Светозар Радишић: Савршен злочин на стратишту

Извор: Правда
колумна | 6. децембар 2011. | 16:29

Све изгледа нестварно. Српска влада се одрекла највернијих Срба, оних који деценијама опстају само захваљујући вери у Бога, својој честитости и јунаштву. Русија је у Савету безбедности једина заступала интересе Срба, бар на речима, иако је седници присуствовао и Вук Јеремић, који је заступао интересе глобалиста, на енглеском језику. Барикаде, које народ треба да напусти, налазе се на „линији лудих крава“. Реч је о линији где су 1998. године људе деконтаминирали, а која се поклапа са линијом на којој су данас барикаде. Тада је откупом и помором крава српско становништво остало без сточног фонда. Народ, за које сви знају да су Срби, званични Београд ословљава као „грађани“, а у заједници са „стразбуршким вавилонцима“ (друго име за европске службенике „Великог брата“) покушава да сврста свој народ под појам „удружени злочинци“. Неко контролише и брише пристигле вести.

Све се то догађа у време хемијског запрашивања Србије из ваздуха, о којем се изјаснио и хемичар др Владимир Зупковић, и после постављања дела система ХААРП у месту Бељина јужно од Београда, о којем се изјаснио и инжењер Горан Марјановић, неспорни познавалац дела Николе Тесле, а то значи и система лицемерно названог „Харпа“. Само они који мисле да су Срби напали НАТО 1999. године, а да је НАТО бомбардовао Србију с правом, ради боље будућности планете, не могу да схвате шта се догађа на „линији лудих крава“. Јужно од те линије глобалисти су уништили сточни фонд, одлуком да се феномен лудила британских крава пренесе волшебно баш на будуће европско сукобиште и баш непосредно пред агресију на непокорну, српску СР Југославију. Срби знају да иза свега стоје они који су сместили део система ХААРП (који може да помоћу електромагнетних импулса изазове „ефекат великог праска у мозгу“ човека).

Све се то догађа у време хемијског запрашивања Србије из ваздуха, о којем се изјаснио и хемичар др Владимир Зупковић, и после постављања дела система ХААРП у месту Бељина јужно од Београда, о којем се изјаснио и инжењер Горан Марјановић, неспорни познавалац дела Николе Тесле, а то значи и система лицемерно названог „Харпа“. Само они који мисле да су Срби напали НАТО 1999. године, а да је НАТО бомбардовао Србију с правом, ради боље будућности планете, не могу да схвате шта се догађа на „линији лудих крава“. Јужно од те линије глобалисти су уништили сточни фонд, одлуком да се феномен лудила британских крава пренесе волшебно баш на будуће европско сукобиште и баш непосредно пред агресију на непокорну, српску СР Југославију. Срби знају да иза свега стоје они који су сместили део система ХААРП (који може да помоћу електромагнетних импулса изазове „ефекат великог праска у мозгу“ човека). Они који су организовали купопродају српских органа и одредили да судски спор води један из система налогодаваца, они који су прогнали Србе из Хрватске и ракетирали Србе у Босни и Херцеговини и Србији, они који запрашују народе из ваздуха, они чији су „црни хеликоптери“…

Реч је о још једном „савршеном злочину“ система „Великог брата“. Стечени капитал у легалној капиталистичкој пљачки усмерили су на куповину и помор крава јужно од садашњих српских барикада. Тај капитал и бесмислено доштампавање новца без покрића искористили су за убијање људи широм планете, купопродају наоружања, изазивање ратова, финансирање НАТО алијансе, „стварање светске владе“. Једном, речју, опљачканим новцем свих народа уређују по планети убијајући сваку самобитност народа, сваки траг самосвести, семе порекла и традиције. Убијају човека и Бога у њему. Срби су главна мета на стратишту, а сви који немо посматрају или подстичу савремену српску голготу саучесници су у још једном савршеном злочину „Великог брата“.

********

ХААРП антене су распоређене у целом свету, сем у Русији. Кликните на доњи линк да погледате светску мапу ХААРП антена. Иначе, ту мапу је открио један мој друг са Фејсбука, још у априлу и проследио ми је, па је сад користим у склопу овог текста.

