Тирке, Новинари НИН-а и нова јуначка епска поезија: Почетак буне на Рингијер.

Ако хоћеш да контролишеш неку државу, рецимо ову нашу јадну банана државу, Србију, што и није тешко, јер је под погубном управом про-неолибералних окупатота петооктобараца већ 9 година, прво „инсталираш“ њих да воде државу, слепе послушнике „глобализма“, односно новог светског поретка, на штету највиталнијих интереса Србије, Српског народа и свих грађана.
Они после инсталирају своје послушнике, медиокритете у свим најбитнијим инститиуцијама, а медијска сфера је најбитнија, због контроле ума маса и јавног мњења, да им се „дизајнира“ свест и начин „размишљања“, а најидеалнија слика за свевидеће око контролора би била та, да се маса што више преко медија идиотизује, аморализује и заглупи, да морал нестане у политици и јавном животу, јер један „визионар“ рече:

„Ко хоће морал, нека иде у Цркву“

… и онда свакакве глупости, идиотизми, морбидизми, неморализми, безакоње, кич и шунд, постану „нормална ствар“, ту памети, моралу, знању, одговорности, законитости више нема места.

Моћна компанија Рингијер већ је власник дневних листова „Блиц“, „Ало“, „24 сата“ и недељника „НИН“ и тако шири своју медијску империју где је Србија само један део, јер купују они и около и наоколо.

Новинари НИН-а су дигли свој глас, написаше епску песму поводом приватизације свог недељника, и када се прочита та одлична песма, види се да је ту доста закукуљених и замумуљених ствари. Међутим… поента свега је закон, јер да би приватизација свега и свачега у Србији, ишла „жељеним токовима“, на разне криминалне и мутне начине, донесе се нејасан закон, где се намерно не предвиде све ситуације да би закон био експлицитно јасан, али се зато даје „дискреционо право“ разним агенцијама и „одговорним појединцима“ на положајима,  да у том случају самостално одлуче онако како желе, а то је најплоднији терен за мито и корупцију, и у том случају, где се у законе даје „дискреционо право“ неком телу кога влада оформи, кад закон није јасан и одређен, питајте сваког правника и адвоката, од ЗАКОНА нема ни „З“, али пефидни криминални владајући умови када тако пељеше, имају изговор да је „све по закону“, иронија зар, не… јер они знају да кад масама кажеш да је све ишло „по закону“, они већином помисле да је све то поштено, морално, и праведно, јер то је и смисао закона, барем су нас тако све учили, васпитавали.

Неки чланови редакције НИН-а тврдили су да предузећа са мање од 50 запослених, какво је и предузеће НИН, не могу бити приватизована на тендеру. Одговор на то, дао је стручњак за приватизацију др Данило Шуковић, иначе члан Савета за борбу против корупције који потврђује све ово што сам рекао:

„Агенцији за приватизацију тако су дата велика овлашћења која нису потребна. Ми смо у Савету за борбу против корупције критиковали та велика дискрециона права која има држава. Требало је, на почетку приватизације, рећи која предузећа ће се продати на тендеру, што би значило да сва остала иду на аукцију – каже Шуковић.“

Цитат преузет са: http://www.politika.rs/r

Све је јасно, а пре него што прочитате ову лепу и снажну епску поему, прочитајте један коментар читаоца НИНА-а, који сам говори за себе:

„Ако новинари НИН-а треба да буду под вођством уређивачке политике Блица онда они признају да су неспособни и неквалитетни. Видим да, ми читаоци НИНа препознајемо да се уводи у уређивачку концепцију антисрпска политика. Она насловна страна и наслов поводом трагичне смрти Француза Татона не говори о саучешћу него о осуђивању Срба и српства, јер насиље које је довело до те трагедије не произилази из националног него из већ навијечких начина понашања и то замењивање теза не приличи НИН-у, наравно ни једном средству информисања, али као да смо неке новине и ТВ станице прихватили као лажни извор обавештавања. Надам се да ова песма има закључак која обећава истинито информисање на које смо научили читајући НИН. И још један пример лошег (Блицовог) обавештавања рубрика Цитати у НИНу бр 3067 задањи број, наводе Драшковићеву изјаву дату на Б92 како су СПО и Брисел на истон путу, а не наводе изјаву дату у истој емисији да је Ђинђић сматрао Легију за пријатеља као и изјаву Хаџиантића да је Милошевић довео Ђинђића на врх ДС-а. Толико о очигледном утицају Блица на НИН.“

Тај коментар ћете пронаћи овде, са потписом „Истина је Бог“.

„НИН“
недеља, 11. октобар 2009.
(Правда, 09.10.2009)
Песма преузета са:
Нова Српска Политичка Мисао

Или грми, ил’ се земља тресе,

ил’ је НИН-у тираж порастао,

ил’ је Баћа пуно ослабио,

ил’ се Зора Бујкета одрекла?

Нити грми, нит’ се земља тресе,

нит’ је НИН-у тираж порастао,

нит’ је Баћа пуно ослабио,

нит’ се Зора Бујкета одрекла,

већ се савест раје пробудила.

Од муке је пропиштала раја,

што се шаљу анонимна писма,

што ће на њу тешка сумња пасти.

Сузе рони, па прилике гледи:

“Ала кардаш, чуднијех прилика,

оно јолдаш, по нас добро није.”

Па од јада сва раја ниновска,

начинила од стакла тепсију,

заграбише воде из Дунава,

наврх куле тепсију дигоше,

само Тирке може их видети.

У тепсију звезде поваташе,

да гледају ниновске прилике,

шта ће њима Рингијер чинити,

ко то пише анонимна писма.

Око ње се састали ниновци,

над тепсијом к’о над лејаутом.

Кад ниновци лица огледаше,

Сви ниновци очима видеше,

Сваки од њих бјеше на улици,

на улици, са радном књижицом.

Кад то виде сва раја ниновска,

потегоше пера и оловке,

те разбише од стакла тепсију,

бацише је са високог спрата,

са високог са седамнаестог.

Прва врисну Република Српска:

“Зар смо ово јадни дочекали?

Зар ће на нас кола да се сломе?

