Извештај Др Велимира Абрамовића о току и резултатима тродневне посете Москви 23 – 27 марта 2012.

1. У Суботу 24. Марта одржао слово на Конференцији ЕТИКА И НАУКА БУДУЋНОСТИ – СИНТЕЗА ИДЕЈА, одржаној у организацији научно-философског магазина ДЕЛФИС, у згради Геолошког института РАН, улица Космонаутов бр. 2.
Тема излагања:

Обједињење духовности на планетарном нивоу (Объединённая духовность на планетарном уровне)

Главне тезе:

У нашем добу, нови, светски тип религиозности одговарајући планетарном друштву у настајању, појављује се у науци и то у Физици, која се већ бави пореклом Света – Космогонијом и његовим најопштијим законима – Космологијом.

Никола Тесла са својом науком исто је толико значајан и непроцењиво велики за савремени свет планетарног телекомуникационог система и разрешење дубоке кризе вредности научно-технолошке цивилизације, која тражи своју философску онтологију, као што је за Хришћанску цивилизацију био значајан мит Исуса Христа. Интересантно је да смо током стотина и хиљада година имали толико много великих научника, али ни један од њих није добио своју цркву као што је има Тесла у Калифорнији, у Сан Дијегу, управо у центру светске научно-технолошке моћи. Ни Планк, ни Ајнштајн, ни Бор, ни Паули, ни Њутн, ни Кеплер, и поред бављења алхемијом и теологијом (Њутн), или астрологијом (Кеплер), или мистиком (Лаплас, Планк, Жолио-Кири), нису убедили колективно несвесно човечанства у трансценденталну димензију својих научних погледа.

Хришћанска цивилизација је метафора ослоњена на патњу, жртву и искупљење, на тајну крштења, ускрснућа и загробног живота, она је трајно обојена човеком и његовом осећајношћу. С друге стране, сцијентистичко доба има Теслу као хумани симбол јединства духа и материје, а уместо митологије и религијске метафоре успоставља веру у научне принципе и јасно виђење најдубљих космолошких закона. У историјском смислу, Тесла фундаментално мења облик религиозности на планетарном нивоу. Дакле, он није обичан научник, па ни само генијалан човек, већ светско-историјска појава највишег ранга, која духовност теологије замењује духовношћу науке. Уосталом, савремена физика већ је постала философија новог доба јер се отворено бави структуром материје, генезом космоса, а од скора и етиком.

Начело новог планетарног типа религиозности је научно, засновано на свести о Космосу и позитивном доказивом знању, али је такође и теозофско, јер је основно Теозофско духовно начело “Нема више (нити дубље) религије од истине” у потпуности научно. У суштини се ове две идеје подударају, (синтеза идеја), што није необично, јер је Теозофија настала у 19. веку, када је отпочео и нагли развој науке и технологије.

Уједињеној планети неопходан је и нови вид религиозности, који ће засигурно бити одуховљена наука.

Свака религија имала је и свог људског инкарната, оснивача, Аријевци – Раму, Хиндуизам – Кришну, Хришћани – Христа, Будисти – Буду, Исламисти – Мухамеда. Нова научна религија, на истеку информатичког доба, примерена је сцијентистичком глобалном друштву, има аскетског научника највиших духовних и душевних својстава – Николу Теслу. Људи широм Русије ово већ осећају и знају. Доказ за ово су многобројне руске књиге о Тесли, које за основу Теслиног растућег мита имају конкретну позитивну науку и Теслине успешне, али загонетне експерименте и научна открића.

Зар у Библији описано васкресење Христово није доказ да Бог нема ништа против постизања физичке бесмртности човека средствима нове, духом прожете и етиком оплемењене науке? Зар је само Исус Христос Божји син, зар не чујемо како нам он, и управо он, каже: Не само ја, Исус – сви су људи Божја деца!
Наше је да савремено артикулишемо видовиту деветнаестовековну теозофску мисао о долазећем споју науке и религије, мисао која ће у физици ускоро дати фантастичне експерименталне резултате у истраживању времена, простора, светлости и тешке масе. Али се ово може постићи само на један начин: схваћеном и поновљеном, али и унапређеном Теслином технологијом. За почетак , неопходно је у физику увести доказиву Хипотезу Времена.

Само Време нигде се не појављује, оно је изван људске чулне спознаје, натчулна основа Света, једини природни Континуум, једина свакодневна и сваком и свима доступна природна Бесконачност. Наше једино искуство света иде искључиво преко садашњости, која је исто што и наша свест. Синхроницитет је нижи облик свесности, он је међусобна веза делова, док је надлична свест увек непрекидна, то је веза свих делова заједно и сваког понаосеоб са целином, дакле, са Бескрајем.

2. У Недељу 25. Марта дуго и детаљно разговарао са Проф Др IGOROM EDMUNDOVICHEM BULYZHENKOVIM, физичарем, вишим научним сарадником Физичког Института (имена Лебедева, Ленински проспект 53) Руске Академије Наука, а који је стручно опредељен за развијање Теслиних идеја у Физици. Проф Др BULYZHENKOV је са одушевљењем и у потпуности прихватио мој предлог изнет у руском Магазину ДЕЛФИС, а који је пренет у више руских часописа (http://www.delphis.ru/) да се формира руско-српски међународни Институт у Београду и Москви у коме би светски научници могли да проучавају Теслину архиву у Београду. У телефонском разговору са колегама Проф Др Dr BULYZHENKOV је на лицу места добио подршку још двојице колега познатих физичара, који такође желе да учествују у тим истраживањима.

