Октобар у коме смо изгубили све

Аутор: Валентна Шекарић

Пре тачно девет година, гледала сам на екрану како гори Савезна скупштина и мислима била уз све те људе који су желели бољи живот. Оне који су хтели једино да Милошевић што пре оде са власти. Службено спречена да будем тамо где се писала нова историја Србије, гледала сам Чачане како безглаво лете на кордон гутајући сузавце режимске полиције. И радовала се паду српске Бастиље. И баш као и милиони Срба у то време, веровала да је то коначни крај мрачног доба које се надвило над моју земљу. Данас, девет година касније, из далека гледам сателитску телевизију те исте земље и питам се : где смо то погрешили?!? Шта је то што смо требали, а нисмо учинили или што нисмо смели, а дозволили смо да се деси?!?

5. октобар 2000.година

Данас, тачно девет година након историјског самоубиства Србије, гледам оне који су нам тада “отварали очи” како говоре да су дата обећања нове „демократске“ власти била превелика. Кажу да смо ми, грађани, од њих много очекивали. А обећавали су све оно што је гладан и измучен народ желео да чује. И испунили су само оно што се лично тицало њих! Уместо реформи друштва у области здравства, просвете, екологије, пензионог система, правосуђа и економије, добили смо замајавање увијено у форму борбе против корупције, смањења администрације, хулигане на улицама наших градова и приче о Европској унији која нема алтернативу. Добили смо насиље као образац понашања у друштву. Добили смо фудбалску, привредну и железничку мафију у Београду, Шапцу и Новом Саду. Добили смо дужничке бомбе од којих гину невини људи. Добили смо свакодневна убиства на улицама наших градова. Добили смо крвнике и жртве.
Данас, девет година након несвесног самоубиства Србије, ужасавам се при помисли на то какви све продукти револуције шетају улицама наших градова! Серијски силоватељ који намерно својим жртвама преноси смртоносни вирус сиде. Помахнитали човек који секиром покушава да убије секретара месне заједнице. Обична жена која себи пуца у стомак, јер су мајка и сестра заборавиле да јој честитају рођендан. Полицајац који раднику поломи лобању због безазлене свађе око паркинга. Бомбашки напад на ружичасту телевизију. Остављени човек који своју бившу девојку хладнокрвно убија пред њеним малолетним сином. Лопове који искачу из зграде полиције. Пљачкаше поште који скутером беже од закона. Криминалне групе које отимају људе у сред бела дана и бахато узимају све што им се нађе под руку. Убиства деце која пролазе некажњено. И као епилог свега – жртву која препознаје свог крвника у аутобусу, шест година након почињеног злочина! Савршена лаж добро упакована у срце револуције! А реформе?!? Остале су да лутају у диму петооктобарске револуције, заборављене од оних који су се грчевито борили за боље сутра тадашње Србије. Оне коју ја више не препознајем!
И морам себе да упитам јесам ли заиста превише очекивала од „демократских“ вођа? Или сам, једноставно, премало добила од датих обећања? Данас, када кажем да је смисао демократије борба за људска права сваког појединца у друштву и да онај ко покуша да угрози то људско право другоме мора бити најстроже кажњен, увек се нађе неко паметнији да ми одговори оном популарном – то је говор мржње?!? Када кажем да мора постојати строг закон у Србији који ће штитити сваког појединца без обзира на позицију у друштву, боју коже или економски статус, пријатељи које сам некада знала гледају ме бледо и са подсмехом кажу – Србија је ово!? О чему уопште сви они говоре ?!? Ако се ја не осећам безбедно у својој улици, у истој оној у којој сам одрасла сањајући девојачке снове под отвореним небом мог града, може ли тај осећај бити оправдање за сва неиспуњена обећања? Може ли тај страх оправдати револуцију од које се, како кажу, очекивало превише? Може ли „Србија је ово“ улити у мени неопходно самопоуздање како бих себе погледала у огледало и рекла : „То је земља за коју си се борила пре девет година?“ И на крају свега, може ли се уопште рећи да су дата обећања била превелика?!? Уколико је лична сигурност у друштву обећање које се није могло очекивати након револуције, због чега смо онда палили Скупштину, гледали Чачане како безглаво лете на кордон режимске полиције и радовали се паду српске Бастиље? За шта се боре новопечени демократе ако немамо закон који је способан да заштити немоћног човека када се нађе лицем у лице са једном болесном и морално изопаченом особом? Каква је то демократија која не гарантује сигурност сваком појединцу у демократски уређеном систему? Уколико силоватељ без идентитета својим жртвама преноси сиду, помахнитали човек секиром покуша да убије службеника, полицајац раднику поломи лобању, човек хладнокрвно убија своју бившу девојку пред малолетним дететом, а убиства деце пролазе некажњено из ко зна којих разлога, то онда није она Србија за коју смо се сви ми борили. И нико нема морално право да ми каже да су дата обећања нове „демократске“ власти била превелика и да смо од њих много очекивали!
Пре тачно девет година гледала сам како гори Савезна скупштина и мислима била уз све те људе који су желели бољи живот. Оне који су хтели једино да Милошевић што пре нестане из наше свакодневнице. Оправдано спречена да будем тамо где се писала нова историја Србије, гледала сам Чачане како безглаво лете на кордон режимске полиције. И радовала се паду српске Бастиље. Данас, девет година касније, из далека гледам сателитску телевизију те исте земље и коначно знам одговор. Пети октобар није била револуција која је скинула мрак са наших очију. И док су се сви радовали коначном крају мрачног доба које се надвило над све нас, несвесно смо себе гурнули дубље у понор из кога се излаз више не види. У њој смо изгубили све, а добили – ништа.