Једва смо се НИН-а дочепали,

толика смо пута прелазили,

од Лопара и од Санског моста,

од Сарај’ва и од Зрењанина,

како ко је знао и могао.

Слушали смо увек шта се каже,

по бурек смо кад намигну ишли,

никад свога гласа нисмо дигли,

а све зарад сталног запослења

из због славе у родноме селу.

Овдје ћемо, вала, останути,

док је сунца и док је мјесеца!

Београд смо једва доитили,

зар ће све то сада пропанути?”

Други врисну сви Београђани:

“Зар смо ово јадни дочекали?

Зар ће на нас кола да се сломе?

Једва смо се НИН-а дочепали,

НИН је од нас људе начинио,

од Бујкета још и понајмање.

Лењи смо и сиње кукавице,

никад од нас човек не би пост’о,

да се нисмо НИН-а ухватили.

Сад смо шатро важни новинари,

у кафани памет просипамо,

рођењем смо и статус купили,

или барем ми тако мислимо.

Ако Швабо озбиљно полуди,

па нас све на улицу избаци,

коме ћемо после да кукамо?

Је л’ ће Мацин Јова да нас брани?

Он безбели ни сам не зна где је.“

Октобар у коме смо изгубили све

Аутор: Валентна Шекарић

Пре тачно девет година, гледала сам на екрану како гори Савезна скупштина и мислима била уз све те људе који су желели бољи живот. Оне који су хтели једино да Милошевић што пре оде са власти. Службено спречена да будем тамо где се писала нова историја Србије, гледала сам Чачане како безглаво лете на кордон гутајући сузавце режимске полиције. И радовала се паду српске Бастиље. И баш као и милиони Срба у то време, веровала да је то коначни крај мрачног доба које се надвило над моју земљу. Данас, девет година касније, из далека гледам сателитску телевизију те исте земље и питам се : где смо то погрешили?!? Шта је то што смо требали, а нисмо учинили или што нисмо смели, а дозволили смо да се деси?!?

5. октобар 2000.година

Данас, тачно девет година након историјског самоубиства Србије, гледам оне који су нам тада “отварали очи” како говоре да су дата обећања нове „демократске“ власти била превелика. Кажу да смо ми, грађани, од њих много очекивали. А обећавали су све оно што је гладан и измучен народ желео да чује. И испунили су само оно што се лично тицало њих! Уместо реформи друштва у области здравства, просвете, екологије, пензионог система, правосуђа и економије, добили смо замајавање увијено у форму борбе против корупције, смањења администрације, хулигане на улицама наших градова и приче о Европској унији која нема алтернативу. Добили смо насиље као образац понашања у друштву. Добили смо фудбалску, привредну и железничку мафију у Београду, Шапцу и Новом Саду. Добили смо дужничке бомбе од којих гину невини људи. Добили смо свакодневна убиства на улицама наших градова. Добили смо крвнике и жртве.
Данас, девет година након несвесног самоубиства Србије, ужасавам се при помисли на то какви све продукти револуције шетају улицама наших градова! Серијски силоватељ који намерно својим жртвама преноси смртоносни вирус сиде. Помахнитали човек који секиром покушава да убије секретара месне заједнице. Обична жена која себи пуца у стомак, јер су мајка и сестра заборавиле да јој честитају рођендан. Полицајац који раднику поломи лобању због безазлене свађе око паркинга. Бомбашки напад на ружичасту телевизију. Остављени човек који своју бившу девојку хладнокрвно убија пред њеним малолетним сином. Лопове који искачу из зграде полиције. Пљачкаше поште који скутером беже од закона. Криминалне групе које отимају људе у сред бела дана и бахато узимају све што им се нађе под руку. Убиства деце која пролазе некажњено. И као епилог свега – жртву која препознаје свог крвника у аутобусу, шест година након почињеног злочина! Савршена лаж добро упакована у срце револуције! А реформе?!? Остале су да лутају у диму петооктобарске револуције, заборављене од оних који су се грчевито борили за боље сутра тадашње Србије. Оне коју ја више не препознајем!
И морам себе да упитам јесам ли заиста превише очекивала од „демократских“ вођа? Или сам, једноставно, премало добила од датих обећања? Данас, када кажем да је смисао демократије борба за људска права сваког појединца у друштву и да онај ко покуша да угрози то људско право другоме мора бити најстроже кажњен, увек се нађе неко паметнији да ми одговори оном популарном – то је говор мржње?!? Када кажем да мора постојати строг закон у Србији који ће штитити сваког појединца без обзира на позицију у друштву, боју коже или економски статус, пријатељи које сам некада знала гледају ме бледо и са подсмехом кажу – Србија је ово!? О чему уопште сви они говоре ?!? Ако се ја не осећам безбедно у својој улици, у истој оној у којој сам одрасла сањајући девојачке снове под отвореним небом мог града, може ли тај осећај бити оправдање за сва неиспуњена обећања? Може ли тај страх оправдати револуцију од које се, како кажу, очекивало превише? Може ли „Србија је ово“ улити у мени неопходно самопоуздање како бих себе погледала у огледало и рекла : „То је земља за коју си се борила пре девет година?“ И на крају свега, може ли се уопште рећи да су дата обећања била превелика?!? Уколико је лична сигурност у друштву обећање које се није могло очекивати након револуције, због чега смо онда палили Скупштину, гледали Чачане како безглаво лете на кордон режимске полиције и радовали се паду српске Бастиље? За шта се боре новопечени демократе ако немамо закон који је способан да заштити немоћног човека када се нађе лицем у лице са једном болесном и морално изопаченом особом? Каква је то демократија која не гарантује сигурност сваком појединцу у демократски уређеном систему? Уколико силоватељ без идентитета својим жртвама преноси сиду, помахнитали човек секиром покуша да убије службеника, полицајац раднику поломи лобању, човек хладнокрвно убија своју бившу девојку пред малолетним дететом, а убиства деце пролазе некажњено из ко зна којих разлога, то онда није она Србија за коју смо се сви ми борили. И нико нема морално право да ми каже да су дата обећања нове „демократске“ власти била превелика и да смо од њих много очекивали!
Пре тачно девет година гледала сам како гори Савезна скупштина и мислима била уз све те људе који су желели бољи живот. Оне који су хтели једино да Милошевић што пре нестане из наше свакодневнице. Оправдано спречена да будем тамо где се писала нова историја Србије, гледала сам Чачане како безглаво лете на кордон режимске полиције. И радовала се паду српске Бастиље. Данас, девет година касније, из далека гледам сателитску телевизију те исте земље и коначно знам одговор. Пети октобар није била револуција која је скинула мрак са наших очију. И док су се сви радовали коначном крају мрачног доба које се надвило над све нас, несвесно смо себе гурнули дубље у понор из кога се излаз више не види. У њој смо изгубили све, а добили – ништа.

