Велимир Абрамовић: Никола Тесла и етар – Нова наука и технологија

Извор: Башта Балкана
Аутор: Др Велимир Абрамовић

Теслина етарска технологија

Људско незнање је неизмерно и одбацивање Теслиниих идеја о етру као основном медијуму који структурно уједињује простор и материју довело је до заустављања мишљења у физици, до кружења у концепцијама, до непрестаног враћања на старе, већ испитане и превазиђене идеје.

Никола Тесла је открио и користио фундаментални закон који побуђује потенцијалне делове етра, и.е. закон који структуира оригинално бесконачан и компактан (апсолутно хомоген) етар. Ради се о принципу осамостаљивања делова у бесконачној целини јединстевеног физичког continuum-a (у данашњој научној употреби је више појмова који сви значе исту физичку појаву: нула, континум, континуитет, етар, бесконачност, целина, Елејско Биће, Еуклидова тачка, вакум, итд.).

Делови континум-а настају по посебном алгоритму који их издваја тако да не напуштају целину, тј. бескрај, и они су то што називамо електромагнетним ентитетима или класично – светлост.

Из претпоставке континуалности етера, основног космичког медијума, следи не само да је центар космоса свуда, тј. неодређен, већ следи и то да закон његовог структуирања мора бити подударан са законом који дефинише релације тачака на хомоцентричним сферама. (Овде није могуће улазити у дубљу анализу тог закона чија суштина захтева употребу језика филозофске онтологије и математике. Није познато да је Тесла своју теорију довршио и исказао у овом облику, али је оставио неколико апарата који раде на савременој физици потпуно недокучивим принципима. Реч је о етарском генератору, тј. електромагнетској кугли на увек истом електро-потенцијалу без обзира на извод, тј. одлив енергије, затим о асинхроном мотору који ради на гравитационе таласе планета сунчевог система (мотор сам почиње са радом у извесно доба године, реагујући на одређену констелацију планета и исто тако стаје када му истекне резонантни интервал времена). Осим овога, Тесла је оставио и “лебдилицу”, метални диск са антигравитационим својствима, који левитира на висини која зависи од јачине гравитације на датом терену.)

Етарски медијум бесконачан је у свим правцима, има једну једину карактеристику – р (радиус) који (по сферном закону) усеца сферне делове у континуум, делове чије су површине дисконтинуалне, односно пунктуалне.

Делови структуираног етера могу бити синхрони, односно резонантни, и асинхрони. У првом случају долази до кондензовања субатомских честица као што су електрони, протони и неутрони. Ове честице настају резонантном синтезом фотона по истим принципима по којима се и сами фотони осамостаљују као посебни ентитети у етеру. Асинхрони делови етера, дакле, нерезонантни, јесу простор у коме резонантни фотони граде материју.

Теслин Торањ Вараденклиф био је питагорејски осцилатор. Математика његовог емитовања комплекса електромагнетских таласа специјалних карактеристика била је идентична са тајном стваралачком математиком Питагорејаца. Симболи које је Тесла писао у својим једначинама имали су једнозначну физичку интерпретацију. Принципи Теслине етарске технологије припадају нивоу космичке егзистенције са кога се влада простором и временом. Не сама Кула, него принцип резонантног и хармонијског осциловања етера је тако моћан да се његовим схватањем и применом без сумње решавају сви кључни проблеми савремене физике и посебно конверзије енергије.

Помоћу своје такозване отворене вакумске цеви Тесла је производио протоне, електроне и неутроне директно из физичког континум-а, стварајући их на било којој удаљеностеи. Уместо да пусти да протонски сноп путује простором до одређеног места, он је образовао услове за тренутно настајање произвољног броја честица на било којој задатој дистанци. Величина електрона, протона и неутрона такође ничим није била ограничена. Управо разлика у њиховој величини, с обзиром да су оне градивне јединице сваког света у Космосу, јесте разлог временског померања међу паралелним световима, који иначе сви припадају истом основном continuum-u.

Ослањајући се на претпоставку о Теслином запањујућем и у науци још недостигнутом познавању закона природе, морамо се замислити над тим какве је техничке задатке и са каквим могућим последицама Теслина Кула Ворденклиф требало да изврши?