3. У понедељак 26. Марта, пре подне:

Проф Др BULYZHENKOVA и Проф Др АБРАМОВИЋА примио је члан президијума Руске Академије Наука (Президијум РАН – улица Ленински проспект 32) и директор Института ласерске физике Руске Академије Наука, светски познат научник академик BAGAEV SERGEI NIKOLAJEVICH (који такође руководи свим иновационим физичким истраживањима у Академгороду, Сибирско одељење РАН). У двочасовном разговору утврђени су кораци у процедури оснивања Института, за чије оснивање је практично обезбеђен одушевљени пристанак руске стране:

• а) Да се, ако је могуће, на е-маил адресу академика

RAS Member, Prof. Sergei Bagaev
Head of the RAS Laser Council
Director of the Institute of Laser Physics
Siberian Branch of RAS
Lavrenteva 13/3, Novosibirsk 630090, Russia

подпредседник САНУ за природне науке (то би било одговарајуће, ако српска држава хоће сарадњу) изрази лични интерес, односно генералну подршку САНУ овом пројекту, неколико општих реченица…

• б) Да се формира научни тим стручних физичара са Београдског Универзитета и Института за Физику… филозофи науке + теоријски и експериментални физичари.

• ц) Да се добије подршка Београдског Универзитета за програм Нових Идеја у савременој филозофији и науци (пре свега Физици) и пронађу научници за израду заједничког српско-руског научног програма са посебним силабусом који би фокусирао теоријско и експериментално истраживање Теслиног научног архива, односно Теслине студије.

Напомена: Ово је лако оствариво при Центру за мултидисциплинарне студије Београдског универзитета (Центар ради у згради Ректората БУ и ту је већ добијен пристанак, јер имају одговарајући општи програм Историја и филозофија природних наука и технологије, који треба само прецизирати новим силабусом).

• д) Укључити Министарство за науку и образовање Републике Србије, односно Конкурисати за финансирање дугорочног пројекта истраживања Теслиног научног архива и понављање његових необјашњених, а успелих експеримената и патената.

Напомена: Проф Др Prof Dr BULYZHENKOV који је био саветник Руског министарства науке и образовања у одељењу за фундаментална истраживања већ је обавио потребне разговоре и добио подршку за финансирање посебних студија Тесле.

4. У понедељак, 26. Марта, после подне па све до касних вечерњих сати:

У редакцији часописа ДЕЛФИС (улица Покровка 3) одржан је састанак шире групе за подршку иницијативи оснивања Института, на коме су присуствовали, између осталих, Проф Др A.P. LEVICH са Ломоносова, Факултет за Биологију и шеф Руског Интердисциплинарног Темпоролошког Семинара на Ломоносову – телеконференција, Проф Др BULYZHENKOV из Физичког Института РАН, Проф Др С. БОРИСОВИЧ, виши научни сарадник Института за општу физику Московског државног Универзитета за физику и технологију, кандидат математичко-техничких наука ВИТАЛИЈ ПРАВДИВЦЕВ из научне редакције Московске државне телевизије Русија 1, који је аутор више научно-документарних програма» о Тесли и који је и писмено подржао предлог.

Састанак је протекао у веома конструктивној и пријатној атмосфери, са закључком да се При институту за општу физику одмах отпочне са специјалним научним Семинаром Теслина Физика, и заказан је први састанак за 24. Април 2012. Основа за семинар биће 4 тома Теслиних радова објављених на Руском (Патенти, Предавања, Чланци, Белешке о експериментима у Колорадо Спрингсу).

Напомена: за поменуте четири књиге, које садрже целокупан Теслин рад објављен на енглеском језику, за руска издања, један од три научна редактора био је Проф Др ВЕЛИМИР АБРАМОВИЋ.

ЕТАР – Свепрожимајући медијум

Ово је заједничка студија два аутора.

Аутори: Владимир Караџић и Сеадин Јеловац

Да би целу презентацију читали преко целог екрана кликните на прву команду Scribd плејера на доњој командној линије почевши с лева у десно. Сликовито упутство можете погледати у овом приказу.

“Пред читаоцима је мала студија о етру, која има за циљ да помогне свакоме кога занима овај појам али и да поспијеши даља истраживања из математичког дијела рада. Идеја о писању студије је настала спонтано, током једног дописа између аутора почетком децембра 2011. године. Још више ју је учврстила скоро иста спознаја о етру, произашла одвојено и кроз шире поље истраживања.

Имајући у виду старост овог појма, његову сатканост дубоко у историји људског рода кроз филозофију као мајку свих наука, и опстанак појма све до краја XIX вијека и његовог напуштања због Теорије релативитета, одлучили смо све то приказати у овој студији. Зато су уз филозофију, историјат, теорију и праксу кроз Теслину науку и других теоретичара и експериментатора дати и математички прорачуни честица-таласа, како би се увидјела још већа спознаја и озбиљност избацивања овог појма из свијета науке у претходном вијеку.

Очигледно као посљедица критичне масе усљед схватања велике грешке у науци и јединственог сагледавања свега у Универзуму, појам о коме ћемо говорити данас се све више појављује у науци. Све више изгледа могућим и реалним да официјелна наука једног дана поново уведе етар у научни свијет. Нема сумње да ће се то десити, кад год то било. Некада је много времена требало да се, можда поново, схвати и прихвати хелиоцентрични систем, у размаку од Аристарха до Коперника. Била је то сасвим друга епоха у односу на данашњу, у којој се ствари свакако брже одвијају.

Жеља нам је да ово дјело подстакне све истраживаче етра, и да им буде оријентир и помагач у њиховим будућим истраживањима.”

Аутори
Март 2012. године

Преузми студију у целости:

ЕТАР – Свепрожимајући медијум (Word 2003 3,77 mb.)
ЕТАР – Свепрожимајући медијум (Word 2007 3,16 mb )
ЕТАР – Свепрожимајући медијум (Pdf 1,92 mb.)

View this document on Scribd

Светозар Радишић : Само истина може да буде прави лек

Извор: Треће Око

Пише Зоран Николић

Како размишља наш „теледириговани“ мозак и да ли има лека против огромног притиска помоћу кога глобализација хоће да нас униформише, а светски моћници да потру сваку црту националне и сваке друге аутентичности?

