„Велики брат“ против Барака Обаме

Аутор: Светозар Радишић

Напис објављен у листу „Сведок“ број 649-650, 30. децембра 2008. године, на стр. 24-26.

САМОУРУШАВАЊЕ АМЕРИЧКЕ ИМПЕРИЈЕ ПРЕДВИДЕЛИ СУ И ЊИХОВИ СТРАТЕЗИ КАО ГЛАВНУ ОПАСНОСТ 21. ВЕКА, АЛИ НИСУ ОЧЕКИВАЛИ ДА ЋЕ КРАЈ ИЛУЗИЈА НАСТАТИ ТАКО РАНО.
ПИШЕ: проф. др СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

Михаил Леонидович Хазин, до 1998. године заменик начелника Економске управе председника Русије, је у књизи Сумрак доларске империје – Pax Americana на измаку, објављеној 2003. године, наговестио је да се Сједињеним Државама „црно пише“, због остваривања нових пројеката „великог брата“. Америчка берза хартијама од вредности исисала је ресурсе целог света. Стимулисањем тражње, развојем нових технологија и повећавањем капацитета за производњу и услуге, уз помоћ емисије новца, срушен је Совјетски Савез, заједно са ЧССР и СФРЈ, али су узгред нестали ресурси и будућих нараштаја. Америчка привреда је, због стимулисања тражње уместо производње, расла брзином од два до четири одсто годишње, а дугови, истовремено, брзином од осам до десет одсто годишње. Растао је стандард америчких грађана, а слабила све дужнија држава. Кажу „крчаг иде на воду, док се не разбије“. Дошло је време за наплату дугова. Сједињене Државе су почеле да личе на Титову Југославију. Враћање дугова условљава смањење производних и услужних капацитета, које ће бити од 25 до 50 одсто постојећих, а то ће изазвати драстични пад стандарда – најмање 50 одсто. Такав пад стандарда аутоматски доноси стрмоглави раст незапослености, снажну депресију, оптерећење социјалног буџета и напетости у задуженом друштву. Аутомобил ће у САД постати раскош. У свету се до сада никада није догодило да толики пад стандарда не изазове крах друштвенополитичког система. Најобјективнијом финансијском кризом у историји, јер све је више људи а све мање ресурса, биће први пут озбиљно погођена и језуитска Римокатоличка црква и њене финансије. Вероватно ће свет посматрати спасавање банака смештених у обе Америке, посебно Централне америчке банке, која је папским декретом (тзв. булом) из 1493. године постала власништво цркве.

Вероватно ће америчке власти наставити да измишљају нове терористичке нападе не би ли скренуле пажњу са узрока – да народ не посумња у способност администрације. У суморним временима САД су кризе решавале најавом претњи. Учинили су то када су од Шпаније отели Кубу и Филипине, допуштањем напада на Перл Харбур у Другом светском рату, исконструисаним разлозима за инвазију на Вијетнам, Авганистан, Ирак… Нуклеарно су напали Јапан, а замало и Кину. Водили су дуготрајни рат разбијањем Кореје. Измишљање опсаности и претњи је борилачка „специјалка“ САД, а њихове стратегије, попут „Заједничке визије 2010″, препуне су потенцијалних непријатеља и „осовина зла“. Сваки од америчких ратова почињао је, према тврдњама Скота Пека у књизи „Људи лажи“, подметањима и намерним жртвовањима сопствених грађана. Будући да је то знао, није чудно што је Михаил Хазин, на форуму сајта часописа Ekspert, 10. септембра 2001. предвидео да ће администрација САД организовати против својих грађана терористички акт и подметнути га Осама бин Ладену.

Нешто није у реду са Сједињенин Државама

У покушају да „спасе“ квазидемократски систем у расулу, сатанистички настројени „велики брат“ је на 56. седници групе Билдерберг изабрао Барака Хусеина Обаму, за жртву која ће на својим плећима носити крст очекиваних економско-политичко-војних страдања. Реч је о игри у којој је главна личност (об)лик без преседана у америчкој историји, без корена у америчком естаблишменту. Већ је свима јасно да Обамина администрација неће издржати цео мандат, јер мора да повуче низ болних, радикалних и непопуларних потеза. Зато зналци попут Дејана Лучића често помињу реч атентат. Све је јасно: Обама ће повући драстичне потезе потребне „великом брату“, биће параван за перфидне планове глобалне олигархије, а руља, којој ће он умишљено и искрено обећавати промене, биће ће приморана да га после неуспеха најури.

Све ће се свалити на Обаму. Због кризе изазване у САД и свеопште незапослености формираће се банде од најокорелијих криминалаца које ће пљачкати богаташе и отимати њих и чланове њихових породица, ради великих откупа. Изгледаће све као у холивудским филмовима које је „велики брат“ преко Института Тејвисток упутио у свет припремајући га за прихватање савршеног зла. Свима ће бити „јасно“ да је „велики брат“ био у праву када је најавио еру тероризма.
Јоханан Рамати, из јерусалимског института за одбрану Запада, објавио је да је понашање Сједињених Америчких Држава, у време изградње тзв. новог светског поретка, условило ситуацију да највећа светска сила сада „има мало непријатеља, много непријатних партнера који траже прилике не би ли поравнали рачуне, нема правих пријатеља а има опасне илузије“. Зато није чудно што се све више људи, у време срљања понизне српске администрације у наручје једине преостале суперсиле препуне србомрзаца (Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук, Хилари Клинтон…) и вавилонаца из Европске комисије, све чешће питају зашто становници света мрзе Америку и хоће ли она успети да одоли све очигледнијим искушењима које је сама изазвала.

Уосталом, Ендрју Маршал, начелник Одељења за процену мреже, кога сматрају језгром свих америчких мозгова, рекао је: „Не треба бити превише сигуран да ће Америка своје место на највишој технолошкој лествици и глобалну доминацију задржати и у 21. веку. Могуће је да ће се ‘потопити’“. Рекао је то пре двадесет година. Иначе, чувени саветник Пентагона био је крајем фебруара 2004. године иницијатор чувеног извештаја о предстојећој планетарној еколошкој и климатској катастрофи. У том извештају, према писању „Обзервера“ предвиђено је глобално самоуништење до 2050. године изазвано крчењем шума, повећањем нивоа мора, сукобима због воде итд.
Да нешто није уреду с Сједињеним Државама прозирно показује исхитрен и усплахирен пример залагања „дипломата“ САД за независност Косова и Метохије. Они упорно говоре „Сад или никад“, кратковидо и неумно заборављајући време и простор. Морално су пали до мере да је препозната и разолићена њихова спрега с албанском мафијом, да су службеници „великог брата“ неповратно скинули маску с лица, да Косово и Метохија постају мистични, као да се тамо чувају сви драгуљи света или да од „Бонстила зависи опстанак САД“. Стигло се до тога, да вашингтонске дипломате на том месту одбацају свој углед и разоткривају скромно образовање. На примеру политике према Косову и Метохији показује се да је образовни систем Запада сумњиве вредности, јер њихове дипломате не знају математику, физику, биологију, историју и логику, нити их истересује истина. Да знају географију не би допустили Еулексу мисију на месту бифуркације река у три морска слива, јер вода ће бити главни ресурс у будућности. Да знају физику знали би шта је сила и смер, и ко је кога напао на Балкану. Да знају метематику знали би односе снага и не би се хвалили како су се жестоко са пристојне дистанце обрачунали са Србима. Могли су, у корист своје извесније будућности, да погледају расположиве податке из своје Националне библиотеке и архива и да закључе шта то чине Србима и Балкану. Једино што је очевидно САД су желеле антисрпски рат и желе балканску кризу, што само потврђује да живе од ратова, али за коначну победу није довољно што је администрација Беле куће лаж развила до савршенства. Лаж је постала толико уносна да су грађани САД, упркос врхунској медијској технологији, међу најнеинформисанијим људима на планети. Сада би требало да створи организацију која ће израчунати када ће им се вратити „бумеранг космичког бола“ и којом жестином ће ударити у већ уздрмане и несрећне грађане Сједињених Држава.

САД – инструмент „Великог Брата“

Чини се да Американци треба да схвате да антиамериканизам није зачет у главама радикалних исламиста, српских патриота и европских левичарских интелектуалаца. Он је постао систем већине, настао на схватању да је, иза паравана демократије, на Далеком и још помало дивљем западу, легализована општа пљачка. Тако да није јасно ко, и на основу којих квалитета, има природно право на огроман иметак. У Њујорку посвојени бог Мамон, прерушен у „великог брата“, влада светом помоћу „мистер долара“. Мамонизам чини све да поништи најјаче људско оружје мисли и емоције. Проблем је што о томе Американци не брину – њихов попљачкани иметак вреднији је од живота свих осталих људи.
Информативна машинерија угравирала је лаж у Американце формулама: „Ми смо за слободу – они је мрзе“; „Ми смо богати – они су завидни“; „Њих вређа наша моћ“. Не пада им на памет да посумњају да своје владаре спремне да их жртвују за измишљене „виталне интересе“, само да би оплодили, оплодили, оплодили, и опет оплодили, било како стечени капитал. Објавио је све наведено Фарид Закарија у „Њузвику“ у напису „Ислам и запад – корени беса“.