1. Да осцилује јоносферу; како напонска разлика између земљине површине и јоносфере износи око две милијарде волти, то би Кула непрекидно осцилујући вишим и нижим хармоницима фреквенције јоносфере, најзад ушла с њом у фазу (резонанцију) и испразнила је слично као што се празне обични електрични кондензатори. С обзиром да би се такво пражњење извршило тренутно, постојала је реална опасност уништавања Њујорка. Јер пражњење би изгледало овако: из јоносфере одједном би се сручио високоенергетски стуб плазме великог пречника, можда и неколико стотина километара, и све на том простору било би дезинтегрисано, спаљено на начин како се у Библијским легендама описује пропаст Содоме и Гоморе. Наравно, Тесла није хтео да уништи Њујорк, већ кратким интервалима осциловања само да црпи енергију из јоносфере за погон свог великог осцилатаора који је захтевао минимални напон од сто милиона волти. Као апарат за врло кратко осциловање Тесла је користио велики број ултравиолетних лампи распоређених на врху куполе.
2. Да узима енергију из етера; осциловањем нерезонантних електромагнетних поља могуће је померити временску координату и рециклирати енергију из прошлости и будућности, а да се не нарушава електромагнетна стабилност околине. Свакако, то се мора радити по строго каузалном математичком закону који односе фреквенција одређује сасвим прецизно, иначе ефекти излазе изван контроле и дешава се непредвиђено декомпоновање материјалних објеката или њихово тренутно избацивање из сегмента наше реалности, као у Филаделфија Експерименту.
3. Да отвара временске прозоре у паралелним световима; како паралелни светови имају електромагненту структуру таласних дужина и фреквенција различитих од нашег света, могуће је комплексно-хармоничним електромагнетским осциловањем успоставити парцијалну везу између фреквенције нашег света и фреквенција тих других светова, тако да поједини призори из њих постану видљиви у нашим условима на Земљи, и обрнуто.
4. Да убрзава менталну еволуцију човечанства; успостављањем константног поља више фреквенције, хармоничног колективном електромагнетном пољу људи, врши се постепено повећавање моћи перцепције и проширивање менталне способности пријема идеја. Зрачење ових фреквенција може бити и штетно, ако је непрецизно. Свака дисхармоничност поља (нерезонантност) изазива у човеку делимично раздвајање менталног и физичког плана што се у блажем виду манифестује као рак, психоза и друга обољења. Потпуно раздвајање је, наравно, смрт јединке. (На истом принципу функционишу и вируси, бактерије, као и промена у Космосу уопште.) Важно је напоменути да су ови процеси углавном темпирани, тј. с одложеним ефектима. Услед недостатка правог знања, људи своју електромагнетску околину све више загађују радио-таласима, радарским микроталасним зрачењем (радари узрокују рак и то је експериментално доказано) и другим негативно интерферирајућим електромагнетним зрачењима која су у дисхармонији са фреквенцијама живих бића и информатичким пољем нашег Сунчевог система.
5. Да по вољи транспонује планету Земљу у паралелне реалности; да је довршио свој ситем од пет емитера и пустио их у рад, Тесла би био у могућности да читаву Земљу, као јединствен резонантни систем, доведе у стање осциловања специфично за неки други сегмент реалности и тако нас физички премести у паралелни свет. Овим актом он је вероватно желео да изврши мутацију људске врсте, убрза путовање цивлизације кроз време и на тај начин нагло је унапреди техничким путем. Али, с обзиром на универзалну усклађеност фреквенција у Космосу ово би било веома опасно. Улажење Земље у фазу резонантног осциловања са паралелним светом трајало би сувише дуго и дешавале би се катастрофе попут оне из предања о Атлантиди.

Универзитетска наука, посебно српска научна заједница, је против Тесле и његових идеја пре свега зато што их не разуме. Други јак разлог је у Теслином супротстављању нуклеарној физици и његовој процени да ће њена примена у технологији трајати кратко и да квантна механика нема озбиљну научну будућност. Зар акцелератори нису већ превазиђене старе машине, добре још само за Музеј науке и технике?

Напустивши физички план Тесла нам је оставио свој драгоцени научни путоказ. Његов рад јасно показује да се из разних аспеката, углова и интерпретација, истина никада не може потпуно сагледати, као што се ни continuum не може саградити из дискретних делова. Природа истине таква је да се она мора спознати одмах, до краја, у целини или никако. Подсетимо се само Декартовог открића да бесконачно претходи коначном и Спинозине бескрајне супстанције, која је оно што природу уједињује са Богом.

Савремени експериментатори треба да имају на уму да се тајна објашњења физичког крије у метафизичком. И докле год наша наука буде заслепљена истраживањем искључиво материје, дотле ћемо бити у овом неподношљивом стању илузорне, подељене и несавршене свести.

Кључни продор садашњег људског сазнања мора се учинити, и учиниће се, у физици. Јер грађу материје, законе њене креације и њену улогу у природи треба претходно дефинитивно разјаснити, да би се људски ум ослободио и оспособио за права дубока космолошка истраживања.

Рукводиоци Филаделфија експеримента, ма ко да су били, открили су нам егзистенцију до тада непознатих научних проблема. У смислу физичких законитости, за експериментаторе природом, знање, моћ и право да у погон стављају њене принципе – изједначени су. Али шта бива онда када усвојимо високо вероватну претпоставку да исти космички принципи владају и научницима, као деловима Космоса? Шта ако се сва материја, органска и неорганска, у елементарном облику може развити у такозване електромагнетске спектре и из њих повратно синтетисати по егзактним математичким законима? Зар онда етичка правила не губе свој искључиво људски карактер и не задобијају универзалну математичку подлогу?

Није ли етика онда само космички принцип дистрибуције енергије? У том смислуона задобија снагу природног закона.

Тешко ћемо објаснити евентуалним становницима у времену померених светова зашто нашим реакторима и акцелераторима изазивамо катастрофе њихових галаксија и звезда и зашто уопште експериментишемо на начин који и нас саме непредвидљиво мења и разара.

Ако је етика у суштини хармонија, а доброта енергетски еквилибријум, онда у свету нужно делује математичка космичка етика. А над математичким принципима насиље се не може вршити. (“Нема краљевског пута у геометрији!” – рекао је Еуклид краљу Египта, док се мучио да реши један геометријски проблем.)

Космос је завршени експеримент на који разум поставља питања, паметна, али и глупа, и зато је примењена наука, рођена из дефектне, а несавитљиве теорије, оно чега се прави философ и научник прво мора одрећи да би схватио нешто од рада космичког механизма.

Еволуција Теслиних философских ставова од визионарских до чисто инжењерских и од инжењерских до метафизичких, као и Теслин лични живот, парадигме су правог оснивача научно-технолошке цивилизације. Његов однос према људима као и према самом себи последица су дејства имперсоналног апсолута у њему као човеку; ни према себи, ни према другима није имао лични однос и зато је тако мало грешио у животу.