(Пост објављен на матичном блогу „Приче из недођије“)

Ислам осваја стари континент!?!

На популарном сајту YоuТube-у недавно је постављен видео-клип са подацима који говоре о томе да ће ислам ускоро постати религија са највећим бројем верника у ЕУ! Такође, у овом шокантном видео клипу се каже и то да ће до 2025.године трећина европске деце бити муслимани.

Овај видео-клип, који је до сада погледало рекордних 10,219,138 људи, предвиђа да ће ислам у водећим земљама ЕУ ускоро постати религија са највећим бројем верника.
На снимку који траје око осам минута износи се податак да је у протекле две деценије број становника у Европи драстично порастао захваљујући миграцији муслимана. Уколико се овај тренд настави, за неколико деценија већина житеља Старог континента ће се клањати Алаху. Свет у коме ми живимо неће бити свет у коме ће живети наша деца.
- Алах ће подарити победу исламу у Европи без мачева, пушака и освајања. Нису нам потребни терористи, ни бомбаши самоубице. Више од 50 милиона муслимана ће претворити Европу у муслимански континент за само неколико деценија. – својевремено је изјавио председник Либије Муамер ел Гадафи, предвиђајући да ће муслимани владати Европом.
Овај видео-клип представља такође и демографске податке за највеће европске земље попут Немачке, Француске и Велике Британије.
Према подацима у видео-клипу, земља која ће најбрже постати већинска муслиманска држава је Холандија. У овом тренутку 50% новорођенчади у Холандији је муслиманског порекла! То значи да ће за само 15 година они чинити половину укупног броја становника Холандије.
За Француску се каже да је 30% становништва млађег од 20 година – муслиманско. Овај податак се образложе подацима да просечна француска породица има 1,8 деце, док је за породицу муслимана наведен невероватан податак да у просеку броји 8,1 дете! Фертилитет муслимана је 4,5 пута већи од француза из чега се изводи закључак да ће Француска постати исламска република за само 39 година!
Муслиманска популација у Великој Британији, у протеклих 30 година, повећала се са 82.000 на чак 2,5 милиона. Немачка ће за 50 година постати већински муслиманска земља, а за Русију се предвиђа да ће 40% њене војске у наредних неколико година чинити муслимани!
Исти видео клип са хрватским преводом може се погледати овде :

Са друге стране, светски демографи тврде да процене у овом видео-клипу нису поткрепљене чињеницама. Како је писано у британском ББц-ју, водећи стручњаци из области демографије кажу да се у клипу не наводе извори објављених података. По њима, не постоје ваљани подаци о природном прираштају у Француској. У тој земљи се не води евиденција о вероисповести новорођенчади због чега је немогуће утврдити колико се муслиманске деце рађа у Француској.
Британски ББЦ каже и то да је потребно да Холанђанке које су муслиманске вероисповести рађају 14 пута више од жена других вера да би се оствариле прогнозе да ће Холандија пре свих постати већински муслиманска земља. Према званичним статистикама, удео муслимана у укупној популацији Холандије је само 5%. Такође, тачни подаци за Велику Британију ће бити изнети у јавност тек након пописа становништва 2011. године.
Британски „Дејли телеграф“ недавно је објавио податак да ће, до половине овог века, око 20% становништва у земљама Европске Уније бити муслимани. Растући број досељеника из муслиманских земаља, у комбинацији са ниским наталитетом староседелачког европског становништва, основни је разлог што се у наредне четири деценије очекује нагло увећање броја муслимана у земљама Европске Уније – тврде статистичари.
Било како било, изнесени подаци су застрашујући. Нисам расиста нити националиста, али се искрено надам да је демант стручњака тачан, јер забрињавајуће делује чињеница да свет у коме ми живимо неће бити свет у коме ће живети наша деца и њихово потомство.

Пост је објављен и на матичном блогу „Приче из недођије“

Mи нисмо оно што мислимо да јесмо

Аутор:Валентина Шекарић

Финална трка за седам нових светских чуда коначно је завршена. На нашу штету као и много пута раније. Еуфорија која ме је држала до недавно, нестала је као кула од карата оног тренутка када сам схватила да је Ђавоља варош много мање светско чудо од нас самих. Србија је пропустила још једну шансу да постане део света, оног коме годинама тежи. Иако овај природни споменик чине земљане фигуре и два извора јако киселе воде богате природним минералима, нико није успео довољно да анимира наше људе да дају бар један глас путем интернета како би ова два ретка феномена добила место које им припада у финалу избора нових светских чуда. Ово српско чудо ушло је у ужи избор само захваљујући групи ентузијаста који су једва натерали Туристичку организацију Србије да учини нешто корисно за нас. Кажу да су исти ти људи касније сатима чекали на Тргу Републике оне који воде нашу нашу земљу да јавно дају свој глас и тако анимирају грађане да учине исто. Узалуд. Обећање је лудом радовање. Србија није стала иза овог пројекта.