Иако је више доказа да су у инжињеријском урушавању „њујоршких близнакиња“ саучествовали ЦИА, ФБИ и НСА, да се нико није повредио од познатијих и важнијих лица, да су одгађани војни летови, да су на рушењу зграда у САД зарадиле авио-компаније и да су у то време Американци плаћали опоравак Осама бин Ладена, историчар Пол Џонсон је закључио да се све то догодило јер је ислам нетолерантан. Тако је упао у масонску причу стару две стотине година и потврдио да Бела кућа изузетно добро зна, зашто својом демократијом реформише највећу исламску земљу – Индонезију. Још боље зна због чега је „неговала“ талибане у Авганистану, зашто је поставила своје људе у Пакистану, Бангладешу, Авганистану, Ираку… на челна места. Откуд то да је авионима и ракетама Вашингтон бранио ислам у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији од Срба?
Мада Вашингтон није изустио ниједну ружну реч о исламу, очевидно је да је уз помоћ Американаца изазвани грађански рат у Ираку најбољи начин да се ислам самоуништи. Проблем је што још у Ирану нема довољно снага се створе два супротстављена табора. Амерички историчар Бернард Луис у књизи Шта је пошло наопако? признао је да су хришћани и Јевреји живели мирно под муслиманском управом, све док „Дивљи запад“ није наметнуо своју животну философију.

Чини се да Американци све мање имају шансе да се извуку из мора лажи којим их је окружила њихова администрација. Сада је главни хит тероризам. Новинари су толико онесвешћени да узроке светских сукоба траже око Ирана и подршке САД муџахединима у рату против Совјета. Имају проблем како да објасне да у нападу на „близнакиње“ није био ниједан Иранац (а Иранци су криви за све), а никако да нађу ни Србе да се боре изван својих територија. Изгледа да их нападају они који их највише воле – „пријатељи из Саудијске Арабије“. Уосталом, Американцима одавно ништа није јасно, а још мање важно. Истина је оно што кажу њихови „нафташи“ и фантомска финансијска олигархија.
Обавештени Американци знају да је нафташ, подпредседник, Дик Чејни злоупотребљавао операције „испирања мозгова“ и учествовао у стварању сексуалних робиња, да је Медлин Олбрајт бирала „лезбејке“ и да су оба Џорџа Буша чланови сатанистичког реда „Лобања“, али то је у њиховом вредносном систему изгубило сваку моралну битност и значај. Могуће је да је то разлог што не разумеју мржњу других која их у последње време стеже попут хоботнице.
Проблем је у томе што нико не препознаје прсте „великог брата“ (магната), те се сва срџба усмерава ка најзадуженијим на свету и све невинијим Сједињеним Државама, чији су преплашени грађани само инструменти у рукама похлепних мегакапиталиста – нафташа.

Урушавање глобализма

Антиамеричка осећања, које, сада, у „империји ума“, успешно креира „велики брат“, постају хит 21. века, иако је тињао од формирања Сједињених Држава. У Француској то расположење доминира од француске револуције. Освајање океана изазвало је само појачало неизмењену подозривост. У Латинској Америци негативна осећања изражена према САД имају корене још из времена Тексашке револуције из 19. века. Латиноамериканци нису заборавили мексичко-амерички и шпанско-амерички рат и подршке диктаторима попут Пиночеа и Сомозе, а посебно војне интервенције. Зато није чудно што Уго Чавез зове Џорџа Буша Јуниора „Мистер опасни“.
Пред светом је нови хладни рат, а можда и светски рат, уз коришћење најновијих технологија. Тешко је одредити шта више тишти Сједињене Државе. Унутар њих нестају Американци у процесу исламизације, африканизације и хиспанолатинизације. Барак Обама је само потврда урушавања система, због „америчког сна“. Унутрашњи безбедносни систем је и сада шупаљ, а шупљине шири квазидемократија. Економска моћ заснована је на изазивању криза и ратовима, а свет се већ освестио и припрема се за коначну самоодбрану.
С друге стране, америчка технологија ће Сједињеним Државама доћи главе, јер су је створили „купљени мозгови“ и не постоји начин да се не прошири ван граница „Силиконске долине“. Наспрам „купљених мозгова“ постројавају се и престројавају „индиго деца“ и „кристална деца“, која немају осећај за ауторитете и организациона „клатна“. Први пут је угрожена и проницљивост Ротшилда. Они су из свих светских криза излазили још имућнији. Када су барона Дејвида де Ротшилда питали како то успевају, одговорио је лаконски: „Може се рећи да ми имамо више проницљивости од других“.
Сваки следећи напредак, посебно у ери нанотехнологије, отвара нове могућности за нестанак и крај империје. Довољно за нестанак империје „великог брата“ је да се неко умно моћан, и поврх тога значајан, отме његовом утицају. Немогуће је све савршено прецизно надзирати контролом људи и контролом ума.

Рамати је био у праву. Сједињене Државе немају много јавних непријатеља, због страха од њихове очевидне моћи. Партнери су им на узици и чекају први моменат за ослобађање. Пријатељи су им само службеници, поданици и слуге „великог брата“, који ће им окренути леђа чим се наговести прва промена и пад америчке моћи. Већ је свима јасно да ће „велики брат“ покушати да о(п)стане са својим иметком потпуно безбедан, оснивањем „светске владе“, наводном финансијском реформом, инвестирањем у Индију и скривањем на најбезбеднијим местима – у Индији, или Кини. Безбедна места и тајне више не постоје.
Илузија да се може владати светом његовим уништавањем и самоуништавањем равна је лудилу, проистеклом из трагова „апсолутног зла“. Али, највећи проблем „великог брата“ је што је коришћењем САД као инструмента требало да преотме преостале планетарне ресурсе. За такву мисију САД више немају довољно снаге, а време неумитно истиче као у пешчаном сату. Зато је Србија језуитским жрецима крива, јер је „купила време“ за Исток и скинула маску „великом брату“. Отимање Косова и Метохије „под хитно“, као и других српских простора, само је ситна пакост сујетне квазидемократије у агонији, због све очевиднијег и болнијег нестајања.

Odbrana od neoružanih oblika agresije u funkciji socijalne bezbednosti

Autor: Svetozar Radišić
Objašnjenje: ceo tekst možete čitati i ovde u Scribd plejeru. Da bi tekst čitali preko celog ekrana potrebno je da kliknete na zadnji kvadratić desno, na osnovnoj liniji Scribd plejera. Kad stavite kursor miša na taj kvadratić, pojaviće se natpis: „Toggle Full Screen“ i kliknite…

A na donjem linku možete skinuti ceo tekst:
ceo tekst u pdf-u (673 kb.)

View this document on Scribd

Агресија на СРЈ – експеримент ин виво за нове врсте вишедимензионих интервенција

Аутор Проф. др Светозар Радишић

Нови Београд, Пеђе Милосављевића 54/13,
тел. 011-2176079, 062/448964,
е-маил: svetozarradisic@yahoo.com
сајт: http://www.svetozarradisic.com/

Српски народ никад у историји није био окупиранији, нити мање свестан своје неслободе. Није био никад изгубљенији, равнодушнији, безвољнији, безнаднији… У то стање успео је да га доведе „велики брат“ уз помоћ својих у државне администрације уграђених службеника и слуга, стварањем света дегенерика, заменом теза и свега значајног безначајним, „испирањем мозгова“, излуђивањем медијским манипулацијама и осталим неоружаним облицима агресије. Будући да већ више од четврт века изучавам теорију ратова, не желим да се помирим с начином размишљања политиколога, који непрестано користе клишее из претходних векова, научене школске фразе, учења из радионица „великог брата“ и размишљање туђим мозгом. Када то кажем мислим на чудесну истину да умни људи још успевају да изговоре синтагме као што су „амерички интервенционизам“, „представник међународне заједнице“, „председник Америке“, „ставови и захтеви Европске уније“ и сл.

Чињеница је да ниједан од наведених феномена не постоји, или постоји условно, а то указује на неозбиљност оних који легално, кроз школски систем, шире своја схватања и уче друге неистини, у времену када више нико нема право да се игра судбином људског рода. Уче нове генерације шта је шта у школским системима, у којим још нису дефинисане мисли, емоције, нагони, психа и душа, а научно су оспорене основне теорије на којима се заснива договорна стварност. Последица „неоружаних облика агресије“ је схватање чак и научника, да су агресију на СРЈ извеле војне снаге из 19 и више земаља, што није истина. Агресор је био војно-политичка организација названа НАТО алијанса, коју не финансирају земље чланице, него финансијски магнати, а ти финансијери преко својих устаљених механизама постављају политичке олигархије у свим земљама света. Учинили су то и у Србији. Треба коначно да се схвати да је наводни амерички интервенционизам природни начин остваривања глобалистичких циљева финансијских магната на размеђу информатичке и нанотехнолошке ере. Односно да су у том интервенционизму грађани САД и Велике Британије, само беспомоћна оруђа „великог брата“, а не освајачи. Освајачи су краљица Елизабета Друга, фон Турн И. Таксис, Дејвид Рокфелер, чланови породица Ротшилд, Форд, Карнеги, Ањели, Аденауер, Буш… Списак обухвата нешто више од 3000 лица.