Моћ исцељења лежи у нама

Оваква питања не муче само нас, већ и становнике многих, знатно већих и утицајнијих држава на свету. Понеки озбиљан научник подигне глас против свега што се тренутно догађа на нашој планети, али медијска блокада и потреба да се људска маса унификује у својој безличности, просеку и склоности медиокритетском приступу и даље је победник у овом рату. А рат је одавно почео и још увек траје…

Управо о томе разговарамо са др Светозаром Радишићем, човеком који је недавно објавио десету књигу која се бави овом тематиком, а током претходних девет је најављивао управо оно што нам се данас дешава. Не само нама, већ и свим становницима планете. Да ли је, и у коликој мери био у праву, остављамо вама на процену. Овог пута, он је гост „Трећег ока“ који кроз последњу књигу „подвлачи линију“ и анализира целину коју сачињава његов креативни опус.

Ово је Ваша десета књига у вези са феноменима у мозгу, размишљањем, свешћу, умном повезаношћу човека са космосом. Зашто кажете да књигом „Како мислити – исцељивање информацијама“ завршавате свој научно-популарни опус?

Др Светозар Радишић

- У претходним књигама, почев од књиге „Неокортикални рат“, у којој сам описао најважније и најраспрострањеније начине којима се данас утиче на људски мозак, преко књига попут веома тражених књига „Скривено мисаоно оружје“, „Магија у неокортикалном рату“, Док мисли стварају космос“ и „Космички додир“, објаснио сам суштину људских сукоба и свео је на различитост расположивих информација. У књизи, која је могла да се зове и „Свемоћ мисли“, ставио сам тачку на несхватљиво важну тему о моћи информација садржаних у људским мислима, емоцијама и нагону. Како је реч о књизи написаној на крају трагања ка узроку светских збивања и појединачних проблема, она је врста сублимиране поруке читаоцима.

Описани су мисаони свет, психосоматика, космичке умне фреквенције, здраво размишљање, утицај аутохипнозе на подсвест, начин на који информације стварају стварност. Циљ је био, пре свега, да укажем на опасности, изазове и искушења који су пред људским родом, а и да укажем на путеве и излазе доступне захваљујући развоју наука и технологија. У трагању за истином, за коју тврдим да је коначни излаз, понудио сам пут до узрока.

Ваша схватања подсећају на дело „Пристонска гноза“ Рајмонда Ријеа, зар се не плашите да Вас не сврстају у јеретике?

- Човек има право да мисли, те сматрам да је моје мишљење само једно у низу. На основу свега што знам, сматрам да је Универзум почео да се ствара када се ништа није огледало у огледалу. Недостајали су „то нешто“ и огледало. Уосталом, Универзум од свог постања чини само енергија. Реч је о умној, самостварајућој и свепрожимајућој енергији. Све што постоји у универзуму („енергије“, материја, информације) суштински је скуп различитих, свеприсутних и свепрожимајућих облика енергије. Када не би постојали енергија, материја и кретање (космички садржај), систем људске реалности би се распао, а сазнање би изгубило смисао.

У таквој средини човек, који нема чула за време и простор, покушава да спозна себе недовољно схваћеним мислима. Сигурно је да му несавршенство чула и одсуство свести о моћи инстинкта и интуиције ствара потешкоће у оријентацији и доприноси неразумевању времена и простора као кључних, пресудних и суштински парадоксалних феномена. За човека се све видљиво заснива на невидљивом, све доступно на недоступном, а све стварно на нестварном. С друге стране, без познања Бога немогуће је схватити како човек мисаоно функционише у космосу и како је могуће да су мисли толико моћне. Где год се пише о Богу на научни начин, који свакако не подсећа на црквено-догматски, постоји зебња од несхватања исписаних информација, без обзира што је речено како оне настају.

Заштита је омогућена догматском тврдњом да је Бог допустио избор – и на тај начин слободоумље – и захваљујући чињеници да су сви људи уникати. Тврдња да је Бог исто што и „умна енергија“ заиста је смела иако је научно заснована, а то значи и експериментално потврђена. Уосталом, поистовећивање Бога са свепрожимајућом умном енергијом није у колизији са тврдњом светог Јована Дамаскина да је само Бог по природи бестелесан.

Ви нисте научник коме је матична област медицина, па опет значајан простор посвећујете психосоматици. Како то тумачите?

- Психосоматска медицина покушава да разреши и недовољно истражен однос између материје и онога што се назива несвесном психом, будући да се све чешће помиње да су психа и материја заправо иста појава: „Једна посматрана изнутра, а друга споља“, како је говорио још Карл Густав Јунг. Још у старој Кини лекари су добро знали да емоције и мисли имају снажан утицај на људски организам. Те две врсте информационе енергије посебног типа у стању су да изазову различите болести и код телесно веома снажних људи. Довољно је само да „ударе“ на најосетљивије место у организму и појавиће се болест. Психосоматска обољења настају на релацији душа – тело, мада суштински човекова душа није део човека – она је исто што и човек сам. Душа је свепрожимајућа, будући да прожима тело и човекову животну енергију, и не може да опстане без њих. Психосоматика је мени омогућила основу којом доказујем да информације утичу на подсвест и тако разарају, или исцељују душу.

Шта је по Вама здраво размишљање и зашто је оно значајно?

- Исцељење настаје изнутра, а покреће се мислима (самосвешћу или наумом), биљним мелемима, амајлијама, лековима, симболима, вером, потпуном променом начина живота, подешавањем фреквенције протока енергије или под утицајем човека од великог поверења. Подсвест болесних или на психосоматској основи оболелих људи, ради исцељења, треба да прими информације у облику „здрав сам“, „ритам мог срца је природан“, „крвни притисак ми је стабилан“, „немам проблема“, „лечим се“, уместо речи „болујем“, „није ми добро“, „биће боље“, „нека ти се убудуће испуне све жеље“…

Подсвест поправља стање организма и уређује га на основу информације типа „здрав сам“, јер када прими информацију „бићу здрав“, оздрављење ће чекати, јер је време у информацији неодређено, измиче садашњем раду, те се тако ефекат исцељења никад неће постићи.

Зашто аутохипноза, а не медитација и хипноза?