Након првог светског рата проф.др Арчибал Рудолф Рајс, у својој књизи о Србима, написао је да су нам политичари најгори бренд. Како је било онда, тако је остало и данас. И даље грцамо у блату мучећи се да патентирамо јединствену понуду којом би свету указали на нас. Румуни годинама привлаче странце нудећи им незаборавне туре по локацијама на којима је боравио чувени гроф Дракула. У Канади, деца у основној школи уче о њему и знају где се налази Румунија. Недавно сам морала својој ћерки да објашњавам како се наша земља граничи управо са том постојбином најславнијег вампира! Последњих година Црна Гора успешно рекламира своје плаже на највећој европској телевизији. Лепоте Ловћена, Проклетија и јадранске плаже сваког дана маме туристе са ТВ екрана позивајући их на незаборавно “Монтенегро” летовање. И сваки пут кад крену слике Цетиња, мени душа затрепери. И увек се питам само једно – шта је српски бренд, онај по коме би цео свет знао да нас има? Егзит, Гуча, сплавови, ноћни провод или…? А онда се сетим још једне прокоцкане шансе и чувеног рекламног спота на ЦНН-у у који су многи прогласили највећим маркетиншким промашајем. А како и не би био када се у њему приказује Румунски део Дунава, а рекламира се – Србија ?!? Пола милиона евра, колико кажу да је коштала та реклама, бачено је бесповратно у воду, а туризам који су многи истицали као нашу велику шансу – одпловио је Дунавом на ону другу страну.
Некада смо имали једну од најбољих школа кошарке која је дуги низ година била позната и призната у свету. Моја генерација одрастала је уз Паспаља, Даниловића, Дивца, Ђорђевића и златне момке југословенске кошарке. Оне који су умели да маестрално надиграју на паркету и најјачи “Дреам теам”. Данас је наша кошарка само одличан бизнис за пуњење нечијих џепова, јер је остала у затвореним и уским круговима. И нико се још није запитао каква би судбина српске кошарке била да су у Србији направљени кошаркашки кампови које би водили они који имају знање, а не добру везу или да је школа кошарке постала део српске туристичке понуде?!

Владе Дивац је живи бренд Србије по коме нас знају широм планете. Идеалан амбасадор који би одлично могао да промовише Србију у Америци. Међутим, ми и даље верујемо да смо велика земља и да нам величина попут Дивца није потребна! Новац који је, за разлику од многих других, стекао својим талентом, знањем и упорним радом, ми смо одбацил и онемогућили му било какво улагање у српску привреду.
Драган Стојковић Пикси изгледа више вреди јапанцима него нама. И уместо да смо умели да искористимо његову мега-славу како би рекламирали Србију у свету, ми смо великог Пиксија вратили у земљу да обавља послове спортског ћате. Успели смо чак и да изрежирамо причу како је он који нема, украо паре од нас који имамо!
Многи други спортисти који су годинама доносили у Србији медаље на својим грудима и поносно певали српску химну пред целим светом, од нас су добили једино националну пензију. Све те златне медаље нису нас натерале ни да помислимо да бар нешто уложимо у талентоване спортисте. Врхунског српског пливача Милорада Чавића натерали смо да оде у иностранство како би нашао услове за тренинг. Новак Ђоковић прославио је српски тенис у свету. Али,чак ни он није кренуо у освајање тениског врха из Србије !
Плави делфини су некада, својом брилијантном игром у базену, пунили наша срца срећом и поносом на то ко смо. Данас, сав тај ентузијазам у игри за репрезентацију – нестао је нетрагом. Златни момци српске одбојке недавно нису успели чак ни халу да напуне у којој су играли Светску лигу и убедљиво добили Американце. Брилијантна игра пала је у воду пред празном халом спортова. Гледајући овај меч, дошла сам до поражавајућег закључка да више има навијача на било којој хокеј утакмици неког канадског колеџа. Тужна слика нашег спорта.

Шездесетих година 20. века, Србија је била један од најмоћнијих извозника препеченице. Шљивовица је тада могла да се купи чак и у Аустралији, Канади и САД-у. Стара имиграција ми је недавно причала како се у то време српска ракија овде пила уместо воде. Данас, своју шљивовицу патентирали су Чеси и Немци, а од наше – нема ни трага. Нико је се више и не сећа. „Манастирку“, „Пелинковац“ и „Вранац“ регистровали су Немци, а „Карађорђе“ се продаје као ракија која је произведена у Француској?!?
Сарма је одувек била српски традиционални специјалитет. Нема весеља, прославе или испраћаја у војску, а да сарме нема на столу. Нема српкиње која не зна да замота сарму тако да се са њом могу и деца играти,а да се не распадне. Међутим, данас се наша сарма налази на менију ресторана у Квебеку као „цигарета у купусу“. И када упитате кувара одакле долази овај популарни специјалитет, он ће Вам задовољно рећи – из његове земље Румуније?!?
Словенци су нас такође предухитрили и узели нам оно што је одувек било наше. Као свој производ заштитили су – ајвар. Исти онај који је годинама пунио наше куће као традиционални српски специјалитет припремљен за зиму.
Недавно сам на неком порталу читала дискусију о српском језику и ћириличном писму који лагано изумиру. А онда је јуче у неким дневним новинама изашао чланак о томе како је 80% наших основаца – неписмено! Најновија истраживања показалу су да су писмени радови основаца у Србији нечитки и препуни страних речи! Кажу да сваки трећи ученик греши у коришћењу великог слова, једна петина ђака своје реченице украшава симболима, а исто толико основаца греши у писању састављених и растављених речи. Данас сам тражила информације о Гучи, највећем музичком фестивалу трубе у свету и случајно пронашла рекламу за филм “Гуча”. Шокирала сам се кад сам схватила да је цео филм синхронизован на – немачком! И поред чињенице да нам језик изумире и да основци не знају ни да се потпишу како треба, ми нисмо ништа учинили како би смо заштитили свој матерњи језик. Немци годинама штите свој језик синхронизујући све филмове који нису на немачком језику. Чак су и индијанци и чувени Винету “проговорили” на немачком, а Србија и даље негира право стање ствари. Емир Кустурица који је прославио нашу кинематографију, некоме је засметао својим повратком на Мокрој Гори. И уместо да станемо уз њега и бранимо своје право на језик и културу, ми пишемо петиције и смишљамо афере док наша труба свира на – немачком.

Времена се мењају, свако брани своје, а ми још увек грцамо у блату сањајући о “великом српском бренду”. Форсирамо ноћни живот Београда, сплавове, кич и шунд са ружичасте телевизије не схватајући да ми нисмо оно што мислимо да јесмо, него смо оно што други мисле о нама. Онакви смо каквима нас свет прихвата. И не треба да чуди што је свако од њих присвојио нешто наше, јер ми сами никада то “нешто” нисмо умели да сачувамо од других. Од туризма, преко спорта и кинематографије, па све до традиционалног српског кулинарства, низали смо поразе дозвољавајући другима да годинама бахато отимају од нас. И оно што смо имали, отерали смо од себе без имало свести о његовој вредности. Други су, изгледа, боље схватали од нас. Тако је и Ђавоља варош недавно постала још једна у низу пропуштених шанси и ко зна који по реду пример наше неажурности да коначно комунизам, бахатост, корупција, дрога и рат не буду једине асоцијације на нашу земљу.