Светска мапа ХААРП антена
http://vlf-engineering.stanford.edu/map/public_map.php

Ово доле је скица ХААРП антене у Бељини код Београда, о којој је причао професор Радишић.

ХААРП антена код Бељине

Кликните на приказ ХААРП антене да га видите у већој резолуцији, са објашњењем

Светозар Радишић: Распад система великог брата

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Завршни круг маратонаца издаје

Аутор: Ратко Крсмановић

Аутор: Проф. Ратко Крсмановић

Свако бежање од суштинских изазова и одговора на горућа питања, уступа простор тврдокошцима, полтронима, полтичким шибицерима и сподобама проблематичног пола, да осигурају властито трајање и даље пропадање земље. Много је времена потрошено на разна странчарења у којима није било смелости нити политичке одговорности да се понуде, бране и спроводе усвојена решење, док су чиниоци черупања Србије и сви они који су на другој страни у односу на стварни интерес њеног очувања, показали своју организованост, дрскост и упорност на пословима угрожавања земље. Под теретом наметнутог страха од силе светских размера и обећаног „европског пута без алтернативе“, део грађана Србије је напустио браник слободе и истине. Подлежући манипулацијама практично су пристали на пут растурања своје земље. Тако је лаж постала нада и уточиште једног дела становника Србије. Само у таквим околностима може трајати чињеница да се истина и борци за истину сматрају непријатељем, да се неустрашиви борци против окупатора проглашавају ратним злочинцима, да се знање и племенитост измештају у зону стереотипа и незнања… За непоколебљиве следбенике истине и слободе, за људе смелог духа, навикнуте да људски мисле, раде и осећају, увек је спремна кивна хорда наоштрених канџи, да зада ударац и прикрије тајну својих лажи.

Најкрупнији изазов одговорне политике представља изналажење алтернативног решење садашњој политичкој мантри владајуће олигархије, садржане у формулацији, „Европа нема алтернативу“. Како више и слепац види, та безалтернативност, поред понижавајућег тетурања у шесторазредном вагону на слепом колосеку распадајућег савеза, значи и губитак дела и делова територије, потпуно уништавање привреде, грубо кршење сопственог Устава и гажење властитог идентитета.

Уместо да политички актери земље уоче своје заблуде, направљена је подела улога НАТО следбеника, тако да нас једни покушавају уверити како је „реалност“ губитак дела територије а други настављају са политиком „И Косово, и ЕУ“, истрајавајући на неодрживим лажима како из Брисела неће тражити признање Косова. По среди је манипулација којом се гњечи свест грађана у функцији припреме за завршни круг издаје. У том послу учествује и значајан део тобожње опозиције, што указује на исте менторе а опозициони статус неких странака је заправо алтернативно решење ослонца спољног тутора. Тиме је у значајној мери разголићена политичка позорница Србије на којој су видљиве све марионете а све видљивији су сами прсти и злокобна лица њихових покретача. Годинама трпимо разна понижење а још теже падају самопонижавања земље и народа. Као последицу такве једанаестогодишње политике, данас имамо следеће резултате и стање:

1. Одрицање од континуитета Југославије и њено претварање у тобожњу државну заједницу и коначно разбијање и те заједнице уз лишавање Србије суверенитета и слободе;
2. Изручење државног и војног руководства трибуналу у Хагу, супротно тада важећим прописима, што представља јасну поруку о солидарисању са НАТО агресијом на СРЈ и амнестију за почињене злочине, као и поруку да је дотадашња уставна обавеза одбране земље и народа неодржива за сараднике ове војне алијансе који су се домогли власти уз помоћ Западних земаља;
3. Отимање Косова и Метохије које је претворено у полигон НАТО алијансе, тако да Космет данас представља власништво НАТО-а којим располаже у складу са интересима силе, односно земаља које представља та сила, док преостало српско становиштво у енклавама и на северу Косова стрепи од терора, од стварних и могућих акција истребљења;
4. Инспирисањем свих врста сепаратизма подгрејане су старе амбиције појединих суседних држава у вези са присаједињењем делова наше земље тим државама;
5. Улазак НАТО контролора и агената обавештајних служби у све институције државе, указују не само на статус окупиране земље, већ и на неизвесност политике марионетске власти;
6. Као сапутника националног понижење, растурања државе и социјалне беде, имамо ескалацију многих облика социјалне патологије, међу којима су криминал и терор криминалаца попримили неподношљиве размере;
7. Гажење идентитета земље представља застрашујући призор националног понижења са немерљивим последицама, изражен у наметању вредносног система којим се руга властитој историји, традицији, култури, националном идентитету, патриотским осећањима, вери, наслеђу, па чак и језику;
8. Измештање државних девизних резерви из земље и потпуни губитак контроле над финансијским системом уз неподношљиво високо спољно задужење, при чему се на отплате приспелог спољног дуга већ издваја више од 30% извоза роба и услуга;
9. Девастирање привреде и одбране земље са поражавајућим и ненадоместивим последицама што се испољава преко огромног броја показатеља;

Све ово представља указивање на само део најкрупније димензије драматичног урушавања Србије, које поприма катастрофалне размере. То „инвентарисање“ би било бесмислено ако се не укаже и на могуће правце изласка из стања безнађа и вртлога пропасти.

Сагласно новоствореним околностима, Србија би морала да спроведе озбиљан заокрет и далеко активнију унутрашњу и спољну политику срачунату на заштиту својих интереса. Битка за заштиту интереса се прво мора спровести унутра, па тек онда споља. Србија је релативно мала земља у међународној безбедности са готово безначајним утицајем, али може бити партнер са оном страном која јој је историјеки наклоњена и која има разумевања за њен интерес. НАТО алијанса има нескривен супротан интерес.

НАТО-промотери, антируска кампања и безбедност Србије

Имајући у виду околност да је власт суочена са предизборном годином, реална је опасност да ће се предузети низ мера на краткорочном ублажавању последица пада животног стандарда, што ће дугорочно још дубље гурнути становништво и привреду у нове тешкоће. То ће се испољити у додатним задужењима земље, продају државних хартија од вредности и продају преосталог дела националног богатства.

Присталице НАТО алијансе неће (и не смеју) пропустити прилику да у својству лобиста, уз помоћ својих медија и опробаних облика манипулација, представе „важност“ атланских војних интеграција и њихових интервенција на успостављању „демократије „ широм света. То је и прилика да се настави са антируском кампањом у Србији. НАТО промотери у својим пројекцијама следе англосаксонску геополитичку константу која тежи изолацији Русије. Таква стратегија је чак и у сукобу са реалним интересом значајног дела Европе ослоњене на енергетске ресурсе Русије. Тако се практично антируска кампања своди на антиевропску акцију у економском, политичком и безбедносном домену.

Овдашњим НАТО лобистима не представља препреку ни сасвим супротно расположење огромне већине грађана Србије утемељено на искуству и разумном сагледавању ствари, као ни чињеница да су све ове године били неубедљиви у образлагању да је улазак Србије у НАТО предуслов и пречица до ЕУ, те да је учешће у ратовима које води ова алијанса оправдано, да је чланство у НАТО-у у вези са нивоом страних инвестиција, да је НАТО извор стабилности… За изнајмљене НАТО лобисте у Србији, кључни аргуменат за приступање Алијанси истичу безбедносну димензију чиме ће се обезбедити стабилност државе, „хармонизација“ односа са суседима, што чини претпоставке привредног напретка и раста животног стандарда. Та “хармонизација“ односа укључује и Косово као „суседа“. Међутим, није тешко присетити се чињенице, да је НАТО алијанса стварни чиниоц нестабилности на нашим просторима одговоран за бројне жртве и разарања земље.