При томе, мора се признати да је глобални интервенционизам све више амерички, јер су Сједињене Државе, као инструмент „великог брата“, све усамљеније, с проблемом да нађу коалиционе партнере за нове ратне походе. Савезништво се свело на војно увек амбициозну Велику Британију, мада није јасно ко је коме поданик у тој ратн(ичк)ој симбиози. Основни разлог њиховог осамљивања је вероватно освешћивање преосталог света, који као да коначно схвата да интервенције воде свет у егзистенцијални амбис, јер не решавају ниједан витални светски проблем, а уништавају осим недужних људи, макроклиму и скоро све друге услове за опстанак људског рода. Данас је тешко, упркос медијским манипулацијама, пронаћи и необразованог и неискусног човека који не зна да је капиталистичка похлепа у индустријском периоду, и након њега, у информатичкој ери, утрошила услове за живот будућих генерација. Ретки су људи који помињу 22. век, а још ређи они који мисле да ће будућност бити извеснија и берићетнија од садашњости.

Интервенционизам је суштински повезан са интернационализмом, јер му је основна замисао – ширење, а планета Земља нити може да се про(шири), нити да изнедри нове, непознате, или недоступне ресурсе. Осим тога, код војних интервенција реч је о јачању и одржавању моћи, оних који настоје да што пре оформе „светску владу“. О владању планетом отворено се говори од успостављања тзв. новог светског поретка, а још чешће после чувеног вавилонско-илуминатског инсценирања рушења „њујоршких близнакиња“ и уласка у планирано изазвану светску финансијску кризу, наводно „ради реформе светског финансијског система“.
Геополитички посматрано, НАТО је агресијом на Савезну Републику Југославију први пут прешао границу између Запада и Истока. Запосео је најважнију војну геостратешку тачку на планети и стварањем дуго жељене базе на Балкану створио мостобран за нове војне, источније интервенције.

У експерименту ин виво, НАТО је над Југославијом испробавао прецизна гађања; парализовање система ваздушног осматрања, јављања и навођења; тзв. неубојна оружја (бомбе с графитно-електромагнетним материјалима); оружје за масовно уништавање (пуњења с осиромашеним уранијумом, касетне авио-бомбе): разорност убојних средстава; пробојност разних материјала; гађања с различитих удаљености разноликих циљева; ефекте и дозвољени опсег при изазивању ограничених еколошких несрећа; парализу комуналних система; утицај психолошко-пропагандних материјала на понашање становништва у различитим ратним околностима (без воде, струје, информација, превоза); реакције сопственог становништва, затим јавног мњења нападнуте стране и светског јавног мњења, итд. У истој свеобухватној кампањи, проверени су морална чврстина нападнутог и сопственог савезништва и тренутни статус, моћ и способности доскорашњих и потенцијалних великих сила као што су Кина и Русија. Од тада у Пентагону много лакше могу да планирају операције „изван ратног стања“ с хуманитарном маском, уколико им за неки нови случај затребају.

Примењујући, при томе, најсавременије технологије „сведимензионог рата“, на неки начин и тоталног рата, „велики брат“ је коришћењем услуга НАТО-а створио услове за то да данас говоримо о доктрини новог америчког интервенционизма. Биће то амерички интервенционизам у оној мери у којој јавност стекне утисак да су идеје потекле из Њујорка, Вашингтона или Пентагона и да су војници у ратове упућени из Сједињених Држава. Мада су иницијатори ратова тренутно у потрази за „сигурним кућом“, јер су наслутили ефекте социолошких побуна које следе.

Сиротиња увек ратује за рачун имућних. Тако ће се и у Србији стварати специјалци, тзв. професионалци, за ратове „великог брата“, који ће убијати недужне грађане других земаља, и проглашавати жртве као неминовну, „узгредну штету“, у сукобима изазваним ради пљачке преосталих ресурса, под разним хуманитарним изговорима. На тај начин ће и Србија, због незнања и похлепе њених политичара, чувати набеђено вредну „америчку демократију“ и измишљену колективну безбедност.

Многи грађани Србије нису разумели, да су Србе у Србији ракетама кажњавали и „опамећивали“ инернационалисти. Властољубиви „демократски блок“, окупљен у ДОС-у, на тајним скуповима по хотелима изван Србије, у сусретима с америчким генералима и пуковницима у пензији, добијали су новац за уличне протесте и отвореном подршком упућеном НАТО-у, САД и Европској унији, саучествовали у агресији на Савезну Републику Југославију. Југославију коју су предводили неокомунисти, настали метаморфозом СКЈ у СПС, напали су неокомунисти преподобљени у демократе, односно глобалисте, што је други назив за интернационалисте. Левичари су преузели власт од левичара ракетама и бомбама са осиромашеним уранијумом, а страдали су Срби. А да су циљ агресије били Срби најбоље се може закључити по „знаковима поред пута“. Уништена је Војска, која је херојски бранила Србију и Косово и Метохију. Њене генерале не бирају у пронатовкој администрацији Србије. Њих бирају слуге „великог брата“ негде у Бриселу, Вашингтону и Стразбуру. Војска је осим угледа изгубила борбену моћ (били су присиљени од сопствене власти да сами уништавају тенкове и ракете, а у противваздушкој одбрани има неколико авиона одавно технолошки пензионисаних МИГ-29, са којима се хвале, због неспособности искреног расуђивања). У одбрани није основни проблем недостатак средстава да се реформише Војска, него савршено незнање оних који се постављају на дужност министра одбране, јер ти министри, од Тадића до Шутановца, доказали су, организационо и доктринарно, да се не припремају ни за једну врсту савременог и будућих ратова. Србија нема војску која би у догледно време могла да испуни ригорозне услове за улазак у НАТО алијансу, нити је Србија тој алијанси потребна. Исто вађи за Европску унију. Осим лицемерја испољеног у превари да су Титове интернационалисте, преко Милошевићевих, заменили Тадићеви интернационалисти, постоји лицемерје садашње власти да се позива на Резолуцију СБ 1244, не би ли очували Косово и Метохију. Демократе су ту резолуцију 1999. године прогласиле за капитулантски акт, којим се верификује пораз Милошевићевог режима, а сада би да се на Косово и Метохију врате оних „до 1000 војника“ и у сарадњи са окупатором спрече даље ширење „Велике Албаније“. Припадници власти и невладиних организација у Србији муцају када их неко приупита откуд то да им треба документ који је Слободан Милошевић лажно и бесрамно назвао доказом своје победе, а они крахом безумља једног тиранина, којег непрестано имитирају. Закони усвојени у Скупштини у којој седе марионете од 2000. године углавном су антисрпски и усмеравају Србе на нестанак у метастазама званим „бела куга“

Међутим, живот тече даље. Србија се никада није питала, бар не од 1, маја 1776. године, где ће и какве бити границе на Балкану, у Европи и свету. Зато смо, ипак, у праву када кажемо „амерички интервенционизам“. Сједињене Америчке Државе су од свог настанка, који се поклапа са настанком „илумината“, перфидно, наводним ширењем своје демократије, планираним ратовима заснованим на лажима и медијским манипулацијама, одржавале високи животни стандард својих грађана. Међутим, сада, због распада лихварског, виртуелног финансијског система, и њима прети државни колапс, по моделу распада Совјетског Савеза. Стога су приморане да јачају спољну, али сада и унутрашњу војну моћ. На истоку и југу планете чекају их неосвојени простори, а унутар федералних граница протести и немири, због неминовног пада стандарда и веома вероватно – расуло.

Јасно је да је агресијом на СРЈ „велики брат“ учинио фаталну, стратешку грешку, која је основа неизвесне будућности планете, но то није српски проблем. Да би Србија имала шансу за опстанак, потребно је да се из колективно-несвесног њених грађана избрише медијски уграђено безбожно учење, „да се треба придружити злочинцима, будући да их је немогуће победити“. То значи да је излаз у неутралности, јачању националног бића, и у мудрој, беспоштедној борби за слободу. Неутралност Србије је логичан излаз, који би одговарао Истоку и Западу у садашњем односу снага и ситуацији која све више подсећа на „нови хладни нуклеарни рат“. Будући да су Срби у историјама написаним по вавилонским шаблонима толико сатанизовани да су антисрпске лажи ушле, кроз предања и школске системе, у гене Италијана, Британаца, Француза, Немаца, Холанђана… народима из Европске уније неће сметати то немешање са Србима. Уосталом, на Србе и нису кидисали народи, него „велики брат“ који је већ испунио своје основне интересе: окупирао је простор Балкана, поставио највећу војну базу на планети на српски простор, наместио београдску администрацију која ради на даљем цепањеу српског националног бића, увео „демократске“ прописе који ће деморалисати Србе и поништити им веру у Бога, обесправио Србе у сред Србије (отео је Србима средства јавног информисања, школски систем, разбио Војску, разбија Цркву, одвојио је српску матицу од дијаспоре, поделио Србију на националну и интернационалну…).

