Nekreditni novac

Autor: Stojan Nenadović.
stojan.nenadovic@gmail.com
Jedan mali uvod,pre nego što pročitate teorijsku prirodu nekreditnog novca…

Zašto se raspala SFRJ

Godine 1980. umro je Predsednik SFRJ Josip Broz Tito. Ako su neki priželjkivali a neki samo slutili šta će se desiti sa SFRJ posle Titove smrti, neki ekonomisti, daleko od loših misli, te 1980.godine, dostigli su vrh ekonomskog mišljenja u svetu. Čuveni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Milutin Ćirović razvio je teoriju o nekreditnoj alokaciji akumulacije u sektor proširene reprodukcije. Imao je sledbenike, kao što je bio dr. Srećko Ugrin. U jesen 1980.godine „Ekonomska politika“ je organizovala Okrugli sto na temu „Šta su to ekonomske zakonitosti“, na kojem su učestvovali najčuveniji ekonomisti toga vremena i guverneri Narodnh banaka. U broju 1494. od 17.11.1980.godine objavljena su izlaganja na Okruglom stolu. Ja sam odmah reagovao na izložena mišljenja i već 22.12.1980.godine „Ekonomska politika“ pod istim naslovom, donela je moj prilog u kojem sam izložio osnove nove ekonomske paradigme, revolucionarnog preokreta u ekonomskoj nauci. U brojevima 1528. str.26 i 1529. str.25, 1981.godine „Ekonomska politika“ je donela članak dr. Srećka Ugrina „Putevi stvaranja nekreditnog novca“, a u broju 1535. od 31.8.1980.godine, moj članak „Teorijska priroda nekreditnog novca“. Slavni novinar Slavoljub Đukić, u svom komentaru u „Politici“ napisao je: „Kada je stvar bila najinteresantnija, stopirana je sa najvišeg mesta u državi“.

Od tada se u SFRJ više nije ništa čulo o nekreditnom novcu. Čak je i Slavoljub Đukić prestao da piše svoje komentare. Tako je zapečaćena sudbina SFRJ i SSSR. Sa nekreditnim novcem tim zemljama se otvarala sjajna perspektiva, u trenutku kada su SAD tonule u sve dublju krizu, po savetima Miltona Fridmana, dobitnika Nobelove nagrade, zagovornika budžetske ravnoteže.

Evo i tih mojih tekstova,koje po prvi put imate priliku da čitate,a oni su ujedno i kao neophodni uvod da se što temeljnije shvati nekreditni novac.

Teorijska priroda nekreditnog novca

Autor: Stojan Nenadović ( pisano 31.08.1981. „Ekonomska politika“)

Jugoslovenski put u socijalizam od početka se odlikovao neprestanim traganjem za novim oblicima demokratske organizacije privrede i društva.
Radilo se, ipak, prevashodno o političkoj inicijativi na postizanju političkih ciljeva, korišćenjem političkih sredstava. U postavljanju ekonomskih temelja ovim političkim aspiracijama nismo uvek bili dovoljno uspešni.
Često smo specifične socijalističke ciljeve pokušavali da ostvarimo ekonomsko-političkim sredstvima preuzetim iz državno-kapitalističke teorije i prakse. Kao da nam je ponestajalo invencije u traženju novih rešenja.
Nedostatak autentičnih rešenja, primerenih samoupravnoj socijalističkoj robnoj privredi, naročito je evidentan u oblasti novca i kredita. Sumirajući višegodišnju raspravu o dosadašnjem funkcionisanju kreditno-monetarnog i bankarskog sistema i predlozima rešenja koja pretenduju da unaprede ovaj sistem, članovi Odbora za kreditno-monetarni sistem Veća republika i pokrajina Skupštine SFRJ, od kojih ponajviše zavisi zakonodavna inicijativa na tom planu, mogli su samo da konstatuju kako se, umesto odgovora na neka ključna pitanja i korenitih izmena, u suštini predlažu tek određena tehnička rešenja, dok uloga primarne emisije, mada bi morala biti bitno drugačija nego u drugim društvenim sistemima, još nije definisana, a instrumentariji koji se koriste potiču od pre nekoliko vekova. Toliko o dijagnozi. A prognoza?

Uviđajući da je udruženi rad danas stisnut u Prokrustovu postelju kreditnog novca, mnogi već, gotovo intuitivno i bez teorijskog obrazloženja, naslućuju da njegovog punog oslobađanja ne može biti bez inaugurisanja sistema nekreditnog novca.
Ne izgleda, međutim, da će put stvaranja nekreditnog novca biti lak.
Na žalost, razlozi izgledaju pre subjektivne nego objektivne prirode:

„Načelno stvaranje novca putem kredita
je postalo toliko imanentno shvatanju novca
da se svaka drugačija varijanta
a priori uzima nestvarnom.“

(dr Srećko Urgin:“Putevi nekreditnog stvaranja novca“
‘Ekonomska politika’ br. 1528/1981, str.26).

Naravno, da bi se prevladala duboko ukorenjena shvatanja, potebna je više nego uverljiva argumentacija. Teorijske osnove nekreditnog novca potrebno je s toga solidno fundirati. Pa i tada biće potrebno dosta vremena da ih akceptira ortodoksna teorija.

Pristalice nekreditnog novca ovo ne bi smelo da obeshrabri. Teorijska priroda kreditnog novca izgleda jasna. Pošto je novac mera vrednosti, a vrednost nastaje proizvodnjom i prodajom robe, izgleda neizbežnim da se novac stvara upravo u obliku kredita, jer se na taj način najsigurnije obezbeđuje njegovo „pokriće“ u ljudskom radu.
Kredit znači obavezu vraćanja duga, pa, prema tome, i obavezu da se nešto proizvede i proda da bi se kredit mogao vratiti. Proizvodnja stvara vrednost, a krediti obavezu da se proizvodi.
Pri takvom stanju stvari, nekrerditni novac ne izgleda drugo do običan falsifikat, jer, u čistom obliku, nekreditni novac znači emisiju bez pokrića u radu (proizvodnji).

Novac i ljudski rad

Pošto smo tako kreditni i nekreditni novac definisali kao dve sasvim suprotne varijante stvaranja novca, analizirajmo, ukratko, koje su realne mogućnosti ova dva oblika emisije. Da li su oni zaista toliko isključivi, koliko izgleda na prvi pogled? Tu se, pre svega, postavlja pitanje, s jedne strane, koliko se danas kreditni novac stvarno vraća, te, prema tome, koliko mu je stvarno pokriće u ljudskom radu, i, s druge strane, da li se i koliko nekreditnim novcem može meriti ljudski rad.

Robni novac, kao npr. zlato, ima pokriće u radu već u momentu samog stvaranja. Zato on ulazi u opticaj kao definitivno sredstvo plaćanja (metalni nekreditni novac) i samo se slučajno može vratiti u polaznu tačku. Novac kao kredit, međutim, neizbežno se posle izvesnog vremena, tj. u momentu vraćanja kredita vraća na polaznu tačku. Postoje dva osnovna kanala emisije kreditnog novca:

1. Kredit centralne banke državi. Ovaj kredit se vraća društvenim prihodima (porezi, doprinosi isl.).
2. Kredit centralne banke poslovnim bankama, koje ga dalje pozajmljuju preduzećima. Ovaj kredit preduzeća vraćaju prodajući svoje proizvode.

U svakom slučaju, da bi mogli biti vraćeni, krediti moraju biti sadržani u robnim cenama (bilo kao proizvodni trošak preduzeća ili društveni prihod koji se dodaje na ovaj trošak), dakle, moraju imati pokrića u robi, odnosno ljudskom radu kojim se proizvodi roba.

Da bi performanse konkretnog, realnog kreditnog sistema odgovarale teorijski očekivanim (napred opisanim) bitan uslov je nepromenljivost mere vrednosti, tj. stabilnost opšteg nivoa cena odnosno vrednosti kreditnog novca.

Kako se, međutim, novac neprestalno obezvređuje, očigledno je da se, zavisno od stope inflacije i rokova vraćanja kredita, u realnom iznosu, jedan deo realnog kredita uopšte ne vraća, mada se u nominalnom iznosu vraća čitav kredit. Posedovanje određene količine novca daje čoveku mogućnost da kupovinom (tj. otuđenjem novca) prisvoji određenu količinu u robi opredmećenog rada, daje mu, dakle, vlast nad radom drugih, dok ga obaveza vraćanja kredita prisiljava da otuđuje, prodaje rad koji poseduje i kojim može raspolagati (bilo vlastiti živi rad ili onaj opredmećen u sredstvima za proizvodnju i predmetima potrošnje) prisiljava ga, dakle, da vlastiti rad podređuje vladavini novca, tj. obavezi vraćanja kredita. Načelno, u sistemu kreditnog novca, prilikom emisije, obezbeđena je ravnoteža između ova dva procesa. Kreditni dug i stvoreni novac nominalno su jednaki.

Međutim, stvarno, pošto se novac odmah efektuira, troši (dok mu je vrednost veća), a kredit vraća kasnije (kad je vrednost novcu smanjena), u uslovima inflacije, izazvane snažnom kreditnom ekspanzijom, realni dug je manji od emitovane realne količine novca, što znači da se deo emitovanog realnog novca ipak „poklanja“ obveznicima kredita. Dakle, emitovani nominalni krediti omogućuju da se angažuje veća količina rada od količine rada koju treba angažovati da bi se vratili ti isti krediti. Ovaj „višak“ angažovanog rada predstavlja rad koji pokreće emisija realno nekreditnog (mada nominalno kreditnog) novca.
Rezultat je isti kao da je odmah emitovana određena količina nekreditnog novca.

U drugom delu napred citiranog članka (‘Ekonomska politika’,br. 1529/1981,str.25), dr Srećko Urgin tačno primećuje da je prilikom otpisivanja kredita faktički došlo do emisije nekreditnog novca. Isto se desašava i prilikom konverzije kratkoročnih kredita u dugoročne.