Препознатљиво је да се улоге НАТО-лобиста подударају са агитацијом за признање независности Косова. Не смета им ни властита противуречност захтева да Србија „прихвати реалност на Косову“, што значи да призна „независност државе Косово“, „да је Косово изгубљено“ и да је то признање у функцији стабилности. Игноришу чињеницу да се не може прогласити независном територија, чије „границе“ штите војске страних земаља које су окупирале односну територију и чије међународне интересе не заступају представници те „независне“ територије, већ представници оних земаља које су ту територију војно заузели  и у којој о свему одлучују стране силе. Да је та страна војна сила саградила војну базу са концентрационим логором без сагласности становника Косова, те да је по среди статус протектората, насталог директном интервенцијом стране силе на Србију. О неодрживости аргументације да је „косово изгубљено“, најубедљивије говоре стални притисци на Србију да се сама лиши овог дела своје територије.

Енигма о регрутовању НАТО лобиста

Јасно је зашто НАТО-у требају лобисти, антируси и србофоби, али овдашњој јавности представља енигму одговор на питање: Како се регрутују „кадрови“ за ову, морално увредљиву, понижавајућу и неподношљиву делатност?! Одговор треба тражити у присуству НАТО агентура у свим институцијама Србије и њиховој неометаној могућности да уцењују појединце увидом у досије криминалног или корупционашког деловања, а самим тим и доступне „Пандорине кутије“ разних злоупотреба владавине ДОС-а у протеклој деценији и њихових претходника. Тиме се стиче могућност прагматичне употребе њихове склоности криминалу, користољубљу, медијској промоцији и сл. Треба имати у виду и чињеницу да НАТО службе располажу са богатом властитом „ризницом“ досијеа сарадника својих и других обавештајних служби, који су нам се представљали као „патриоте“, „ дисиденти“, „националисти“, представници тзв. НВО и многи други, о чему ће говорити историчари када се отворе те архиве или не проговори неки нови „Викиликс“, што ће се десити ако НАТО преусмери свој курс и потражи свеже снаге свог ослонца у Србији.

Дакле, нису неограничене могућности њихове употребе! Скраћењу тог рока употребе треба да допринесе разуман човек процењујући какв је то људски и морални профил појединаца и организација који се одричу свог идентитета, родног места своје културе, традиције, вере, који заступа интересе силе, која их је колико јуче, физички уништавала широм тадашње Југославије. У турбулентним временима и поплавама, на површину по правилу испливају читаве хорде букача без биографија и образа са купљеним дипломама, издресираних најамника за тајне и јавне задатке туђина, халапљивих тајкуна, истренираних шибицара, шверцера, полтрона и сподоба недефинисаног пола.

Историја бележи да трагови издаје и склоност служења туђину сежу до античког раздобља, само је доживљавала различите облике практиковања и прилагођавања амбијенту. Наравно, за њих и нису битна уверења колико лични интереси. У нашим условима то је за овај „сој“ људи значило обликовање одређених политичких кругова који су свој интерес и шансу видели у директном везивању за моћне НАТО-структуре. Данас их препознајемо у виду политичких странака као и тзв. НВО, које су годинама биле ослоњене на богате јасле разних страних фондација, чиме се данас хвалишу актери агресије на СР Југославију и Србију у својим књигама и публикацијама. Да је ситуација са њиховим интересима другачија, већина НАТО-лобиста би, вероватно, била на другој страни.

Атланске перспективе, мултиполаризам и стратешко партнерство Србије

У расправама о евроатланским интеграцијама игнорише се шира геополитичка мапа света и карактер савремених међународних односа, где се НАТО алијанса намеће као чиниоц безбедности а не као оружана сила земаља које окупља на челу са САД и која интервенише сагласно циљевима ових земаља. Данс се мора уважити чињеница да свет иде у правцу мултиполаризма а као каталзатор тог правца се показала економска криза. Према садашњим, убедљивим тенденцијама, економска моћ се измешта на Исток уз израстање нових регионалних сила, не само у економском погледу. Економску моћ по правилу следи и војна, културна и политичка. Управо у овом делу света Србија наилази на разумевање потребе очувања свог суверенитета и независности.

Један од стратешких праваца развоја Србије представља непоновљива прилика за успостављање партнерских односа са Русијом. То је велика прилика да Србија крене у правцу економског опоравка, за јачање војно-политичког статуса и сачува своје ослонце независности.