Неутралност треба само да се добро образложи, али то не треба очекивати од власти у којој седе људи који ће ускоро тражити да Срби буду бесполни. Када након усвајања (без)бројних закона који подсећају на замке за „здрав разум“, усвоје закон о забрани изговарања речи „госпођа“ и „госпођица“, биће свима јасно да слуге из Стразбура – масони 33-ег степена, или неко попут пиона Оли Рена – не служе само Мамону, него и „апсолутном злу“. Но, ту није крај. Нове србијанске генерације, сведоци агресије на СРЈ, имају шансу да да се освесте и направе од Србије оазу у коју ће сви људи из „неоробовласничких енклава и резервата“ желети да дођу на чашицу пића, добро јело, живу воду и свеж ваздух, не би ли видели и гостопримљива, српска насмејана лица.

Дошло време за ослобађање Косова и Метохије

Аутор: Светозар Радишић

Напомена: Овај напис објављен је у недељнику „Огледало недеље“ број 96, 3. октобра 2007. године, на стр. 14 и 15.

КОСМЕТ ЈЕ ОКУПИРАН ЗБОГ ИНТЕРЕСА МЕГАКАПИТАЛИСТА И ГЕОСТРАТЕШКИХ ЦИЉЕВА АТЛАНТСКЕ АЛИЈАНСЕ. КОСМЕТСКИ АЛБАНЦИ СУ (ЗЛО)УПОТРЕБЉЕНИ НА ИСТИ НАЧИН НА КОЈИ СУ УПОТРЕБЉЕНИ ОУН, НАТО, ОЕБС, СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ И ВЕЛИКА БРИТАНИЈА – ИНСТРУМЕНТИ ЗА СТВАРАЊЕ ГЛОБАЛИЗМА. АЛБАНЦИ СУ ПРОКЛЕТИ ЗБОГ НЕЈАЧИ КОЈУ СУ ПРЕВАРАМА ПРОГНАЛИ. НЕЋЕ ОСЕТИТИ СРЕЋУ ВЕРОВАТНО НИКАД – ОКУПИРАНИ, ЗАГАЂЕНИ, ЗАРАЖЕНИ, ОТРГНУТИ ОД БОГА – ОГРЕЗЛИ У САТАНИСТИЧКО ЗЛО. ПОКУШАЛИ СУ, ОСЛОНЦЕМ НА БЕЗУМНИ НАТО, ПРЕВАРАМА И СРПСКОМ КРВЉУ ДА СЕ ДОМОГНУ ИЗВЕСНИЈЕ И БЕРИЋЕТНИЈЕ БУДУЋНОСТИ. МНОГЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СУ ЗАДОЈИЛИ НЕИСТИНОМ И МРЖЊОМ.

ПИШЕ: проф. др СВЕТОЗАР РАДИШИЋ

Марти Ахтисари је 9. марта 2006, у Вашингтону, добио инструкције за решавање Косметског проблема. Одмах након сусрета с америчким званичницима изјавио је: „Могућа је нова резолуција Савета безбедности, али без помињања независности. По тој одлуци Косово би добило приступ Светској банци и ММФ-у“. У Лондону, 9. марта 1998, усвојен је акциони план, којим се СРЈ кажњава због начина решавања ситуације на Косову. Будући да се састав Контакт групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Русија) није изменио, јасно је какав ће предлог упутити Савету безбедности у вези са статусом Космета.
Сада су ретки Срби који искрено верују у причу да су Сједињене Државе незаитересоване за Космет и да су за компромисно решење. Уосталом, шта рећи на ставове Ричарда Холбрука и Мартија Ахтисарија да је Слободан Милошевић изгубио Космет, односно „ако се Србија определи за Косово изгубиће и Косово и Европу“.

„Велики брат“ (мегакапиталисти) је користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направио судбоносни потез – састао се са лидерима ОВК, подучио их шта да раде, дао им подршку, обећао им независност и оверио то фотографијама. Отворено је подржао идеју „Велике Албаније“ изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде“. Све остало што је уследило последица је његове тадашње мисије. Инсцениран је „покољ у Рачку“, извршена агресија на СРЈ, доведена је прозападна власт у Београд, створена је „српска војска“ која нема везе са Србима, систем безбедности је прилагођен глобализму, независност Космета је доведена до печата. Посебан резултат су тзв. демократски аналитичари и медији који треба да потисну у заборав истину, а посебно коју улогу у освајању планете имају Ричард Холбрук, Хавијер Солана, Марти Ахтисари, Дејвид Овен, Оли Рен, амерички амбасадори и остали разносачи политичке сумаглице.

Ко је хтео могао је закључити о њима и њиховој улози из објављених прилога о „планетарној влади“. Јер, очигледно је да нека „влада из сенке“ управља светским трендовима и одлучује о будућности људског рода. Међу првима је о организацији најмоћнијих капиталиста писао Ричард Гаднер за „Foreign Affairs“ још априла 1974. године: „Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље ОУН и не опуномоћимо Светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса… Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе глобалних ратних жаришта, у којима ће такве снаге имати задатак патролирања интернационалним граничним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верификацију спровођења политике оружаног немешања“.

Коме још није јасно да се после 1989. године све догодило према његовим речима? Мада многи догађаји потврђују Гарднерове речи, није лако разумети политичка збивања будући да између нивоа на којима раде Карлос Вестендорп, Жак Клајн, Волфганг Петрич, Бернар Кушнер, Педи Ешдаун, Луиз Арбур, Хавијер Солана и главних креатора светских збивања има најмање пет хијерархијских степеница којима суверено и самоуверено ходају краљица Елизабета Друга, породице Ротшилд, Рокфелер, Форд, Карнеги, Ањели, затим Хенри Кисинxер, Збигњев Бжежински, Сајрус Венс, Ричард Холбрук, Ричард Гарднер, војвода од Кента, Ендру Вилоубај, Нинијан Берти…
Због налога које добијају људи са посебним улогама, није чудно што сви говоре исто. Тако Френк Визнер, амерички изасланик за преговоре о статусу јужне српске покрајине (Космет), није рекао ништа ново, а то значи ништа паметно, када је нагласио да је Милошевић изгубио Косово (Космет).

На Космету ништа ново

Чиновници у систему „Великог брата“ раде по сценарију одређеном у Њујорку. Зато је Џон Сојерс, политички директор британског Форин офиса, могао да наговести и објави будуће решење „косметског проблема“ речима: „Будући статус Косова ће бити независност. У оквиру тог статуса Срби треба да траже своје место“. Ти ставови узбуркали су усталасану српску политичку сцену и ништа више. Према сценарију, у ратниом сукобима измождени српски народ има снаге само за молећив поглед према Кини, Русији и Немачкој, којима независност Космета није у интересу. Просечни аналитичари ће закључити да је после њихових изјава све јасно и да су Срби запечатили своју судбину на Космету, али још је јасније да Запад сам себи намиче „планетарну омчу“ и да је полагано стеже.
Само ко не жели да зна очевидну истину, заборавља да је „косметски проблем“ систематски и постепено, с много празног хода и инетектуалних пропуста, доведен до садашњег стања.

Треба се само подсетити на Анализу Међународне групе за кризе (ИЦГ – International Crisis Group), сачињену 24. фебруара 1998, дакле, пре свих догађаја који су условили бездушну агресију Натоа на Србе у Србији.
Та „приватна, непрофитна организација“, финансирана од најмоћнијих фондација света, била је веома прозирна (модерно речено: транспарентна), када је у објављеној анализи овековечила следеће ставове:
„Југословенски пројекат ‘спољни зид санкција’, задржан је као средство притиска на преостале две републике крње Југославије, како би се обезбедио њихов допринос спровођењу Дејтонског споразума и решавању питања Косова. ‘Спољни зид санкција’ одсекао је Србију и Црну Гору, са 11 милиона становника, од прилива капитала из међународних институција, међу којима и Међународног монетарног фонда и Светске банке…
‘Милошевић је остао једини саговорник у Србији. Само он има ауторитет да разговара о споразуму о Косову. Само он располаже полицијском организацијом која може да спречи могуће реакције екстремних националиста…
‘Милошевић неће решавати Косово ако га међународна заједница на то не присили…
‘Најзначајније је да многи Срби данас не показују посебну заинтересованост за проблем Косова…
‘Могуће је да ће бити неопходно размештање мировних снага и посматрача Уједињених нација како би се осигурала безбедност српске мањине на Косову, као и српских православних цркава и манастира у региону…

‘Албанцима уопште, као и њиховим лидерима појединачно, мора стално да се јавно понавља да ће Ослободилачка војска Косова бити проглашена терористичком организацијом уколико настави своје нападе… “ Чланови Групе, иако не делују претерано интелигентно а делују веома препредено, били су бољи пророци од свих познатих ТВ пророка. Били би сумњива лица у сваком правном систему, када свет не би знао ко повлачи балканске конце и која је улога те групе људи. Они делују смешно, али су умешани у српску судбину а то нимало није смешно.
У цитираној анализи забележене су, осим наведеног, и занимљиве препоруке: „1) САД, ЕУ и чланице Нато треба да предузму амбициозније мере за решавање проблема Косова; 2) Милошевића треба упозорити да, уколико не сарађује у решавању косовског питања и уколико политичке промене у земљи приморају њега и његову породицу да напусти Југославију, неће пронаћи политички азил; 3) Високи страни званичници треба да смање број посета Београду на апсолутни минимум; 4) Највишим командама Војске Југославије треба обећати финансијску, материјалну и техничку подршку и друге бенефиције, и 5) Треба подсећати српску страну на изолацију Југославије која ће се наставити уколико се ситуација на Косову не реши“.