Restrikcija kredita vodi u privrednu krizu

Kao što se vidi, postoji više načina spontanog i stihijskog stvaranja nekreditnog novca. Ako privredu ipak neprestano pritiska besparica, to jednostavno može značiti da je potrebno još više nekreditnog novca.
U savremenoj kreditno-monetarnoj privredi inflacija kreditnog novca predstavlja spontano nastali mehanizam emisije nekreditnog novca. Nemogućnost da se inflacija suzbije restriktivnom kreditnom politikom, bez provociranja teške privredne krize, upućuje na zaključak da je emisija nekreditnog novca uslov privrednog razvoja i rasta zaposlenosti. Ako je to tačno, opravdano je očekivanje da bi organozovana, teorijski zasnovana, emisija nekreditnog novca morala predstavljati najbolji „lek“ protiv inflacije kreditnog novca.

Time smo odgovorili na prvi deo postavljenog pitanja. U uslovima inflacije (koja postaje sine qua non uslov održavanja privrednog mehanizma u pokretu), u realnom iznosu, kredit se ne vraća u celosti, pa mu, prema tome, u momentu emisije, i nije u celosti obezbeđeno pokriće u radu. Deo nominalnih kredita se stoga, u realnom iznosu, pojavljuje kao „poklon“, odnosno kao, u suštini, nekreditni novac.

Tako dolazimo do odgovora na drugi deo pitanja. Ako ovako stihijski stvoren nekreditni novac može meriti ljudski rad, jasno je da ga, verovatno na bolji način, može meriti i svesno i organozovano emitovan nekreditni novac.

Pretpostavimo zato da je planski emitovana određena količina nekreditnog novca. Bez obzira kome će najpre biti dodeljena, ona ovim primarnim porterima dohotka iz emisije nekreditnog novca daje vlast nad radom, tj. mogućnost kupovine roba i usluga.
Time ovaj primarni nekreditni novac ulazi u opticaj. Zavisno od brzine njegovog opticaja, on će angažovati veću ili manju količinu društvenog rada.
Ukupan proizvod stvoren tim novcem u određenom periodu, prema poznatoj Marksovoj formuli, biće jednak umnošku te količine novca i prosečnog broja obrta tog novca u tom periodu, iako u momentu stvaranja nije imao pokriće u ljudskom radu (tj. stvoren je pre no što je izvršen bilo kakav rad), nekreditni novac je odigrao korisnu društvenu ulogu – angažovao je ljudski rad i doveo do povećanja proizvodnje. Ako emitovana količina nekreditnog novca upravo odgovara potrebama privrede, ona ne može inicirati ni inflatorne ni deflatorne impulse.

Pri ovakvom načinu emisije, javiće se jedan fenomen koji zahteva dublje teorijsko obrazloženje. Iako ortodoksna teorija smatra da na globalnom (nacionalnom) nivou ukupni dohodak ne prelazi nivo ukupnih troškova, u sistemu nekreditnog novca, zbir novčanih dohodaka, za iznos primarne emisije nekreditnog novca, premašiće zbir novčanih troškova. Naime, ukupan zbir novčanih dohodaka jednak je zbiru dohodaka od rada (proizvodnje) i dohodaka iz emisije nekreditnog novca. Postavlja se pitanje,odakle zapravo potiču nominalni dohoci koje dobijaju porteri primarne emisije nekreditnog novca, ako je već očigledno da ne potiču od rada (tj. radne vrednosti društvenog proizvoda)?

Šta je višak korisnosti?

U svom članku „Šta su to ekonomske zakonitosti“ („Ekonomska politika“ br. 1499/1980, str. 27) postavio sam hipotezu o postojanju kategorije „viška korisnosti“, i ovaj nekreditni novac trebalo bi upravo da predstavlja monetarni ekvivalent tog viška. Naime,u pomenutom članku, razvijena je jedna nova paradigma prema kojoj se novac posmatra najpre u funkciji legitimisanja i legalizovanja ljudskih potreba, pa se tako, kao kupovno sredstvo, pojavljuje u funkciji mere veličine upotrebnih vrednosti (odnosno objektivnih korisnosti, kao kvantitativnih izraza upotrebnih vrednosti), koje ljudi, zahvaljujući posedovanju novca, mogu prisvojiti.

U racionalnom društvu, zbir dohodaka, kojima se izražava (meri) ukupna realizovana objektivna korisnost (nazvana proizvodi civilizacije) treba da je veći od zbira dohodaka koji potiču od uloženog rada, odnosno iz radne vrednosti društvenog proizvoda (nazvane proizvod kulture), za iznos veličine koju sam nazvao;- društveni višak korisnosti.
U nominalnom iznosu, društveni višak korisnosti, ostvaren u nekom periodu, jednak je iznosu emitovanog primarnog nekreditnog novca (u tom periodu).

Ako je ishodište nekreditnog novca u višku korisnosti, onda je time prejudicirano pitanje gde treba alocirati primarnu emisiju nekreditnog novca. Pristalice nekreditnog novca (npr. dr Milutin Ćirović i dr Srećko Urgin) zastupaju tezu da to mora biti sektor udruženog rada.
Međutim, ako se prihvati teza o postojanju viška korisnosti i emisiji nekreditnog novca kao monetarnom izrazu tog viška, onda je neizbežan zaključak da se primarna emisija nekreditnog novca mora dodeliti neproizvodnom delu stanovništva. Trošeći ovaj „nezarađeni“ dohodak (čiji izvor nije rad nego višak korisnosti, tj. porast ekonomske racionalnosti), primaoci dohotka iz emisije nekreditnog novca snabdevaće privredu potrebnom količinom gotovog, nekreditnog novca, čime će se izbeći zaduživanje privrede. S druge strane, pošto se jedan deo privrede, na taj način, finansira direktno iz emisije nekreditnog novca, ukinuće se istovremeno deo poreza i doprinosa koji su dosad služili za finansiranje ovog sektora neprivrede.

Prema tome, alociranjem emisije nekreditnog novca u sektor krajnjih potrošača (koji su dosad bili na teretu privrede) obezbeđuje se kako snabdevanje privrede nekreditnim novcem, tako i njeno fiskalno rasterećenje. Prostor za akumulaciju i samofinansiranje proširene reprodukcije bi time bio znatno proširen, pa time i ojačana materijalna baza samoupravljanja u udruženom radu. Takođe, stvorili bi se uslovi za brži razvoj društvenih delatnosti (zdravstvo, prosveta, nauka itd.), koje više ne bi bile „na teretu“ privrede.

Privreda i neprivreda (baza i nadrgadnja) ne bi više bile međusobno suprotstavljene, nego bi se, posredstvom mehanizma emisije nekreditnog novca, međusobno potpomagale u razvoju.

Predloženi mehanizam emitovanja nekreditnog novca pruža osnove za vođenje jedne krajnje pojednostavljene, ali i apsolutno efikasne monetarne politike. Ako je emitovana tačno potrebna količina nekreditnog novca, možemo biti sigurni da neće biti potrebne naknadne intervencije. U sistemu kreditnog novca, naprotiv, naknadne intervencije su neizbežne, jer se ovaj sistem neprestano suočava sa besparicom i nelikvidnošću, koje prisiljavaju nosioce monetarne politike da stalno posežu za dodatnom emisijom. Deflatorni problem, karakterističan za kreditnu privredu, izazvan je zapravo nestašicom nekreditnog novca, koju, naravno, ne može premostiti ni beskrajna ekspanzija kreditnog novca. Ipak, ova beskrajna ekspanzija vrši svoju bitnu funkciju – obezvređuje novac i tako stvara uslove za spontano i stihijsko stvaranje nekreditnog novca.

Emisijom nekreditnog novca ukidaju se mnoge postojeće ravnoteže u društvenim računima (prihodima i rashodima) i umesto njih uspostavljaju zakonite proprcije. Tradicionalnoj teoriji biće u početku teško da akceptira novi sistem društvenih računa. Ali, taj sistem se spontano već danas uspostavlja. Npr. emisija nekreditnog novca, odnosno dohodak iz društvenog viška korisnosti za potrebe neprivredne sfere, prerušava se danas u budžetski deficit. Dogmatska politika suzbijanja deficita samo pogoršava kako položaj privrede tako i društvenih službi.

Najzad, iako je nominalno u ravnoteži, budžet realno ne može biti u ravnoteži, ako rashodi (tj. emisija kreditnog novca za račun države) prethode prihodima (kojima se vraća kredit države) i ako postoji određen procenat inflacije. Očigledno je da su realni rashodi (kojima se emituje novac) veći od realnih prihoda (kojima se novac povlači), što znači da faktički postoji neto emisija nekreditnog novca iako je budžet u ravnoteži (nominalnoj).
Teorija viška korisnosti i nekreditnog novca zahteva da se istini pogleda u oči. Ona traži da se izuče kretanja realnih, a ne nominalnih veličina. Takvo istraživanje otkriva da je novi sistem emisije novca, realno, već odavno prisutan, dok stari traje samo u prividima, nominalnim veličinama. Pa ipak se (i ne samo mi) neprestalno zaklinjemo da ćemo (do nekog hipotetičkog roka koji se stalno prolongira) uspostaviti budžetsku ravnotežu. Na sreću, „prirodne“ ekonomske zakonitosti neće nam to dozvoliti. Niko danas ne može uspostaviti stvarnu budžetsku ravnotežu, a da potpuno ne ukoči sopstveni privredni razvitak. Spontano i stihijski, emisija nekreditnog novca već je zaživela i dokazala svoju vitalnost.

Šta su to ekonomske zakonitosti ?

Autor: Stojan Nenadović, pisano 22.12.1980.

Većina ekonomskih teoretičara smatra da su performanse naših sistemskih rešenja toliko loše da je prostor za delovanje ekonomskih zakona prilično sužen. Međutim, da bi se koncipirao I institucionalizovao sistem u kome će ekonomske zakonitosti moći nesmetano da deluju, potrebno je prethodno upoznati te zakonitosti, a to je upravo zadatak ekonomskih teoretičara. Teoretičari, takođe, nude praktičarima, nosiocima ekonomske politike, ekonomsko-politički instrumentarijum i ukazuju na moguće puteve i načine ostvarenja željenih ciljeva. Nesposobnost političara da ostvare proklamovane ciljeve, teoretičari su skloni da pripišu njihovoj nesposobnosti da pravilno koriste ekonomsko-politički arsenal kojim ih je naoružala teorija. Osim toga, ekonomski teoretičari najčešće umišljaju da su im poznate ekonomske zakonitosti, ali da politička akcija teče neželjenim tokom, odnosno sistem loše funkcioniše, zato što političari slabo uvažavaju mišljenje i savet ekonomskih teoretičara.

