховатеља (=усамљеника, исихаста), повод молитвеног самовања и тиховања, доказ анђелског живота на земљи. И шта још треба много говорити? Молитва је сам Бог, Који чини све у свему (1.Кор.12,6), и Који све делује у Христу Исусу, јер је једна енергија и дејство Оца и Сина и Светога Духа” (Добротољубље, Главе о молитви, 113).

Састављач и издавач грчке Филокалије, Свети Никодим Светогорац, назива Dobrotoljublje: “ризницом духовног бдења и трезвљења, чуварем чистоте ума, мистичком школом умне молитве, књигом образаца праксе и подвига, необаманљивим вођом духовног созрецања, рајем Светих Отаца, златном плетеницом светих врлина, књигом препуном Исусовог радовања и уживања, трубом која нам поново дозива благодат; и збирно речено: самим органом обожења” – благодаћу Духа Светог (Предговор Филокалији).

Свети писци Добротољубља наглашавају свуда у својим списима, сабраним у овом чудесном Саборнику-Зборнику рајских цветова и плодова: да је вера и молитва, права (=православна) вера и искрена умносрдачна молитва истовремено делатност речју и мишљу, срцем и умом, душом и телом, вољом и снагом, “теоријом” (=духовним созерцањем и прозрењем) и праксом, тј. саможртвеним живљењем и подвизавањем, личном аскезом и делатном љубављу, оном која се испољава као христољубље и богољубље и оном која се пројављује као делатно братољубље и човекољубље. Јер само живот и дело, у свеживотоном и свеличном саборном јединству, чине пуноћу православног духовног Предања, забележеног и засведоченог у Добротољубљу. И још нешто: Добротољубље је настало у монашким срединама, али није ни из далека намењено само монасима, него свима хришћанима, па ма где они били и ма којим се послом бавили. Јер, по Светом Писму, свима нам је један посао и једно дело и једна служба: живети, радити и служити Богу на славу и себи и људима на спасење. Зато је у Православној Цркви на Истоку, од од Јерусалима до Месопотамије, од Сирије и Мале Азије до Балкана и до православног Запада, од Египта до Моравске и Заволожја, Добротољубље било тако саборно, свеправославно прихваћено и читано и практиковано, као примљено Јеванђеље, као наука и пракса Православља, као Ортодоксија и Ортопраксија.

Реч филокалија(=добротољубље) у хришћанској литератури сретамо најпре код Климента Александријског (2-3 век,) у његовом Педагогу, који у ствари означава Христа: “Човек је по природи узвишено и делатно живо биће које жељно тражи добро, јер је створење Доброга (Бога), и зато је истинском добротољубљу и прелепим задовољствима туђ онај неславни живот у уживањима који многи људе проводе” (Педагог, 3,7). Љубав, дакле, према истински лепом и добром јесте добротољубље, јер у грчком и словенском језику лепо и добро скоро су синоними. Истинска лепота увек је и доброта, и право добро увек је и лепо. Највећа Лепота и највеће Добро и јесте Љубљени Син Божији у Син Човечији, Богочовек Исус Христос. Зато је Он крајња мета добротољубља.

Међутим, израз Добротољубље у значењу збирке лепих и добрих текстова употребљен је први пут од Светих Кападокијаца, Василија и Григорија, када су, половином 4. века, подвизаваући се крај реке Ириса у Понту, правили књижевно-богословски избор из дела мудрог и ученог Оригена полетно се учећи на добротољубивим делима младог Александријца, но вешто избегавајући потмуле јелинске замке у философији и заблуде у неделатној и неспасоносној пракси.

Филокалија је, дакле, љубав према лепом и добром. Но за Свете Оце Кападокијце, а онда и за све касније истинске хришћанске мислиоце и подвижнике, као усоталом и за Јеванђеље Христа Богочовека и Његових Апостола и Пророка, увек су нераздвојно спојени и сједињени словенсност делатна и дело словесно. Зато су за вође и учитеље хришћанског живота узимани, читани, преписивани и у зборнике сабирани, само умно-срдачни, созерцатељно-практични подвижници мисли и делатности јеванђелске и православне, какви су били велики Оци хришћанског Истока, како они учени богослови у свету, најчешће на епископским службама у народу Божијем по градовима, тако и они “грађани пустиње”, који су својим богоугодним животом и подвизима пустињу “анђелима у телу” настанили и “земљу онебесили”, као што су били Свети Антоније и Макарије и плејаде египатских, палестинских, сиријских, малоазијских, цариградских и јужноиталијанских подвижника, све до свештених исихаста Свете Горе и Балкана у 14. веку.