(Пост објављен на матичном блогу „Приче из недођије“)

Ноам Чомски : Нови милитаристички хуманизам

Aутор: Валентина Шекарић

Аврам Ноам Чомски је амерички лингвиста, филозоф, писац и професор лингвистике на Институту за технологију у Масачусет-у. Данас је један од најутицајнијих критичких мислиоца у свету, чије поље деловања и интересовања обухвата лингвистику, информационе технологије, идеологију, савремено друштво, политички систем и образовање. Заслужан је за развој теорије о генеративној граматици која се сматра највећим доприносом лингвистици направљеним у прошлом веку. Његов натуралистички приступ проучавању језика имао је посебно утицаја на филозофију језика и ума. Утврдио је своју хијерархију и класификацију формалних језика на основу њихове генеративне моћи. Према „Индексу цитата у уметностима и хуманистичким наукама“ из 1992. године, Чомски је од 1980. до 1992. године био највише цитиран живи научник, и осми најцитиранији научник у свету уопште. Постао је надалеко познат по својој критици медија и политике након своје критике Вијетнамског рата. Такође, познат је и као политички активиста и велики критичар спољне политике САД-а.
Критичан према америчком капиталистичком систему и великом бизнису, он описује себе као слободног социјалисту који саосећа са анархосиндикализмом и веома је критичан по питању лењинистичке гране социјализма.
Чомски је често осуђиван да су његови погледи они које моћници не желе да чују и због тога је сматран америчким политичким отпадником. Неки од његових карактеристичних погледа су веома строга критика спољашње политике САД-а. Једна од његових највећих изјава је да осећа двоструке стандарде владе САД-а, који резултују масовним кршењем људских права. Доказивао је да да САД заступа демократију и слободу за све са једне стране, док су са друге стране савезници са недемократским и репресивним организацијама и државама у свету. Такође, доказао је да масовни медији у САД-у широко служе као део пропаганде владе и корпорација са циљем да обезбеде пристанак и оправдање међу широм публиком за своје акције широм планете.
Септембра 2006. године, венецуелански председник Хуго Чавез, током свог говора на Генералној скупштини Уједињених Нација, препоручио је свим чланицама и лидерима читање књиге Чомског „Вођство или опстанак: Америчко трагање за глобалном надмоћи“. По њему, ова књига Чомског одлично показује зашто је Америка највећа опасност за светски мир. Та изјава проузроковала је дуготрајни аплауз од огромне већине на том састанку.
Поред лингвистике, Чомски је постао један од водећих критичара америчке спољне политике почевши од Вијетнама, па све до америчке инвазије на Ирак. У својој књизи „Нови милитаристички хуманизам – Поуке Косова“ оштро критикује бомбардовање Југославије, јер је била у супротности са Међународним правом. Чомски указује на то да је хуманитарна трагедија на Косову, у ствари, почела тек после почетка бомбардовања. У свом контроверзном бестселеру „09.11“ детаљно анализира напад на Светски Трговински Центар у Њујорку. У тој књизи, он Сједињене Америчке Државе назива водећом терористичком земљом у свету.
Априла 2006.године, Аврам Ноам Чомски први пут је дао интервју за домаћу телевизијску станицу у Србији. У том разговору са Данилом Мандићем, Чомски отворено говори о Америци и њеној политици, о агресији на бившу Југославију, о измишљеном геноциду и о Косову. Тај интервју можете погледати овде.