Ali, šta će se desiti ako ekonomski teoretičari u stvari ne poznaju realno vladajuće objektivne ekonomske kategorije i zakonitosti?

Oni tada ne samo da će političarima davati pogrešne savete, nego neće raspolagati ni valjanim kriterijumom za ocenu performansi sistema i politike. Upravo je to danas slučaj, ne samo kod nas, već u čitavom svetu.

Ekonomska nauka je u krizi, jer je njen sistem kategorija i zakonitosti dedukovan iz pretpostavki analize primerenih jednom ranijem stupnju razvitka proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, dok današnji stupanj razvoja (i naročito tempo tog razvoja) stvara bitno drugačije pretpostavke analize, koje teorijski artikulisati može samo jedna nova, revolucionarna teorijska paradigma, tj. novi sistem novih kategorija i zakonitosti.

Višak korisnosti

Nova paradigma morala bi, svakako, biti sposobna kako da objasni postojeću stvarnost, tj. najdublje uzroke postojeće krize, tako i da ukaže na puteve njenog prevazilaženja. Mislim da se ta nova paradigma može razviti ako se pođe od sledećih fundamenralnih stavova klasika (kojima aktuelna ekonomska misao nije posvetila dužnu pažnju, jer je smatrala da se odnose prevashodno na system naturalne komunističke privrede) :

„U nekom budućem društvu, u kome bi nestalo klasnih suprotnosti, u kome više ne bi bilo klasa, potrošnja ne bi više bila određivana minimumom vremena za proizvodnju, nego bi vreme koje bi društvo posvećivalo proizvodnji raznih predemeta bilo određivano stepenom njihove korisnosti.“ (K.Marks: Beda filozofije). „Korisni efekti različitih upotrebnih predmerta upoređenih međusobno i s količinama rada potrebnim za njihovu izradu, konačno će određivati taj plan.“ (F. Engels: Anti-Duhrong).

Ako se, međutim, pođe od pretpostavke da se navedeni fundamenti novog društva mogu realizovati i u uslovima specifičnog tipa robne proizvodnje, onda je očigledno:

Da u takvoj robnoj proizvodnji, analogno kategoriji apstraktnog rada (kao meri troškova), mora postojati (kao kategorijalni ekvivalent u sferi potrošnje) kategorija apstraktne društvene korisnosti (kao mera kvantitativnog aspekta upotrebne vrednosti).

Da se objektivan apstraktan rad i objektivna apstraktna korisnost (tj. troškovi i korisnost uopšte) mogu međusobno kvantitativno (i novčano izražene) upoređivati i razlikovati.

Prema tome, u takvom društvu novac se javlja i u funkciji mere objektivne apstraktne korisnosti. Pošto se troškovi i korisnost, opredmećeni u robi, mogu međusobno kvantitativno (novčano) razlikovati, to će i tržišna cena, normalno, zauzimati neki nivo između maksimalno (jednake korisnosti) i minimalno (jednake troškovima) moguće cene. Razliku između apstraktne korisnosti i apstraktnog rada nazivam višak korisnosti.

Nivo tržišne cene određuje kako će višak korisnosti biti podeljen između kupca i prodavca (na potrošački i proizvođački višak).

Prema novoj paradigmi, dakle, u svakoj robi opredmećuju se tri kvantitativno različite vrednosne dimenzije (troškovi, tržišna cena i korisnost), koje se, takođe, mogu razlikovati i na globalnom (nacionalnom i svetskom) planu, pa tako:

Sumu stvarno uloženog rada nazivam proizvod kulture.

Zbir tržišnih cena – društveni proizvod.

Zbir objektivnih apstraktnih korisnosti – proizvod civilizacije, dok razliku između proizvoda civilizacije i proizvoda kulture nazivam društveni višak korisnosti.

Tradicionalna ekonomska teorija, koja u vrednosti robe vidi, u osnovi, samo jednu kvantitativno određenu dimenziju, zasniva se, zapravo, na implicitnoj i eksplicitnoj pretpostavci da su ove tri vrednosne dimenzije kvantitativno jednake, pa se tako pojavljuju samo kao graničan, specijalan slučaj nove teorije, tj. tradicionalna teorija važi samo za slučaj kada je višak korisnosti jednak nuli (bar na globalnom planu). Drugim rečima, ekonomska teorija uopšte ne poznaje jednu od fundamentalnih ekonomskih zakonitosti savremenog društva, pa je zato neizbežno da i ekonomska politika ignoriše zakonitosti postojanja viška korisnosti, što dovodi do niza poremećaja i nerešivih protivrečnosti u realnom privrednom životu.

Deflacija i Inflacija

Postojeći način emisije novca u vidu kredita konzistentan je sa pretpostavkom o jednoznačajno određenoj vrednosti društvenog proizvoda, ali je u protivrečnosti sa postojanjem viška korisnosti.

Kreditni novac realno reprezentuje samo vrednost kulture, tj. uloženi rad, pa ako se u društvu stvori višak korisnosti (naspram koga ne stoji uloženi rad, već racionalnost potrošnje), nedostajaće monetarni ekvivalent za njegovu realizaciju, što će u društvu izazvati deflatorni problem (koji je u stvari najdublji uzročnik privredne krize), srazmeran veličini realno stvorenog društvenog viška korisnosti. Deflatorni problem izaziva otežanu realizaciju materijalnog društvenog proizvoda – gomilanje zaliha, stagnaciju, neiskorišćenost kapaciteta i nezaposlenost; a moderma inflacija predstavlja samo instrument prevladavanja (tj. pokušaj borbe protiv) ovog osnovnog deflatornog problema.

Inflacija, uz vremensku asinhronizaciju prihoda i rashoda, čini zapravo stihijski, spontano nastali mehanizam izražavanja viška korisnosti; time što omogućuje istovremenu nominalnu ravnotežu (potrebnu da bi se udovoljilo dogmama ekonomske nauke) i realnu neravnotežu društvenih računa (realizovanu kroz stopu inflacije i vremensko kašnjenje prihoda za rashodima), potrebnu da bi se realizovao bar deo društvenog viška korisnosti, bez koga nema stvarnog društvenog napretka.

Navedeni inflatorni i deflatorni problem mogu se prevazići samo legalizacijom emisije monetarnog ekvivalenta društvenog viška korisnosti i inaugurisanjem novog sistema društvenih računa, jer je očigledno da, pravljeni na osnovu teorije koja uopšte ne poznaje kategoriju viška korisnosti, sadašnji sistemi društvenih računa važe samo za slučaj da je višak korisnosti jednak nuli, a i privredni sistemi su tako organizovani da mogu normalno funkcionisati samo ako nema viška korisnosti.

Treba naglasiti da je apstraktna korisnost potpuno objektivna kategorija (nema nikakve veze sa buržoaskom teorijom subjektivne korisnosti) i kao što se veličina apstraktnog rada meri dužinom radnog vremena, tako se apstraktna korisnost meri dužinom vremena korišćenja proizvoda (naravno sve u okviru određenih društvenih standarda korišćenja). Ako su apstraktan rad i apstraktna korisnost kvantitativno (novčano izraženo) jednaki, to istovremeno znači da su jednaki i ciklus reprodukcije (tj. period posle koga se obnavlja proizvodnja) i ciklus rekonzumacije (tj. period posle koga se nužno obnavlja potrošnja), pa će biti jednaki i frekvencija ponude i tražnje. Ako se zatim poveća racionalnost bilo proizvodnje (povećanjem produktivnosti rada smanjuje se veličina apstraktnog rada sadržanog u robi) ili potrošnje (produženjem vremena korišćenja uvećava se supstanca apstraktne korisnosti) pojaviće se višak korisnosti, frekvencija ponude premašiće frekvenciju tražnje i pojaviće se problem realizacije ove (prekomerne) proizvodnje koja je materijalni supstrat društvenog viška korisnosti.

Ova proizvodnja može se realizovati samo emisijom monetarnog ekvivalenta društvenog viška korisnosti, a to je zapravo emisija gotovog, nekreditnog novca, koji se mora podeliti neposrednim potrošačima, koji imaju realnu potrebu za ovim proizvodima. Time se legitimišu njihove potrebe i novac promoviše u funkciju mere apstraktne korisnosti i sredstvo oživotvorenja komunističkog principa raspodele prema potrebama. Komunistički sistem raspodele prema potrebama može se, dakle, zasnivati na komunističkoj robnoj proizvodnji u kojoj su centralne kategorije apstraktna korisnost i višak korisnosti.

Društvena svojina i samoupravljanje konzistentni su upravo sa ovakvim (dosad nepoznatim) modelom robne proizvodnje, dok sa postojećim modelom (u kome centralnu ulogu imaju tržišne zakonitosti zasnovane na delovanju zakona vrednosti) sve više dolaze u koliziju, pri čemu se koliko ograničava delovanje tržišnih zakonitosti ovog modela, toliko i derogira sama suština društvene svojine i samoupravljanja.

Prema potrebama

U novom društvu, zasnovanom na novom tipu robne proizvodnje (u kojem zakone vrednosti i viška vrednosti zamenjuju zakoni apstraktne korisnosti i viška korisnosti), ukupan zbir dohodaka mora poticati iz ukupne sume apstraktnih korisnosti (koja, prema predloženoj terminologiji, čini proizvod civilizacije) i njega čine kako dohoci stvoreni radom (tj. dohoci čiji zbir predstavlja proizvod kulture) tako i dohoci iz društvenog viška korisnosti, koji su, u stvari, nadgradnja koju nije potrebno finansirati porezima koji opterećuju privredu.