Неутралност Србије иде и наруку руском предлогу новог модела европске безбедности, који је за Москву једна од најважнијих спољнополитичких иницијатива. Подсетићу, Кремљ је 2009. године, као основ за даљу разраду, предложио нацрт „Уговора о безбедности у Европи“. То Србију лоцира изван НАТО-а, који је обесмишљен и претворен у англоамеричку војску за окупацију других земаља и народа, губећи оснивањем утврђену одбрамбену улогу својих чланица.

Руски предлог изградње нове безбедносне структуре Европе (УЕБ), представља шансу да наш континент не постане полигон неке нове трке у наоружавању, али велику прилику за Србију којом би стекла значајну предност не само у региону него и у односу на већину европских земаља. То би била стварна и суштинска европска орјентација Србије, повезујући се са Русијом, на начин како то данас раде Италија, Француска и Немачка.

Русима је свакако интерес да Србија нађе важно место у руској енергетској, економској и политичкој сфери. Тај интерес је подударан са српским, а треба имати у виду чињеницу да нам нико други не нуди такву сарадњу као Русија, која би Србију учинила лидером на постјугословенском простору и релевантним фактором у југоисточној Европи. На страну што није исто да ли нам је енергетско-стратешки партнер неко ко је признао тзв. „државу Косово“ или онај ко је на страни интереса Србије.

Кумановски споразум није капитулација

Извор: Глас Русије

********

Аутор: Бранко Жујовић 9.11.2011, 17:23

Зашто српски генерали не изађу и не саопште истину о Куманову? Зашто не кажу да нису капитулирали, него се часно борили против НАТО авијације и копнене агресије из Албаније и да НАТО није онеспособио Војску Југосдлавије? Зашто трпе понижења, као што је лаж о кумановској капитулацији?

Након потписивања војно-техничког споразума српска војска код Урошевца напишта своје положаје

Аутор: Бранко Жујовић

Пре десет година, у Београду је једнострано проглашен крај српске историје. Френсис Фукујама још увек је био име у моди, а ЕУ политички и социјално-економски идеал без преседана.

Крај националне историје, значио је и крај традиционалног поимања улоге војске. Од тада до данас, све чешће се помиње “кумановска капитулација” као аргумент који би требало да оде у прилог тежњи да Београд коначно призна албанску државу на својој територији.

Тако и бивши члан српске владе, Жарко Кораћ, каже да се ” н епризнавањем косовске истине и стварности не мења истина да Косово није под суверенитетом Србије од рата 1999. године и кумановске капитулације“. Кораћ спада међу евроентузијасте који говоре да Србију чека просперитет, само ако испоручи своје територије у замену за ту и тамо понеки бриселски печат.

За разлику од њега, верујем да Србију у Бриселу чекају нови услови, ако призна албанску државу у Приштини. Рецимо, да својој северној покрајини пружи више уставне самосталности, него што је сада има, а рашко-полимској области некакав оквир аутономије, за почетак.

Али, зашто је “кумановска капитулација” тако важан термин у вокабулару евроатлантиста? У објективној историји, “кумановска капитулација” Жарка Кораћа је Кумановски војно-технички споразум. У њему се не помиње анекс Б споразума у Рамбујеу, који је у последњи час српској страни покушала да наметне Медлин Олбрајт и због ког су ти преговори пропали.

Војно-техничким споразумом у Куманову, НАТО је званично одустао од захтева из Рамбујеа. У том војно-техничком споразуму, који је потврђен Резолуцијом 1244, пише да је Србија пристала на међународно војно присуство са значајним учешћем НАТО пакта, а не на НАТО окупацију.

Од чега је то НАТО тачно одустао, потписујући Војно-технички споразум у Куманову? Одустао је од права на оснивање својих база у целој СР Југославији. Одустао је од захтева за коришћење свих саобраћајница, укључујући водене и ваздушне путеве, без надокнаде и примене домаћих закона. Каснији СОФА споразум до сада није реализован.

НАТО је одустао од захтева да неограничено користи радио станице. И одустао је од намере да законе Србије и СР Југославије потчини наређењима и правилима НАТО пакта. Укратко, одустао је од окупације целе СР Југославије.