1. део интервјуа :

Преузми видео клип (20.7 мб.)

2. део интервјуа :

Преузми видео клип (20 мб.)

3. део интервјуа :

Преузми видео клип (20.8 мб.)

4. део интервјуа :

Преузми видео клип (13.5 мб.)

Ноам Чомски је почасни члан одељења друштвених наука при Српској академији науке и уметности у Београду.

(Овај пост је објављен и на матичном блогу „Приче из недођије„)

Ислам осваја стари континент!?!

На популарном сајту YоuТube-у недавно је постављен видео-клип са подацима који говоре о томе да ће ислам ускоро постати религија са највећим бројем верника у ЕУ! Такође, у овом шокантном видео клипу се каже и то да ће до 2025.године трећина европске деце бити муслимани.

Овај видео-клип, који је до сада погледало рекордних 10,219,138 људи, предвиђа да ће ислам у водећим земљама ЕУ ускоро постати религија са највећим бројем верника.
На снимку који траје око осам минута износи се податак да је у протекле две деценије број становника у Европи драстично порастао захваљујући миграцији муслимана. Уколико се овај тренд настави, за неколико деценија већина житеља Старог континента ће се клањати Алаху. Свет у коме ми живимо неће бити свет у коме ће живети наша деца.
- Алах ће подарити победу исламу у Европи без мачева, пушака и освајања. Нису нам потребни терористи, ни бомбаши самоубице. Више од 50 милиона муслимана ће претворити Европу у муслимански континент за само неколико деценија. – својевремено је изјавио председник Либије Муамер ел Гадафи, предвиђајући да ће муслимани владати Европом.
Овај видео-клип представља такође и демографске податке за највеће европске земље попут Немачке, Француске и Велике Британије.
Према подацима у видео-клипу, земља која ће најбрже постати већинска муслиманска држава је Холандија. У овом тренутку 50% новорођенчади у Холандији је муслиманског порекла! То значи да ће за само 15 година они чинити половину укупног броја становника Холандије.
За Француску се каже да је 30% становништва млађег од 20 година – муслиманско. Овај податак се образложе подацима да просечна француска породица има 1,8 деце, док је за породицу муслимана наведен невероватан податак да у просеку броји 8,1 дете! Фертилитет муслимана је 4,5 пута већи од француза из чега се изводи закључак да ће Француска постати исламска република за само 39 година!
Муслиманска популација у Великој Британији, у протеклих 30 година, повећала се са 82.000 на чак 2,5 милиона. Немачка ће за 50 година постати већински муслиманска земља, а за Русију се предвиђа да ће 40% њене војске у наредних неколико година чинити муслимани!
Исти видео клип са хрватским преводом може се погледати овде :

