Аутор: Стефан
PПосматрајући људе (зависнике игара) или гамехоличаре (популаран назив за љубитље видео игара) долази се до закључака да игрице имају штетан утицај и стварају физичке и психичке проблеме. Дакле, компјутери (видео игрице, Цхат..) су медицински признате као болест зависности (попут коцкања, алкохолизма, наркоманије). Зависницима се сматрају они који за рачунаром (или неком конзолом) проводе више од четири сата слободног времена, они који су изоловани од друштвеног света и дружење налазе само у ”виртуелним пријатељима”. Компљутерске игре су као алкохол и цигарете, можда чак и још горе, јер одузимају време а нисте свесни реалности. У ствари у почетки играња нисте ни свесни да сте уопште опседнути тиме. Не само код игрица и код других болести зависности јавља се проблем незадовољста својим животим и покушај бекства од реалности. Реалност само по себи носи проблеме а најлакше је супроставити јој се је избегавањем. Реалност ствара онај добро позанти осећај неиспуњености и људи због тога трагају за стварима у којима виде неки смисао. А то су видео игрице. Са својим проблемима и изазовима оне нам дочаравају живот. За разлику од живота или реалности те проблеме је много лакше решити и поново за разлику од живота бићемо награђеми (поенима, или неком другом врстом награде).
Проблеми који се јављају су и физички и психички: – хемороиди, – па проблеми са кичмом и видом, – несаница и депресија Зависници се препознају по насилном понашању према најближима. Код нас постоји специјализована клиника и лечење траје око И годину дана, слична је метода као за наркоманију или алкохолизам само што се од пацијаната не захтева да се у потпуности Одрекну компљутера. Проблем је што наш народ све ово схвата као шалу и не придају важност овом проблема који се све више и више шири. Јер зависници се упоређују са другим зависницима и тако оправдавају своје понашање. Човек не схвата проблем док он не дође до ширих размера. Дотле да му буде угрожено здравље, положај у друштву, породица… Недавно сам свратио до једне играонице по друга. Затекао сам га у задимљеној просторији са пуно псовки, нервозе, у којој се узалудно губи време И новац.
Занимљива је прича И једног од педагога са дефектолошког факултета. Педагог је шетао са пријатељом по граду. Пријатељ је онако из чиста мира пожелео да удари човека на улици зато што га нервира, као и да седне да вози његов мотор. Педагог га је питао зашто је то желео да уради. Пријатељ му је рекао да је убеђен да то може да уради као што је и видео у једној видео игрици (ГТА). Тада је педагог схватио колико је опасно мешање виртуелног и стварног света. Надам се да ће ово значити неком на форуму. На вама остаје да изаберете између вирталног и реалног…
Наравно све има своје позитивне и негативне стране невезано да ли су у питању игрице, дрога, спорт… Да, неке игрице имају позитиван утицај на човеков ум. Али неке а не све. Тачно је да поједине игрице развијају креативност и позитивно утичу на психу. Али ако се ми фокусирамо на играња одређене игрице ми ћемо напредовати, бићемо све бољи, развијаћемо мождане везе (вијуге) у том правцу. Али ствар је у томе да било шта да радимо у животу ми ћемо развијати мозак. Ако стално играмо фудбал напредоваћемо, ако стално вежбамо математику такође ћемо напредовати, ако стално свирамо гитару бићемо све бољи у томе.Али проблем је у томе да не постанеш фанатик тога, да реално не претвориш у виртуелно. Да ти најважнија ствар у животу не постане нека тамо видео игрица. Од које ћеш бити завистан и која ће управљати твојим животом, слободним временом и што је најважније твојим здрављем. Психолошка зависност је најгори облик зависности. Наиме на видео игрицама поред најбољих програмера ради и одређени тим психолога који користи одређене психолошке методе са циљем да створе потребу у човеку за још јачи интензитет играња. Слушајући неке људе бићу довољно слободан да изнесем њихово мишљење: -Све је то утицај запада. Велика лова је у игри и још већа мућка. Све нам то сервира запад. То је један велики бизнис у коме ми несвесно учествујемо и на нашој опсесији зарађују новац. Ми креирамо своју судбину и избор занимања и слободног времена је индивидуална ствар. Постоји једна изрека: кад грми примитиван човек се плаши а паметан размишља како се то догодило. Поприлично велики број мојих вршњака је кренуо у неком другом правцу. Понављам то је њихова ствар али хоћу да кажем да има још неки пут сем оног виртуелног где су неки нажалост несвесно залутали запоставивши школу, пријатеље, себе. Компјутер је супер ствар за интернет, филмове, музику, посао, успешну комуникацују али претерана употреба нечега увек има штетно дејство. ” Неком алкохол није безопасан, пије кад хоце, то јест ретко кад, само у друству и то је то, неком је опасан јер пије кад мора а то је сваки дан, исто је тако и са игрицама, ако осецате потребу да сваки дан играте неко време, знаци игрохолицари сте, а није лако откацити се од игара, поготово ако сте разочарани у свету у коме живите… Уживајте у животу и у стварима које волите али покушајте да од њих имате и неку духовну корист””