Аналитичарима је јасно, после свега што се догодило, колико је значајна улога наведене групе и зашто се „група“ брзо размножавала, делујући попут гладне хоботнице, по балканском простору. Ништа мање није занимљиво, због интереса које заступају, да се међу члановима групе истичу бивши шеф већине у америчком сенату Џорџ Мичел, бивши председник владе Француске Мишел Рокар, бивши председних владе Аустралије Малколм Фрејзер, амерички финансијер Џорџ Сорош и власник Си-Ен-Ена Тед Тарнер. Само они који не знају ништа о њима могу помислити да група ради нешто поштено и за нормалан свет корисно.

Када се говори о Космету, треба знати да је Косово и Метохија преименовано у Косово у антисрпској процедури стварања нових нација, на седници Председништва и ИК ЦК СК Србије 22. априла 1968. године. Запад не мора ни да зна, с обзиром на то да је незаинтересован за истину, да је укидањем назива Метохија укинут назив за српски простор у покрајини, односно простор у којем је увек било више Срба него косметских Албанаца.
У марту 1992. године „процурела“ је информација из америчког Конгреса (објављена у нишким „Погледима“), да постоји сценарио за разбијање СРЈ према којем Косово и Војводина неће бити у саставу Србије и Југославије. Одмах затим у страним ТВ програмима и штампи појавиле су се провокативне карте и шеме (на пример, у листу италијанске агенције „Финест“ Космет је обележен као посебна држава). На све стране нацртане су нове границе СРЈ и Србије. Такве мапе нађене су и у приватним сефовима најутицајнијих људи западног политичког миљеа. Суштина информација о будућности Космета заснивана је на америчком ставу да Србију треба свести у границе које су постојале пре 1912. године. Уосталом, на такав став указивао је Шон Џерваси у посети министарству одбране СРЈ у јесен 1993. године. Дакле, после разбијања СФРЈ бројне дипломатске активности најавиле су и разбијање СРЈ, државе која је, чак и по имену, била једини неразбијени остатак претходне Југославије.

Јадна Албанска Судбина

Идеје о разбијању СФРЈ биле су дуго присутне у Ватикану, Немачкој, САД и још понеким земљама Запада. Спомињане су у филмовима о теми „Југославија после Тита“. Судбина СФРЈ је, по свему судећи, решена 1977. у Бечу на састанку Натоа, а подела распарчаних делова забележена је на шеми пронађеној код погинулог америчког официра у Босни 1. септембра 1995, на планини Трескавица – јужно од Сарајева. Често су сценарији за разбијање Југославије спомињани од политичара и дипломата (на пример, од Збигњева Бржежинског, Хенри Кисинџера, Ван ден Брука, Ђани де Микелиса и других).
На основу концепта о поступности остварења плана за разбијање СФРЈ – о чему је расправљао Амерички конгрес 5. фебруара 1992. – Космет припада Сједињеним Државама. Уочи Нове (1993.) године, Џорџ Буш Сениор је упозорио: „Косово може да буде повод за војну интервенцију“. На тај начин наговестио је да ће за „косметски случај“, обликован према интересима најбогатијих људи света, бити пресудна следећа година, када је објављен план Клинтонове администрације. У трећој тачки тог плана, која се односила на Косово, писало је: „Спремни смо и да одлучно реагујемо против Срба у случају сукоба на Косову, који би био изазван српском акцијом“ (сиц!!!). И тада су били непогрешиви пророци.
Без осећаја да су косметски Албанци злоупотребљени за стварање НАТО базе на Балкану, шта се догодило према мишљењу Косовара најсликовитије показује признање Рамуша Харадинаја. У приштинском листу „Зери ј“ он је објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо рат – пропагирали смо рат“.

Пристрасност САД, заснована на огољеном војно-политичком и економском интересу, никога није изненадила. Боб Дол је предводио албански лоби у америчком Конгресу. Мерлин Олбрајт је претила Србима да ће због Космета пити воду из њене шаке. У Рамбијеу су албанске интересе заступали амерички правници. Рамуш Харадинај је после признања да је изазвао рат на Космету позван на инаугурацију председника САД и свечани доручак у Белој кући. Бил Клинтон је промовисао нову историју Космета и муслимана, која нема додира са стварном историјом. У америчким дечијим часописима зловоља према Србима уграђена је, пред напад Натоа на Југославију, и у генерације које тек треба да сазру. Писали су: „На десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду“.
Сједињене Државе, ЕУ и Оебс одржавају Космет као пламичак и стално га потпирују. Знају да је ту, на Косову, „жила куцавица“ Србије и српског народа, али и да су на Космету неискоришћене сировине и да је тај простор идеалан за војно-стратешку контролу границе између истока и запада.
Међутим, постоји и овде једно српско „али“. Али, шта је са истином да је цена разбијања СФРЈ и СРЈ све већа. Повећава се од Македоније према Србији и Београдском пашалуку, али се нуди и Баскијцима, Ирцима, Корзиканцима, Чеченима, Курдима, Иранцима, Кореанцима, Палестинцима… Многима се чини да ће цена издвајања Косова бити неизрециво већа. Било би добро да сви то на време схвате.

Може се рећи „свака част Шиптарима, остварили су животни сан“, али шта рећи за начин остварења „сна“. Ко ће платити његову цену? Космет је окупиран, због интереса мегакапиталиста и геостратешких циљева Атлантске алијансе. Косметски Албанци су (зло)употребљени на исти начин на који су употребљени ОУН, НАТО, ОЕБС, Сједињене Државе и Велика Британија – инструменти за стварање глобализма. Албанци су проклети због нејачи коју су преварама прогонили са огњишта. Они неће осетити срећу, вероватно никад. Окупирани, загађени, заражени, отргнути од Бога – огрезли у сатанистичко зло. Покушали су, ослонцем на безумни НАТО, преварама и српском крвљу да се домогну извесније и берићетније будућности. У томе не могу успети, јер су многе њихове генерације израсле и одгојене на неистини и мржњи.

Сигурно је да историја за Србе тек почиње. У космичкој хармонији све се непрестано креће и мења облике – никад ништа завршено нити изгубљено. Ако уопште буде будућности, јер је непрестано поништавају грамзиви „западњаци“. И Срби ће имати свој сан: „повратак себи и својим светињама, уз Божију помоћ“. Најбољи старт би био да се изнађе безболан начин да се верификује туђа окупација и не призна ниједно решење као коначно. Политичари су на испиту. Треба да „купе време“ и учине највише што могу у садашњем неравноправном односу снага. Уколико Космет постане независан време ће почети да откуцава за Србе. Срби завршавају хиљадугодишњу велику школу. Пресудно за српску будућност ће вероватно бити оно што су схватили Владан Радоман, Арис Факинос и Луј Шитли и објавили у „Либерасиону“: „Косово је за Србе Јерусалим – они носе у својим срцима успомену на грумен земље ‘пун Косова’“. Зато треба радити на измени схватања живота и учинити све за опоравак, раст и јачање сада грогираног народа.
Биће дана за посматрање измена у бићима оних који су злом уништавали „зло“ и тероризмом „тероризам“. Историјско време је убрзано, а глобалисти се полако и неповратно заглављују у арапски живи песак иза вавилонских „Божијих врата“. Већ од 2012. године, независно од жеља и моћи „Великог брата“, све ће бити другачије.

Ко то Србе утерује у лаж?

Напомена: Овај текст је објављен под насловом „Ко то Србе утерује у лаж“ у недељнику „Огледало недеље“ број 57, 28. септембра 2005. године, на стр. 24 и 25.

СВАКОДНЕВИЦА ПРЕПУШТЕНА ФОЛИРАНТИМА КОЈИ ЛАЖИМА ЗАРАЂУЈУ ПАРЕ, А БОРЕЋИ СЕ ЗА, У ЊИХОВОМ СВЕТУ НЕДОСТИЖНУ, ХУМАНОСТ И ДЕМОКРАТИЈУ ДОПРИНОСЕ ЈОШ ВЕЋЕМ ХАОСУ.

