Из штампе је изашла Дуцијева књига "Олимпијска подвала".Уколико има заинтересованих да купе књигу, цена књиге је (код Дуција) 600 динара, као и за "Нови свет је могућ".Можете купити и остале књиге, доле су илустрације, а адреса је:
comrade@sezampro.yu
Архива
Шта недостаје медијским причама о вирусу H1N1
Посете
226,485 ... Посете су почеле да се броје од 20.03.2007
Кликните на слике аутора, да читате њихове чланке.
Небојша Јовановић
Власник и креатор сајта
Љубодраг Симоновић Дуци
Жива легенда, борац за правду и хумано друштво. Дуцијев сајт
Јелисавета Јасна Живковић
Обична прича из народа...
Стојан Ненадовић
Аутор пројекта о некредитном новцу који може да буде спас за Србију и цео свет, али...политичари...
Светозар Радишић
Пуковник у пензији, доктор наука из области теорије ратовања, стручњак и експерт за војне стратегије и доктрине, посебно за неоружане облике агресије. Радишићев сајт
На Београдској тераси, режисеру Милану Видојевићу Дуци је дао интервју. Ја бих издвојио оно што је Дуци рекао при крају интервјуа, а што је за обичан свет најбитније, да је човекова свест о томе да је главна пошаст данас капитализам, капитализам који са својом идеологијом профита претвара човека у своје “оруђе за рад“ у служби профита, и тако му уништава живот, његово биолошко и духовно биће, природну средину, реке, ваздух , воду…!
Жалосно би било то, ако човек “чека“ да га капитализам доведе до руба егзистенције, да остане без коре хлеба, па тек онда да увиди да треба да се бори против капиталистичког система и идеологије која је преплавила планету, јер ако то “чека“…може се десити да промене више неће бити могуће, и да ће човек бити само немоћни неми посматрач умирању своје деце на “ђубришту“ капитализма, који ће толико загадити Планету, земљу, ваздух, воду…да све то више неће моћи да се поврати у природну нормалу…
“Mnogi su seljaci, po svoj prilici, već čuli o radničkim nemirima po gradovima. Jedni su sami bili u prestonicama i po fabrikama i viđali tamošnje bune, kako ih naziva policija. Drugi poznaju radnike koji su učestvovali u nemirima i koje su vlasti proterale u sela. Trećima su dolazili do ruku radnički leci i knjige o radničkoj borbi. Četvrti su prosto slušali od iskusnih ljudi priče o tome šta se radi po gradovima.
Pre su se bunili samo studenti, a sada su se u svim velikim gradovima podigle hiljade i desetine hiljada radnika. Oni se bore najčešće protiv svojih poslodavaca, fabrikanata, kapitalista. Radnici organizuju štrajkove, svi odjednom prekidaju rad u fabrici i traže povećanje nadnica, traže da ih ne prisiljavaju da rade po deset i jedanaest časova na dan, nego samo po osam. Radnici takođe zahtevaju i razne druge olakšice za život radnika. Oni hoće da radionice budu bolje uređene, da mašine budu zaštićene naročitim priborima, kako ne bi sakatile radnike, da njihova deca mogu ići u školu, da se bolesnim radnicima pruža kako valja pomoć u bolnicama,, da radnici stanuju u ljudskim kućama, a ne u štenarama.