Са друге стране, светски демографи тврде да процене у овом видео-клипу нису поткрепљене чињеницама. Како је писано у британском ББц-ју, водећи стручњаци из области демографије кажу да се у клипу не наводе извори објављених података. По њима, не постоје ваљани подаци о природном прираштају у Француској. У тој земљи се не води евиденција о вероисповести новорођенчади због чега је немогуће утврдити колико се муслиманске деце рађа у Француској.
Британски ББЦ каже и то да је потребно да Холанђанке које су муслиманске вероисповести рађају 14 пута више од жена других вера да би се оствариле прогнозе да ће Холандија пре свих постати већински муслиманска земља. Према званичним статистикама, удео муслимана у укупној популацији Холандије је само 5%. Такође, тачни подаци за Велику Британију ће бити изнети у јавност тек након пописа становништва 2011. године.
Британски „Дејли телеграф“ недавно је објавио податак да ће, до половине овог века, око 20% становништва у земљама Европске Уније бити муслимани. Растући број досељеника из муслиманских земаља, у комбинацији са ниским наталитетом староседелачког европског становништва, основни је разлог што се у наредне четири деценије очекује нагло увећање броја муслимана у земљама Европске Уније – тврде статистичари.
Било како било, изнесени подаци су застрашујући. Нисам расиста нити националиста, али се искрено надам да је демант стручњака тачан, јер забрињавајуће делује чињеница да свет у коме ми живимо неће бити свет у коме ће живети наша деца и њихово потомство.

Пост је објављен и на матичном блогу „Приче из недођије“

Европа нема алтернативу

Аутор:Валентина Шекарић

Међународни монетарни фонд одобриће Србији већи дефицит како би се попунила све већа рупа у државној каси. Заузврат, тај исти ММФ ће тражити повећање пореза на додату вредност! Тако су нас недавно упозоравали економисти.
Са друге стране, Титови пионири просто су се утркивали у давању изјава не би ли исмејали економско знање стручњака. „Нећемо смањивати плате и пензије ни повећавати порезе“ и „Током преговора са ММФ-ом биће издејствовано да не дође до повећања ПДВ-а, али ни смањивања плата и пензија“ обећавали су они са врха. И да нисам поборник оне наше старе : „Обећање-лудом радовање“, можда бих још и веровала у ове бајке. Али…наш happy end, изгледа, неће бити баш тако happy попут бајке. Све више ми се чини да ће то бити суморно буђење успаване лепотице без принца који је,уз пут, само жаба која нема ту моћ да наивним пољупцем реши све. А српска бајка почиње овако : Да би попунила све већу рупу у државној каси, Влада Србије ће од Међународног монетарног фонда тражити повећање дефицита, али ће и подићи порез на додату вредност. Кажу – то је једино решење! Стварно су способни, нема сумње. Кад год нема пара, а мора се вратити оно што је позајмљено, они се смело досете, па удри по сиротињи! Оној што, у безнађу, сама себи сече прсте. Грбача народа је, дакле, још увек најпрофитабилнији бизнис! И док јавност навелико нагађа о већим порезима и начину на који ће харач да се убере од сиротиње, има и оних који су мало размислили пре него што су се досетили да постоји и друго решење – обавеза да се жестоко смањи број запослених у јавном сектору, пре свега у просвети и здравству! Дакле, то је то. Транзиција ће, изгледа, бити успешно довршена када број поједених оброка у народним кухињама буде једнак броју оброка поједених у нашим домовима. За то време, политички синови, ћерке, жене, тетке, стричеви, братинице, сестрићи, бабе и прабабе и даље ће безбрижно да раде уваљени на најбоље могуће положаје! И они најпаметнији никада се неће сетити да смање број ових „привилегованих“ лезилебовића како би олакшали буџет и сјахали са грбаче напаћеног народа. Роналд Реган није био у праву око пуно тога, али је једно погодио у сам центар: „Не очекујте од државе да реши Ваше проблеме, јер држава је – проблем!“ Ових дана, те речи добијају своју потврду. Опет и по ко зна који пут, настрадаће ситна боранија иза које не стоји ни једна једина политичка партија! Али, нема везе…Цене скачу, посла нема, а рачуни стижу. Они срећнији данима једу попару и џем. Они мање срећни једини спас виде у народној кухињи. А има и оних који сањају један оброк дневно или макар суву корицу хлеба! Зимница, огрев и нова гардероба постали су мисаона именица за многе у Србији. Живот испод ивице егзистенције постао је симбол просечног Србина. Али, опет…Све то нема везе. Најважније је да смо добили Бели шенген и да идемо у Европу, зар не? А Европа нема алтернативу!
Било како било, ММФ ће бити веома задовољан радом Титових пионира. Будуће генерације у Србији имаће прилике да раде за дуговања која ће им остати у наслеђе, мало од нас који ћутимо, а мало и од наше пословне елите стручњака са „сјајним“ идејама! Симулација пада са 3000 метара без падобрана је управо почела. Сигурна сам да ће се на далеко чути када једном ударимо у земљу. Свесни да нам нема спаса, Титови пионири испуњавају последњу жељу и брзина тог задњег пада се повећава. Ко преживи – причаће. А до тада, хипнотисана гомило, гласајмо и даље за Титове пионире. Ако ништа друго, морам признати да имају стила!