- За самоисцељивање је најважније трасирање пута до подсвести. Хелмут Хансен је у књизи Моћ хипнозе сликовито објаснио за већину људи несхватљив свет – свет хипнозе. Према његовим истраживањима, Емил Куе (1857–1926), човек који је развио науку о аутосугестији, први је схватио да је суштина хипнозе – аутохипноза, и да је увек, у сваком решењу проблема реч о ефектима аутохипнозе. Од Куеа потиче изрека: „Наше дејство не подстиче воља, већ способност имагинације (ментално представљање)“. Његов познати закључак је да свако може сам себе да хипнотише и да је аутосугестијом могуће отклонити сваку своју болест. Дословно је рекао: „Научите да сами себе излечите, ви то можете. Ја лично нисам још никога излечио. Могућност излечења лежи у вама. Позовите у помоћ свој лични дух да служи вашем телесном и духовном здрављу. Биће ту. Он ће вас излечити и бићете снажни и срећни.“

Кажете да је информација пресудна за све што се дешава?

- Информација је садржај енергије којим се она самообликује. У току самообликовања и након њега преобличава се и информациона материја. На тај начин у космосу је све информисано. Информације приказују својства енергије и материје, а уз то условљавају све односе и процесе у Универзуму. Оне су средство за претварање енергије у различите облике и за стварање различитих материјалних стања. За избор информација, према разним критеријумима, неопходни су знање, искуство и мудрост. У зависности од тога на шта утичу, информације могу да материјализују и дематеријализују енергију. Тако једна реч, као шифра (код) са унапред утврђеним менталним значењем, када се налази у емоцијама или мислима, спаја, обједињава и акумулира енергију. На тај начин покреће процес измене енергијског стања и преобличавање енергије, промене ритма и учесталост њеног кретања. Овде је реч о најснажнијем космичком утицају, којим се мења суштина (то значи и одлике) онога на шта су информације усмерене. У случају самоподешавања душе, информације утичу на подсвест. Разлика између информација и мисли је у томе што мисли преносе информације.

Одакле?

Па из „умне енергије“.

Како?

Једноставно, човек је космички, енергијски организам, енергијски утопљен у свемир. Он за комуникацију са космосом користи мисли као вид енергије. Све време је чулно отворен за информације, а несвесно их прима само у стању дремежа, сна и дубоког сна. У стању дубоког сна информације могу да мењају личност.

Мислим да ниједан интервју не може да обухвати Ваше дело. Шта је суштина Ваше замисли?

- Јак човек усмерава енергију на промену ситуације, а слаб сву енергију троши на равнодушност, патњу, увреде, самооптуживање и незадовољство. Понудио сам начин за исцељивање информацијама, ради отклањања предрасуда претворених у уобразиље. Речју, покушао сам да помогнем људима у њиховом освешћивању, које ће бити неопходно за опстанак у неизвесној, блиској будућности.

Велимир Абрамовић: ЦЕРН касни 111 година за Теслом

Аутор: Велимир Абрамовић

У поводу светске новинске вести да је ЦЕРН измерио брзину већу од светлости, српска јавност треба да зна да је то урадио Никола Тесла још 1899, и пријавио амерички патент са тим подацима 1900.године.

Ево превода тога дела Теслиног патента, који се односи на брзину електромагнетских таласа или светлости: “УМЕТНОСТ ПРОВОЂЕЊА ЕЛЕКТРИЧНЕ ЕНЕРГИЈЕ КРОЗ ПРИРОДНЕ МЕДИЈУМЕ, Никола Тесла, УСА патент број 787,412, пријава поднета 16, Маја 1900, патент одобрен 18. Априла 1905.). Текст патента гласи:

“Најважније предвиђање је, међутим, да ће независно од учестаности, талас или таласни воз наставити кретање још извесни интервал времена, за који сам проценио да није мањи од једне дванаестине секунде или веровато 0,08484 секунде потребне за одлазак и повратак из пола дијаметрално супротне области преко површине земље средњом брзином око четири стотине седамдесет и једну хиљаду две стотине четрдесет километара у секунди.”

Нема сумње, да када би се основао Институт за Теслине студије у Београду, била би то врло убрзо најважнија установа светске науке, бар што се тиче идеја и експеримената, подробно описаних у Теслином научном архиву.

Оригинални текст Теслиног патента на енглеском:

“The most essential requirement is, however, that irrespective of frequency the wave or wave-train should continue for a certain interval of time, which I have estimated to be not less then one-twelfth or probably 0.08484 of a second and which is taken in passing to and returning from the region diametrically opposite the pole over the earth’s surface with a mean velocity of about four hundred and seventy-one thousand two hundred and forty kilometers per second.”

(ART OF TRANSMITTING ELECTRICAL ENERGY THROUGH THE NATURAL MEDIUMS, Nikola Tesla, USA Patent No. 787,412. Application May 16, 1900, patented April 18, 1905.)

Горан Марјановић: Брзина светлости и Максвелова константа (Релативна релативност)

Аутор: Дипл. Инг. Горан Марјановић
У Београду, 06.05.2011.г.
Преузми текст:
Брзина светлости и Максвелова константа (Релативна релативност)
Извор»

Увод

Дипл. Инг. Горан Марјановић

Брзина светлости је најпознатија природна константа. Вредност многих параметара, али и ваљаност многих теорија и постулата, утемељени су на њеној величини. У суштини то је брзина којом се крећу фотони као кванти електромагнетног зрачења. Величина ове фундаменталне физичке константе утврђена је – са једне стране – на основу вредности добијене мерењем а са друге – на основу електро магнетне теорије J. C. Maxwell-a (James Clerk,1831-1879). Наиме, у својој “Динамичкој теорији електромагнетних поља” објављеној 1865. године Максвел је дефинисао константу којом је одређен однос између електричних и магнетних феномена, при чему је тај однос – у димензионом смислу – представљао брзину и имао нумеричку вредност веома блиску вредности измерене брзине светлости.

Иако је ова чињеница указивала само на то да светлост има електромагнетну природу, ове две веома сродне, али у суштини ипак различите, физичке категорије су потпуно изједначене и сасвим поистовећене и у квалитативном смислу! Нажалост, још је већа грешка учињена када је та “обједињена” вредност брзине усвојена као “највећа могућа брзина кретања било ког феномена у природи”, поставши тако кључна вредност у Lorentzovim трансформацијама.