Зборници слични нама данас познатом Добротољубљу настајали су већ у 4. и 5. веку, као што је Отечник, па све до 11. века, као што је тада настали Evergetinos, састављен од монаха Павла, оснивача манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, оног манастира у којем ће касније боравити Свети Сава Хиландарац, филокалијски молчалник који ће постати Архиепископ свих Српких и Приморских земаља и у себи спојити пустињу и град, молитву и праксу, lепо и добро, умно делање и делатно созерцање.

Данашња, пак, Филокалија =Добротољубље, као богата збирка текстова “свештених трезвењака”, састављена је највећим делом у време процвата православног исихастичког покрета у Светој Гори и Балкану, нарочито после тријумфа исихазма, и као православног богословља и као правилне подвижничке праксе, на великом сабору у Цариграду 1351. г. О томе сведоче бројни светогорски и други грчки и словенски рукописи из 14. и 15. века (напр. у Хиландару и другде по Светој Гори и по библиотекама Балкана, Русије и Западне Европе). Ову збирку је из рукописа пребрао, сабрао и проширио Епископ Коринтски Макарије Нотарас (1731-1805), па ју је године 1777, када је посетио Свету Гору, предао тада још младом но ученом и искусном подвижнику Никодиму Светогорцу (1749-1809) даје он среди, допуни и преписане текстове упореди са светогорским рукописима, те тако припреми за штампу, што је Свети Никодим и учинио у току свега две године. Потом је тако сређени Зборник Свети Никодим вратио Светом Макарију Коринтском, а овај је, сретнувши у Смирни благочестивог кнеза Молдовлахије Јоаниса Маврокордата, успео да од њега добије сагласност и новац, те грчка Филокалија буде први пут буде штампана у Венецији 1782. г. Са овог грчког издања превео је на словенски језик (вероватно користећи и већ постојеће словенске преводе многих светоотачких текстова који су ушли у грчку Филокалију) цео зборник Добротољубља (без нарочитих измена) Свети Пајсије Величковски (1722-1794) и штампао га у Петрограду 1793. г.

Непун век касније, 1876. г. велики руски богослов и професор теологије, епископ и исихаста, Свети Теофан Затворник (Говоров), превео је на руски и издао I том Добротољубља, и даље до 1890. сваке године издавао по једну књигу овог петотомног проширеног (скраћењима, изостављањима и додавањима измењеног) капиталног дела. (Укратко: у руском Добротољубљу, за разлику од грчког и словенског, скраћена су Поглавља Максима Исповедника; изостављени: Петар Дамаскин, Силогистичке главе Калиста Катафигиота, Практична и теолошка поглавља Григорија Паламе, итд; али је зато додат велик број дела Јефрема Сирина, Варсануфија и Јована, Лествичника, Аве Доротеја, Теодора Студита и др).

Наши вредни монаси Хиландарци, кренули су овом првом књигом, у превод са руског и издавање на српском језику овог Теофановог Добротољубља, ништа мање значајног и чак обимнијег од грчког и словеског. Тиме оци Хиландарци настављају свештено живо предање светих Хиландараца: Светог Саве, Доментијана, Старца Исаије, и других Богу познатих светих исихаста и добротољубаца рода нашег крстоносног и христочежњивог. Нека ово штампано објављивање српског Добротољубља наших српских Светогораца, као оно Светог Макарија и Никодима Светогорца буде на општу ползу православних хришћана.

Свети Иларион Велики

22. 3. 1996 Ман. Тврдош

Еп. ЗХП Атанасије

TOM II

ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН, РИМЉАНИН

Кратко саопштење о њему

Свети Јован Касијан Римљанин се родио (350. или 360. г.) вероватно у Галској области, у околини Марсеља, од угледних и богатих родитеља. Добио је добро научно образовање. Он је од детињства заволео богоугодан живот. Горећи жељом да постигне савршенство у њему, отишао је на исток, где је ступио у Витлејемски манастир и примио монаштво. Слушајући о славном подвижничком животу египатских отаца, он је пожелео да их види и да се поучи од њих. Договоривши се са својим другом Германом, он се, после двогодишњег пребивања у Витлејемској обитељи, упућује у Египат око 390. године.

Они су целих седам година провели тамо, живећи у скитовима, у келијама, у манастирима, међу отшелницима, у усамљености. Они су све запажали, изучавали и на самом делу извршавали, детаљно се упознавши са тамошњим подвижничким животом у свим његовим видовима. У свој манастир су се вратили 397. године, да би исте године опет отишли у исте пустињске египатске пределе. Ту су проборавили све до 400. године.