Овај пост је објављен и на матичном блогу “Приче из недођије”

Meka okupacija i konzervativni ustanak

Autor:Valentina šekarić

Iskreno, nemam običaj da prenosim komentare sa stranačkih sajtova, ali za tekst Igora Ivanovića se mora učiniti izuzetak jer je slika, prilika i objašnjenje današnjeg vremena.

“Konzervativna ideologija i njen vrednosni sistem su brutalno gušeni u komunističko vreme. Obnovom moralnih temelja na kojima ona počiva, kao što su vera, porodica, čast i red, i vraćanjem svih identitetskih vrednosti u žižu, stvaraju se uslovi za ponovno napredovanje suštinske slobode u Srbiji. Ovaj proces, koji bismo mogli nazvati nekom vrstom konzervativnog ustanka, vratio bi ideji slobodne države nužno poštovanje i nesebično je tretirao kao zajednicu onih koji su je gradili, nas koji u njoj živimo i naše dece kojima je ostavljamo.

Iako je srpski narod ušao u novi milenijum oslobođen od Miloševićevog režima, paradoksalno je da je došlo do nazadovanja ideje slobode. Petooktobarsko sunce je zasijalo varljivim sjajem: umesto prethodne sive i jasno vidljive neslobode, stigao je simulakrum. Doušnički globalizam i agresivna marketinška forma koja je potisnula suštinu, odlike su nove i naizgled slobodnije, ali u osnovi podmuklije istorije u koju se vratio srpski narod. Zato on danas, posle vekova borbe za slobodu živi pod okupacijom za koju bi najprikladniji termin bio “meka okupacija”. Prvo, zato što se direktno naslanja na “meki komunizam” iz “zlatnih osamdesetih”, vreme u kome je velika većina današnjih srednjogodišnjaka živela bezbrižni tinejdžerski život. I drugo, zato što je naslov strateške knjige Yozefa Najsa upravo “Meka moć”, posle čega je široko lansiran termin kao interesni obrazac za kombinovanje primene gole sile ili legalizma, preko koga SAD šire političko-kulturni uticaj na svoje zvanične i nezvanične protektorate.

Tako, recimo, srpski narod u Republici Srpskoj glasa na “slobodnim” izborima, ali visoki predstavnik međunarodne zajednice ima pravo da unilateralno poništi bilo koji izbor ili da suspenduje skoro svaku odluku legalne vlasti. Wegova moć je u skladu sa istorijskim okolnostima veća od moći feudalnih vladara. U Crnoj Gori protektorat nije formalizovan kao u Bosni, ali je očigledno da su velike zapadne sile na Mila Đukanovića prenele još veća ovlašćenja. Tolerišu mu šverc i kriminal da bi ispunio njihove geostrateške ciljeve. Tako su uz zapadnu podršku Srbi u Crnoj Gori poništeni kao konstitutivni narod. Nemaju čak ni osnovna manjinska prava kao što su jezik, pismo i obrazovanje i potpuno su marginalizovani. O Hrvatskoj da ne govorimo; tamo im se ne vraća čak ni oteta imovina. Ipak je položaj Srba u Srbiji najsimptomatičniji, gde i pored sopstvene države i formalne slobode, žive u kompilaciji između klasične vojne okupacije (Srbi na Kosmetu) i moderne, “meke okupacije” pod kojom živi sve preostalo stanovništvo u zemlji.

Na unutrašnjem, psihološkom planu, ona se ogleda u inferiornom odnosu prema svemu što dolazi sa Zapada, što za posledicu ima da je Evropska unija postala novi apsolut. Sve je podložno sumnji sem nužnosti što bržeg ulaska u ovu evropsku familiju. Generacije klinaca koje su se u mekom komunizmu klele Brozu da nikada neće skrenuti sa njegovoga puta, danas su u srednjim godinama pronašle novi, zavetni put koji vodi do žutih evropskih zvezdica. Umesto da se na Zapad gleda antropološki i da se istraživanjem istorijske vertikale prihvata njegov vrednosni sistem, stvorena je infantilna klima u kojoj uspevaju površne političke predstave o Zapadu kao o carstvu dobrih namera ili tržišne predstave kao o velikom šljaštećem megamarketu. Ovakvo nekritičko i besadržajno poimanje Zapada prirodno je od Kamerona Mantera napravilo medijsku zvezdu. Umesto da se proglasi nepoželjnom osobom (što bi uradila svaka evropska država), on otvara festivale i daje savete o idejnim arhitektonskim rešenjima! Još samo da ga u rezidenciji posećuju pioniri sa žutim maramama!
Na spoljašnjem, javnom planu, “meka okupacija” se ogleda u medijskoj atmosferi u kojoj se perfidno guraju na marginu sve identitetske teme, a forsiraju banalni pojedinci koji nameću banalne rasprave da bi se oblikovale banalne vrednosti. U isto vreme, takvi sadržaji, za koje je najočigledniji primer “Veliki brat”, dobijaju epitet “urbani” da bi se tako unapred zaštitili od opasnosti da budu proglašeni kičom. Ozbiljni i misleći ljudi se ne cenzurišu brutalno kao u komunističkom dobu, oni su prirodno upućeni na samoizolaciju u carstvu banalnosti. Da bi se održavao simulakrum slobode, u medijima se brižno neguju kozmetički proizvodi od kojih je najbolji “Utisak nedelje”, jer gost koji zastupa tradicionalnost (i koji je uvek u manjini!) bar ima neokrnjeni monolog od pet minuta. Na drugim nacionalnim frekvencijama ni to: čim krene sa ozbiljnim argumentima, biva prekinut uz čuveno “vratićemo se na to kasnije”. Kasnije je- nikad.