У савременој науци Тесла се све више цитира. Почели су да га проучавају и научници који до сада нису поимали тешкоће електромагнетске теорије засноване искључиво на Максвелу, посебно они који се муче уједињењем електромагнетизма, гравитације и јаке и слабе нуклеарне силе. Да ли је материја бесконачно дељива или није? Је ли простор бесконачно дељив? Најзад, шта је са улогом времена у физичким процесима, његовом једнозначном и онтолошки заснованом дефиницијом као и његовим дејством? Наравно, без дефиниције времена не може се дати никаква хипотеза о њему као активном фактору физичке реалности. Или је време само мера, нека врста људске фикције, обична кордината, како се данас прећутно узима у физичким теоријама, постављеним на релативизму и квантној механици…

Људско незнање је неизмерно и одбацивање Теслиниих идеја о етру као основном медијуму који структурно уједињује простор и материју довело је до заустављања мишљења у физици, до кружења у концепцијама, до непрестаног враћања на старе, већ испитане и превазиђене идеје. Реч је, пре свега, о Ајнштајновој неадекватној математици (множење негативном дужином у специјалној теорији релативности, из чега проистичу временска несагласност опажаја у транслаторним системима и скраћивање дужине тела у правцу распростирања, затим, множење нулом у општој теорији релатаивности, из чије корекције је произишла највећа бесмислица модерне космологије: big-bang теорија, тј. наизменично експлодирање и сажимање космоса).

У правим научним круговима, који свесно преузимају на себе ризик образовања “нове физике”, Теслине концепције све више се проучавају и уважавају. У овом тренутку су у току експерименти са екстра ниским и екстра високим фреквенцијама специфичниих модулација, (ХАРП пројект), којим се зрачи јоносфера. Све последице тих дејстава се још не знају. Међу њима су и управљање метереолошким појавама, нарочито ураганима и атмосферским притиском, као и утискивање мисли и емоција субјектима споља, електромагнетским путем, тј. резонанцијом са електромагнетским емитерима. Показало се да је технолошки сасвим могуће имитирати електромагнетску основу људских мисаоних радњи, тако да субјекат има утисак да је то његова оригинална мисао или одлука његове слободне воље. Управо то је и главни став Теслине кибернетике: “Човек је аутомат космичких сила” истиче он у више чланака и предавања.

Још лакше је, кажу експериментатори, изазвати масовне емоције или импутирати намеру великом броју људи адекватним осцилирањем јоносфере, која је само комплексна мрежа нижих хармоника колективно несвесног читавог човечанства. Јоносфера је кључ за управљање масовним осећањима и мислима. А свега овога Тесла је био свестан још далеке 1899. Године, у Колораду.

Универзитетска наука, посебно српска научна заједница, је против Тесле и његових идеја пре свега зато што их не разуме. Други јак разлог је у Теслином супротстављању нуклеарној физици и његовој процени да ће њена примена у технологији трајати кратко и да квантна механика нема озбиљну научну будућност. Зар акцелератори нису већ превазиђене старе машине, добре још само за Музеј науке и технике?

Тесла – космолог имао је своју философску и религијску позицију:

“Аристотел је учио да у васиони постоји непокретна ентелехија која све покреће и мисао је њен главни атрибут. Исто тако ја сам уверен да је цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и када хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то СВЕТЛОСТ, а када покушавам да га схватим духовно онда је то ЛЕПОТА и САМИЛОСТ. Онај који носи у себи ту веру, осећа се снажан, рад му чини радост јер се и сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији”.

Велимир Абрамовић: Планета Земља као резонантни систем

Извор: Башта Балкана
Аутор: Др Велимир Абрамовић

Никола Тесла и Ј.П. Морган – њихов међусобни однос

Одлучивши да отпочне градњу емисионе станице, Тесла је прво купио земљу на Лонг Ајленду, а потом се обратио за помоћ чувеном индустријалцу Моргану који је био члан многих мистичних друштава и човек посебних својстава, такорећи геније пословне организације.

Теслина лабораторија у Колорадо Спрингсу

Али треба знати да је Морган већ тада боловао од рака и да је потајно гајио наду да ће Теслина наука успети да му омогући да преживи. Од Тесле, он је очекивао да га некако прикључи на космичке изворе енергије и тако да га учини здравим и младим заувек.

Далеко од тога да је Тесла рачунао са Моргановим слабостима. Напротив, чињенице указују да је Теслино инсистирање да баш Морган буде тај који ће подржати читав подухват било у вези са Теслиним општим схватањем детерминисаности животних поступака и предодређености људи за поједина дела.

Преговори око Варденклифа између старих пријатеља били су тајни и тешки. Не зна се поуздано ни када је Тесла коначно одлучио да приступи изградњи Торња, ни шта је Морган као искусан пословни човек од тога очекивао.

Два пута је Тесла у својим јавним изјавама мењао исказе о томе шта је сврха Торња на Лонг Ајленду. Прво је тврдио да је у питању светски телеграфски и телефонски систем (овај други такође бежични), а потом је променио причу и говорио о светском систему бежичног преноса енергије кроз Земљу. Техничке карактеристике Варденклифаи не потврђују ни једно ни дуго. Траг истине налази се можда у једном од писама Моргану:

“То што сам замислио, господине Морган, није само прости пренос порука на велике дистанце без употребе жица, него пре трансформација читавог глобуса у осећајно биће, као што то глобус и јесте, који може да осећа свим својим деловима и кроз који мисао бљеска као кроз мозак…”

(Microfilm letter, Tesla to J.P. Morgan, September 13, 1901., Library of Congress)

Ј.П.Мпрган

Многи аутори, а Теслини биографи посебно, оптуживали су Моргана да је ускратио финансијску помоћ Тесли баш онда када је овај био на прагу своје највеће научне моћи, када је требало да заврши и пусти у погон своје ремек-дело – Кулу Варденклиф. Желим да истакнем да сам истражио предмет и дошао до следећа два закључка: прво, Теслин пројекат трансмитера на Лонг Ајлонду није зависио само од Морганових субвенција; новац су нудили и други индустријалци, а и сам Тесла могао је сасвим лако да продајући медицинске апарате на бази високофреквентних струја заради потребну своту. Друго, Кула Ворденклиф је у основи завршена и испробана, а додатни новац је био намењен за изградњу електричне централе за напајање трансмитера, а не за сам трансмитер. У аутобиографији, Тесла о свему томе веома јасно каже:

“Упркос ономе што свет прича, Морган је извршио све своје обавезе преузете према мени. Мој пројекат био је одложен природним законима. Свет за њега још није био спреман. Био је исувише испред времена у коме је настао. Али исти ти природни закони на крају ће преовладати и пројекат ће бити поновљен уз тријумфалан успех”.