Ово је једна од најзначајнијих, иако ненамерно учињених (процедуралних), грешака у развоју научне мисли, јер је тиме изгубљен цео један свет – свет који је саставни део постојеће реалности али потпуно инверзан оном за који одавно знамо и који нам је чулно и мерно доступан док овај други само наслућујемо и теоријски описујемо као виртуелан. Прихватањем разнородности поменутих категорија, “раздвајањем” њихових вредности и усвајањем Максвелове константе, уместо брзине светлости, као кључне вредности Lorentzovih трансформација битно се проширује домен реалности обухваћен већ постојећим теоријама, укључујући и један сасвим “нови” свет у којем је фотон “нормална” честица са потпуно реалном масом мировања и у којем се све садашње виртуелне структуре попут тамне масе, тамне енергије, егзотичне материје итд. “преводе” у домен реалног света …

Највећа могућа брзина кретања у природи

По нашем мишљењу, заснованом првенствено на анализи изворних радова Coulomba (Charles-Augustin de Coulomb, 1736 – 1806) и Maxwella, измерена брзина светлости никако не би смела бити изједначена, а поготово не сасвим поистовећена, са Максвеловом константом, јер се ради о сродним али структурно ипак различитим формама – потпуно аналогно појмовима електромоторне силе (Е) и напона (У) у струјном колу које су такође веома сродне, али ипак и битно различите величине. Што је још важније, вредност Lorentzove константе којом је одређена величина релативистичких ефеката, никако не би смела бити дефинисана на бази вредности измерене брзине светлости, тј. експериментално установљене брзине кретања фотона!

Наиме, основу Теорије релативности чине Lorentzove трансформације. Величина релативистичких ефеката (пораст масе, контракција дужине у правцу кретања, дилатација времена, …) овиси о вредности константе gamma, γ=1/√1-(v/c)², у којој параметар “c” представља највећу могућу брзину кретања у природи, а то је – према важећим конвенцијама – брзина светлости чија је вредност  грешком поистовећена са вредношћу Максвелове константе. И ту је проблем. У складу са оваквом дефиницијом Lorentzove константе ни једна честица са реалном масом мировања не може достићи брзину светлости а фотон, који се (ипак) креће том брзином, је дефинисан као “честица” без реалне масе (мировања) и има виртуелну масу m = E/c², што је – иако парадоксално – широко прихваћено.

Оно што ми предлажемо је појмовно раздвајање измерене брзине светлости и Максвелове константе тако да се величини “c” која, по нашем схватању, у Lorentzovim трансформацијама представља теоријску вредност “највеће могуће брзине” кретања у природи више не додељује вредност измерене брзине светлости него вредност Максвелове константе. Обзиром да је њена величина незнанатно, али ипак већа од брзине светлости, та би вредност у ствари требала бити она права Lorentzova теоријска баријера и супстанцијалним објектима потпуно недостижна брзина, која се, као таква, ни не може експериментално измерити, али се – како је то показао Максвел – може добити на основу електромагнетних особина вакума.

Кликни на приказ да га видиш у највећој резолуцији

Усвајањем нашег предлога, Lorentzove трансформације остају исте, њихова инваријантност се не доводи у питање, али квалитативна разлика постаје огромна јер сада “луксонски зид” може бити достигнут, па и прескочен, без нарушавања тренутно важећих постулата и/или теорија.

Обзиром да би узимање у обзир наших тврдњи довело до коперниканског преврата у науци, и – сасвим нескромно тврдим – до ТРЕЋЕ ТЕХНОЛОШКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ, покушаћемо образложити ову идеју. Почнимо зато од историјски забележених чињеница.

Историјске чињенице

Проучавајући кретање Јупитеровог сателита Jo, Ole Christensen Roemer је 1676. године показао да светлост путује коначном брзином и проценио њену вредност на око 300 000 km/sec. 1848. Hippolyte Fizeau је развио свој метод за мерење брзине светлости и добио вредност од 315 000 km/sec. Побољшањем овог метода, Leon Foucault је 1862. године новим мерењем добио вредност од 298 000 km/sec. Тек 1972. године коришћењем ласерске технике прецизност је битно повећана, а измерена брзина светлости у вакуму износила је 299 792 456 ±1.1 m/s. Након више поновљених мерења, на Генералној конференцији јединица мере (CGPM) одржаној 1975. године, за брзину светлости у вакуму, дефинитивно је утврђена вредност од 299 792 458 m/s, која се користи и данас.

Са друге стране, још 1856.г. Wilhelm Eduard Weber и Rudolf Kohlrausch мерећи однос електромагнетне и електростатичке константе, пражњењем Лајденске боце, добили су бројну вредност тог односа веома блиску вредности брзине светлости коју је измерио Fizeau. Тиме су постављени темељи Максвелове теорије.

Коначно, у раним 1860-тим, Максвел је показао да се, према електромагнетној теорији на којој је управо радио, електромагнетни таласи у вакуму простиру брзином чија је вредност једнака односу који су добили Weber и Kohlrausch. Уочивши велику блискост нумеричке вредности овог односа и вредности брзине светлости коју је добио Fizeau, сматрао ову чињеницу доказом да светлост има електромагнетну природу, тј. доказом идеје да је светлост у ствари електромагнетни талас, коју је 1846.г., у свом раду ” Thoughts on Ray Vibrations ” изнео Michael Faraday. Ипак, наглашавамо да сам Максвел никада и нигде у својој теорији није поистоветио однос електромагнетних и електростатичких феномена са брзином светлости.

Максвелова константа

Вредност Максвелове константе је заиста незнатно већа од измерене брзине светлости и, уз одређене конвенције које ће бити објашњене у наставку текста, има вредност: v = 3*10⁸ [m/s]. Ова “незнатна” разлика нема готово никакав утицај при малим, средњим, па ни великим брзинама и ово је вероватно један од основних разлога због којих је Максвелова константа изједначена са брзином светлости.