Оставивши опет Египат, свети Касијан се са својим пријатељем упутио у Константинопољ, где су били благонаклоно примљени од стране светог Златоуста. Он је светог Касијана посветио за ђакона, а његовог пријатеља, као старијег, за свештеника (400. г.). Када је свети Златоуст био осуђен на заточење (405. г.), особе које су му биле одане послаше у Рим папи Инокентију известан број заступника, међу којима су били и свети Касијан и његов пријатељ. Међутим, изасланство није имало никаквог успеха.

Свети Касијан се после тога више није вратио на исток, него се упутио у отаџбину и тамо наставио са својим подвижничким животом по египатским узорима. Он се прославио и светошћу живота, и учитељском мудрошћу. Затим је био посвећен за свештеника. Око њега су се, један за другим, почели сабирати ученици и убрзо се од њих образовао читав манастир. По узору на њих, недалеко је био устројен и женски манастир. И у једном и у другом манастиру био је уведен устав по коме су живели и спасавали се монаси у источним, а нарочито у египатским манастирима.

Добро уређење тих манастира у новом духу и по новим правилима и очигледни успеси тамошњих подвижника привукли су на себе пажњу многих јерараха и настојатеља манастира Галске области. Желећи да и код себе заведу такав поредак, они су замолили светог Касијана да им напише источне монашке уставе и да изнесе и сам дух подвижништва. Он је радо испунио њихову молбу, описавши све у 12 књига правила и у 24 књиге разговора.

Свети Касијан се упокојио 435. године. Његов спомен се врши 29. фебруара.

Из аскетских списа светог Касијана у раније [словенско] Добротољубље уврштено је осам књига (5-12) о борби са осам главних страсти и један (2.) разговор о расуђивању, и и једно и друго у скраћеном облику.

Слично ћемо и ми поступити. Главни одломци ће бити узети из осам књига о борби са страстима, највећим делом у потпуном преводу, са додатком неких навода и из разговора, где буде било прикладно. Осим тога, сматрали смо да би било потребно да се испред њих стави неколико одломака из разговора у којима се показује значај борбе са страстима у духовном животу, њено место у подвижничком животу, њена неопходност као и општи опис страсти и борбе са њима. После тога, додаћемо још одломке у којима се описују друге две борбе – са помислима и са тугом која долази од невоља и напасти. То ће представљати додатак претходном приказу борбе са осам помисли. На крају ћемо у виду додатка приложити потребне поуке о неколико предмета који се блиско дотичу духовне борбе, премда и говоре о духовном животу уопште: о благодати и произвољењу као чиниоцима у изградњи духовног живота; о молитви, у којој се они сустижу; о ступњевима савршенства духовног живота, с обзиром на побуде за њега; и о крају покајничких трудова. Ти додаци нам не сметају да све одломке из списа светог Касијана насловимо једним насловом: Преглед духовне борбе.

На тај начин ће одломци из дела светог Касијана бити распоређени на поглавља:

1. Циљ и сврха подвижништва.
2. Сагласно са тим циљем треба одрeдити и врсту нашег одрицања од света.
3. Борба плоти и духа.
4. Општи опис страсти и борбе са њима.
5. Борба са осам главних страсти:

a) са стомакоугађањем.

b) са духом блуда.

c) са духом среброљубља.

d) са духом гнева.

e) са духом туге.

f) са духом унинија.

g) са духом таштине.

h) са духом гордости.

1. Борба са помислима и преко њих са злим духовима.
2. Борба са свим врстама туге.
3. Божанственој благодати и слободном произвољењу као чиниоцима духовног живота.
4. О молитви.

TOM III

БЛАЖЕНИ ДИЈАДОХ,
епископ Фотике у Епиру илиријском
Кратко сведочанство о њему

О пореклу и раном животу светог Дијадоха пре његовог епископства није ништа познато. Као епископ он се прославио и светим животом и мудрим учењем. Виктор, епископ Утике (у Африци), у предговору књиге Историја о мучеништву од Вандала (Мигне ПЛ.58), написаној 490. године, себе именује његовим учеником, сматрајући да због тога поседује велику част. Он додаје: “Овај блажени Дијадох је достојан сваке похвале. Он је за собом оставио много писаних споменика православног учења о догматима и хришћанском животу”. Из тога се може закључити да је живео у другој половини V века, и да је вероватно дочекао његов крај. Наиме, на посланици епирских епископа императору Лаву (457 – 473) налази се и његов потпис. Друге околности његовог живота нису познате.