(My Inventions, Nikola Tesla, Electrical Experimenter, New York, 1919).

Пуну снагу свог трансмитера Тесла је испробао 15. Јула 1903, почевши тачно у поноћ. Грађани Њу Јорка присуствовали су те ноћи манифестацији далеке научне будућности. Заслепљујуће бљештави праменови електричне плазме, дијаметра и по стотину миља спајали су сферну куполу Варденклифа са небом. Под насловом Теслини бљескови застрашују и поднасловом “али он неће да нам каже шта то покушава са торњем”, The New York Sun известио је следећег дана:

“(…) сусесди који живе у близини Теслине лабораторије на Лонг Ајленду више су него заинтересовани за природу његових експеримената са бежичним преносом. Прошле ноћи били смо сведоци необичних феномена као што су муње разних боја које је Тесла по вољи пуштао, затим паљења слојева атмосфере на разним висинама и на врло великој површини које је ноћ повремено претварало у дан (…) дешавало се и да читав ваздух буде и по неколико минута испуњен светлуцавим електрицитетом који се концентрисао по ободима људских тела, па су сви присутни светлели светлоплавом сабласном светлошћу (…) изгледали смо сами себи као духови”.

Теслин првобитни план био је да сагради пет Кула, истих таквих као што је био Ворденклиф: друга је требало да буде у Амстердаму, трећа у Кини, а четврта и пета на Северном и Јужном полу. Овај план одгођен је из разлога који тек треба да се истражују. Најзад, да је све предвиђено и урађено, шта би се постигло? Планета Земља постала би један хомогени резонантни систем којим би се могло једноставно управљати помоћу телефонских команди чија функција би била стављање у погон одређених осцилатора за производњу и емитовање разних фреквенција елекгромагнетских зрачења.

Овај електромагнетни осцилаторни систем био је допуњен још и системом за механичку резонанцију са Земљом, који се састојао из тунела испод лабораторије испуњених водом и уљем, и хидрауличких пумпи које су такође служиле као осцилатори.

Синхроним радом оба система се према егзактним математичким законима могла одједном завибрирати како разређена стратосферска, јоносферска и атмосферска, тако и течна и чврста структура читаве наше планете.

Пре него што пређемо на спекулације о томе какве би све биле последице једног таквог догађаја, наведимо још две бизарне чињенице. У интервјуу који је 17. јула 1930. године дао за већ поменути New York Sun, Тесла продубљује енигму:

“Људи око Варденклифа који се толико чуде мојим експериментима од пре два дана, да су последње две године били будни уместо што су спавали, могли су да упознају заиста невероватне ствари. једном, али не овог пута, објавићу податке о нечему што није описано ни у бајкама”.

И после необичне ноћи у којој је својим изумима запалио не само небо над Њу Јорком већ и над непрегледним пространством Атлантског океана, Тесла изненада напушта своју лабораторију, 1905. године, без јасног разлога, остављајући унутра све нетакнуто. Колико се зна, никада више није крочио у Верденклиф, никада га није ни обишао, никада није чак ни прошао тим крајем. И што је најчудније, није одатле понео баш ништа, ниједан прорачун, ниједну скицу или документ, ни најмању хартију. Била је то круцијална тачка његовог јавног научног рада. Живео је још четрдесет година, радећи непрестано, али пријављујући само патенте из механике и објављујући искључиво новинске чланке.

Велимир Абрамовић: Тајна куле Варденклиф

Извор: Башта Балкана
Аутор: Др Велимир Абрамовић

Какву тајну чува Теслина кула у Варденклиф-у

Посетимо поново Теслину лабораторију у Колорадо Спрингсу. Наићи ћемо на електромагнетска поља врло ниске фреквенције и Теслу који експериментише са радом људског мозга, на самоме себи. Пријатељу Johnsonu пише о интелигентним својствима електромагнетских поља. Зачиње се биофизичка основа неурологије.

Непосредно после тога, 1901. године почиње дизање Светске емисионе станице на Long Islandu. Ради се о сложеном емитеру електромагнетских таласа у чијој изградњи Тесла примењује целокупно дотадашње знање: телеаутоматску контролу, бежични пренос, нехерцијанске таласе, оригиналну теорију етра и електрицитета, динамичку теорију гравитације (по којој сваки природни елеменат Мендељејевог система има своју карактеристичну гравитациону константу, специфично Г ), као и сопствену технику управљања брзином протицања времена. Те 1901. године настаје ‘нова физика’.

Поставља се питање, каква концепција света лежи у основи извођења експеримената са фокусираним резонантним магнетним и електромагнетним пољима. Вратимо се на час мистику Џорџу Леонарду и његовој слици Космоса. Говорећи о вибрату он истиче да има разних народа, раса и племена, али нигде на планети не могу се наћи људи који живе лишени музике и плеса.

Пре више од 2500 година Питагора је рекао ученицима да је камен залеђена музика. Познато својство сваке честице у физичком свемиру је њена зависност од висине тона и горњих тонова њених појединих фреквенција, што значи од њеног певања.

Људи стварају музику, али пре тога, она ствара људе. Дар слушања отвара нам могућност сећања нашег најдубљег порекла. Музика је израз звука разних структура света и јасно указује на ритмичке особине свих ствари. Вибрато нам помаже да уједно истражимо себе и свет чији смо део. Та пулсација извирућа из тона може да нас доведе до нечега што је најспонтаније и најкреативније у људском животу.