Ukidanjem sume poreza ekvivalentne društvenom višku korisnosti, ukida se protivrečnost između privrede (baze) i neprivrede (nadgradnje). Deo neproizvodnog stanovništva (npr. penzioneri, deca, đaci i sl.), koji će sa rastom viška korisnosti sve više rasti, dobija novac (dohodak) iz društvenog viška korisnosti (sa posebnog računa centralne banke, a prema odluci parlamenta), a privreda ostvaruje ekspanziju prodajući ovima robu i prisvajajući time novac iz društvenog viška korisnosti kao proizvođački višak koji predstavlja ekstraakumulaciju gotovog novca za samofinansiranje proširene reprodukcije. Ako se emituje tačno potrebna količina novca, cene ne mogu rasti, ali time se uspostavlja novi model društvenih računa, u kome je ukupan zbir dohodaka, za iznos emisije nekreditnog novca, veći od radne vrednosti društvenog proizvoda. Međutim, da je ova situacija apsurdna sa stanovišta tradicionalne teorije, u stvari osnovna ekonomska zakonitost novog društva, dokazuje teorija o postojanju viška korisnosti.

Prema tome, legalizacija dohotka iz društvenog viška korisnosti, koji se deli „prema potrebama“, nije samo etički zahtev komunističkog društva, već uslov normalne reprodukcije svake privrede i društva koji su dostigli takav stepen i tempo razvoja na kojem je nezbežna pojava viška korisnosti.

Ako legalizujemo monetarni ekvivalent društvenog viška korisnosti, snabdećemo privredu i društvo neophodnom količinom novca (tj. rešićemo ključni deflatorni problem) i time stvoriti condition sine qua non normalnog funkcionisanja tržišnog mehanizma. Tada će tek postojeća sistemska rešenja i društveno-politička opredeljenja pokazati i dokazati, svoju pravu vrednost, a ekonomska politika snabdevena jednostavnim ali adekvatnim ekonomsko-političkim (monetarnim) instrumentarijumom, efikasno će, i bez suvišnog administriranja, služiti ostvarivanju željenih ciljeva, stabilnog i brzog razvoja uz punu zaposlenost.

Esej o društvu

Autor:Stojan Nenadović

Mislim da neću pogrešiti ako ovaj ogled o društvu počnem jednom opštom konstatacijom: savremeno društvo je u krizi. Pri tome pod društvom podrazumevam podjednako kako čovečanstvo uopšte, tj. stanovnike planete kao članove jednog društva (tzv. globalnog sela) tako i sve manje ljudske zajednice, počev od porodice, preko nacije odnosno države ili grupe bliže povezanih država. Pod krizom podrazumevam da postoji, s obzirom na čovekovu težnju za održanjem egzistencije i srećom, jedno opšte nezadovoljstvo postojećim stanjem i načinom na koji se pokušava da izmeni to stanje.

Nema sumnje da je ogroman razvoj prirodnih nauka i moderne tehnologije stvorio neophodne uslove za procvat ljudskog blagostanja i sreće ali je očigledno da ti uslovi nisu dovoljni. Tvrdim da taj uslov koji nedostaje proističe iz nepostojanja adekvatne nauke o društvu. Pokušaću u ovom radu da identifikujem taj prauzrok društvene krize, onosno da pružim fundamentalne teorijske osnove za novu nauku o društvu, koja će ukazati na puteve i načine prevazilaženja krize.

Ali moram najpre da definišem neke osnovne pojmove kao usvojenu paradigmu za klasifikaciju društvenih pojava. Pod društvom podrazumevam zajednicu ljudi među kojima se odvijaju određene aktivnosti i uspostavljaju određeni odnosi, koji dovode i do nastajanja određenih procesa. Sve ove aktivnosti, odnosi i procesi mogu se podeliti na četiri osnovne apstraktne sfere društvenog života uopšte:

1. Stvaranje vrednosti ili kulturu.
2. Razmenu vrednosti ili ekonomiju.
3. Raspodelu vrednosti ili politiku.
4. Korišćenje vrednosti ili civilizaciju.

pri čemu pod vrednošću uopšte podrazumevam bilo šta što doprinosi održanju čovekove egzistencije i njegovom blagostanju. Ove apstraktne sfere društvenog života nalaze svoju konkretizaciju u nekoj konkretnoj sferi društvenog života, kao što je na pr. privreda u proizvodnji, razmeni, raspodeli i potrošnji materijalnih dobara odnosno vrednosti. Ali, isto ih tako možemo identifikovati i u bilo kojoj drugoj konkretnoj sferi društvenog života, na pr. u onim sferama koje stvaraju nematerijalne vrednosti.

Moram skrenuti pažnju da se kroz procese razmene vrši preraspodela vrednosti i to bi bio predmet proučavanja tzv. političke ekonomije. Raspodela vrednosti putem (posredstvom) autoriteta odnosno vlasti predstavlja predmet politike u užem smislu (na pr. ekonomske politike). Osim civilizacije u užem smislu, kako je već definisana, postoji i pojam civilizacije u širem smislu, pod kojom treba podrazumevati ukupnost sve četiri navedene sfere društvenog života. Najopštija nauka o društvu bila bi nauka o njegovoj civilizaciji u ovako shvaćenom širem smislu.

Arnold Tojnbi je istoriju proučavao kroz posmatranje rađanja, razvoja i propasti dvadeset i jedne civilizacije. Civilizacija je u usponu dok njene vođe uspevaju da na izazove okoline ili samog razvoja, dakle na probleme koji se pred njih postavljaju, daju adekvatne odgovore. U trenutku kad se na određeno presudno pitanje da pogrešan odgovor dolazi do sloma civilizacije i ona kreće stranputicom koja je vodi propadanju odnosno samouništenju.

Civilizacija u kojoj mi danas živimo je tzv. zapadna civilizacija i ona se u obliku novog svetskog poretka nameće čitavom čovečanstvu. Ovu civilizaciju karakteriše dosad u istoriji nedostignut nivo kulture (stvaranja vrenosti) ali i očigledno neadekvatan način korišćenja vrednosti, što se najčešće izražava sintagmama potršačko društvo ili tehnološko varvarstvo. Nama je suđeno da podelimo sudbinu ove civilizacije, ali možda i dozvoljeno da i sami ponudimo odgovore na njene izazove, te spašavajući ovu civilizaciju i sami budemo spaseni.

Ključno pitanje na koje duhovne vođe zapadne civilizacije, odnosno čovečanstva uopšte, nisu uspele da dosad daju adekvatan odgovor je pitnje: šta čini supstancu vrednosti koje se razmenjuju na tržištu ili raspodeljuju arbitražom državne vlasti. Ponuđeni su brojni odgovori ali ni jedan nije sagledao celinu i suštinu problema. Klasični ekonomisti smatrali su da rad sadržan u robi čini supstancu njene vrednosti. Marks je, takođe, smatrao da vrednost robe predstavlja apstraktan ljudski rad, tj. rad uopšte, kao trošenje radne snage svojstveno svim proizvođačima, sadržan u robi.

Skrećem pažnju da teorije radne vrednosti shvataju rad kao objektivnu kategoriju, objektivni trošak proizvodnje. Suprotno tome buržoaski ekonomisti, koji trenutno slave pobedu, složili su se da vrednost robe treba definsati kao subjektivnu korisnost koju ona ima za potrošače, Ove dve škole mišljenja se, međutim, ne mogu suprotstavljati jer objektivan rad i subjektivna korisnost nisu kategorijalni ekvivalenti, naspram objektivnog apstraktnog rada, kao objektivnog troška proizvodnje, kao kategorijalni ekvivalent u sferi potrošnje može postojati samo objektivna aptrakktna korsnost, kao obnavljanje i unapređenje čovekove radne snage i drugih sposobnosti, objektivno realizovano kroz potrošnju, a što su buržoaski ekonomisti potpuno prevideli. S druge strane, nasuprot subjektivnoj proceni korisnosti može da stoji samo subjektivna procena troškova i obe su važne kao psihološka motivacija za ponašanje potrošača i proizvođača. No nezavisno od njihove subjektivne procene, njihovu sudbinu odrediće objktivni troškovi i korisnosti. Pretpostavljam da svi žele da su im troškovi što manji, što se ostvaruje kroz povećanje produktivnosti rada, a korisnost što veća, što se realizuje kroz povećanje raconalnosti potrošnje, i pretpostavljam da su njihova nastojanja, obektivno, uspešna.

S toga pretpostavljam, suprotno tradicionalnim ekonomistima, koji su se trudili da definišu supstancu vrednosti kao jednodimenzionalnu kategoriju, da su u svakoj robi opredmećene tri ravnopravne dimenzije: trošak, korisnost i tržišna cena. Postoji, dakle, ukupna objektivna apstraktna korisnost, koja se deli na potrebnu korisnost, koja je ekvivalent uloženih troškova (apstraktnog rada) i predstavlja onu količinu korisnosti koju treba apsorbovati iz potrošnje odnosno načina korišćenja vrednosti da bi se nadoknadili troškovi proizvodnje i, ako je racionalnost korišćenja veća od one neophodne da bi se realizovala potrebna korisnost – višak korisnosti, Tržišna cena je, po šravilu, veća od trošška a manja od ukupne korisnosti i omogućuje da, prilikom razmene, obe strane budu na dobitku. Ona deli višak korisnosti na proizvođački (profit) i potrošački višak, Ako je to tako onda među ovim dimenzijama mora postojati razlika i na globalnom planu: zbir svih troškova nazivam proizvod kulture, zbir svih korisnosti nazivam proizvod civilizcije a zbir svih tržišnih cena – društveni proizvod. Društveni proizvod je ono što se danas jedino vidi jer je izražen novčano u vidu tržišnih cena a nastao je kako delovanjem zakona političke ekonomije (razmene) tako i ekonomske politike kao državnog uplitanja u privredne procese.

Interesantno je da je Marks razlikovao upotrebnu vrednost (u suštini korisnost), za koju je smatrao da je kvalitet koji se ne može meriti, razmensku vrednost po kojoj se razmenjuju upotrebne vrednosti (u suštini tržišnu cenu) i radnu vrednost (trošak) za koju je mislio da je u osnovi prve dve, svodeći tako, u kvantitativnom smislu, tri dimenzije na jednu osnovnu dimenziju. S druge strane, najveći buržoaski ekonomista Maršal smatrao je da postoje cena ponude (određena troškovima), cena tražnje (određena korisnošću) i tržišna cena, ali da su u stanju ravnoteže ponude i tražnje, tj. kod postojanja ravnotežne tržišne cene, ove tri cene jednake.