“Meka okupacija” je porodila prvu generaciju Srba u istoriji koja će se zalagati za manje suvereniteta, manje države i manje identiteta: dakle, manje slobode. Rođeni u “mekom titoizmu” i već odgajani u duhu poništavanja sopstvenog identiteta zarad utapanja u novi i veštački, samo će konvertovati boju na petokraki sa crvene na žutu. U oba slučaja korumpirani od strane sistema obećanjima o boljem životu i bledim, delimičnim ispunjenjima tog života, ova generacija evropazdarana će lako žrtvovati sopstvo. Zato je dugoročno “meki titoizam” štetniji od drugih totalitarnih režima: kod njih su nakon decenija tamničenja tela sačuvani slobodni ljudi, dok je Brozov hedonizam gajio slobodno telo, ali je zagadio duh. A čovek je istinski slobodan samo dok mu ne slome duh.
Zato je Brozov režim najbrutalnije udario na seljake, zanatlije, trgovce i fabrikante, na sve nezavisne ljude koji su imali porodične firme. To isto, samo na mnogo suptilniji i podmukliji način uz političku podršku u našim uslovima čini neoglobalizam, gušeći sve male firme zarad interesa velikih korporacija. Tako se uz vatrenu podršku medija i masivnu marketinšku silu polako gase potencijalna područja otpora neobuzdanom, mesožderskom liberalizmu. Jer su upravo ti nezavisni, žilavi ljudi koji mogu vratiti ugled zemlji i proizvodnji, najveći prirodni protivnici mekoj okupaciji. I zato takvu klimu koja vlada našim javnim životom i sistem koji je podržava, najpreciznije možemo definisati kao neotitoizam.
Konzervativna ideologija i njen vrednosni sistem su brutalno gušeni u komunističko vreme. Obnovom moralnih temelja na kojima ona počiva, kao što su vera, porodica, čast i red, i vraćanjem svih identitetskih vrednosti u žižu, stvaraju se uslovi za ponovno napredovanje suštinske slobode u Srbiji.

Ovaj proces, koji bismo mogli nazvati nekom vrstom konzervativnog ustanka, vratio bi i ideji slobodne države nužno poštovanje i nesebično je tretirao kao zajednicu onih koji su je gradili, nas koji u njoj živimo i naše dece kojima je ostavljamo. Samo izvorne konzervativne vrednosti mogu biti brana banalnom neotitoizmu i mekoj okupaciji.”

Sveta nauka

Autor : against illusions

Domoradačko stanovništvo Severne i Južne Amerike, Australije, Afrike i mnogih manjih teritorijalnih prostranstava u dodiru sa evropskom »civilizacijom« imalo je dva izbora:

1. da se pokori;

2. da bude istrebljeno.

U velikoj većini, ljudi su istrebljivani. Dovoljna je informacija da je slobodan odstrel Aboridžina u Australiji bio dozvoljen čak do početka 20. veka. Verovatno bi bio i danas, da sresti Aboridžina na njegovoj zemlji nije postala senzacija prvog reda. O sudbini severnoameričkih Indijanaca izlišno je govoriti. Zapravo, slobodno možemo postaviti pitanje: ko su uopšte ti ljudi, gde su oni? Nema ih.

Kako je jedna civilizacija uopšte mogla da postupa na takav način? Hajdemo najpre da se osvrnemo na neke antropološke ideje koje su se javile još pre zasnivanja ove nauke, a paralelno sa javljanjem tih »ideja« trajalo je istrebljavanje domorodačkog stanovništva na svim područijima gde se to moglo. Da li slučajno?

Za početak ovog teksta, iskoristićemo delo »Drugi i mi« Cvetana Todorova, poglavlje »Rasa i rasijalizam«. Razlikujmo rasizam i rasijalizam. Rasizam podrazumeva ponašanje, dok je razijalizam doktrina, koja ne mora podrazumevati nikakvo ponašanje, već samo mišljenje. Rasista bi, dakle, bio čovek koji mrzi pripadnike druge rase i shodno tome preduzima postupke protiv njih, dok bi rasijalista bio čovek koji podržava ideju o različitosti rasa. Šta podrazumeva ta rasijalistička ideja. Da bismo prepoznali klasični rasijalizam, on mora da zadovolji pet postavki. To su:

1. Postojanje rasa – ljudske grupe poseduju zajedničke fizičke odlike.
2. Kontinuitet između fizičkog i moralnog – rasijalista pretpostavlja da fizičke razlike odražavaju moralne. Iliti, crnac može biti jedino moralno iskvareno biće iz prostog razloga što je crn.
3. Kolektivizam – podrazumeva da ponašanje pojedinca zavisi od toga kojoj grupi (narodu, rasi) pripada. Dakle, šta god ste saznali o sebi, ili o nekoj drugoj osobi – zaboravite. Grupa uslovljava pojedinca i pojedinac nema ničeg svog.
4. Hijerarhija – postojanje hijerarhije među rasama, gde je, očekivano, rasa kojoj pripada čovek koji podržava ideju rasijalizma najbolja, najpametnija, najlepša… Ostale rase su niže od njegove.
5. Politika zasnovana na rasijalizmu – kada okupimo prethodne četiri postavke, iz njih sledi peta, koja nalaže da se politika rukovodi prema »zdravom« razumu (»naučnom saznanju«), prema čijim sudovima će ostale »inferiorne« rase biti porobljene.

U suštini, rasijalizam je nastao i postojao jedino u Evropi, tako da je cela priča o »opravdanom« nipodaštavanju i porobljavanju drugih rasa od strane belaca.

Žorž Bifon (18. vek) je bio jedan od najznačajnijih rasijalista, faktički, začetnik rasijalizma. Bifon je bio poznat kao prirodnjak (biolog); uživao je veliki ugled kod intelektualne elite u tadašnjoj Evropi. U svom delu »Prirodna istorija«, Bifon se pozabavio rasama. Naime, Bifon je uveren da su sve nebele rase – niže rase. Snažan uticaj Bifonovog dela ogleda se u tome što je njegovo delo imalo NAUČNI karakter. O kakvoj nauci je ovde reč?