Вибрато који побуђује унутарње људске тонове може бити и дубоко еротичан. Код лаганог става Баховог Четвртог Бранденбуршког концерта, сви дрвени дувачки инструменти једног оркестра и жице почну да подрхтавају и заједно пулсирају. Публика, као да осећа неко чуђење да тако један интиман звук може да се изводи јавно. Опасно сензуално својство вибрата објашњава се чињеницом да брзина вибрација од седам пулсација у секунди прецизно одговра стању алфа-таласа мозга. А то је стање између буђења и спавања када је одсутна уобичајена контрола ума. Сањач, будећи се, често има осећај приступачности свих извора меморије и стварања. Позната је визија бројевних функција, коју је математичар Поенкаре спазио пред само утонуће у дубок сан: математичке идеје играле су се у облаку пред њим, сударајући се као материјалне и комбинујући у резултат који је дуго тражио. Такође, снажан и дуготрајан музички вибрато, хватајући ритам са нашим мозгом, ствара услове за неку врсту свесног сањарења у коме се откривају мистерије и све се веома лако памти.

Начин како музика дејствује исти је као онај на који делује свет ствари и догађаја, јер је све то вибрација. Брзина вибрација субатомских честица су невероватно високе, а таласи у центру субатомског нуклеуса изгледају још бржи. Вибрације свих енергија зрачења – радио таласа, топлоте, светла, рентгенских зрака, итд. – могу да се сврстају у ред. Електромагнетски спектар, тако посматран, има више од осамдесет октава, а видљиво светло је само један опсег тог реда. Као и у музици, електромагнетски таласи имају своје властите хармоничне горње тонове, а постоје и извесне сличности које се појављују међу интервалима октава. Закони музичке хармоније примењени на електромагнетику дају изванредне резултате. Управо зато је Никола Тесла користио Хелмхолцове радове о звуку за своје електричне резонаторе.

Јохан Кеплер (на слици), астроном из седамнаестог века, веровао је да је свака планета сунчевог система жива и да је на свакој од њих настањен њен анђео чувар који чује њему музику. Планете, на путањама око Сунца, свирају: Меркур, који има највећу брзину, пева пиштаву улазну и силазну скалу пиколо флауте. Јупитер, најспорији, производи дубокум снажну тутњаву. Венера мења тон од дура до мол шест, а Земља свира дивни други мол.

Посебан аранжман звукова, што га ми називамо музиком, израз је односа ствари, тј. њихове сличности и различитости, то је и начин како стари расту и труле, пропадају, као и начин како из декомпонованих система израстају нови, млади системи. Дубока структура музике иста је као и структура свега осталог.

Холандски научник Кристијан Хајгенс приметио је 1665. године да клатна два часовника постављена на зиду један поред другог задобијају исту периоду клаћења, тј. клате се у прецизном ритму. То је заправо универзалан феномен. Када два или више осцилатора пулсирају у истом пољу, уз малу временску разлику, они се спонтано уклопе тако да почну пулсирати тачно у исто време. Они се понашају према закону економичности и начелу минимума енергије јер је сваком клатану понаособ код заједничког пулсирања потребно мање енергије него код аритмичног или супротног. То усаглашавање свуда је присутно али га ретко примећујемо. Могло би се чак рећи да су све живе ствари осцилатори, тј. пулсирају и мењају се ритмички. И најједноставнији једноћелијски организам осцилира у великом броју хармонично сложених фреквенција, на субатомском, атомском, молекуларном, субћелијском и ћелијском нивоу. У компликованом организму као што је људски, рачун тих фреквенција је веома сложен. Наши унутрашњи ритмови чврсто су међусобно повезани, али ништа мање, повезани и са спољним светом. Људска физика и ментална стања мењају се са ритмом сезонских кретања Земље и Сунца, са плимом и осеком, са дневно-ноћним циклусом као и у космичким ритмовима који данашња наука није још одредила и углавном не узима у обзир. Када се фазе тих ритмова поремете, јавља се осећај нелагодности што је предзнак обољења.

Две галаксије могу да прођу једна кроз другу као два облака дима, јер су звезде у галаксији међусобно удаљене дистанцама једнаким милионитим умношцима њихових дијаметара, тј. врло су ретке. Колизија је мало вероватна.

Нашем соларном систему потребно је 10 билиона секунди (240 милиона година) да опише круг око галаксије млечног пута. Таласи у центру атома вибрирају 10 на двадесет други степен пута у секунди. Цео атом на собној температури вибрира знатно спорије, око 10 на четрнаести степен пута у секунди, док молекули пулсирају на око 10 на девети степен циклуса у секунди. Живе ћелије на директну стимулацију реагују са око 1000 циклуса у секунди, а своје интерне циклусе подешавају према дану од 24 часа (ротацији Земље), лунарном календару и Сунчевој години.

Компликована група ћелија звана мозак има разне облике циклуса и варира од око 40 циклуса у секунди (код активне концентрације) до мање од 1 циклуса у секунди код дубоког сна. Ритмички таласи мозга лако се пребацују из једног циклуса у други.

Таласи видљивог светла пулсирају између 390 трилиона и 780 трилиона у секунди, што чини тачно једну октаву, једно дуплирање фреквенције. Људско око може да реагује и на само један квант светла и са свега три врсте ретиналниих ћелија разликује око 10 милиона боја.

Људско тело генерише своје властито електромагнетско поље и на нас, веома много, на познате и непознате начине, утичу електромагнетска поља средине у којој се налазимо.

Наука тек треба да начини прве веће кораке у правцу овог изучавања..

Наше физичко тело манифестација је нашег унутрашњег пулса који је уједно и наш идентитет, наша позиција у Космосу.

Такозвано мистично астрално тело има у суштини електромагнетску материјалну основу. Цео живот неке јединке има одређену ритмичку шему која преживљава физичку смрт и представља вантелесно искуство душе која се поново реинкарнира.