Analogno kvantnoj fizici, smatram da se u procesima stvaranja, razmene, raspodele i korišćenja vrednosti pojavljuju kvanti vrednosti, kao najmanje novčane jedinice, kojima se novčano mogu izraziti i izračunati veličine proizvoda civilizacije, proizvoda kulture i društvenog proizvoda.

Sva dosadašnja ekonomska teorija pojavljuje se tako kao graničan slučaj napred izložene teorije. Ako su trošak, korisnost i tržišna cena jednaki odnosno ako su jednaki proizvod kulture, proizvod civilizacije i društveni proizvod važe zakoni tradicionalne ekonomske nauke, ali ako nisu, ova nauka jednostavno nije u stanju da adekvatno objašnjava ekonomske pojave pa time ni da sugeriše odgovarajuću ekonomsku politiku.

Kako je došlo do ovako grubog i opasnog previda ekonomske nauke. Mislim da je svemu kriva tzv. ravnotežna ekonomska analiza, što se da naslutiti već iz navedenog Maršalovog primera ravnotežne tržišne cene. Tradicionalni ekonomisti su ravnotežnu analizu smatrali ključnom za razumevanje ekonomskih problema i postavljali je u središte svojih razmatranja. Šumpeter je na pr. mislio da “ono što nije ravnoteža je haos koji izmiče analitičkoj kontroli“.

Do ovakvog zaključka može doći samo onaj ko ne poznaje dostignuća savremene termodinamike odnosno ko ne poznaje zakone entropije.

Entropiju je, kao neku misterioznu veličinu, još sredinom XIX veka, otkrio Klauzijus, proučavajući toplotne mašine. Otada se ovaj pojam proširio u gotovo sve nauke pa i savremenu informatiku i kibernetiku, Klauzijus je primetio da se nekom cilindru sa klipom, ispunjenim gasom, odnosno molekulima i atomima, može dodavati toplota a da temperatura ostane nepromenjena. Nešto se ipak moralo promeniti i tu promenu Klauzijus je nazvao entropijom, Utvrđeno je zatim da je ustvari entropija veličina koja meri povećanje haotičnosti kretanja molekula i atoma u posmatranom cilindru. Zapanjujuće je, međutim, bilo otkriće da u zatvorenom sistemu entropija može samo da raste i to do svog maksimuma, kada je ovo kretanje molekula i atoma maksimalno haotično. Ali ovaj maksimum entropije dovodi globalni sistem u stanje opšte ravnoteže, kada su temperatura i pritisak u svakoj tački jednaki i tada je zbog nepostojanja razlike potencijala svaki rad nemoguć, jer je nemoguć protok energije, na pr. sa više na nižu temperaturu. Termodinamika je utvrdila da se unutrašnja energija sistema sastoji iz slobodne energije, iz koje se može dobiti rad, i entropijom vezane energije, koja se više ne može iskoristiti za dobijanje rada. Kasnije je entropija definisana kao verovatnoća stanja pa je konstatovano da je haos verovatniji od reda i da zato entropija raste.

Pokušavajući da objedinim sve pojmove entropije iz raznih oblasti nauke, jer postavilo se pitanje da li je to u suštini ista pojava, ja sam utvrdio da bi se opšti pojam entropije mogao definisati kao logaritam iz recipročne vrednosti stepena povezanosti među pojavama; ukoliko su pojave više povezane (tj. organizovane) entropija je manja, ako su nepovezane entropija odnosno haos raste. Postoji opšta formula: organizacija + haos (entropija) = kapacitet sistema koji je određen veličinom raznovrsnosti elemenata sistema.

U svakom slučaju bitno je da je onaj sistem koji je u svim naukama ocenjen kao najgori od svih, tj. ravnotežni sistem sa maksimalnom entropijom, od strane ekonomske nauke prihvaćen kao idealan sistem kome treba na svaki način težiti. Nije slučajno ravnotežna analiza izvedena na modelu tzv. potpune odnosno atomističke konkurencije liberalnog kapitalizma, gde moštvo preduzeća, kao atomi u Klauzijusovom cilindru, dovode do stanja ravnoteže i ravnotežne cene, kada su sve dimenzije vrednosti kvantitativno jednake. Ali stanje ravnoteže, slično pat poziciji u šahu, dovodi do prestanka kretanja i smrti sistema.

Iz izloženog slledi da umesto ravnoteže u društvenim računima treba da postoje neravnoteže, ali koje ne znače haos, nego su posledica smanjenja entropije i povećanja rganizacije i označavaju određene proporcije, pre svega odnos troškova i korisnosti.

Novac, odnosno dohodak, ne potiče iz troškova (proizvoda kulture), niti društvenog proizvoda, nego iz proizvoda civilizacije i troši se u iznosu potrebne korisnosti na kupovinu materijalnih dobara iz proizoda kulture a delimično predstavlja nematerijalne vrednosti čiji je ekvivalent društveni (globalni) višak korisnosti. Posle obavljene razmene društveni proizvod (tržišne cene) može biti veći od proizvoda kulture (troškova), ostavljajući tako proizvođačima čisti profit za razvoj, a niži od proizvoda civilizacije, ostavljajući potrošačima potrošački višak za kupovinu nematerijalnih vrednosti.

Ako se novac emituje u obliku kredita, kao što se danas čini, onda bi sistem idealno funkcionisao samo kada bi postojala ravnoteža društvenih računa. Kredit centralne banke poslovnim bankama, koje ovaj dele preduzećima, preduzeća bi vraćala u celosti i on bi merio veličinu tzv. društvene baze, dok bi kredit centralne banke državi, iz koga ona alimentira neprivredu, tj. tzv. nadgradnju, bio u potpunosti vraćen iz poreza i doprinosa. Ali, u takvom sistemu društveni višak korisnosti je jednak nuli.

Prema izloženoj teoriji, ako postoji društveni (globlni) višak korisnosti jedan deo dohotka trba da se, kao ekvivalent viška korisnosti, u vidu nekreditnog novca, kao poklon koji ne treba nadoknaditi porezima i doprinosima, direktno podeli po principu “ prema potrebama“ primaocima dohotka iz nadgradnje odnosno onima koji iz tog dohotka mogu izvući najviše korisnosti. Tako se deo dosadašnjih poreza pojavljuje kao zabluda ekonomske nauke i nepotrebno čini da potrošači plaćaju više a proizvođači dobijaju manje nego što je to ustvari potrebno. Deo poreza morao bi, ipak, postojati u svakom sistemu, u kojem postoji i državna organizacija i politika i taj deo predstavlja troškove egzistencije društvenog sistema.

Povećanje ekonomske racionalnosti u sferi proizvodnje, tj. povećanje produktivnosti rada smanjuje vreme proizvodnje i ciklus reprodukcije, tj. vreme za koje se proizvodnja može obnoviti, što dovodi do povećanja ponude, s druge strane povećanje ekonomske racionalnosti u sferi potrošnje dovodi do povećanja dužine vremena korišćenja proizvoda, produžuje ciklus rekonzumacije, tj. vreme za koje je potrebno obnoviti potrošnju, što dovodi do smanjenja tražnje. Ponuda premašuje tražnju, što se naziva kriza hiperprodukcje (kao 1929. godine) ili nedovoljne potrošnje, i to stvara deflatorni problem u društvu, koji se uočava kroz usporenje brzine opticaja novca, što je fenomen koji je uočio Milton Fridman u svim sistemima koje je proučvao, ali nije znao da da objašnjenje za ovu pojavu.

Veličina deflacije je u stvari mera viška korisnosti i ona se može neutralisati samo odgovarajućom emisijom nekreditnog novca kao “dara koji pada s neba“. Pošto danas svesne emisije novca iz viška korisnosti nema to se on stihijski izražava (odnosno deflacija kompenzuje) kroz inflaciju, vremensku nesinhronizaciju prihoda i rashoda i budžetski deficit. Nominalno postiže se ravnoteža društvenih računa i tako udovoljava dogmama ekonomske nauke, dok realno postoji neravnoteža društvenih računa, ali zamagljena kroz navedene stihijske procese, da bi se realizovao bar deo viška korisnosti. Inače, višak korisnosti se uništava, odnosno pokušava se nepotrebno stvoriti podudarnost ciklusa reprodukcije i rekonzumacije, odnosno frekvencije ponude i tražnje, tako što se svesno pravi roba lošijeg kvaliteta, reklamom navodi kupac na suvišnu, neracionalnu potroššnju i sl. (zbog čega naziv “potrošačko društvo“) a naročito kroz troškove naoružanja. Na kraju deo proizvoda ipak ostaje neprodat i propada.

U stvarnosti sistem sa legalizovanim viškom korisnosti funkcionisao bi tako, na zadovoljstvo svih, što bi oni koji dobijaju dohotke od rada (tj. iz proizvoda kulture) samo deo tih dohodaka trošili na realizaciju proizvoda kulture (a deo na nematerijalne vrednosti), omogućujući tako da višak proizvodnje, dohotkom iz društvenog viška korisnosti, kupe neproizvođači. Veličina društvenog viška korisnosti predstavljala bi kvantitativan izraz dostignutog nivoa civilizacije.

Pošto pored nacionalnih postoji i svetski proizvod civilizacije i svetski višak korisnosti, jasno je da novi svetski poredak ne mogu uspostaviti tenkovi NATO pakta, niti američki predsednik, nego samo oni stručnjaci Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, koji, prethodno upoznati sa teorijskim dostignućima skiciranim u ovom eseju, budu u stanju da pravilno odmere potrebnu emisiju svetskog nekreditnog novca za svaku državu, i tako stvore osnovni preduslov za procvat svetske trgovine, koja će alocirati svetsku proizvodnju prema minimumu troškova a potrošnju prema maksimumu korisnosti, omogućujući tako optimalan razvoj svih, bez inflacije i deflacije i uz punu zaposlenost.