Bifon najpre tvrdi da je ljudski rod jedinstven. Postoje razlike među ljudima, ali kako je moguće da se različite rase ukrštaju, onda nužno sledi zaključak da rase pripadaju jednoj vrsti. Dakle, svi ljudi potiču iz jednog roda. Druga zajednička stvar svih ljudi je radikalna razlika u odnosu na sva ostala živa bića, koja se ogleda u superiornijem razumu. Tada ovaj autor obrće priču i počinje da priča protiv onoga od čega je pošao. Tako, sledeće što Bifon tvrdi jeste da odsutvo razuma i govora i odsustvo hijerarhije je jedna distiktivna odlika životinjskog sveta. Što, zapravo, znači da ako postoje društva koja ne poseduju hijerarhiju, ta društva ne čine ljudi već životinje. Ako ljudi nisu sposobni da uoče hijerarhiju, odnosno da shvate da nisu svi jednaki, onda su oni asocijalni. »Svaki narod kod kojeg nema ni reda, ni zakona, ni vladara, niti društva u uobičajenom smislu, više je skupina varvarskih i nezavisnih ljudi, koji se potčinjavaju samo svojim pojedinačnim strastima, nego što je ta skupina narod« (Bifon, Prirodna istorija). Termin »varvarski« isto je što i »nezavisni«, tj. asocijalni. Slobodni ljudi su divljaci, a ne bi bili divljaci samo ako su spremni da sebe ograniče pravilima, zakonima i da im se potčine. Naravno, uz gospodara. Dakle, ako nemate gospodara vi niste čovek. Šta li je onda gospodar?

»Pošto u tom delu američkog kontinetna nije zatečen nijedan civilizovan narod, mogli bismo pretpostaviti da je brojnost ljudi tu bila isuviše mala i da su te krajeve naselili pre isuviše kratkog vremena da bi mogli osetiti potrebu, a još manje vrednosti udruživanja u zajednicu.« Slaba naseljenost je karakteristika nedovoljne razvijenosti. Pritom je slaba naseljenost za Bifona očigledan dokaz da tu ne postoji civilizacija, od toga se i polazi. Čvrsti argumenti protiv indijanaca, nema šta! A pogledajte sledeće argumente za razlikovanje nižih i viših rasa:

»Persijanci, Turci i Mavari su postigli izvestan stepen prosvećenosti, ali Arabljani (…) žive kao Tatari, bez ikakvog poretka, neprosvećeno, skoro van zajednica. (…) Njihove kuće su niske i primitivno građene; zemlja im je loše obrađena. (…) Čak im je i jezik toliko uprošćen da skoro svi govore isto. Pošto poseduju veoma mali broj ideja i broj izraza im je oskudan. (…) Svi su podjednako prosti, sujeverni i zatucani.«

Opis naroda severnog Japana:

»Oni žive kao divljaci i hrane se kitovim mesom i ribljim uljem« (zamislite te prostake, jedu riblje ulje i kitovo meso, neshvatajući da krem čovečanstva treba da jede druge vrste mesa).

»Žene za svoje ukrašavanje nisu izmislile nikakvo drugo sredstvo do da obrve i usne boje u plavo« (a po čemu je superiornije bojenje obrva u crno, a usana u crveno?).

»Muškarcima je jedino zadovoljstvo da idu lov na vukove, medvede i jelene i da love kitove« (dok je lov na fazana i jerebice uzvišeniji?). Što se tiče Azijata »oni imaju male svinjske oči« (i zbog toga su inferiorniji, glupi, nerazvijeni…).

A obratite pažnju kako Bifon jednim zarezom sugeriše da prihvatimo njegove vrednosne sudove: »Ti narodi su veoma crni, divlji i surovi«. Evo jednog sugirisanja pomoću »takođe«: »Razlikujemo ih od drugih po boji koja je mnogo crnja, a takođe i po tome što su gluplji i primitivniji«, ili »ljudi su tu takođe veoma lepi i prirodno produhovljeni« (ako nam se ljudi učine veoma lepima, onda su oni i prirodno produhovljeni?).

I tako dalje…

Zašto je ovo za nas važno? Bifon je bio naučnik, prirodnjak na dobrom glasu. Ovaj čovek je iskoristio svoj autoritet prorodnjaka da ubedi ljude kako je ropstvo sasvim osnovana stvar! Mnogi su kasnije prihvatili ovu doktrinu, i dalje je razrađivali. Volter je prokomentarisao sledeće: »Nije neverovatno da su u žarkim krajevima majmuni potčinili devojke«. Mislim da je ovo sramota i pomisliti, akamoli izgovoriti. Volter je toliko mrzeo nebele rase da je čak prihvatio ideju o poligenezi ljudskog roda, tj. da je čovečanstvo nastalo na nekoliko različitih mesta zemaljske kugle. Ubeđenost evropljana da su superiorniji od ostatka sveta čvrsto je bila uvrežena u »nauci« do pred kraj 19. veka. Kasnije nije više bilo ni potrebe, jer je cela svetska populacija, osim Japanaca, Arabljana, Kineza i još nekih indoevropskih naroda, porobljena ili istrebljena.

Zbog svojih interesa, vladari su se pred javnim mnjenjem pravdali tobožnjom naukom kako bi legalizovali porobljavanje ili istrebljenje, pre svih, crnaca, amerikanaca i australijanaca. Nauka (ali i Crkva sa svojim »misionarima« (čitaj špijunima, agentima)) je davala alibi za taj robovlasničko-imerijalistički poduhvat. Da li zaista mislite da je danas nauka većinom u drugačijoj funkciji? Humanizam i humanost nikada nisu ni postojali, to je zabluda, priča za malu decu. Ljudima je obećavano da će napretkom nauke i »progresom« uskoro čitavo čovečanstvo uživati u izobilju. Danas je očigledno da je to bila laž. I sutra će biti. Rasijalizam ne samo što je bio poguban za nebele rase, već je u 20. veku bio iskorišćen za prolivnje velike količine krvi (II Svetski rat). Postoji li mogućnost da je rasijalizam svesno »ubačen« i »održavan« obzirom da je neko od njega imao velike materijalne koristi?