Autor: Светозар Радишић

Почетком 1994. године Руска Дума је са 280 гласова «за» и два гласа «против» затражила од Бориса Јељцина и Виктора Черномирдина да се заложе за укидање санкција против Југославије. После тог «апела» ништа се није догодило. Ко год је размишљао о демократији и парламентаризму није му било јасно откуд је један парламент, створен по западном моделу тенковским салвама, толико слаб и откуд су поједици у парламентарном систему толико моћни. С друге стране, после свега што се Србима догодило са руским администрацијама све је то личило на још једну фарсу и фолирање, тако да је ретко ко очекивао да ће став Руске Думе бити уважен. Позоришну политичку представу у то време зачињавао је господин Владимир Жириновски, који је имао улогу екстранациналисте и на све стране театрално изјављивао: «Ја сам за Србе, за Србе је и моја партија, за Србе су и наше фракције».
Бројни су докази да се свет уредује по некаквим скривеним плановима. После Нато уништавања српске инфраструктуре у Републици Српској очевидно је било да се приближава крај рата. Испред Српске академије наука појавио се масонски знак – зарубљена купа – о којем није било званичних ставова чланова САНУ, Фрањо Туђман је први споменуо пет нових држава произашлих из СФРЈ, као да се помирио да неће попити кафу у Земуну, а Сузан Мануел је објавила да је 48,4 одсто територија у српским рукама. То је значило, да је неко некако успео да «уклопи» решења у «49 одсто територија», које су ствараоци нових граница наменили Србима (Срби су «добили» 49 одсто од 68 или 69 одсто, колико им је катастарски припадало пре рата).

Да неће бити озбиљног приступа у анализи узрока рата на просторима претходне Југославије било је извесно када нико није реаговао на податак објављен у јануару 1996. године, да су први муслимански добровољци (екстремисти) кренули ка Босни из села Халилбејли надомак Измира. Сада, када се терористи поигравају са произвођачима ратова, у Хашком трибуналу и не покушавају да установе колико је «Алахових ратника» учествовало у борбама на страни босанских муслимана, иако је познато да су пристигли из Турске, Египта, Саудијске Арабије, Пакистана, Авганистана…

О томе да истину најбоље знају они који је стварају, и зато их ништа не изненађује, било је јасно и када Запад није реаговао на информацију «Асошијетед преса» да је у Крајини нађено 230 Срба, углавном старих особа, с пререзаним гркљаном и метком у леђима и у глави. Нису реаговале ни сорошевске београдске невладине организације на вест да Хрвати не дозвољавају Уједињеним нацијама да откопају масовну гробницу, у којој је, како се сумњало, било више од 750 убијених Срба. Такво понашање може се објаснити само саучесништвом у стварању нових крвљу обливених балканских граница.

Само Америчка сила гарантује мир

Нико не може да погреши када америчке власти оптужи за опасне преседане, планетарне скандале и ширење зла. Ко може да заборави да је Ричард Холбрук бранио Питера Галбрајта пред истражном комисијом америчког конгреса у вези са кршењем ембарга на увоз оружја за време рата у Босни и Херцеговини? Угледни члан Трилатералне комисије је, при том, рекао: «Галбрајту нисмо дали налог да блокира дотур иранског наоружања муслиманима у БиХ преко Хрватске, јер су ови били лоше наоружани». То није нигде означено као признање за саучесништво у рату. У каквом су то лицемерном односу непријатељски расположене земље – САД и Иран?

Ко може да верује Сједињеним Државама, односно њиховој администрацији? «Лос Анђелес тајмс» је објавио да су САД разматрале превентивне војне ударе на Кину, како би спречиле да Кина постане нуклеарна сила. Детаљи су објављени у збирци докумената америчке владе о политици САД према Кини. «Њујорк тајмс» је објавиоо да су САД потврдиле своје шпијунирање под окриљем инспектора широм света. Председник Комитета за обавештајне службе Представничког дома САД, републикански конгресмен Портер Гос, позвао је 1999. године бившег директора ЦИА Џорџа Тенета да одговори на још увек актуелно питање: «Да ли је власт Садама Хусеина већа, или мања, или је остала иста, после авионских напада на Ирак?»

Не може нико тврдити да политички представници најмилитантније земље на планети не знају шта раде и где се налазе. Напротив. Колин Пауел је у марту 2001. године изјавио: «Заустављање албанског насиља је императив политике Сједињених Држава». Доналд Рамсфелд, свакако, није очекивао «11. септембар», када је гордо и надобудно излетео на «политичку сцену» оштром душебрижничком изјавом: «Русија је у незгодном положају, будући да обавља трансфер технологија у Кину, Ирак и друге земље које имају капацитете за развој програма за производњу нуклеарног оружја. Осим тога, Русија је противи америчком плану антиракетне одбране».

Од наведеног «незгодног положаја» Русију су, очевидно, заштитили, «11. септембар», терористичке акције широм света, понеки цунами, урагани… Милитантност САД се не огледа само у непрестаним претњама «да ће уредити свет према своме лику» и у чињеници да је у тој земљи све подређено ратовима и војсци, него, пре свега, у војном буџету већем од свих војних буџета заједно. Крајем јула 2004. Конгрес САД је изгласао највећи војни буџет у историји – 417,5 милијарди долара. Аналитичари знају шта значи податак да ће се додатна средства употребити за 39 хеликоптера «блек хоук», подморницу «вирџинија» и повећање плата војних лица за 3,5 одсто.

Да су сва упозорења из САД изузетно важна није спорно, а то произилази и из извештаја «Амнести интернешенела» у којем је априла 2002. године забележено: «САД представљају енклаву за заштиту људи који су починили злочине у другим државама… Тамо је заштићено више хиљада људи који су осумњичени за мучења… Они су заштићени упркос закону САД, усвојеном 1994. године, према којем се осуђује тортура».
О земљи која отворено пише о својим хегемонистичким амбицијама, за које пре петнаестак година није хтела ни да чује, може се доста закључити и на основу информације «Асошијетед преса» да САД концентришу, у 18 нових лабораторија, бактериолошко оружје (узрочнике куге, еболе…). Зар то није бестидно, када цео свет зна да су САД и Велика Британија напале су и окупирале Ирак, пре свега, због сумње да Ирак располаже биоактивним супстанцама. Уз то је «АБЦ – њувз», ТВ кућа из САД, упознала свет с информацијом да Пентагон продаје преко Интернета «стари научни материјал који се може користити за прављење биолошког оружја».

Шта рећи о вести објављеној у листу «Тајмс» да су у затвору Ал Граиб у Ираку војници САД без обуке секли и ампутирали ноге затвореницима. То је признао капетан Кели Парсон, који је уз помоћ других војника без медицинске обуке изводио ампутације. Зар САД немају довољно медицинског особља, те је затвор у Багдаду већи део 2003. године био без лекара?
Можда све наведено личи на малициозно навођење случајних и нежељених пропуста званичника и грађана САД, али како објаснити изјаву њиховог пулена Хавијера Солане пред агресију на СР Југославију. Вођа Натоа је рекао да само сила гарантује мир и да ће мировни споразум за Космет пропасти уколико на Космету не буду распоређене копнене снаге Натоа. Био је то још један доказ да су у праву аналитичари који су тврдили да је циљ стварање Нато базе на Балкану.

Међу онима који су на време схватили правила неравноправне игре био је македонски премијер Љупчо Георгијевски, јер је отворено објавио: «САД и Намачка могу да зауставе терористе… Македонија је приморана да пристане на договор из Охрида, јер држава којој се прети ембаргом не може да се поиграва с Атлантском алијансом». Многи су и у Србији схватили за шта је намењена сила, те нису реаговали када је Ричард Холбрук (не зна се у чије име) рекао: «Милошевић је изгубио Косово, ако се Србија определи за Косово изгубиће и Косово и Европу». Учинио је то као да је Творац и владар свемира, а обратио се Србима као да иза његове изјаве стоји апсолутна моћ. Након његовог наступа настало је бескрајно цитирање и лицитирање. Најчешће је помињана моћ Сједињених Држава, чији је председник после две године од инвазије на Ирак изјавио да је од Ирака направио савезника. При том, заборавио је сталне атентате и десетине и стотине дневних убистава и самоубистава. Ирак је данас пример планетарног хаоса и лудила.
Да ником није стало да се спречи ширење «лудила» показује логика Кондолизе Рајс, државног секретара Сједињених Држава. Ова «свемоћна жена» је на самиту Натоа у Литванији хладно, и с предумишљајем, изјавила: «Време је за промене у Белорусији». Рекла је то иако Белорусија не личи на Ирак, а Сергеј Лавров повремено упозорава да ће се Русија успротивити променама режима у Белорусији на недемократски начин. Многи ће рећи: Русија опет «плаши мечку решетом».