Постоји претпоставка да се за телепатске преносе слике и мисли користе Шуманови таласи (то су таласи који резонирају са 7,8 трептаја у секунди и чине поље стојећих таласа у каналу између земљине јоносфере и њене површине; они су такорећи наш природни електромагнетски омотач, најбоље их осећамо на морској обали или у шуми, будући да море и шума апсорбују друге, често штетне фреквенције).

Дешава се да мозак који пулсира на блиској френквенцији уђе у стање резонанције и тако бива могуће виђење на даљину. То је контакт резонанцијом, а не радијацијом, и како су таласи веома велике таласне дужине (око 38000 км) пренос је готово тренутан. С обзиром на екстремно ниску фреквенцију ови се таласти не могу блокирати обичним електронским заклоном, ледом итд. У ствари, врло често ми улазимо у фазу са њима, међутим, проблем је што таласи који тако ниско вибрирају могу да преносе врло мало информација у неком одређеном времену, тако да често не можемо добити јасну слику и дати потпун опис предмета које видимо. Ово се може ипак решити тако да пријемник буде у резонанцији на начин нижег хармоника тј. на одговарајућој још нижој фреквенцији, да би се у референтном људском времену потребном за формирање можданог енграма могла очитати информација. У ствари ради се о техничком скраћивању времена телепатског пријема.

Никола Тесла: Господар муње – Повелитель молний (2010. – преведено са руског)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Проф Др Велимир Абрамовић: И даље лажни рад на Тесли

Туристичке куле и вароши Србије
- Михаило Митровић, додатак Култура, уметност, ука, стр. 07, субота, 19. Мај 2012.

Под горе наведеним насловом, аутор архитетка Михаило Митровић, у коме је побркао Лепенски вир, Драгачево, Кућу цвећа, ратишта Церске битке, Дрвенград, Џавахарлала Нехруа, Обедску бару и Теслу, и много тога другог, а све у једном те истом чланку, о Тесли потпуно погрешно пише, наводим:

“На првом месту је изградња Теслиног торња идентичног оном који је Тесла самоуко пројектовао и изградио у Лонг Ајленду 1906. године.”

Ова тврдња аутора чланка М. Митровића је нетачна. Општепознато је да је Теслину Кулу Ворденклиф на Лонг Ајленду пројектовао најчувенији архитекта тога времена у Америци, Станфорд Вајт ((Stanford White), који је за њу израдио и статички прорачун још 1900-1 год., а светски чувен је по томе што је пројектовао Медисон Сквер Гарден у Њујорку, ентеријер велелепне тамошње методистичке цркве, као и виле на њујоршкој Петој авенији за породице Астор и Вандербилт.

Залагање М.Митровића за изградњу Теслиног торња “идентичног” као на Лонг Ајленду је бесмислено, јер је то била Теслина лабораторија (веома сложен осцилатор специјалних намена за експериментисање са планетом Земљом), а М.Митровић би могао и умео само да предложи једну сумњиву архитектонску декорацију Београда, мада свакако бољу од Јужне капије Београда, Генексових кула, које по неподељеном мишљењу сваког ко их је икада видео спадају у најружније зграде савремене Европе.

Што аутор М.Митровић не зна довољно о Тесли, а јавља се већ други пут, дилетантски храбро мешајући се у ту тему, то се може разумети, али овде је у питању, с Теслом повезано, и незнање основне историје архитектуре. Сасвим је сигурно да Тесла није ништа “самоуко пројектовао и изградио у Лонг Ајленду”, као што је сигурно и да би Политика могла поново да почне боље да проверава шта о чему објављују њени реномирани аутори по инерцији наслеђени из Титове ере.

Извештај Др Велимира Абрамовића о току и резултатима тродневне посете Москви 23 – 27 марта 2012.

1. У Суботу 24. Марта одржао слово на Конференцији ЕТИКА И НАУКА БУДУЋНОСТИ – СИНТЕЗА ИДЕЈА, одржаној у организацији научно-философског магазина ДЕЛФИС, у згради Геолошког института РАН, улица Космонаутов бр. 2.
Тема излагања:

Обједињење духовности на планетарном нивоу (Объединённая духовность на планетарном уровне)

Главне тезе:

У нашем добу, нови, светски тип религиозности одговарајући планетарном друштву у настајању, појављује се у науци и то у Физици, која се већ бави пореклом Света – Космогонијом и његовим најопштијим законима – Космологијом.

Никола Тесла са својом науком исто је толико значајан и непроцењиво велики за савремени свет планетарног телекомуникационог система и разрешење дубоке кризе вредности научно-технолошке цивилизације, која тражи своју философску онтологију, као што је за Хришћанску цивилизацију био значајан мит Исуса Христа. Интересантно је да смо током стотина и хиљада година имали толико много великих научника, али ни један од њих није добио своју цркву као што је има Тесла у Калифорнији, у Сан Дијегу, управо у центру светске научно-технолошке моћи. Ни Планк, ни Ајнштајн, ни Бор, ни Паули, ни Њутн, ни Кеплер, и поред бављења алхемијом и теологијом (Њутн), или астрологијом (Кеплер), или мистиком (Лаплас, Планк, Жолио-Кири), нису убедили колективно несвесно човечанства у трансценденталну димензију својих научних погледа.

Хришћанска цивилизација је метафора ослоњена на патњу, жртву и искупљење, на тајну крштења, ускрснућа и загробног живота, она је трајно обојена човеком и његовом осећајношћу. С друге стране, сцијентистичко доба има Теслу као хумани симбол јединства духа и материје, а уместо митологије и религијске метафоре успоставља веру у научне принципе и јасно виђење најдубљих космолошких закона. У историјском смислу, Тесла фундаментално мења облик религиозности на планетарном нивоу. Дакле, он није обичан научник, па ни само генијалан човек, већ светско-историјска појава највишег ранга, која духовност теологије замењује духовношћу науке. Уосталом, савремена физика већ је постала философија новог доба јер се отворено бави структуром материје, генезом космоса, а од скора и етиком.