Policija se meša u borbu radnika. Policija hvata radnike, baca ih u tamnice, progoni bez suda u rodno mesto i čak u Sibir. Vlada zakonom zabranjuje radničke štrajkove i zborove. Ali radnici vode borbu i protiv policije i protiv vlade. Radnici kažu: Dosta smo mi, milioni radnog naroda, grbili leđa! Dosta smo radili za bogataše, a sami ostali prosjaci! Dosta smo dozvoljavali da nas pljačkaju! Mi hoćemo da se udružimo u organizacije, da ujedinimo sve radnike u jednu veliku radničku organizaciju (radničku partiju) i da se zajedno borimo za bolji život. Mi hoćemo da izvojujemo novo i bolje društveno uređenje: u tom novom, boljem društvu ne sme biti ni bogataša ni sirotinje, svi moraju učestvovati u radu. Plodovima zajedničkog rada treba da se koriste svi oni koji rade, a ne šačica bogataša. Mašine i drugi izumi moraju olakšavati rad svih, a ne da služe samo za bogaćenje pojedinaca na račun miliona i desetina miliona naroda. To novo, bolje društvo zove se socijalističko društvo. Učenje o njemu naziva se socijalizam. Radničke organizacije koje se bore za to bolje društveno uređenje zovu se socijal-demokratske partije. Takve partije postoje javno gotovo u svim zemljama (osim Rusije i Turske), i naši su radnici zajedno sa socijalistima iz redova obrazovanih ljudi organizovali takvu partiju: Rusku socijal-demokratsku radničku partiju. Vlada progoni tu partiju, ali partija uprkos svim zabranama postoji tajno, izdaje svoje novine i knjige, stvara ilegalne organizacije. I radnici ne samo da dolaze na tajne sastanke, nego izlaze i na ulicu u gomilama, razvijaju zastave s natpisom: „Živeo osmočasovni radni dan, živela sloboda, živeo socijalizam!” Vlada zbog toga besno progoni radnike. Ona čak šalje vojsku da puca na radnike. Ruski vojnici su ubijali ruske radnike u Jaroslavlju i Petrogradu, u Rigi, u Rostovu na Donu, u Zlatoustu.
Ali radnici ne popuštaju. Oni nastavljaju borbu. Oni kažu: nas neće uplašiti nikakva gonjenja, ni tamnice, ni progonstva, ni robija, ni smrt. Naša stvar je pravedna. Mi se borimo za slobodu i sreću svih koji rade. Mi se borimo za to da se desetine i stotine miliona naroda oslobode nasilja, ugnjetavanja, bede. Radnici postaju sve svesniji i svesniji. Broj socijal-demokrata se brzo povećava u svim zemljama. Mi ćemo pobediti, uprkos svim progonima.” – Vladimir Ilič Lenjin seoskoj sirotinji
Pravi osnovni principi komunizma nikada dakle nisu ni bili u Jugoslaviji. Vladao je TITOIZAM! Razlika je OGROMNA, a istorija će se najverovatnije ponoviti. Neizbežna je.
Ovo je uvodna emisija u serijalu emisija na SOS TV kanalu koje je Duci imao.Na samom početku gledaocima je predstavljen Ducijev dokumentarni film „Olimpijski plamen“ posle čega se razvila kratka diskusija povodom tog filma,a kasnije je Duci govorio o sportu kao istorijskoj i društvenoj pojavi koja i te kako ima veze sa politikom,a ne onako kako se ljudima nameće,da sport kao nema veze sa politikom.
Pre nego što kažem još koju reč,ne bi bilo loše da još jednom pogledate Olimpijski plamen.
Osnovna stvar je da je sport samo sredstvo za zaštitu strateških interesa kapitalizma,a glavno polazište toga je to da se radnička klasa putem sporta depolitizuje tako što im se sport servira kao duhovna droga kojom se radničke mase opijaju u svoje slobodno vreme,kako se ne bi borili protiv sistema koji ih izrabljuje, i da ne postavljaju prava i egzistencijalno suštinska pitanja koja se tiču njih samih.
Na kraju emisije Duci je govorio i nešto o sebi,pogledajte…
Video klip ima 167 mb. i traje 71 minut. Preuzmi video klip
Ako se baš ne snađete,objašnjenje za skidanje je ovde.
P.S. Nadam se da će nam ljudi sa SOS kanala pomoći da dođemo do tog celog serijala emisija sa Ducijem.
Video klip ima 346 mb.,a tribina traje 2h. i 27 minuta.Preuzmi video klip. Ako se ne snađete,instrukcije za skidanje video klipa možete naći ovde.
U Maju 1996-te Duci je u Paraćinu imao tribinu.
Tema tribine je bila:“Olimpizam i novi svetski poredak“.