Ако пажљиво преиспитамо Максвелов оригинални рад [1], нпр.:

“… we may define the ratio of the electric units to be a velocity… this velocity is about 300,000 kilometres per second…”

, можемо видети да он заиста нигде није рекао да је брзина светлости универзална константа , него је као основну константу дефинисао однос између електричних и магнетних феномена, при чему тај однос – у димензионом смислу – представља брзину и има бројну вредност која је истог реда као и брзина светлости !!!

Данас, у терминологији савремене физике, може се рећи да брзина коју представља Максвелова константа и која има димензију брзине, није брзина било ког физичког феномена, електричног, магнетног, светлосног, гравитационог или било које врсте, него само теоријска вредност брзине векторске суме електронског спина и пропагације управне на спин док брзина светлости подразумева реалну брзину кретања фотона. Дакле, брзина коју предстваља Максвелова  константа, а не брзина светлости, је инваријантна, физичка баријера брзине простирања електромагнетних поља у вакуму, и која може бити достигнута само теоријски, након утрошка бесконачно велике количине енергије, што је наравно немогуће!

У складу са оваквим тумачењем брзина светлости може, али и не мора, имати непромењиву вредност – при чему сви постулати важећих теорија остају очувани. Ово је од великог значаја јер је најновијим истраживањима недвосмислено потврђено да је брзина светлости током историје мењала своју вредност !

Зашто ми верујемо да је фотон као “честица без масе” (?) достигао ту баријеру када и сам Максвел каже [1]:

“It is manifest that the velocity of light and the ratio of the units are quantities of the same order of magnitude. Neither of them can be said to be determined as yet with such degree of accuracy as to enable us to assert that the one is greater than the other. It is to be hoped that, by further experiment, the relation between the magnitudes of the two quantities may be more accurately determined.”

“In the mean time our theory, which asserts that these two quantities are equal, and assigns a physical reason for this equality, are not contradicted by the comparison of these results such as they are.”

(Page 436, Volume II)

Дакле Максвел тврди (само то) да су брзина светлости (“velocity of light”) и однос електричних и магнетних феномена (“Ratio of Units”) квантитети истог реда величине који, као два различита квалитета, могу имати и идентичну величину, тј. нумеричку вредност.

Нажалост, по објављивању Максвелове теорије, упркос другачијим идејама (Somerfield, Heaviside, нпр.) ове две величине су потпуно поистовећене што је сасвим разумљиво јер је светлост, у то време, била једини познати феномен са том брзином.

Крајем XIX века изведени су неки експерименти у циљу мерења односа електро магнетних феномена (Rowland in 1870, Rosa in 1889, Rosa and Dorsey in 1905) али прецизност мерења је била мала. Уочена разлика добијених вредности и измерене брзине светлости замаскирана је могућим грешкама у мерењу, тако да су ове вредности поистовећене, а акценат је дат на што прецизније мерење брзине светлости, док је мерење односа електромагнетних феномена пао у заборав. Ипак, проблем фундаменталне различитости Максвелове константе и брзине светлости, иако добро прикривен, остао је присутан.

Да је теорија релативности објављена пре Максвелове теорије, вероватно се нико не би двоумио око тога да је Максвелова константа бројчано блиска и сродна, али квалитативно ипак различита физичка категорија од измерене брзине светлости. Овако, када је ТР објављена много година касније (STR, 1905.g., OTR, 1916.g.) Максвелова константа је постала главни ослонац кључног Ајнштајновог постулата о константности брзине светлости. Максвелове напомене су заборављене, а брзина светлости је проглашена за фундаменталну природну константу. Чињеница да је фотон морао постати честица без масе није сматрана апсурдном, што она у суштини јесте, него је широко прихваћена као доказ да је светлост таласне природе.

Зашто за све ове године та грешка није откривена и исправљена?

Као прво, веома је мали број оних који сматрају да су Максвелова константа и брзина светлости различити квалитети. Са друге стране, Ајнштајнов ауторитет је заиста велики, ТР поткрепљена одговарајућим доказима тако да било шта што захтева неке корекције или противуречи теорији у било ком смислу – не долази у обзир.

Ипак, експериментална реалност нам указује на недовољну ширину постојећих теорија захтевајући нове идеје. По нашем мишљењу решење је врло једноставно. Потребна је само мала промена у схватању и тумачењу појма највеће могуће брзине у природи као кључне величина која одређује вредност Lorentzov константе.

Lorentzove трансформације у функцији Максвелове константе

Погледајмо сада шта је заправо Масксвелова константа.

У савременој интерпретацији Максвелове теорије, електрична и магнетна поља могу се ширити кроз простор у форми таласа и простирати брзином која зависи од односа електричне и магнетне константе празног простора. Та брзина једнака је брзини простирања светлости, а има вредност c=√1/ε₀μ₀, где је μ₀ пермеабилност (магнетна пропустљивост) вакума, а  ε₀ пермитивност (електрична пропустљивост), такође мерена у вакуму..

Ипак, Максвелу су појмови пермеабилности и пермитивности вакума (μ₀ и ε₀) били потпуно непознати јер у то време није било ни наговештаја Квантне теорије поља.

У оригиналном раду Максвелова константа има вредност:

V = sqrt 1/( μ * ε), где μ представља магнетну, а ε електричну константу празног простора, чија је величина одређена експериментално. На основу тада доступних података сам Максвел је добио брзину од V = 310 740 000 m/sec.

Иначе, вредности μ₀ и ε₀  које се користе данас нису независне величине него функције усвојеног мерног система јединица. Да би се избегли бројни проблеми које су уносили разни системи јединица (cgs, Heaviside-Lorentz, Gaussian …) у којима величине имају различите дефиниције и вредности, италијански физичар и математичар Giovani Giorgi је 1901. године предложио врло практичан систем јединица.

Следећи изворне Максвелове идеје, Giovani Giorgi, је измислио систем јединица (Giorgi систем), претечу Међународног система (SI, у којем се основна величина у неком изразу може добити као функција осталих величина без икаквог мерења. На тај начин, уместо налажења вредности за ε₀  или  μ₀  експерименталним мерењем, њихова вредност се може једноставно израчунати.