Саучешће у злочинима у свету лажи

Више нико не очекује да ће се правници осврнути на тврдње објављене у лондонском «Гардијану» да Нато и Кфор стварају армију од такозване Ослободилачке војске Косова. И не треба да се осврћу, када је могуће да се у циљу општег метежа користе невероватне замене теза. Председник Џорџ Буш Сједињене Државе назива «Америка», новинари не знају да је Кфор исто што и Нато (јединице Натоа), нико се не пита: како је могуће да постоји представник «међународне заједнице», када то није организација… Ко бира и упућује те «представнике»? Кога оптужује и зашто никога не оптужује изјава лорда Расела-Џонстона, председника Скупштине Савета Европе коју је дао почетком 2001. године. Наиме, лорд је рекао: «Драматично повећан ризик од ‘колатералних штета’ узрокован је наредбом да пилоти Натоа лете на много већим висинама, а била је погрешна процена о брзој предаји југословенских снага, што је довело до ‘избезумљеног избора циљева у каснијим фазама интервенције’». Да ли треба за то што се догодило окривити систем противваздушне одбране СРЈ, који је приморао на заблуду команде Пентагона и Натоа?

Све што чине званичници супер силе у области је хуманости и непревазиђене демократије. Весли Кларк је после свега, хладне главе, у корист младе демократије изјавио: «Акције Натоа представљале су суштински прве кораке који су омогућили младим демократских снагама да остваре Милошевићев пад на изборима». Сада треба очекивати такве хумане захвате диљем света.
Нису проблем само лажи, много већи проблем су истине. «Јутарњи лист» је објавио да је Хрватска извјештајна служба фалсификовала документ на основу којег је из Хага пуштен хрватски генерал Тихомир Блашкић. Нико није реаговао – ни Хашки трибунал. Аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије «60 минута», признао је да је лагао о Сребреници и да је приказивао снимке дешавања која су се догодила далеко од ње. Образложио је то потребом да повећа разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници. Нико се није сетио Ричардовог признања. Командант ОВК, Шукри Буја, заштићени сведок К7, сведочио је под пуним именом у Хагу. При том, отворено је говорио о положајима и наоружању «Ослободилачке војске Косова». Одговарајући на питање тужиоца, рекао је да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан масакра 15. јануара 1999, што су претходни сведоци порицали. После његовог сведочења све је настављено као да се ништа није догодило.

Много говори и изјава Курта Велдона, члана Представничког дома америчког конгреса да је председник САД Бил Клинтон говорио лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, «оправдавајући Нато инвазију на СРЈ у пролећа 1999». Потврдио је то и лондонски «Гардијан» коментаром: «Илегалне агресије на СРЈ и Ирак, изведене без подршке УН, оправдане су фабрикацијама неистина и омогућиле су да се зада тежак удар међународном праву». Врхунац лицемерја није поменуто нереаговање, већ реаговање, објављено у листу «Мејл он сандеј»: «Сједињене Државе би могле да туже Велику Британију због погрешних обавештајних података, на основу којих је покренута војна интервенција у Ираку». Зар велике силе пре него што неког бију не проверавају кога бију и за што га бију?

Некакве и нечије сузе би требало пролити када се размисли о изјави генерала Леонида Ивашова. Он је у анализи краја агресије на Србију рекао: «Преварио нас је Јељцинов представник Виктор Черномирдин. Постојао је договор од седам тачака. Према договору је само 50 одсто југословенских снага требало да се повуче са Космета. Нато није требало да игра пресудну улогу у Покрајини. Југословенски граничари су морали остати у Покрајини ради стварања зоне за филтрирање избеглица-повратника – да би екстремисти остали блокирани на Космету и да се не би увлачили споља». Српски политичари ниједном нису питали да ли је то што тврди руски генерал Ивашов истина. Можда и није истина. Јер, на изјаву министра иностраних послова Русије, да су мере Педија Ешдауна према Републици Српској нецелисходне, Педи Ешдаун је већ следећег дана одговорио да су мере против Републике Српске предузете уз сагласност Русије. После тога је настао тајац. Неко лаже.

Какав је овај свет казују још два примера. Бивши хрватски први обавештајац Фрањо Турек, у интервјуу за загребачки «Глобус», био је неочекивано отворен када је посведочио да је босански Хрват Ивица Рајић, оптужени за ратне злочине у Хашком трибуналу, гранатирао сарајевску пијацу «Маркале». Други пример је у вези са понашањем Бернара Кушнера. Он је, иако је Алија Изетбеговић Ричарду Холбруку и њему лично признао да су се борци Ал Каиде борили у Босни, да је лагао Митерана и Џорџа Буша Старијег о постојању српских логора смрти, не би ли изазвао бомбардовање Срба, закључио да је овај муслимански вођа дао свету «лекцију из толеранције».
О судбини света говори и гунђање Џеми Шеја, бившег портпарола Натоа: «Једна од грешака Натоа је та што је председнику СРЈ било дозвољено да контролише медије током напада Алијансе». На сличан начин «договорену реалност» приказује Исауја Вилксон, један од планера рата у Ираку. Изволео је да непристрасно оцени своје дело: «Армија САД начинила је низ пропуста због којих може да изгуби наводно добијени рат». Ако ни то није лицемерје, можда је лицемерје Указ генералног секретара ОУН Кофија Анана, упућен мировним снагама на североистоку Конга. Убудуће ће бити, на основу Указа, строго забрањен секс са девојчицама млађим од 13 година!». Ни ту изјаву нису приметиле невладине организације, које у свакој критици понашања администрација САД виде искључиво антиамериканизам.

Можда је излаз из лажи могућ и можда о другачијем крају «света чуда» пише «Чајна дејли»: «Могу САД да избегавају Савет безбедности и да газе Повељу Уједињених нација, могу да бомбардују Југославију и Ирак, а да, уз све то, изигравају ‘краљицу људских права’, али за све то ће, пре или касније, морати да плате високу цену».

Misli,emocije i Kosmos

MISLI, EMOCIJE I KOSMOS

Preuzmi tekst u Wordu (345 kb.)

Preuzmi tekst u pdf-u (113 kb.)

ŠTA SVE MOGU LJUDSKE MISLI I EMOCIJE, BUDUĆI DA PRIPADAJU SFERI METAFIZIKE, KAO DA IZMIČE NAUČNICIMA, KOJI KAO DA NE MOGU DA SE ODMAKNU OD ZA NJIH PODJEDNAKO MISTIČNE FIZIKE. NIKOLA TESLA JE PREDVIDEO NAPREDAK ČOVEČANSTVA TEK KADA FIZIČARI ISKRENO, ANALOGIJOM, ISTRAŽE I SHVATE PODRUČJA NEVIDLJIVOG.

Piše: prof. dr Svetozar Radišić

Tražeći astrofizičke uzroke cikličkih sukoba među narodima, Nikola Tesla je razvio teoriju prema kojoj sunčeva magnetosfera, pravilni ciklusi pojava sunčevih pega, protuberance, magnetni poremećaji i bure utiču na pojavu ratova. Ukratko, magnetnom indukcijom Sunca nastaju promene u Zemljinoj jonosferi, koja je zbog karaktera struja koje njome protiču direktno u rezonantnom odnosu sa ljudskim mozgom. Zapisao je to prof. dr Velimir Abramović u napisu objavljenom u časopisu Vojno delo br. 6/1996. Ali šta to znači? Koliko je važno da se zna o naslućenim kosmičkim ritmovima. Poznato je da je ceo osmotreni kosmos u nekoliko vrsta ritmova, koji se razlikuju po učestalosti i obliku. Na primer, postoje energetski talasi, impulsi, energetski skokovi, pljusci, oblesci, treptaji, bezoblični kontinuelni protoci, spirale, vrtlozi, ciklusi itd. Kosmos je suštinski energija i čine ga njeni oblici. Vrsta ritma određuje ponavljanja. Naučnici su, na primer, ustanovili ponavljanja ekonomskih događaja u zavisnosti od aktivnosti Sunca koje se obnavljaju svakih 11,1 godinu. O kakvoj je međuzavisnosti između Sunca i ponašanja ljudi reč (u ovom slučaju ekonomskih), može da se zaključi na osnovu analize brojnih ekonomskih pokazatelja, sadržanih u Goldštajnovoj bazi podataka. Naime, u nemačkom institutu za psihologiju u Gotingenu nakon naučnog skupa u Amsterdamu objavljeno je pod naslovom „Turning points of long waves in Western economics: are they correlated with solar activity?“, da ključne tačke u dugoročnim talasima zapadne ekonomije značajno zavise od sunčeve aktivnosti. Kosmička međuzavisnost i vasionski sklad izraženi su strukturom i kretanjima energije, materije i informacija, a ta kretanja su u kosmosu (skoro) idealno sinhronizovana.

Uočena su i čudna istorijska ponavljanja. Jedni istoričari, a još više metafizičari tvrde da se istorija ponavlja svakih 610 godina, a drugi da istorijski događaji iz 1908, 1918, 1928, 1938, 1948, 1958, 1968, 1978, 1988. i 1998. godine liče jedni na druge. Možda se i tu ritam ponavlja svakih 11,1 godinu.