Овоме је претходила дипломатска иницијатива Русије и договор у оквиру Групе 8, по којем је Русија призната као велика сила, а сваки споразум са Србијом имао се третирати као компромис, а не као победа НАТО пакта. Искључиво због тога, а не зато што је НАТО уништио Војску Југославије, потписан је Војно-технички споразум у Куманову.

Данас евроатлантска послуга у Београду тврди да је Резолуцијом 1244 суверенитет Србије ограничен до момента албанског изјашњавања о независности. Албанско проглашење независности природна је последица победе НАТО пакта, који је интервенисао тобоже у име заштите албанских цивила.

За победу једне стране, морате имати капитуалцију оне друге. Ако је у стварности нема, треба је инсталирати преко медија и присталица у самом Београду. Ако постоји Војно-технички споразум, нема анекса Б споразума у Рамбујеу, који помиње Вук Драшковић и окупације Србије.

Шта на све ово каже српска војска? Зашто њени генерали не изађу пред јавност и не кажу истину о Куманову? Зашто не кажу да нису капитулирали, него се часно борили против НАТО авијације и копнене агресије из Албаније?

Српска војска данас је тек проширена параНАТО дивизија, чији су приоритети борба против тероризма и бесмисао тесне сарадње са организацијама које јој отимају територију. Њени стартешки документи, доступни на интернету, попуњени оловним бирократским пасусима, однекуд препознају отцепљење територија као безбедносни изазов, али препознају и НАТО као партнера, иако им исти НАТО отима територију.

Класичне војничке термине у српској војсци данас заузимају поштапалице о производњи безбедности, менаџменту људским ресурсима, на крају и извозу безбедности. Српска војска данас је организација, која се НАТО пакту приближава брже од државе коју би требало да брани.

Да је то нека већа сила, човек би помислио да јој је намењена улога уставног чувара евроатлантског поретка у Србији, као што је војска у Турској до недавно чувала недодирљивост секуларног поретка. Овако, то је војска пред чијим су официрима широке евроатлантске перспективе заједничких вежби са преуниформисаним терористима из ОВК и заједнички неговано сећање на кумановску капитулацију. Видимо се у Охају!

********

Сада је јасно зашто су се детаљи кумановског споразума, као и цео тај војно-технички споразум, дуго скривали од јавности. Једино што се пуштало у јавност од ДОС издајничког режима, а повезано је са тим споразумом је:

“капитулација”… “Косово је изгубио Слободан Милошевић”.

Наравно да је то “разумљиво”, собзиром да актуелни издајнички ДОС режим, кога сад предводи Борис Тадић, треба да има алиби за издају Космета, јер Косово и Метохија је изгубљено само ако актуелни режим неким правним актом призна независност тзв.”Косова”, будући да је сецесија Космета противна међународном праву, јер не може национална мањина унутар неке државе засновати своју независну државу!

Све је тако једноставно, али пођимо редом…

НАТО пакт (са свим својим чланицама) предвођен Америком, врло добро зна да је нелегално и противно међународном праву извршио агресију на једну суверену земљу, СФРЈ Југославију (УН, који је једино међународно правно задужен за очување мира у свету, није одобрио агресију НАТО пакта на СФРЈ), противно чак и свом Статуту по коме нема право да напада државе које нису чланице тог пакта, већ само има улогу браниоца својих чланица од агресије неке државе ван НАТО пакта.

Да ли је СФРЈ или Србија провоцирала и напала било коју земљу НАТО пакта?

Није.

Па зашто је онда НАТО напао Југославију?

Наводно, да спречи “хуманитарну катастрофу” на Ким.

Да ли НАТО, гледајући са становишта једино меродавног међународног права, има права да самостално, без одобрења Уједињених Нација, нападне било коју земљу под било каквим изговорима или формулацијама “хуманитарних катастрофи”?

Наравно да НЕ!

Шта би се онда десило када би САД и НАТО инсистирали да кумановски војно-технички споразум буде признање окупације?