Систем који је Giorgi предложио, познат као практичан систем, користи метар, килограм и секунду (MKS) као мерне јединице преко којих је дефинисана вредност константе K у Coulombovom закону а тиме и вредност магнетне пермеабилности, тако да оне у том систему имају следећу вредност:

K = 9 * 10⁹ [ Nm²/ Coulomb² ]
μ₀ = 4 π * 10-⁷ = 1.256637 * 10^-6 [ Henry/meter ].

По дефиницији Coulombonovog закона:
ε₀ = 1/4π *K, tj.  ε₀ = 1/36π * 10⁹ = 8.841941 * 10^-12  [ Coulomb/Volt*m ].

Одавде следи да је однос електромагнетне и електростатичке константе:

β = sqrt 1/( μ₀ * ε₀) = sqrt (36π * 10⁹ / 4π * 10^-7) = 3 * 10⁸ [ meter/sec. ]

и ово је у ствари права вредност Максвелове константе.

Нажалост, процедура и редослед дефинисања фундаменталних физичких ентитета су измењени. Вредност магнетне пермеабилности m₀ је прихваћена по дефиницији и у складу са усвојеним системом јединица:

μ₀ = 4π * 10-⁷ [ Henry/meter ],

док је за вредност електричне пермитивности e₀ уместо њене праве, изворне, вредности која проистиче директно из Coulombovog закона (1/36π*10⁹ C/Vm) усвојена она која се добија посредно – на основу измерене брзине светлости. Имајући у виду да је Coulombov закон (у било којој формулацији) тачан само за стационарне услове јер наелектрисање својим кретањем производи магнетно поље које онда мења јачину силе (ови услови су опште познати као “електростстичка апроксимација”), ово сматрамо сасвим нелогичном процедуром.

Дакле, чињеница – да се вредност константе у Кулоновом закону који дефинише интензитет (правац и смер) електростатичке силе којом непокретно тачкасто наелектрисање делује на друго, такође непокретно наелектрисање, одређује преко динамичког ентитета какав је брзина кретања фотона, што је апсурд – потпуно је занемарена и данашња вредност диелектричне константе вакума дефинисана на следећи начин:

ε₀ = 1 / (μ₀ * c²)= 8.854171 * 10^-12 [ farad/meter ],

тако да Coulombova константа, уместо своје оригиналне вредности засноване на усвојеном мерном систему јединица добија вредност такође посредно – из пермитивности вакума (чија вредност је, како смо видели, дефинисана преко брзине светлости …):

K = 1/4pi*ε₀ = 8.987569 * 10⁹ [ Nm² / Coulomb² ].

Укратко, уместо да вредност Максвелове константе буде сасвим независна од брзине простирања светлости (брзине кретања фотона) и њена вредност одређена само односом електромагнетних феномена чија величина проистиче из усвојеног система јединица и Coulombovog закона, урађено је сасвим обрнуто. Максвелова константа је потпуно изједначена са брзином светлости а вредност електричне пермитивности и Coulombove константе су предефинисане и кориговане на вредности које им намеће измерена брзина светлости, што је парадоксално јер су теоријско-статичке величине дефинисане на бази експериментално динамичких величина!

Последице су следеће.

Фотон као квант носиоц ЕМ интеракције не сме да има реалну масу мировања чиме се издваја од свих других реално постојећих објеката нашег света. Вредности троме и тешке масе а тиме и стварних кинетичко – гравитационих ефеката у екстремно релативистичким условима су битно различити од оних који су предефинисани теоријом релативности, а разлика је тим већа што је реална брзина кретања ближа брзини светлости. Имајући на уму постојеће проблеме савремене теоријске физике (тамна материја, тамна енергија, егзотична материја, телепортација, заустављена светлост,…) које јој намеће експериментална реалност, ово питање требало би што пре разрешити.

Како? Ево предлога.

Разлика између енергије честице утврђене прецизним мерењем и вредности која се добија на основу односа пређеног пута и времена њеног прелета постаје све већа што су веће енергије односно што су реалне брзине кретања честице ближе брзини светлости. Исто тако, директно мерење односа електричних и магнетних феномена коришћењем модерне технологије могло би показати да се производ (μ₀*ε₀) разликује од вредности  c^-2 што би довело до великог напретка у разумевању структуре материје.

Тиме би, дуалност таласно честичних објеката могла бити описана на један много природнији начин – кроз симетричност «суб-луксонских» и «супер-луксонских» ентитета у нашем појавном свету који би и сам по себи представљао јединство двају једнаких али инверзно-опозитних просторно временских категорија.

Закључак

Ослобађањем Максвелове константе везаности за измерену вредност брзине светлости и усвајањем њене вредности као највеће могуће брзине у природи ослобађамо и материју из окова сублуминалних брзина дозвољавајући јој нове форме егзистенције и квалитете које сада зависе само од локално-структурних особина вакума, при чему и сама брзина светлости, тј. брзина кретања фотона, постаје инваријантна. Фотон се коначно трансформише у «нормалну» честицу са реалном масом коју и исказује у бројним експериментима, а све теорије и постулати остају важећи. Шта више – Максвелова константа која је сада ослобођена своје зависности од измерене брзине кретања фотона и чија вредност је сада структурно везана само за структуру вакума и његове особине – нуди нам једну сасвим нову слику и могућности виђења, схватања и тумачења, како квантног, тако и релативистичког света. Ово је од пресудне важности за савремену физику јер ни структура вакума нема – нити може имати, као ни било шта у природи – атрибуте апсолута, што пракса и потврђује.

Кликни на приказ да га видиш у највећој резолуцији

И на крају – оно најлепше. Уколико прихватимо да фотон има реалну масу мировања, баш као и све друге познате стабилне честице, њихова структура може бити објашњена у функцији једног елементарнијег ентитета, основне опеке нашег света, од којег је сачињено све – од атома до највећих небеских тела укључујући, наравно, и све облике живота.