Uostalom, Nikola Tesla je reako i još nešto, što bi trebalo da natera sve ljude na razmišljanje: „Na sadašnjem stepenu razvoja čovečanstva, na kome nema svesti o istorijskim zbivanjima i njihovim kosmološkim uzrocima, povremeni potresi su još uvek prirodni. Još žešća bitka će se tek voditi i to između Istoka i Zapada.“ To je Nikola Tesla napisao u tekstu objavljenom u NJujorku 20. decembra 1914. godine, u listu „The Sun“, pod naslovom „Science and the Discovery are the great Forces which whill lead to the Consummation of the War.“

Čovečanstvo na početku 21. veka svedoči navedenom proročanstvu, snoviđenju, predviđanju ili proceni Nikole Tesle. Uostalom instrumenti „velikog brata“ takođe nagoveštavaju da je mozak čoveka povezan s kosmičkim ciklusima. Cija je objavila da je iz svojih izvora saznala da su Rusi uvereni kako uz pomoć vančulnog posmatranja mogu otkriti sve tajne Zapada. Čovek koji može da vidi i čuje stvari i događaje iz drugog vremena i prostora upravo idealan je špijun. Odbrambana obaveštajna služba SAD pustila je u opticaj izveštaj pod naslovom „Kontrolno neprijateljsko delovanje: SSSR“, u kojem su predviđali da će Sovjeti, uz pomoć istraživanja parapsiholoških sposobnosti biti u stanju da otkriju sadržaj najpoverljivijih dokumenata, kretanje trupa i brodova, lokacije vojnih objakata, te misli generala i pukovnika. Najčudnija tvrdnja bila je da će možda moći da ubijaju ljude ili obaraju vazduhoplove na daljinu. Kao potvrda nevedenih stavova mogu da posluže dve američke naučna knjige (J. Shnabel, Remote Viewers: The Secret History of America’s Psychic Spies, New York, Dell, 1997, str. 94-95. i Mctaggart, Lynne, The Field: The Quest for the Secret Force of the Universe, HarperColins, Scranton, Pennsylvania, USA, 2002, str. 162).

Podaci o moći emocija i misli učestali su u srazmeri sa stepenom proučenosti mozga, uma, psihe, emocija i misli. Na to ukazuju i istraživanja obavljena u kompanijama NeuroSky i CyberLearning. NJihovi majstori napravili su prototip obruča opremljen senzorima posebne vrste koji se stavlja na glavu. Kada takav obruč „kruniše“ glavu kamiondžije, u dispečerskom centru njegove firme, na monitorima računara, moguće je, u realnom vremenu, registrovati njegovo mentalno stanje. Gazde i odgovorna lica mogu sve vreme da znaju gde se trenutno nalazi vozilo, da li je vozač pospan, umoran, trezan, raspoložen ili ljut… Isti sistem, koji „lovi“ i emituje talase velikog mozga, povećava mogućnosti i obogaćuje sadržaj igara na personalnim računarima. Suparnici u interaktivnim igrama mogu misaono da se nadmeću, da stvaraju nove virtuelne ambijente i da se nadmudruju u novostvorenim situacijama.

ČUDESNI MOZAK ILI MAGIČNE MISLI

U knjizi Pokloni nepoznatih stvari, biolog Lejl Votson je opisao susret s jednom neobičnom Indonežankom – šamankom. Ona je u ritualnom plesu učinila da kompletna aleja drveća jednostavno – ispari. Šamanka se pred Votsonom i drugim posmatračima poigravala ponovnim pojavljivanjem i nestajanjem aleje, kao u čuvenom „filadelfijskom eksperimentu“Nikole Tesle, u kojem je učestvovala i o kojem je svedočila i američka vojska. Poznato je da šamani u svojim rutualima koriste rezonansu nastalu usklađivanjem ritma bubnja s impulsima mozga i tzv. neurolingvističko programiranje, što je, u suštini, pripremljen „razgovor“ s podsvešću okupljenih lica. Razgovor s podsvešću? Gde je ta podsvest? U mozgu? Mislima se utiče na misli. Svakako ne mozgom na mozak, ali uslovno – da. Važno je da je šamanka znala šta treba da učini da njena mentalna predstava poništi, istisne, potisne ili zameni mentalnu predstavu kod svih prisutnih. Za to je potrebno samo znanje ili postojeće ili nekadašnje, preneseno „s kolena na koleno“.

Minerali i biljke osećaju

ИСТИНА И ЉУБАВ БИЉАКА

ЉУДИ МИСЛЕ ДА СУ САМО ОНИ ПРИВИЛЕГОВАНИ ДА ПОСЕДУЈУ СВЕСТ И УМ, МИСЛИ И ЕМОЦИЈЕ. ИСТИНА ЈЕ НЕШТО ДРУГАЧИЈА. КАДА БИ ЈЕ ЗНАЛИ БИЛИ БИ ОПРЕЗНИЈИ И ПЛЕМЕНИТИЈИ.

ПИШЕ: Проф. др Светозар Радишић

Сазнање (свест) у одређеном степену поседује све постојеће у свемиру, почев од човека до минерала. Бар би Срби требало да знају да је Никола Тесла непрестано говорио да је све у космосу живо и да се према свим уређајима, на пример, према радио апарату понашао као према живом бићу. Тврдио је да је у праву лорд Келвин када је тврдио да живот престаје искључиво када престане кретање, а то значи – испод апсолутне нуле, а да је то стање које човек, на срећу, не може да досегне нити створи.

Иако је човекова самосвест највиша у природи, то не значи да камен не живи свој живот – једноставно у другом временском систему. Целокупна реалност делује као да је умно усклађена и хармонична. У основама космичке хармоније математичари су препознали такозвани златни пресек и Фибоначијев низ. Тај космички склад доказан је код минерала, биљака, животиња и човека.

Универалност универзума одражава се у свему постојећем. Свака пахуљица је другачија, али све те непревазиђене лепотице повезује хексагонални образац. То потврђује чињеницу да је у природи свеобухватно заступљена униформност. Нужност и лепота, ред и слобода, гравитација и грациозност, јединство и разноликост повезани су међусобно, према истом принципу, у природи, као и у судбинама људи.

Један од најлепших примера су биљке. Не само због своје лепоте, колорита, магичности, лековитости и грациозности. Нико не може одрицати да су оне живе, али ретко ко схвата да су живе у пуном смислу те речи. Човек доживљава биљке као бездушне биолошке творевине, неспособне да осећају и схвате себе и окружење. То је чиста грешка заснована на незнању. Биљке имају посебан вид нервног система – њихове ћелије, попут човекових, размењују електричне потенцијале. По свему судећи, оне могу да виде, чују, осете додир, укус и мирис.

Амерички научник Клив Бакстер једном приликом извео је експеримент користећи детектор лажи за у истраживању понашања биљака. У тесту су учествовале две особе: једна је ломила гране и кидала лишће, а друга се ласкавим речима обраћала истој биљци. Биљка је од тог момента распознавала наведене особе. Када је улазила у њену просторију „зла особа“, биљка је доживљавала стрес – на графикону је регистрован нагли скок као код ужаснутог човека. Када се приближавала „добра особа“ – биљка се смиривала и опуштала. Бакстер је у својим истраживањима доказао да биљке реагују, чак, и на људске мисли! Када би човек помислио да откине лист – биљка је реаговала стресом и то веома бурно. Бакстерова истраживања су касније потврдили многи други научници.

У једној од лабораторија, где су спровођени слични опити, собно цвеће је испољило осећање које се зове – љубав. Лаборанткиња је снимила на енцефалограму цвета да оно ужива (као мачка када преде) када га она залива и ласкаво разговара с њим. Од тада је цвеће сваки улазак лаборанткиње дочекало с радошћу, а на друге особе није реаговало. Истраживачи су били затечени и задивљени када је цвеће почело да показује знакове љубоморе. Будући да се у лабораторији догодио флерт у којем је лаборанткиња показала заинтересованост за особу супротног пола, цвеће је запало у стање које се не може незвати другачије него – депресија.

Видљиво је јединство које спаја људе са биљкама и животињама. Раст људи, сличан њиховом, развија се из једног центра, баш као у жабе, беле раде или сунцокрета. Зналци казују, да и у биљном свету постоје слични феномени: страсна припадност, привлачност, нераздвојивост и „верност“. У афричким прашумама, на пример, расту биљке различитих врста спојене чудном привлачношћу. Чврсто преплетене, живе заједно, и ако једна од њих увене, убрзо ће и друга.

Доказано је да и на нивоу ДНК (дезокси-рибонуклеаинска киселина), који се налази у свим живим бићима, постоје зачеци реаговања на људске мисли и појава телепетије. Зато човек не сме никад, ни на тренутак, да заборави на речи које све повезују – на истину и љубав.
Pteuzmi tekst u Wordu
Preuzmi tekst u pdf-u