(Пост је објављен и на матичном блогу “Нешто сасвим лично”)

Хирошима-злочин који нема оправдање!

Аутор: Валентина Шекарић
На данашњи дан, 6. августа 1945.године, америчка војска бацила је прву атомску бомбу у историји човечанства на Хирошиму. Од удара бомбе и последица радијације страдало је 140.000 људи. Две године након тога, од велике количине радијације, умрло је неколико десетина хиљада људи.

Три дана касније, 9. августа 1945.године, америчко ваздухопловство бацило је још једну атомску бомбу на јапански град Нагасаки. Иако је она била слабија од атомске бомбе бачене на Хирошиму, у овом нападу погинуло је 80.000 људи. Седам дана касније Јапан је капитулирао, а планета је схватила да је човек сподобан да уништи живи свет на њој.
Данас, 64 година након атомског напада на Хирошиму, застрашујуће делује чињеница да већина Американаца сматра да је бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки у Другом светском рату било – оправдано.
Анкета Универзитета Кинипиак из Њу Хејвена, спроведена од 27. јула до 3. августа, показала је да чак 60% Американаца оправдава ово монструозно бомбардовање јапанских градова атомским бомбама у Другом светском рату. Интересантна је и чињеница да се за овај највећи злочин у 20.веку, званична САД никада није јавно извинила Јапану! Уместо тога, сами су себе прокламовали у “планетарне борце мира”!?!
Ако се поброје жртве свих америчких бомбардовања (која су наравно увек била из “демократских” побуда), несумњиво се долази до веома изненадјујућег броја који никако не асоцира на – мир. Међутим, чини ми се да се американци и данас држе оне старе : “Смрт појединца је трагедија. Смрт милиона је – статистика.“!
Неки имају обичај да кажу и то да “велики не греше“. Ако у томе има истине, онда се од будућности може очекивати свашта. Или – ништа.

Пост је објављен и на блогу “Нешто сасвим лично“.

Mи нисмо оно што мислимо да јесмо

Аутор:Валентина Шекарић

Финална трка за седам нових светских чуда коначно је завршена. На нашу штету као и много пута раније. Еуфорија која ме је држала до недавно, нестала је као кула од карата оног тренутка када сам схватила да је Ђавоља варош много мање светско чудо од нас самих. Србија је пропустила још једну шансу да постане део света, оног коме годинама тежи. Иако овај природни споменик чине земљане фигуре и два извора јако киселе воде богате природним минералима, нико није успео довољно да анимира наше људе да дају бар један глас путем интернета како би ова два ретка феномена добила место које им припада у финалу избора нових светских чуда. Ово српско чудо ушло је у ужи избор само захваљујући групи ентузијаста који су једва натерали Туристичку организацију Србије да учини нешто корисно за нас. Кажу да су исти ти људи касније сатима чекали на Тргу Републике оне који воде нашу нашу земљу да јавно дају свој глас и тако анимирају грађане да учине исто. Узалуд. Обећање је лудом радовање. Србија није стала иза овог пројекта.