Da zaključimo: jednu stranu društvenih računa čini proizvod civilizacije kao ukupna korisnost odnosno ukupni novčani dohodak društva, drugu stranu čini proizvod kulture kao zbir troškova.

Društveni višak korisnosti čini određeni procenat proizvoda civilizacije i on stoji u određenom odnosu prema proizvodu kulture. Možemo zamisliti neku buduću civilizaciju u kojoj će proizvod kulture, kao njena materijalna baza, činiti, novčano izraženo, svega nekoliko procenata od ukupnog proizvoda civilizacije. Ali takva civilizacija ne može nastati na osnovu sadašnjih društvenih računa, po kojima je višak korisnosti jednak nuli a troškovi nadgradnje u svemu jednaki porezima i doprinosima dodatim na bazu, da bi dve strane društvenih računa bile po svaku cenu jednake.

Sadšnja ekonomska teorija i na njoj zasnovana politika, koje polaze od nepostojanja viška korisnosti i, shodno tome, ravnoteže društvenih računa, ne samo da predstavljaju glavnu prepreku daljem razvoju civilizacije, jer podstiču neracionalnosti u korišćenju vrednosti, nego time dovode u pitanje i sam opstanak civilizacije. Ako ne reši ovu protivrečnost između nadgradnje i baze, ukupne i potrebne korisnosti, odnosno viška korisnosti i proizvoda kulture, zapadna civilizacija doživeće slom.
Očigledno je da tek sa legalizovanjem dohotka iz viška korisnosti (tj. nekreditnog novca) stvaramo institucionalne pretpostavke za realizovanje mogućeg viška korisnosti i tek time omogućujemo maksimalno racionalno korišćenje vrednosti, odnosno dalji razvoj i rast civilizacije u kojoj živimo.

Autor: Stojan Nenadović

Svetski poredak nekreditnog novca

Uz dozvolu autora objavljujem ovaj tekst (1).
……..

Novac koji postoji u društvu često menja vlasnike, prelazi iz ruke u ruku, sa računa na račun. Njime se prodaju i kupuju dobra i usluge i vrše druge transakcije. On čini količinu novca u opticaju. Odnos (količnik) između vrednosti društvenog proizvoda (PQ), ostvarenog u društvu neke godine, i količine novca u opticaju (M) naziva se prosečna brzina opticaja novca (V)….
Primećeno je da se sa razvojem društva smanjuje odnos između ostvarenog društvenog proizvoda i količine novca u opticaju, tj. smanjuje se brzina opticaja novca. Da bi se održao dostignuti nivo proizvodnje, potrebna je dodatna količina novca u opticaju, da bi se nadoknadila nestašica novca izazvana usporenjem brzine opticaja novca.

Još jasnije se vidi da, sa razvojem društva, raste proizvodnja i vrednost društvenog proizvoda, za čiju realizaciju je takođe potrebna dodatna količina novca u opticaju.

Ako je zbog porasta proizvodnje potrebno postojeću količinu novca u opticaju povećati za 2%, a zbog usporenja brzine opticaja novca samo za 1%, ukupno povećanje količine novca u opticaju mora biti 3%.

Najpoznatiji monetarni stručnjak sveta XX veka, Milton Fridman, koji je, proučavajući statističke podatke raznih zemalja, a pre svega SAD, konstatovao opštu pojavu usporenja brzine opticaja novca, takođe je utvrdio da su mere monetarne politike najčešće kontraproduktivne, pre svega zbog vremenskog kašnjenja dejstva monetarno-političkih mera.

Milton Fridman je zaključio da bi najbolji ambijent za spontano odvijanje ekonomskih aktivnosti bio onaj u kojem bi količina novca u opticaju rasla po konstantnoj godišnjoj stopi od 2% ili 5%, čime bi se izbegla negativna dejstva naizmeničnih, ekspanzivnih i restriktivnih, monetarnih udara.

Pokazalo se da je projektovana i emitovana, postojeća količina novca uvek nedovoljna, te da je uvek potrebna, nova i nova, dodatna emisija novca, kako bi se privredni mehanizam održao u pokretu. U društvu stalno postoji problem nestašice novca, problem deflacije. Ovaj problem potiče iz same prirode, suštine novca, kako se ona danas shvaća.

Od kada su ljudi počeli da prave novac od papira, uobičajilo se da se takav novac (takva vrsta novca) pušta u opticaj u obliku kredita. Smatralo se da je tako obezbeđeno pokriće za novac u ljudskom radu. Da bi vratili dug, dužnici su morali da nešto proizvedu i prodaju.

Međutim, zbog usporenja brzine opticaja novca, osećala se nestašica novca, smanjivala se tražnja, gomilale su se zalihe neprodate robe, rasla je nezaposlenost i neiskorišćenost kapaciteta. U vreme Velike svetske ekonomske krize, u SAD je nedostajalo više od 3o% količine novca u opticaju.

Zbog usporenja brzine opticaja novca, krediti se ne mogu vratiti iz količine novca koja već postoji. Potrebna je dodatna količina novca, koja se takođe daje u obliku kredita. Kreditne obaveze se uvećavaju i sve teže vraćaju. Sve veće zaduživanje daleko prevazilazi vrednost proizvodnje. Nastaje beskrajna inflacija kreditnog novca, koga je sve više a nikad dovoljno, za prevazilaženje postojeće deflacije.

Ako bi neka država potrebnu dodatnu količinu novca pustila u opticaj kao nekreditni novac, tj. kao poklon, bez obaveze vraćanja, proces bi bio zaustavljen. Inflacija bi isčezla. Uskoro bi se videlo kako vrednost novca te države raste u odnosu na dolar i druge valute.

Vladarima sveta dopalo se da vladaju svetom odlučivanjem o raspodeli kredita. Zato nisu blagonaklono gledali na pokušaje nekih zemalja da se oslobode dužničkog ropstva.

Upravljanje svetom, odlučivanjem o raspodeli kvota svetskog nekreditnog novca, koji niče iz opšteg porasta ekonomske racionalnosti i razvoja svetske trgovine, neće biti manje zanimljiv posao.

Udeo pojedine države u raspodeli svetskog nekreditnog novca, određivaće njen položaj u svetskoj razmeni, njenu sposobnost da izvozi i uvozi. Odobravanjem određene kvote nekreditnog novca, međunarodna zajednica pokazaće koliko je spremna da pomogne nekoj državi i narodu. Biće podstaknut rast svetske trgovine.

Unutar države nekreditni novac biće podeljen neproizvođačima što će povećati tražnju i profite proizvođača. Sve bez inflacije.

Svetski poredak nekreditnog novca biće uspostavljen kada svi budu shvatili da je on u interesu svih.

Stojan Nenadović

Autor: Stojan Nenadović

http://serbon.info/

Pokret za nekreditni novac

Uz dozvolu autora objavljujem ovaj tekst (2).
……..

Danas se novac pušta u opticaj u obliku kredita.

Takvog, kreditnog novca, nikad nema dovoljno.

Povećanje novca u opticaju potrebno je kako zbog povećanja proizvodnje, tako i zbog nadoknade novca koji se izgubio usled usporenja brzine opticaja novca.

Potrebna dodatna količina novca u opticaju je definitivna (konačna), jer je namenjena da trajno ostane u opticaju. Nju ne može da čini kreditni novac, koji je u opticaju privremeno, jer se krediti moraju vratiti.

Ako je stopa porasta količine kreditnog novca u opticaju takva da stvara inflaciju, pri kojoj je stopa porasta količine kreditnog novca u opticaju veća od stope porasta cena, onda razlika između ovih stopa predstavlja realno nekreditni novac, koji vrši funkciju potrebne dodatne količine novca u opticaju.

Ako bi sva potrebna dodatna količina novca u opticaju odmah bila emitovana kao nekreditni novac, tj. poklon, inflacija bi isčezla.

Pokret za nekreditni novac predlaže da Narodna skupština Republike Srbije donese Zakon o novcu, sledeće sadržine:

1. Banke mogu odobravati kredite samo do iznosa prikupljene štednje.
2. Zabranjuje se stvaranje novog novca odobravanjem kredita iznad iznosa prikupljene štednje.
3. Potrebna dodatna količina novca u opticaju, koja se štampa u Zavodu za izradu novčanica, deponuje se na račun Fonda za penzijsko osiguranje.
4. Novac se pušta u opticaj isplatom penzija sa računa Fonda za penzijsko osiguranje.

Ovakvim načinom emisije novca obezbeđuje se beskrajna stabilnost cena, bez inflacije i deflacije.

Ukidaju se doprinosi za penzijsko osiguranje i tako rasterećuje privreda.

Prodajom robe penzionerima, proizvođači obezbeđuju ostvarenje profita, kao čiste akumulacije za povećanje proizvodnje (bez obaveze zaduživanja).

Autor:Stojan Nenadović

http://serbon.info/

Višak korisnosti i nekreditni novac

Uz dozvolu autora objavljujem ovaj tekst (3).

……..

Višak korisnosti i nekreditni novac

Od nastanka ekonomske misli postoje dva oprečna pristupa najvažnijem ekonomskom problemu – problemu vrednosti robe.

Prema vladajućem, naučnom mišljenju: u razmeni se razmenjuju ekvivalenti, tj. razmenjuju se robe jednake vrednosti.

Prema alternativnom, zdravorazumskom mišljenju: u razmeni svi dobijaju – daje se manje, da bi se dobilo više.

Milton Fridman, najveći monetarista XX veka, za ovo mišljenje kaže: „Osnovna greška u svim tim rezonovanjima je nesposobnost da se prepozna da j e ono što se naziva profit ili višak prihoda nad rashodima takođe trošak.“

Fridmanova tvrdnja počiva na pretpostavci da su trošak i korisnost, opredmećeni u robi, novčani ekvivalenti.

Na toj pretpostavci počiva danas vladajuća monetarna teorija i politika kreditnog novca. Emitovanjem novca u obliku kredita, ex ante je osigurana novčana ekvivalentnost troškova i korisnosti.

