Autor: Gordana
Jelena , moja baba.. Necija zena. Prvo cerka,pa mama i baba.Kada sam bila vrlo mala,imala sam baku sa kikama upletenim I ovijenim oko glave.Nosila je maramu, na krajevima divno isaranu.Ponekad bi je skinula da namesti kosu I opet povezala, sa obaveznim spicem na celu.Nikada nisam saznala ( a sada je prekasno ), zasto je to radila. .A ,Jelena, baba koje vise nema, je bila lepa. Mlada, sa plavim ocima I veoma lepim osmehom.Na moju veliku zalost, nije bila naucena da pokazuje neznosti, na nacin koji je meni bio potreban. Ali jeste ona pokazivala, na svoj divan I jedinstven nacin.TO, tada nisam znala. Secam se samo detalja.Secam se svog smeha, koji je zahvaljujuci, mojoj baba Jeleni tada ostao nedirnut, neprekinut. Zbog nje dugo odzvanjao celom kucom.Divnom seoskom kucom. Posle je moja baba,polako ali sigurno starila I dalje je imala isto upletene kike I isto obavijene oko glave.I starila I razbolela se.Lezala u krevetu, ali ja ponesena zivotnim obavezama, je nisam mnogo obilazilaCak ni tada nisam shvatala koliko me je volela.Kako je covek proklet, stalno nesto trazi, stalno trazi,trazi dokaze ljubavi na sve druge nacine SAMO NE onaj pravi.A taj bude upravo tik uz njega.Na dohvat srca i ruku.
Secam se ,kada sam bila predskolskog uzrasta, moji su me vodili u selo.Volela sam to selo.Njegov miris,njegove ljude, njihove ispucale ruke,izboranu kozu,zemlju,vazduh,zivotinje, cak i kisu…pa vasare( nesto najlepse na svetu ).Tada je bio,jedan vrlo lep obicaj, da starije celivamo u ruku.Dedu, babu obavezno, ali se uopste ne secam da sam celivala strica I strinu.I zamislite,moja mala glavica se toga stidela.Da, da obozavala sam selo I zela sa njima I isla za seno , na kladenac za vodu…obozavala miris stale ( I danas takodje ), ali se moja mala plava glavica stidela sto ljubi dedu I babu u ruku.Ni dan-danas ne znam zasto.Mozda , zato sto se moja mama toga stidela.jer, zaboga, vec je zivela u gradu…a mozda I zbog toga sto se nisu bas dobro odnosili prema njoj…Ko zna…Ali nesto je mene podstaklo na to.Tako sam odahnula, kada vise to nisam morala da radim
Elem, bila sam mezimica iako je u toj kuci bila jos jedna devojcica.Moja sestra od strica.Baba I deda su imali dva sina , a ja sam prvo unuce, pa jos zensko dete u porodici.Kaze se da sam “obrala milost”.I tako prilikom jedne posete, ja koja sam obrala milost,iskoristim trenutak kada su se moji ,nesto zapricali u izi.I moj istrazivacki duh me odvede iz ize u sobu.Tu su spavali baba I deda I bila je ogromna.Tu su bile I namirnice I bila je slavska soba I sve je bilo tu ,u toj sobi. Bracni krevet, brasno secer,jaja, suve sljive, suve vockice nanizane na prten konac,odela, haljine, suknje,marame…sve na jednom mestu.Ceo zivot u sobi.Slike sa starim ramovima na zidu.Stare slike sa starim ramovima.Daklem, u toj sobi je bila korpa sa jajima. Lepa pletena korpa,koja mirise na pruce od koga je ispletena. Koja je navukla I onaj specifican miris iz seoskih soba. Puna puncijata.Prava domaca jaja.Od kokica koje su videle sunce I osetile vetar …kroz perje I pasle I pile vodicu svezu ..I koje su spavale nocu.Koje nisu morale ceo bogovetni dan da kljucaju I nose jaja.Puna korpa.I onda dolazim ja.Uzela sam jedno jaje I verovatno slucajno ispustila.Kazu da nisam bila agresivna, vec uvek vesela I nasmejana.Znaci ,nije to bilo namerno..Kad je palo na zemlajni pod, naravno jaje je puklo.Odnosno slomilo se, sta puklo.Nikada necu saznati, sta me je zainteresovalo.Kombinacija belanca I zumanca,zutog kao sunce.Ili nesto drugo.Tek, ja sam onda namerno jedno po jedno jaje ispustala iz rucice I kod svakog razbijanja se kikotala.I tako redom jaje, za jajetom.Kako su se moji, setili da me nema u izi I posli u sobu, ne znam.Tek kada me je moja majcica videla sta radim, pa jos smo u gostima, a ja pravim stetu ,ustremila se na mene kao kobac na pile.Inace je uvek tukla kao Ilija Gromovnik.Ali ne zameram joj to uopste.Zaboravila sam .Cak mislim, da me je ponekad tukla,vise zbog strogosti, jer i sama tako vaspitana.A kod svekrve je ipak morala da ostavi utisak. Medjutim , na scenu stupa baba Jelena, baba koje je tada bilo.Sreca moja.I naravno, baba ko baba, nije dala, da me mama tuce,Ne .Njenu mezimicu, ne, nikako .Baka je u stvari shvatila, da ja to nisam sa losom namerom radila, vec onako klinacki, detinje.A I mnogo me je volela, kaze moj tata.To je inace njegova majcica.Kazu da je moj tata ista baba( tj njegova majcica), a ja isti on.I znate ja sam ponosna na to.I srecna zbog toga, jer sam kasnije iz drugog ugla ,gledajuci shvatila da su to divni ljudi.
Baba je jos dugo, dugo posle toga zivela.Onda je zbog bolesti bila neko vreme polupokretna,pa cak I jedva pokretna.Nisam bila uz nju kad je umrla I osecam se strasno, zbog toga.Ona je uvek bila Jelena Baba koje ima, za razliku od mene koja sam uvek bila Gordana, unuka koje je retko bilo u njenom zivotu.Ali ja je volim I dalje I mislim na nju.Jelena je u stvari baba koje ima u meni.U Gordani.Zivi ona u mom srcu i mojim mislima.Ponekad joj cujem i glas.A uvek je vidim nasmejanu.Moju lepu nasmejanu baba Jelenu.Jelena je ipak baba,koje ima.
U vazduhu , vodi ,na deda kodinoj slamarici, u cica gradinom ambaru u stali u izi, kraj ognjista…I znate sta? Jedino sam tu srecna.Jedino sam tu covek.Ono sto treba da budem ja i svi mi.
Moja sreca je bila u slobodi, koju su mi otac i majka dali. A to je, da se bas nisu mnogo opterecivali ,ako sam se malo isprljala. Nisam morala nigde , da sedim ukoceno i glumim lepo vaspitanje. Tako je princezica imala dozvolu i slobodu, da svoje prve i najlepse opancice da svim sestrama i susedicama da probaju. A pokusavala su i neka braca da ih probaju. Naravno da smo ih vrlo brzo izarcili, ali mi to nije smetalo. Zato sto su svi bili srecni,a i ja sa njima. Nije bilo zavisti. Jedni drugima smo davali nesebicno sve sto imamo. I radovali se tudjoj sreci i radosti.