Након првог светског рата проф.др Арчибал Рудолф Рајс, у својој књизи о Србима, написао је да су нам политичари најгори бренд. Како је било онда, тако је остало и данас. И даље грцамо у блату мучећи се да патентирамо јединствену понуду којом би свету указали на нас. Румуни годинама привлаче странце нудећи им незаборавне туре по локацијама на којима је боравио чувени гроф Дракула. У Канади, деца у основној школи уче о њему и знају где се налази Румунија. Недавно сам морала својој ћерки да објашњавам како се наша земља граничи управо са том постојбином најславнијег вампира! Последњих година Црна Гора успешно рекламира своје плаже на највећој европској телевизији. Лепоте Ловћена, Проклетија и јадранске плаже сваког дана маме туристе са ТВ екрана позивајући их на незаборавно “Монтенегро” летовање. И сваки пут кад крену слике Цетиња, мени душа затрепери. И увек се питам само једно – шта је српски бренд, онај по коме би цео свет знао да нас има? Егзит, Гуча, сплавови, ноћни провод или…? А онда се сетим још једне прокоцкане шансе и чувеног рекламног спота на ЦНН-у у који су многи прогласили највећим маркетиншким промашајем. А како и не би био када се у њему приказује Румунски део Дунава, а рекламира се – Србија ?!? Пола милиона евра, колико кажу да је коштала та реклама, бачено је бесповратно у воду, а туризам који су многи истицали као нашу велику шансу – одпловио је Дунавом на ону другу страну.
Некада смо имали једну од најбољих школа кошарке која је дуги низ година била позната и призната у свету. Моја генерација одрастала је уз Паспаља, Даниловића, Дивца, Ђорђевића и златне момке југословенске кошарке. Оне који су умели да маестрално надиграју на паркету и најјачи “Дреам теам”. Данас је наша кошарка само одличан бизнис за пуњење нечијих џепова, јер је остала у затвореним и уским круговима. И нико се још није запитао каква би судбина српске кошарке била да су у Србији направљени кошаркашки кампови које би водили они који имају знање, а не добру везу или да је школа кошарке постала део српске туристичке понуде?!

Владе Дивац је живи бренд Србије по коме нас знају широм планете. Идеалан амбасадор који би одлично могао да промовише Србију у Америци. Међутим, ми и даље верујемо да смо велика земља и да нам величина попут Дивца није потребна! Новац који је, за разлику од многих других, стекао својим талентом, знањем и упорним радом, ми смо одбацил и онемогућили му било какво улагање у српску привреду.
Драган Стојковић Пикси изгледа више вреди јапанцима него нама. И уместо да смо умели да искористимо његову мега-славу како би рекламирали Србију у свету, ми смо великог Пиксија вратили у земљу да обавља послове спортског ћате. Успели смо чак и да изрежирамо причу како је он који нема, украо паре од нас који имамо!
Многи други спортисти који су годинама доносили у Србији медаље на својим грудима и поносно певали српску химну пред целим светом, од нас су добили једино националну пензију. Све те златне медаље нису нас натерале ни да помислимо да бар нешто уложимо у талентоване спортисте. Врхунског српског пливача Милорада Чавића натерали смо да оде у иностранство како би нашао услове за тренинг. Новак Ђоковић прославио је српски тенис у свету. Али,чак ни он није кренуо у освајање тениског врха из Србије !
Плави делфини су некада, својом брилијантном игром у базену, пунили наша срца срећом и поносом на то ко смо. Данас, сав тај ентузијазам у игри за репрезентацију – нестао је нетрагом. Златни момци српске одбојке недавно нису успели чак ни халу да напуне у којој су играли Светску лигу и убедљиво добили Американце. Брилијантна игра пала је у воду пред празном халом спортова. Гледајући овај меч, дошла сам до поражавајућег закључка да више има навијача на било којој хокеј утакмици неког канадског колеџа. Тужна слика нашег спорта.