Realna ravnoteža, odnosno ekvivalentnost troškova i korisnosti, može postojati samo u stacionarnom društvu u kome se ne menja dostignuti nivo ekonomske racionalnosti. Ako se nivo racionalnosti u društvu ne menja, nivo proizvodnje, potrošnje i razmene ostaje uvek isti, pa se ne menja ni postojeća količina novca u društvu, odnosno, nije potrebna dodatna količina novca (dM = 0). Svaki rashod, trošak za jednoga, istovremeno je prihod, dobit za drugoga, pa su rashod i prihod, odnosno trošak i dobit, uvek, po definiciji, jednaki, te važi Fridmanova tvrdnja.

Promena nivoa ekonomske racionalnosti podrazumeva promenu odnosa troškova i korisnosti.

Porast ekonomske racionalnosti u sferi proizvodnje znači porast proizvodnje uz nepromenjene troškove, ili istu proizvodnju uz manje troškove. Porast ekonomske racionalnosti u sferi potrošnje znači porast korisnosti iz iste količine proizvoda, ili istu korisnost iz manje količine proizvoda.

Porast produktivnosti rada, odnosno racionalnosti proizvodnje, izražava se u povećanju proizvodnje, odnosno ponude a porast racionalnosti potrošnje u smanjenju tražnje (jer se ista količina proizvoda koristi duže vreme, odnosno ista količina korisnosti, koja podrazumeva istu dužinu vremena korišćenja, dobija iz manje količine proizvoda).

Višak ponude nad tražnjom predstavlja materijalni supstrat viška ukupne sume korisnosti, koja se može apsorbovati iz date proizvodnje, iznad ukupne sume troškova, koji su uloženi u datu proizvodnju.

Materijalni supstrat razlike između zbira korisnosti i zbira troškova, tj. višak ponude nad tražnjom, može biti realizovan samo uz pomoć dodatne emisije novca i to nekreditnog novca, tj. novca koji ne potiče iz troškova nego iz porasta ekonomske racionalnosti.

Ukupan zbir korisnosti sastoji se iz potrebne korisnosti (koja predstavlja ekvivalent troškovima uloženim u proizvode iz kojih će se apsorbovati ta korisnost) i viška korisnosti.

Višak korisnosti, odnosno, razlika između zbira korisnosti, koja se ostvaruje iz društvenog proizvoda, i zbira troškova, uloženih u taj društveni prpizvod, može se realizovati samo posredstvom dohodaka, koji potiču iz viška korisnosti, odnosno iz emisije nekreditnog novca (dodatna količina novca = dM).

Ukupna količina novca u društvu (M) sastoji se iz količine novca u opticaju (M1) i količine novca izvan opticaja (M2).

Količina novca u opticaju (M1) data je jednačinom:

P = nivo cena = const.

Q = količina proizvedenih dobara

V = brzina opticaja novca

Količina novca izvan opticaja (M2) sastoji se iz količine novca koja se nalazi kod proizvođča i potiče od ušteda do kojih je došlo smanjenjem troškova, odnosno smanjenjem kupovine sredstava za proizvodnju i radne snage (akumulacija = A), i količine novca koja se nalazi kod potrošača i potiče od ušteda do kojih nije došlo odricanjem od potrošnje, nego porastom racionalnosti potrošnje i, na toj osnovi, smanjenjem kupovine predmeta potrošnje (štednja = S).

……..

Ukupna količina novca u društvu (M) jednaka je:

Ako je količina novca u društvu (M) funkcija parametara stanja ekonomskog sistema Q, V, A i S, kao argumenata, i konstante P, onda je priraštaj novca u društvu (dM) dat jednačinom:

Vrednost društvenog proizvoda (DP) data je jednačinom stanja ekonomskog sistema:

M1V = PQ ; gde M1V predstavlja tražnju, a PQ ponudu.

U stacionarnom društvu, u kome se ne menja dostignuti nivo racionalnosti, vrednosti u jednačini su uvek iste, odnosno vrednost društvenog proizvoda jednaka je: DP = PQ.

Ako se promeni nivo ekonomske racionalnosti u društvu, to će se manifestovati u promeni vrednosti parametara stanja ekonomskog sistema, promeni količine novca u društvu i promeni vrednosti društvenog proizvoda.

Porast ekonomske racionalnosti odvija se kroz porast racionalnosti proizvodnje i porast racionalnosti potrošnje.

Porast racionalnosti proizvodnje ostvaruje se ili kao povećanje proizvodnje uz nepromenjene troškove, što se izražava kroz porast količine proizvoda (priraštaj dQ), ili kroz održanje istog nivoa proizvodnje uz smanjene troškove, što se izražava kroz povećanje količine novca izvan opticaja koju drže proizvođači, koji su smanjili troškove, odnosno kupovine sredstava za proizvodnju i radne snage, i tako ostvarili uštede (priraštaj akumulacije dA).

Porast racionalnosti potrošnje ostvaruje se ili uz povećanje korisnosti, odnosno produženje vremena korišćenja, postojećih proizvoda, što se izražava u smanjenju tražnje, odnosno kroz usporenje brzine opticaja novca (priraštaj -dV), ili uz ostvarenje iste količine korisnosti iz manje količine proizvoda, što se izražava kroz porast ušteda potrošača, odnosno porast količine novca izvan opticaja, koju drže potrošači, koji su, na osnovu povećanja racionalnosti potrošnje, smanjili tražnju, odnosno kupovine predmeta potrošnje (priraštaj štednje dS).

Pošto porast ekonomske racionalnosti dovodi do toga da ponuda premašuje tražnju, jednakost ponude i tražnje se ponovo uspostavlja, odnosno održava, uz pomoć dodatne emisije nekreditnog novca (dM), koja predstavlja novčani ekvivalent porasta ekonomske racionalnosti, odnosno novčani dohodak iz viška korisnosti, koji se dodeljuje (poklanja) organizatorima proizvodnje, odnosno proizvođačima, koji imaju potrebu za viškom neprodatih sredstava za proizvodnju i angažovanjem dodatne (nezaposlene) radne snage, i potrošačima, koji imaju potrebu za viškom neprodatih sredstava za potrošnju, i tako obezbeđuje realizacija novog drušzvenog proizvoda (NDP), uvećanog za PdQ:

NDP = PQ + PdQ

Povećanje kolčine novca u opticaju, neophodno da se nadoknadi povlačenje novca iz opticaja od strane proizvođača, odnosno povećanje ušteda proizišlo iz smanjenja troškova (porast akumulacije = dA), i povećanje količine novca u opticaju, neophodno da se realizuje povećana proizvodnje , zajedno predstavljaju proizvođački višak, odnosno, višak korisnosti koji stvaraju proizvođači, kao meru povećanja racionalnosti proizvodnje.

Povećanje količine novca u opticaju, neophodno da se nadoknadi povlačenje novca iz opticaja od strane potrošača, odnosno, povećanje ušteda potrošača proizišlo iz smanjenja količine proizvoda neophodnih za održavanje dostignutog nivoa korisnosti (porast štednje = dS), i povećanje količine novca u opticaju neophodno da se kompenzuje usporenje brzine opticaja novca zajedno predstavljaju potrošački višak, odnosno, višak korisnosti koji stvaraju potrošači, kao meru povećanja racionalnosti potrošnje.

……..

U vrednosti novog društvenog proizvoda, novčani dohodak iz proizvođačkog viška završava kao profit proizvođača (pf), a novčani dohodak iz potrošačkog viška nadoknađuje troškove, kupovinom proizvoda koji se ne mogu prodati, jer se dohodak, zarađen iz troškova, delom povlači u štednju, a delom troši – ili sporije ili na plaćanja koja se ne uračunavaju u vrednost društvenog proizvoda (čime se usporava tempo realizacije – označen kao brzina opticaja novca – društvenog proizvoda).

potrošački višak=

Zbir novčanih troškova (ZNT) proizvođača jednak je vrednosti novog društvenog proizvoda umanjenoj za iznos ostvarenih profita:

Zbir novčanih dohodaka u društvu, koji su mera ostvarene tekuće ukupne korisnosti društva, jednak je zbiru dohodaka koji su zarađeni iz zbira troškova proizvođača i koji su dobijeni iz društvenog viška korisnosti.

Pošto je deo dohotka iz društvenog viška korisnosti, u vrednosti društvenog proizvođačkog viška, završio kao profit u vrednosti novog društvenog proizvoda, ostaje da je zbir novčanih dohodaka (ZND) društva jednak zbiru vrednosti novog društvenog proizvoda i društvenog potrošačkog viška:

Sa porastom ekonomske racionalnosti, stvaranjem viška korisnosti i emisijom nekreditnog novca, uspostavlja se globalna nejednakost troškova i korisnosti, odnosno novčanih rashoda i prihoda. Ako se zaustavi porast ekonomske racionalnosti, isčezava višak korisnosti, prestaje emisija nekreditnog novca i prestaje mogućnost kvantitativnog nepodudaranja rashoda i prihoda, odnosno oni ponovo postaju ekvivalentni. Svojim individualnim naporima, pojedinačni privredni subjekti doprinose porastu ekonomske racionalnosti i stvaranju viška korisnosti. S druge strane, pravilno odmerenom emisijom nekreditnog novca, država stvara neophodne uslove da se višak korisnosti realizuje, kao nagrada, za one koji ga stvaraju, i zadovoljenje potreba, onih koji ga koriste.

Porast ekonomske racionalnosti koji uključuje smanjenje troškova proizvođača ( = real dA) i smanjenje troškova potrošnje ( = real dS) realizuje se čuvanjem ušteđenog novca na posebnim računima akumulacije (dA) i štednje (dS), ili, ulaganjem ušteđenog novca, kao proizvođačkog kredita iz akumulacije (dAC) i potrošačkog kredita iz štednje (dSC), u povećanje proizvodnje i potrošnje, ako to donosi kamatu, odnosno, veći iznos nekreditnog novca od iznosa koji bi bio emitovan da nema kredita.

Ako se kredit daje samo iz ušteđenog nekreditnog novca, nema ni kreditnog novca, ni kreditno – monetarne politike.