Начело новог планетарног типа религиозности је научно, засновано на свести о Космосу и позитивном доказивом знању, али је такође и теозофско, јер је основно Теозофско духовно начело “Нема више (нити дубље) религије од истине” у потпуности научно. У суштини се ове две идеје подударају, (синтеза идеја), што није необично, јер је Теозофија настала у 19. веку, када је отпочео и нагли развој науке и технологије.

Уједињеној планети неопходан је и нови вид религиозности, који ће засигурно бити одуховљена наука.

Свака религија имала је и свог људског инкарната, оснивача, Аријевци – Раму, Хиндуизам – Кришну, Хришћани – Христа, Будисти – Буду, Исламисти – Мухамеда. Нова научна религија, на истеку информатичког доба, примерена је сцијентистичком глобалном друштву, има аскетског научника највиших духовних и душевних својстава – Николу Теслу. Људи широм Русије ово већ осећају и знају. Доказ за ово су многобројне руске књиге о Тесли, које за основу Теслиног растућег мита имају конкретну позитивну науку и Теслине успешне, али загонетне експерименте и научна открића.

Зар у Библији описано васкресење Христово није доказ да Бог нема ништа против постизања физичке бесмртности човека средствима нове, духом прожете и етиком оплемењене науке? Зар је само Исус Христос Божји син, зар не чујемо како нам он, и управо он, каже: Не само ја, Исус – сви су људи Божја деца!
Наше је да савремено артикулишемо видовиту деветнаестовековну теозофску мисао о долазећем споју науке и религије, мисао која ће у физици ускоро дати фантастичне експерименталне резултате у истраживању времена, простора, светлости и тешке масе. Али се ово може постићи само на један начин: схваћеном и поновљеном, али и унапређеном Теслином технологијом. За почетак , неопходно је у физику увести доказиву Хипотезу Времена.

Само Време нигде се не појављује, оно је изван људске чулне спознаје, натчулна основа Света, једини природни Континуум, једина свакодневна и сваком и свима доступна природна Бесконачност. Наше једино искуство света иде искључиво преко садашњости, која је исто што и наша свест. Синхроницитет је нижи облик свесности, он је међусобна веза делова, док је надлична свест увек непрекидна, то је веза свих делова заједно и сваког понаосеоб са целином, дакле, са Бескрајем.

2. У Недељу 25. Марта дуго и детаљно разговарао са Проф Др IGOROM EDMUNDOVICHEM BULYZHENKOVIM, физичарем, вишим научним сарадником Физичког Института (имена Лебедева, Ленински проспект 53) Руске Академије Наука, а који је стручно опредељен за развијање Теслиних идеја у Физици. Проф Др BULYZHENKOV је са одушевљењем и у потпуности прихватио мој предлог изнет у руском Магазину ДЕЛФИС, а који је пренет у више руских часописа (http://www.delphis.ru/) да се формира руско-српски међународни Институт у Београду и Москви у коме би светски научници могли да проучавају Теслину архиву у Београду. У телефонском разговору са колегама Проф Др Dr BULYZHENKOV је на лицу места добио подршку још двојице колега познатих физичара, који такође желе да учествују у тим истраживањима.

3. У понедељак 26. Марта, пре подне:

Проф Др BULYZHENKOVA и Проф Др АБРАМОВИЋА примио је члан президијума Руске Академије Наука (Президијум РАН – улица Ленински проспект 32) и директор Института ласерске физике Руске Академије Наука, светски познат научник академик BAGAEV SERGEI NIKOLAJEVICH (који такође руководи свим иновационим физичким истраживањима у Академгороду, Сибирско одељење РАН). У двочасовном разговору утврђени су кораци у процедури оснивања Института, за чије оснивање је практично обезбеђен одушевљени пристанак руске стране:

• а) Да се, ако је могуће, на е-маил адресу академика

RAS Member, Prof. Sergei Bagaev
Head of the RAS Laser Council
Director of the Institute of Laser Physics
Siberian Branch of RAS
Lavrenteva 13/3, Novosibirsk 630090, Russia

подпредседник САНУ за природне науке (то би било одговарајуће, ако српска држава хоће сарадњу) изрази лични интерес, односно генералну подршку САНУ овом пројекту, неколико општих реченица…

• б) Да се формира научни тим стручних физичара са Београдског Универзитета и Института за Физику… филозофи науке + теоријски и експериментални физичари.

• ц) Да се добије подршка Београдског Универзитета за програм Нових Идеја у савременој филозофији и науци (пре свега Физици) и пронађу научници за израду заједничког српско-руског научног програма са посебним силабусом који би фокусирао теоријско и експериментално истраживање Теслиног научног архива, односно Теслине студије.

Напомена: Ово је лако оствариво при Центру за мултидисциплинарне студије Београдског универзитета (Центар ради у згради Ректората БУ и ту је већ добијен пристанак, јер имају одговарајући општи програм Историја и филозофија природних наука и технологије, који треба само прецизирати новим силабусом).

• д) Укључити Министарство за науку и образовање Републике Србије, односно Конкурисати за финансирање дугорочног пројекта истраживања Теслиног научног архива и понављање његових необјашњених, а успелих експеримената и патената.

Напомена: Проф Др Prof Dr BULYZHENKOV који је био саветник Руског министарства науке и образовања у одељењу за фундаментална истраживања већ је обавио потребне разговоре и добио подршку за финансирање посебних студија Тесле.

4. У понедељак, 26. Марта, после подне па све до касних вечерњих сати:

У редакцији часописа ДЕЛФИС (улица Покровка 3) одржан је састанак шире групе за подршку иницијативи оснивања Института, на коме су присуствовали, између осталих, Проф Др A.P. LEVICH са Ломоносова, Факултет за Биологију и шеф Руског Интердисциплинарног Темпоролошког Семинара на Ломоносову – телеконференција, Проф Др BULYZHENKOV из Физичког Института РАН, Проф Др С. БОРИСОВИЧ, виши научни сарадник Института за општу физику Московског државног Универзитета за физику и технологију, кандидат математичко-техничких наука ВИТАЛИЈ ПРАВДИВЦЕВ из научне редакције Московске државне телевизије Русија 1, који је аутор више научно-документарних програма» о Тесли и који је и писмено подржао предлог.