Шездесетих година 20. века, Србија је била један од најмоћнијих извозника препеченице. Шљивовица је тада могла да се купи чак и у Аустралији, Канади и САД-у. Стара имиграција ми је недавно причала како се у то време српска ракија овде пила уместо воде. Данас, своју шљивовицу патентирали су Чеси и Немци, а од наше – нема ни трага. Нико је се више и не сећа. „Манастирку“, „Пелинковац“ и „Вранац“ регистровали су Немци, а „Карађорђе“ се продаје као ракија која је произведена у Француској?!?
Сарма је одувек била српски традиционални специјалитет. Нема весеља, прославе или испраћаја у војску, а да сарме нема на столу. Нема српкиње која не зна да замота сарму тако да се са њом могу и деца играти,а да се не распадне. Међутим, данас се наша сарма налази на менију ресторана у Квебеку као „цигарета у купусу“. И када упитате кувара одакле долази овај популарни специјалитет, он ће Вам задовољно рећи – из његове земље Румуније?!?
Словенци су нас такође предухитрили и узели нам оно што је одувек било наше. Као свој производ заштитили су – ајвар. Исти онај који је годинама пунио наше куће као традиционални српски специјалитет припремљен за зиму.
Недавно сам на неком порталу читала дискусију о српском језику и ћириличном писму који лагано изумиру. А онда је јуче у неким дневним новинама изашао чланак о томе како је 80% наших основаца – неписмено! Најновија истраживања показалу су да су писмени радови основаца у Србији нечитки и препуни страних речи! Кажу да сваки трећи ученик греши у коришћењу великог слова, једна петина ђака своје реченице украшава симболима, а исто толико основаца греши у писању састављених и растављених речи. Данас сам тражила информације о Гучи, највећем музичком фестивалу трубе у свету и случајно пронашла рекламу за филм “Гуча”. Шокирала сам се кад сам схватила да је цео филм синхронизован на – немачком! И поред чињенице да нам језик изумире и да основци не знају ни да се потпишу како треба, ми нисмо ништа учинили како би смо заштитили свој матерњи језик. Немци годинама штите свој језик синхронизујући све филмове који нису на немачком језику. Чак су и индијанци и чувени Винету “проговорили” на немачком, а Србија и даље негира право стање ствари. Емир Кустурица који је прославио нашу кинематографију, некоме је засметао својим повратком на Мокрој Гори. И уместо да станемо уз њега и бранимо своје право на језик и културу, ми пишемо петиције и смишљамо афере док наша труба свира на – немачком.

Времена се мењају, свако брани своје, а ми још увек грцамо у блату сањајући о “великом српском бренду”. Форсирамо ноћни живот Београда, сплавове, кич и шунд са ружичасте телевизије не схватајући да ми нисмо оно што мислимо да јесмо, него смо оно што други мисле о нама. Онакви смо каквима нас свет прихвата. И не треба да чуди што је свако од њих присвојио нешто наше, јер ми сами никада то “нешто” нисмо умели да сачувамо од других. Од туризма, преко спорта и кинематографије, па све до традиционалног српског кулинарства, низали смо поразе дозвољавајући другима да годинама бахато отимају од нас. И оно што смо имали, отерали смо од себе без имало свести о његовој вредности. Други су, изгледа, боље схватали од нас. Тако је и Ђавоља варош недавно постала још једна у низу пропуштених шанси и ко зна који по реду пример наше неажурности да коначно комунизам, бахатост, корупција, дрога и рат не буду једине асоцијације на нашу земљу.