Једноставно… тада би међународно-правно као страна у сукобу НАТО и САД признали и ПОТПИСАЛИ да су агресор, јер нису имали одобрење УН-а за “хуманитарну акцију”, а ипак су је реализовали! Зато су и одустали од окупационих захтева из Рамбујеа. Чак, хајде да размотримо и ту могућност, чак и да је тадашње руководство СР Југославије рецимо потписало са НАТО пактом окупацију Космета, иако се она у физичком смислу није десила, то опет не би значило да Србија, у случају шиптарског отцепљења које се десило касније (2008-ме), тиме признаје то будуће отцепљење и тзв, “Незавосно Косово”.

Не…!

Она би тако само била приморана да заштити своје целокупно становништво од агресора, који није имао одобрење УН-а за напад. САД и НАТО су у нашем случају исто што и Немачка са Хитлером и својом нацистичком армадом, још су и гори! Нису ратовали шиптари и Срби. Нису шиптари бомбардовали Србију, и тако потписали кумановски споразум са Србима. Не. Шта год да смо потписали 1999-те са НАТО-м, па и окупацију Космета, то не значио признавање тзв. незивисне “Републике Косово”, већ само спречавање већег разарања целе земље од фашистичких агресора НАТО пакта којем командује САД.

А кад тај фашистички агресор изгуби своју моћ, Србија ће повратити КиМ.

Једну ствар ретко ко помиње. До 2003-ће нити америчка администација, администрација Пентагона и НАТО-а није помињала независност за шиптаре, “независно Косово”, већ само аутономију, тек после 2003-ће у реторици и јавним саопштењима почели су да помињу реч “независност”. Сетимо се само несретног највећег трговца и манипулатора српским душама, Вука Драшковића. Док је био министар спољних послова СЦГ, дакле пре отцепљења шиптара, није махао независношћу за Косово, као сада, да “прихватимо реалност”, већ својим чувеним и несхватљивим модусом вивендијем:

“Више од аутономије, мање од независности?!”

Док је сада за независност Косова, да “прихватимо реалност”, па чак и да променимо Устав да би наравно после несметано издајници признали тзв. независност Косова, да евентуално касније, што ће и бити, не би били законски гоњени за велеиздају.

Америчка администрација и НАТО пакт знају све ово, знају да је сецесија шиптара међународно-правно нелегална, и да ће кад тад, кад они изгубе моћ и доминацију у свету (то време се ближи), по међународном праву сецесија Косова у свим јавним и правничким дискурсима и документима бити окарактерисана као неуставна и незаконита.

Из свега овога произилази да је једини начин да се легализује нелегална сецесија Косова, да државни врх Србија сам потпише независност Косова, што он миц по миц и чини, сведоци смо тога, јер све је тако огољено и раскринкано!

Ако неку нелегалну сецесију одређене групације људи унутар једне суверене државе, иако је она супротна међународном праву, држава домаћина призна и својевољно то потпише неким споразумом, онда је то за сва времена! У том случају ми никада више нећемо моћи повратити Космет под својом ингеренцијом, без обзира на међународно право које је на нашој страни!

Знају то и издајници…!

Зато упорно светски моћници и траже од Тадићевог режима да призна независност Космета. Зато се упорно од издаје Космета жели да опере актуелни Тадићев режим, преко својих невештих спин мајстора: Жарка Кораћа, Чеде Јовановића и разних других, следећим спин триковима:

“Косово је већ изгубио Милошевић”… “за то су криве 90-те, а не ми”… “кумановским споразумом изгубили смо Косово…”

Косово и Метохију није изгубио Милошевић, оно није изгубљено ни пре Милошевића погрешном политиком, Космет ће изгубити онај који то у име државе и свих Срба потпише, и ако то уради, за сва времена ће словити као издајник!!

Без обзира на тренутну претешку ситуацију, ако актуелни режим својевољно не потпише разним споразумима независност тзв. Републике Косово, Космет ћемо кад тад повратити чим се распоред констелације светске моћи промени у нашу корист, ма колико то чекали.

Чак мислим да нећемо дуго чекати на то…!

Живело Косово!
Косово и Метохија је Србија!!
Увек је било, Јесте и Биће…!!!