Састанак је протекао у веома конструктивној и пријатној атмосфери, са закључком да се При институту за општу физику одмах отпочне са специјалним научним Семинаром Теслина Физика, и заказан је први састанак за 24. Април 2012. Основа за семинар биће 4 тома Теслиних радова објављених на Руском (Патенти, Предавања, Чланци, Белешке о експериментима у Колорадо Спрингсу).

Напомена: за поменуте четири књиге, које садрже целокупан Теслин рад објављен на енглеском језику, за руска издања, један од три научна редактора био је Проф Др ВЕЛИМИР АБРАМОВИЋ.

Љубодраг Дуци Симоновић: Зеитгеист фашизам

Љубодраг Дуци Симоновић: Зеитгеист фашизам

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Ускоро ћете почети да читате текст Љубодрага Симоновића Дуција о правој и скривеној позадини Зеитгеист покрета…

Драган Симовић: Песнички портрет Владана Пантелића

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Човек је, још у Праискони,
добио највеће и најлепше дарове
од Великог Духа Стварања!

Човек је биће које истовремено обитава на свих дванаест ступњева Божјега Стварања, од самога почетка без почетка све до свршетка без свршетка. Човек је, заиста, у потпуноси усаображен са Великим Духом Стварања.И стога је одговоран за своје мисли, за своја осећања, за своје осећаје, за своје речи, за своја дела. Човек има пет начина, пет могућности, пет видова, пет тајинствених чула, и пет начела стварања која су повезана илити васаображена са дванаест ступњева Великог Божјег Стварања.

Од човека, уистини, нема савршенијег бића у Пра Васељени!

Њега је Творац, Велики Дух Стварања, даривао најдивотнијим даровима, да би он, човек, био учесником, сутворцем са Творцем, стварања нових светова и будућих звезданих јата!

Ми се преко мисли и осећања повезујемо са Пра Животом, а то је Исијавајуће Језгро Духовне Пра Васељене. У мислима и осећањима нашим рађа се божанско дејство виђења које се потом излива у речи. Речи су облик илити форма наших мисли и осећања.

Стога речи морају бити чисте, јасне, снажне; речи морају да буду усаображене са мислима и осећањима, а кад су усаображене са мислима и осећањима, онда брзином стотину пута већом од брзине светлости допиру до Исијавајућег Језгра Духовне Пра Васељене, одбијајући се од Језгра, као од Божјег Огледала, и враћајући се нама као поптпуно остварење наших Намера и Наума.

Тако се ми, вазда изнова, рађамо у свету који сами стварамо, из трена у трен. Тако ми сами стварамо властиту Усудбу и Судбину. Најмоћније дејство у Пра Васељени јесте пречиста мисао рођена, не у глави, већ у срцу; дејствена мисао љубави!

Од наших мисли, осећања и речи зависи судбина, не само Мајке Земље, већ и најудаљенијих звезданих јата!

Ја свуда говорим људима, с којима се срећем, да се не поводе за пророчанствима и пророцима, за овим или оним предвиђањима и предсказивањима, о Смаку Света, о Страшноме Суду, будући да су све то тек намере и науми, па и прикривене жеље, самих пророка илити прорицатеља.

Од наших садањих мисли и осећања, од наших намера и наума, зависи судбина, не само овога света, него и свих иних светова о којима ни појма немамо! Човек усаображен са Пра Животом, са Исијавајућим Језгром Пра Васељене, живи, у сваком тренутку, вечан живот!

Он је, уистини, бесмртан и вечан!

Смртан је само онај који својим црним мислима и осећањима, црним речима и делима, ствара вечиту смрт за себе!

На једној страни имамо Човека (пишемо га великим словом!), који својим мислима и делима живи, и вазда изнова ствара, вечан живот, а на другој страни, гле, имамо човека који својим мислима и делима, из трена у трен, умире и самире, стварајући вечиту смрт за себе!

Зато и стоји у древним светим списима Ведских Белих Срба Стриборјана, да је разлика између Човека и човека, већа него између Неба и Земље!

Рецимо и то, да је сваки човек добио и тај дар од Створитеља, да самоме себи буде божански исцелитељ, да самога себе лечи и исцељује од свих болести, и од свих трију врста болести: постоје болести од Бога, од Природе и од бесова које стварају и материјализују наше лоше мисли!

Надаље, ако човек живи усаображено са Великим Духом Стварања, и ако уме да користи животно дејство Сунца, он после многих година усаображеног живота, престаје да узима било какву храну, и почиње да се храни изравно сунчевом светлошћу, као биљка, као дрво.

Али, то су знања само за посвећене!

Мој пријатељ, Владан Пантелић (Тијање у Драгачеву, 1944. године), већ тридесет и седам година проучава и живи древна знања великих посвећеника Тибета, Хималаја, Сибира, Стриборије; знања древних Ведских Коловена Стриборјана, Белих Срба са Севера, а упоредо с тим, студирао је, посвећенички изучавао, и заокружио, хомеопатију, стекавши тако, у Немачкој, и звање доктора хомеопатске медицине.

Владан Пантелић, заиста, несебично, сва ова знања, стечена и пробуђена, предаје ближњима, држећи предавања и школе по свим србским земљама, желећи да буде што више пробуђених и освешћених Срба.

Зато што верује у будућност, и у посланство, Белих Срба.
Свим бићем својим љуби Род и Родину!
Љуби језик србски, и писмо србско!
Једно његово духовно предавање насловљено је –
Исцељујуће дејство србице илити ћирилице!