Овај пост је објављен и на матичном блогу “Приче из недођије”

Бели шенген за признавање независности Косова

Аутор: Валентина Шекарић
Последњих дана главна тема у Србији јесте стављање Србије на белу Шенгенску листу и укидање виза за држављане Србије. Све би то још могло и добро да звучи да није онога “Укидање виза, али без Косова!”. Знајући да је званични став наше владе да је Косово неотуђиви део Србије, овакве вести су у директној супротности са ставом наше државе. Сећајући се медијских наслова од пре само неколико дана у смислу да „Укидање виза Србима зависи од признавања Косова„, не могу а да се не запитам одкуд сада та изненадна промена става главоња из Брисела? Јер, уколико се влада и даље држи свог става о непризнавању независности Косова (и ако се још увек држи!), од стављања Србије на белу Шенгенску листу не би требало да буде ништа. Ако је Косово неотуђиви део Србије онда је апсолутно бесмислено задржати визни режим са Косовом, а укинути га Србији са обзиром да се ради (по мишљењу владе) о једној држави.

Покушавајући да спојим све оно речено и неречено, обећано и санкционисано, долазим до закључка да је и овај бели шенген за Србију још једна велика П Р Е В А Р А за Србе. Метафорички речено то је нешто у смислу као кад слепцу уделиш динар, а он се радује као да си му дао 100!
Недавно сам читала неке извештаје наших економиста и ни један од њих није сјајан.У апсолутној супротности су од онога што се сервира из владајуће гарнитуре. Ти извештаји кажу да у Србији данас свако 3 дете гладује, а сваки 4.човек живи на ивици тешког сиромаштва! Народ је дакле гладан и сит свега и све више се заговарају масовни раднички протести на јесен. Е,то је нешто што никако не одговара власти, а још се мање свиђа Бриселу и Вашингтону. Ови садашњи, овакви какви јесу, одлично раде оно за шта су плаћени! Ако се којим случајем народ дигне, тешко ће наћи неке друге марионете које ће радети против своје државе и у корист окупатора. Јер, хтели ми то да признамо или не – Србија јесте под окупацијом! Привреда је уништена, војске више немамо, пропали су силни велики гиганти, приватизација се показала као много лоше решење. Пара немамо, јер је све отишло на приватне рачуне у иностранству оних који су нас до овде и довели. ММФ нам је дао ко зна који по реду зајам који МОРА да се врати. Од чега?!? И шта је са свим предходним зајмовима у последњих десет година?!? У суштини, нико не зна праву слику спољног дуга Србије.

Незадовољан народ почео је себи прсте да сече. Међутим, питање је тренутка када ће тај исти народ да престане да повређује себе и окрене се онима који су га довели до тога. Управо та чињеница доноси нам бели шенген! Са обзиром на то да код нас Европа увек „пролази“, паметно су смислиле мудре главе да нам уделе који „динар“ знајући да ћемо да се радујемо као да су нам дали милион евра. Знајући да ћемо да ћутимо. Са друге стране, много је оних који то и раде. Не из неке велике љубави према Европи, већ из огромне жеље да коначно оду из Србије. У то сам се уверила читајући бројне коментаре по форумима по питању белог шенгена. Бели шенген једнако виза за будућност далеко од Србије која тоне! Косово је једина препрека управо из разлога што је много Срба историјски и срцем везано за њега. Устав као устав, најлакше га је погазити као и много пута до сада. Али,људи…е,њих је тешко сломити. Сва истраживања до сада показују да огромна већина Срба не признаје независност Косова. То је уједно оно што мучи главоње. Чињеница да је албански лоби један од тренутно најјачих лобија у свету јасно показује намеру да Косово остане независно и да се још више удаљи од Србије. Бели шенген управо томе и служи : да се прећутно призна оно што се никада јавно не би смело рећи! Што би се рекло и вук сит и овце на броју.