Govoreći o nauci, moramo primetiti da je naučna tvrdnja tako koncipirana da se u nju uopšte ne može sumnjati, kao konačna istina. Iako smo mnogo puta bili svedoci da nauka »zakazuje«, mi i dalje slepo verujemo naučnim tvrdnjama. Ključna reč je »verujemo«. Isto tako smo verovali da se Krstaški ratovi vode u ime Boga. Nije li manipulacija masama instrumentima Crkvinog hiršćanstva jednostavno zamenjena naukom? Crkva je propagirala dogmu, danas to čini nauka. Ne vidim bitniju razliku. Crkvi su bile dovoljne crkvene škole i sveštenici (kao njeni reprezentativni pretstavnici) u svakom mestu, dok su nauci potrebni mediji i sistemi obrazovanja. Suština manipulacije masama je ostala ista, samo se koriste drugačiji instrumenti. Mada, primetno je, da su profit i efikasnost korz manipulisanje naukom daleko veći i sigurniji. Crkva je, za svoj alibi, propagirala nekakav sistem vrednosti, jer je pretpostavljala Hrista i Boga, kao moralne uzore. Nauka je i poslednji bedem odbrane čovekove od samoga sebe (moral) – izbrisala.

Nikola Tesla je govorio da je nauka opasna stvar ukoliko nije vođena verom u Boga. Pretpostavimo da je vera u Boga za Teslu bila puko postojanje kvalitetnog sistema vrednosti. Ovaj Teslin poziv ima težinu, ako ni zbog čega drugog, samo zato što ga je on izgovorio. Danas nije potrebno ovo analizirati, jer je nauka omogućila sledeće stvari: atomsku bombu i brojna druga oružija, izuzetno destruktivna, koja omogućuju ubijanje velikog broja ljudi odjednom; manipulaciju putem masmedija kojoj se ne vidi više ni početak ni kraj; farmaceutsku industriju (zajedno sa tzv. »zvaničnom medicinom«) koja ne leči, već ima zadatak da stvori što veći profit kroz tretiranje bolesti (skupe terapije koje ne mogu da izleče, već da odlože dejstvo bolesti), ne kroz lečenje jer onda neće imati kome da prodaje svoja sranja; brojne materije i zračenja koja direktno narušavaju zdravlje ljudi, a o kojima se ćuti; zagađenost planete; i još mnogo, mnogo drugih stvari zbog kojih zaključujem, verujem opravdano, da je nauka čovečanstvu nanela više štete nego koristi. A zamislite: ljudi u nauku uopšte ne sumnjaju!

Ipak, nauka bez medija ne bi imala ovoliku moć koju danas ima. Treba još reći da nauka nije kriva sama po sebi što je zloupotrebljena, ali u većini slučajeva, ona se finansira iz nečijeg džepa, dakle, neko ulaže u njen razvoj. Onaj koji ulaže očekuje i profit. Uopšte me je strah da pomislim koji je krajnji cilj projekta na francusko-švajcarskoj granici u vezi sa izgradnjom onog džinovskog akceleratora atoma. Nadam se da je cilj krajnje trivijalan: da se organizuje odliv velikih sredstava za naučna istraživanja u nešto što samo po sebi neće doneti nikakvu konkretnu korist. Nadam se da je tako.

Nauka i njena znanja su danas do krajnosti zloupotrebljena i toga moramo biti svesni svakog momenta, naročito kada saznajemo nove »naučne tvrdnje«, ili se o starima »mnogo priča« ovih dana.

Radio vesti iz 2012 godine

РАДИО ВЕСТИ ИЗ 2012. ГОДИНЕ
Autor : against illusions
Година 2012.

Улица Водених Хероја. У јутарњој тишини чује се само радио станица «Река».

• Поштовани слушаоци, ево најновијих јутарњих вести, оних вести које ћете слушати читав дан!
• Синоћ су Америка и Уједињена Европа раскринкале НАТО савез због, како се наводи у извештају «Serbia Press Space» неспоразума око 3000m кубна чистог ваздухa. Дипломатија није проншла пут до решења сукоба, тако да се очекује нови велики рат због низа неспоразума око чистог ваздуха. Подсетимо се прошлонедељног неспоразума због око 2500m кубна чистог ваздуха.
• Премијер Владе упозорио је грађане да ће се увести забрана коришћења аутомобила и других мотора са унутрашњим сагоревањем у читавој земљи. Према речима Премијера «Полиција ће од Авале до Гардоша обављати свој посао максимално професионално и само ће она смети да користи моторе који загађују ваздух».
• У државном водоводу обавештавају да и данас неће бити чисте воде, и поручују да се прошетате до оближње продавнице и купите инстант воду у кесицама за пиће, а за туширање ће воде бити за око два месеца.
• Ноћас је из сефа Народне Банке опљачкана чиста вода у вредности једне цистерне. Пљачка је изведена максимално професионално јер су лопови цревима преносили воду до оближње зграде у чијим је просторијама била смештена цистерна. Истрага је у току.
• РЕКЛАМЕ: ДАЛЕКО ИЗ ЈАПАНА СТИЖЕ НАМ НОВИ ПРОИЗВОД ФАБРИКЕ БИЦИКАЛА «Тојота». НОВИ МОДЕЛ «Синклер» ПОСЕДУЈЕ ЕЛЕКТРИЧНИ ПОГОН ТАКО ДА ЈЕ МОГУЋЕ ВОЗИТИ ГА, НЕ ОЗНОЈИТИ СЕ И НЕ БИТИ ПРОГОЊЕН ОД СТРАНЕ ПОЛИЦИЈЕ.

ЦЕНА НОВОГ «Синклера» је 2m КУБНА ЧИСТЕ ПИЈАЋЕ ВОДЕ.

• Настављамо с вестима. Кинески војни инжењери конструисали су ракету за крађу ваздуха у непријатељском ваздушном простору. Нова ракета зваће се «AirThiefRocket». Они су најавили да ће ускоро конструисати и ракету за уништавање ваздуха изнад читавог једног континента величине, рецимо, Северне Америке.
• Вести из спорта. Међународни Олимпијски Комитет отказао је летње Олимпијске игре Некрополис 2012. У извештају се наводи да је разлог отказивања недостатак чисте воде којом би се платило туширање учесника Олимпијаде.
• Немојте много излазити из куће јер се можете ознојити. Желимо вам пријатан дан уз нашу станицу и песму «Вода је крива за све»

Март, 2002.