Литература:

1. “A treatise on electricity and magnetism” by James Clerk Maxwell, Dover

Publications Inc., reprint of the Third Edition published by the Clarendon Press in 1878.

2. THE VELOCITY OF LIGHT AND MAXWELL’S CONSTANT, Felipe O. Bertrand,

          http://dgleahy.com/dgl/fob.htm

3. Coulomb’s Electric Torsion Balance Experiments, www.exphps.org/pdfs/projects/coulomb%20experiments.pdf
4. On the Notation of MAXWELL’s Field Equations,

http://www.zpenergy.com/downloads/Orig_maxwell_equations.pdf

5. A Dynamical Theory of the Electromagnetic Field,

http://en.wikipedia.org/wiki/A_Dynamical_Theory_of_the_Electromagnetic_Field

Милева Марић: Жена геније са фаталном грешком, заљубила се у Ајнштајна

Жена геније, наша бриљантна Милева Марић, неправедно је потпуно маргинализована из званичних научних кругова иако се јасно види, анализом Ајнштајнове биографије његових званичних биографа и љубавних писама и преписке између Ајнштајна и Милеве, да је отац и мајка Специјалне Теорије Релативнисти (СТР), бриљантна Милева Марић.

Њена фатална грешка је што се заљубила у Ајнштајна, али живот је такав, највећа сила је љував.
Пратите упоредну анализу Милевиног и Ајнштајновог успеха кроз њихово школовање, и биће вам јаснија слика ко боље познаје физику и математику, и ко је творац СТР.

Милева Mарић, Ајнштајн из сенке

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Преписка Ајнштајн-Милева:

“Алберт је наставио да пише распитујући се за здравље нерођене бебе и износећи ставове о теоријама које су развијали: »Бићу пресрећан када поново будемо заједно и доведемо НАШУ теорију о релативном кретању до завршетка«…”

О Милевином и Ајнштајновом раду:

“Сва 4 рада су објављена 1905. Један од асистената издавача “Анал физике” рекао је да је Милевино име стајало у оригиналном документу. Није објашњено зашто она није коаутор.”

Милева Марић, прави геније 1

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com

Драган Милићевић писац књиге “Милева Марић Ајнштајн – Планетарни геније” објединио је све биографске податке о Ајнштају и Милеви, анализирао је Ајнштајново детињство, школовање, упоредне успехе кроз школовање Ајнштајна и Милеве, у свим раздобљима.

О Милеви марић…

После 4 година учења учитељ и управник школе коју је похађала Милева, каже за њу:

“Пазите да ово дете не упустите, она је феномен за учење”

Све оцене Милеве Марић после 8 година учења, биле одличне, сем из физике и математике, где су оцене биле изванредне, каже Милићевић.

Милева Марић, прави геније 2

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

О Ајнштајновим школским успесима…

Ајнштајн је у 7 разреду гимназије био искључен због слабог владања и слабог успеха.

Драган Милићевић:

“Он је покушао са једним лекарским уверењем да се спаси тог избацивања из гимназије, међутим, гимназијске власти су га претекле, препоручиле су му да напусти школу..”

Дакле у исто време када је Милева показивала сјајне успехе из физике и математике, Ајнштајн је био искључен из гимазије.

Ајнштајн је дипломирао из физике са тројкама, а урадио дипломски рад са двојком.

Милева Марић, прави геније 3

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

Милићевић је изнео доказе да су чувени радови из 1905-те носили потпис “Ајнштајн-Марић” док су били у радној верзији.

После СТР, издавачи су тражили да Ајнштајн напише књигу о теорији, јер он је забога геније, зар не? А он им је реко да нема времена, да је заузет?!

У то време, у преписци Милевиној са пријатељицом, Милева каже да њен супруг често проводи своје слободно време само играући се са малим.
Ето, ствар је јасна, издавачима каже да нема времена, тобоже је заузет научмим радом, а видимо да цело слободно време проводи играјући се с дететом.

И најзад, нешто тако очигледно… у тренутку кад је Специјална Теорија Релативности већ била објављена, али оригинал изгубљен, тражили су од њега да поново изведе цео поступак, по фазама, Ајнштајн је то одбио да уради.

Прву књигу о Специјалној теорији релативитета 1916-те написао је физичар и астроном Ерик Фројерлих, не Ајнштајн, а Ајнштајн је као наводни аутор, написао само предговор за ту књигу. Толико о Ајнштајну “генију” који никад није написао књигу о СТР, већ други.

Милева Марић је напуштена умрла 1948-ме године

Никола Тесла је негирао тачност СТР, он је отишо и даље, али је несхваћен. Такође је професор Абрамовић оборио СТР», међутим није поента у томе што се тиче Милеве Марић, која је очигледно била бриљантан ум који је могао да напредује, да оде даље и више од своје СТР. Међутим, предрасуде о женама као нижим бићима, тобоже по природи ствари не могу да имају бриљантан ум,  владају и у научним круговима којем владају мушкарци, као и у свим сферама.

То не одговара истини, ако ћемо со ИСТИНЕ.

Неко ће рећи…

“Па да, али погледај колико има много бриљантних мушких умова, а женских толико мало, готово никако”.

Да, али квантитет није мерило квалитета, већ достигнуће. Довољно је да две, три жене постигну врхунске и бриљантне научне резултате, попут Милеве Марић, Марије Кири», или рецимо Лу Саломе» која је је била фасцинација за највеће мислиоце мушког пола њеног времена, иако није припала никоме од њих.

Само ови примери су довољни да се схвати да и жена као жена може бити бриљантна попут мушкараца у многим умним областима, а то што жене имају мање резултата је због природе ствари саме жене, која је дубински орјентисана да буде мајка, да брине о породици, деци… тако да мушко може да ствара и креира.

Дајмо у друштву слободу и простора жени да ствара, да креира, и биће више бриљантних жена умова, генија попут Милеве Марић, која је верујем могла да оде и даље и дубље од СТР, да јој је животна судбина била другачија, да је наша цивилизација била на вишем ступњу свести, без предрасуда о женама као умним бићима.