Pošto porast proizvodnje (PdQ) i porast zaliha neprodatih proizvoda zbog usporenja brzine opticaja novca (PdR=-M1dV zajedno predstavljaju vrednost proizvoda koji se ne mogu prodati (neprodato = PdQ + PdR) bez dodatne količine nekreditnog novca u opticaju (dM1), dok nova brzina opticaja novca (V+dV) predstavlja količnik između prodate robe (prodato=PQ-PdR) i količine novca u opticaju (M1)

priraštaj potrebne količine nekreditnog novca u opticaju jednak je:

Ako se dnevno evidentiraju sve prodate (prodato=prn ) i neprodate količine materijalnih dobara (neprodato=npn), dnevni priraštaj nekreditnog novca u opticaju n – tog dana je:

Ako pretpostavimo da je, dugoročno i globalno posmatrano, k=const. , kontinuirano (dnevno) dolivanje nekreditnog novca u opticaj teče prema diferencijalnoj jednačini organskog rasta:

: nekreditni novac u opticaju (M1B), tokom vremena (t ) u kojem se odvija progres čovečanstva (po stopi k) , raste kao početni kapital (M1A) koji se neprekidno ukamaćuje, a porast nekreditnog novca u opticaju n- tog dana i u vremenu t (t=1=jedna godina)

Raspodela dohotka iz viška korisnosti sledi neposredno iz emisije nekreditnog novca tako što država ex post otkupljuje od proizvođača višak neprodatih proizvoda, ili, ako je k poznato i konstantno, ex ante deli nekreditni novac ptrošačima, po unapred utvrđenom ključu (penzije, dečiji dodaci i sl.), koliko dopušta iznos ostvarenog viška.

Ponuda predstavlja novi društveni proizvod (PQ+PdQ), a tražnja je proizvod nove brzine opticaja novca (V+dV) i nepromenjene količine novca u opticaju (M1).

……..

Ako dođe do pada ekonomske racionalnosti (smanjenja proizvodnje ili povećanja brzine opticaja novca), ponuda postaje manja od tražnje, potrebna količina nekreditnog novca u opticaju se smanjuje,dM1=-kM1 , pa se nekreditni novac mora povlačiti iz opticaja, porezima koji se ne troše (kao budžetski suficit).

Emitovanje ili povlačenje potrebne kolišine nekreditnog novca, prema kretanju ekonomske racionalnosti, uslov je stabilnosti tržišta i opšteg nivoa cena. Ako cene nekih proizvoda ipak rastu, a drugih padaju, a neki se proizvodi čak ne mogu prodati, samo je znak u kom smeru treba menjati strukturu proizvodnje.

Stvaranje viška korisnosti omogućeno je stalnim porastom racionalnosti proizvodnje i potrošnje a njegova realizacija razvojem nacionalne i svetske trgovine (koja vrši alokaciju troškova prema minimumu troškova i distribuciju korisnosti prema maksimumu korisnosti) i emisijom nacionalnog i svetskog nekreditnog novca.

Problem svetskih dugova može i mora biti rešen. Svetske dugove treba otpisati u iznosu koji odgovara svetskom višku korisnosti. Siromašne, prezadužene zemlje imaju pravo na udeo u emisiji svetskog nekreditnog novca iz svetskog viška korisnosti. Ovaj novac emitovaće svetska emisiona ustanova, po odluci skupštine zemalja članica, u skladu sa naučnim saznanjima.

Emisijom nacionalnog nekreditnog novca, ukidaju se porezi iz kojih je dosad alimentirana potrošnja budućih korisnika nekreditnog novca (penzioneri, dečiji dodaci, socijalna davanja i sl.). Time se uspostavlja neravnoteža društvenih računa, kojom se izražava pojava viška korisnosti (zbir troškova proizvodnje, za iznos viška korisnosti, manji je od zbira novčanih dohodaka).

Pošto bez viška korisnosti, odnosno emisije nekreditnog novca, nije moguć napredak, a kako ekonomska teorija, i na njoj zasnovani institucionalni okvir i ekonomska (monetarna) politika ne dozvoljavaju da se on legalno izrazi, višak korisnosti (odnosno nekreditni novac) se spontano i stihijski izražava u različitim oblicima. Saglasno ekonomskoj teoriji ostvaruje se nominalna ravnoteža u društvenim računima, uz istovremenu realnu neravnotežu, potrebnu da se realizuje bar deo viška korisnosti. To se ostvaruje na sledeće načine:

• postoji beskrajna ekspanzija kreditnog novca, po znatno višoj stopi od realnog rasta proizvodnje, što izaziva inflaciju;
• dugovi se opraštaju (otpisuju), odnosno ne vraćaju;
• uzima se novi dug da bi se vratio stari;
• zbog inflacije dug se obezvređuje, odnosno, realno, ne vraća u celosti;
• kratkoročni dug se pretvara u dugoročni;
• kod dugoročnog duga, kamatna stopa je realno negativna, tj. realno se emituje nekreditni novac;
• vodi se politika budžetskog deficita (kroz koji se realizuje višak korisnosti);
• uz stalnu inflaciju i vremensko kašnjenje prihoda iza rashoda, postoji realan deficit budžeta i kod nominalne budžetske ravnoteže;
• vodi se politika javnog duga, kod koje se višak korisnosti prerušava u javni dug;
• beskrajna ekspanzija javnog duga, pri čemu se stari dug vraća emisijom novog, ili obezvređuje kroz inflaciju, itd.

Svi ovi stihijski i haotični procesi dovode do toga da se ne realizuje stvarno mogući višak korisnosti, čime se blagostanje i progres čovečanstva ograničavaju na nivo manji od realno mogućeg. Naoružavanjem, ratovima i ekonomskim krizama uništava se stvoreni višak korisnosti da bi se udovoljilo dogmama ekonomske nauke i produžila vlast grupama, koje, stvaranjem kreditnog novca i putem kredita, upravljaju čitavim svetom.

Sazrelo je vreme i stvoreni su uslovi da se obelodani ova istina, izvrši rekonstrukcija ekonomske i monetarne teorije i politike, i inauguriše novi svetski poredak zasnovan na emisiji, nacionalnog i svetskog, nekreditnog novca, koji može da obezbedi stabilan i brz razvoj, uz punu zaposlenost i socijalnu pravdu, sveta u celini i svih njegovih delova.

……..

DODATAK:

MATEMATIČKA INTERPRETACIJA TEORIJE NOVCA

JEDNAČINA STANJA EKONOMSKOG SISTEMA

PQ = MV

P = nivo cena = const. ; Q = količina proizvoda ;

M = količina novca u opticaju ; V = brzina opticaja novca ;
PQ = p1q1+p2q2+p3q3+….+pnqn

MV = m1v1+m2v2+m3v3+….+mnvn

p = cena pojedinog proizvoda ;

q = količina pojedinog proizvoda ;

m = vrednost pojedine novčanice u opticaju ;

v = brzina opticaja pojedine novčanice ;

……..

Autor:Stojan Nenadović

http://noncredit-money.org/

Tajna Novca

Uz dozvolu autora objavljujem ovaj tekst (4).
……..

U stagnantnom društvu, bez promena u ekonomskoj racionalnosti, vrednost društvenog proizvoda (PQ), koja predstavlja ponudu, jednaka je tražnji, koja predstavlja proizvod količine novca u opticaju (M) i brzine opticaja novca (V):

PQ = MV ; P = nivo cena = const. ; Q = količina proizvoda ;

Količina novca u opticaju (M) jednaka je:

U dinamičnom društvu, u kojem raste ekonomska racionalnost, povećava se proizvodnja (dQ) i ponuda (PQ+PdQ), a smanjuje brzina opticaja novca (-dV) i tražnja (MV+MdV), a to zahteva dodatnu količinu novca u opticaju (dM), da bi se održala ravnoteža ponude i tražnje:

Potrebna dodatna količina novca u opticaju (dM) određuje se utvrđivanjem koeficijenta k:

Koeficijent k predstavlja stopu porasta količine novca u opticaju koja je potrebna da bi se realizovala povećana proizvodnja u uslovima usporene brzine opticaja novca. Dodatna količina novca u opticaju (dM), kao određeni procenat količine novca u opticaju (kM), mora da se emituje kao nekreditni novac, odnosno poklon, u obliku penzija i dečijih dodataka.

Delom ovog novca, u iznosu , realizuje se povećanje proizvodnje i taj deo završava kao profit proizvođača, a delom, u iznosu , kompenzuje se usporenje brzine opticaja novca i taj deo predstavlja potrošački višak odnosno dobit potrošača.
Zbir troškova je: novi društveni proizvod – profit

Zbir dohodaka je: novi društveni proizvod + potrošački višak:

Danas se novac pušta u opticaj u obliku kredita.

U sistemu kreditnog novca, zbog usporenja brzine opticaja novca, pojavljuje se nestašica novca, koja izaziva krize hiperprodukcije ili nedovoljne potrošnje.

Od sredine dvadesetog veka ovaj se problem rešava beskrajnom ekspanzijom kreditnog novca i inflacijom. U uslovima inflacije kreditnog novca ostvaruje se istovremena nominalna ravnoteža društvenih računa, kojom se udovoljava dogmama tradicionalne ekonomske nauke, i realna neravnoteža (pri kojoj je zbir dohodaka veći od zbira troškova), kojom se ostvaruje teorija o postojanju viška korisnosti i nekreditnog novca (jer se u formi kredita emituje, bar delimično, realno nekreditni novac).

Utvrđivanjem sistema emisije nekreditnog novca ostvaruje se poklapanje nominalnih i realnih veličina, obezbeđuje beskrajna stabilnost cena, bez inflacije i deflacije, maksimalni profiti i zadovoljenje potreba neproizvodnog dela stanovništva iz emisije nekreditnog novca (tj. bez opterećenja privrede). To je neophodni uslov normalne reprodukcije društva u kojem raste ekonomska racionalnost. Na tom osnovu treba da se zasniva novi svetski ekonomski poredak.

Milton Fridman je empirijski utvrdio da se brzina opticaja novca neprestano usporava, ali nije zapazio da je uzrok tome porast racionalnosti potrošnje. Predložio je da se monetarna politika ograniči na dolivanje novca u opticaj po konstantnoj godišnjoj stopi ali nije primetio da taj novac mora biti – nekreditni novac

Autor:Stojan Nenadović

http://noncredit-money.org/

……..