Jedino Duci priča da čitav Olimpijski pokret počiva na laži,a to je da je osnivač Olimpijskog pokreta i „veliki humanista“ Pjer De Kuberten rekao :“Važno je učestvovati,a ne pobediti“ što je notorna laž,jer je to pre njega još 1908-me povodom Olimpijade u Londonu, rekao jedan Pensilvanijski biskup,a par godina kasnije, Kuberten je te reči prisvojio za sebe.
Kad je reč o Kubertenu, Fransuskom aristokrati,važno je znati sledeće zapanjujuće činjenice o njemu:
Kuberten je sva svoja dela na oko 60.000 stranica zaveštao Hitleru i tražio je od nacista da budu čuvari njegove Olimpijske ideje…!??
Po svojim stavovima prema ženama,vidi se da je Kuberten bio psihopata koji je mrzeo žene,jer je za njih govorio:“…žena koja prvo razmišlja,pa onda oseća,ona nije samo nenormalna,ona je monstruozna…!??“
Eto,to je taj „veliki humanista“ Olimpijskog pokreta i „ikona“ dvadesetog veka kako ga lažno svet predstavlja,i o tome svet ćuti,a sve se to može saznati kada se čitaju Kubertenovi spisi,koje niko živ nije javno objavio,osim Hitlera!
Zatim, niko ne govori da su vođe Međunarodnog Olimpijskog Komiteta:Pierre de Couberten,Henri de Bailet-Latour,Sigfrid Edstrom,Avery Brundage,Huan Antonio Samaran, bili nacisti!
Godine 1965-te organizovan je sastanak Međunarodnog Olimpijskog Komiteta (MOK) kome je predsedavao fašistički diktator Franko.Franko je održao govor,članovi MOK-a su ga saslušali i aplaudirali mu posle održanog govora!
Naravno,sama tema Ducijeve besede bila je samo inicijalna kapisla da Duci u izvanrednom nastupu iznese mnogu dublju i radikalniju kritiku o razarajućem duhu kapitalizma koji je glavna pretnja čovečanstvu i opstanku kako prirode tako i čoveka,jer sve se sada odvija u psihološkoj ravni,sport je tu samo opijum i duhovna droga za potčinjene idiotizovane mase,da bi se promovisala glavna sveuništavajuća Socijal-Darvinistička ideologija kapitalizma i „smisla“ života,gde samo jači opstaje,gde se vodi borba svih protiv svih,a jedinio što je važno,važan je rekord,uspeh,profit ,progres…tu je čovek samo robotizovana životinja bez mozga i duše…
Vredi pogledati ovaj Ducijev zaista briljantan temperamentan i spontan nastup,jer sam siguram da će to mnogima otvoriti oči!
U poplavi nemorala,gluposti,idiotizma i kretenizma u službi laži sile i nasilja koje u svetu predvodi Amerika, gde ispirivači mozgova kažu:“to je realnost“,malo je ovakvih ljudi kao šто је glumac Goran Sultanović sa svojim prijateljima.Zaista dirljiva prezentacija…
Kabare „Putuj Evropo“ nastao je 1999. godine pukom slučajnošću. Trojica glumaca (Nebojša Ljubišić, Nenad Ćirić, Goran Sultanović) u pokušaju da ostanu normalni, u danima dok su „pokloni milosrdnog anđela“ padali na Beograd i Srbiju, prave neke večeri u prostoru „Moderne garaže“, pre svega zbog sebe i za uži krug prijatelja. Te priče su se dopale beograđanima i tako je to krenulo. Ovo je video zapis poslednjeg koncerta originalne postavke kabarea, 250-i svečani koncert u Ateljeu 212. Ne postoje dva ista koncerta, dve iste priče.
A šta o našim neoliberarnim DOS pobornicima mislii glumac Goran Sultanović pročitajte dole… кини овај кратки инсерт
BUNTOVNIK S RAZLOGOM
Glumac Goran Sultanović isprozivao Mlađana Dinkića i klanove srpskog glumišta
Dok ispija viljamovku, zagledan u budućnost svog glumačkog života, Goran Sultanović priznaje da je grešan čovek. Sve je probao u životu, ali njegova karijera je naglo stala, zbog toga što, kako sam kaže – nije spavao sa muškarcima. „Jer, srpsko pozorište i kulturu vode uglavnom pederi. Ako ne sednete nekom piscu ili reditelju u krilo, nećete dobiti ulogu.“
Goran ističe da živi u srećnom braku.
glumac Goran Sultanović
- Više se ne kurvam, imam dve ćerke i kuče. Ćerke su od mene nasledile prezime. Ime moraju same da stvore.
Vidno razočaran domaćim televizijama, Goran ističe da po šesti put gledamo „Otpisane“, a da doajeni srpskog glumišta sve češće snimaju reklame. – Ranije smo imali film: Bata, Smoki i Milena Dravić. Sad imamo: Koja, Bjela i Manda! U Srbiji najviše glume političari. Jer, kad Đorđe Balašević ne može od svoje ćerke da napravi glumicu, onda ne može niko! Kako kaže, jedino mu preostaje da pije sa Mitom Golićem i Rašom Popovim… Da se vozi Dunavom, da živi koliko mu je Bog dao. Ali, svaki dan s osmehom. Ne treba biti nadrkan, ne treba biti ljut. To donosi negativnu energiju. Od toga se umire.
- Idem ulicom i ne okrećem se. Nemam telohranitelje. Nikom dužan, nikom ružan.
Inače, Goran bi voleo da nas proglase za nacionalni park, ograde bodljikavom žicom i posade u korpe poput onih za skijanje i da nas tako nasađene razgledaju kao idiote. S obzirom na to da su celu zemlju prodali, neka unovče i nas. Neka Dinkić i ostala bratija uzmu 90 odsto, nama neka podele po pet, kao majmunima koji su u kavezu, i to je suština priče. Devedeset odsto ovih majmuna koji danas vode državu lično poznajem, kupovali su mi cigare, pošto sam nekad bio mangup, i oni nas sada vode?!
Neće Goran u tu njihovu Evropu, ta Evropa ga interesuje kao lanjski sneg. – Šta će oni meni da ponude? Da spavam sa svastikom, sa taštom, da se ženim kučetom, da ne pušim jer to nije zdravo za život, ali je zdravo da mi prodaju marihuanu, da imam zakon o obilaženju na skijaškim stazama, a pola intelektualaca nema leba da jede u ovoj zemlji! Rodio sam se u zemlji koja je imala Dositeja, Vuka, Kiša, Miku Antića… Imala je Evropu. Okrenite se, gospodo, oko vas! Ovo je Evropa! Ja sam antiglobalista i antievropski tip. U Evropi sam rođen 1947, i evo imam 60 godina i veći sam Evropejac i obrazovaniji sam od 80 odsto Evrope.
Ne krije Goran da je bio najlošiji đak u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji, ali više zna o istoriji SAD od Bila Klintona. Po njemu, klinci danas završe kurseve od po četiri hiljade evra, jer im tata poznaje nečiju šurnjaju. Svi su obukli odela, imaju laptopove i pet magaraca koji ih šetaju i čuvaju.
Otkako je došla demokratija, Goran kaže da gleda iste majmune koji se svađaju. – To je u moje vreme, šezdesetih, izbacivano „na jedan“ iz kafane: „Marš napolje, vucibatino“, ili je dobio po pički, da izvini vaš mikrofon.
Tekst je prenet iz Kurira
Autor: Nađa Andrejević
Odavno smo se otuđili od samih sebe…
Vratimo se samima sebi,našim korenima…
Poslušajte jednu predivnu noviju pesmu grupe Hexagram.
Evo nekih kratkih izvoda iz teksta pesme: …………………………………………….
Predanje kaže:
Kad dođu teška vremena,
Tada će, opet,
Ustati senke ratnika.
Braniće svetu
Zemlju svojih predaka
Krvavi barjak,
Protkan našim suzama.
………………………………………….
