Kriza Industrijske civilizacije i političko ekonomski model proizvodnje

Autor: Pavle
Ovo je prevod članka Ruskog autora С.Каpа-Муpза.
„Кризис индустриальной цивилизации и политэкономическая модель производства“

Industrijska civilizacije je civilizacija vatre i gvožđa. Industrijalizam je industrijalizam je uništivši kulturnu strukturu agrarnog društva, pridao proizvodnoj delatnosti čoveka titanski karakter. Industrijsku civilizaciju zasenjuje slika Prometeja kritičari industrijalizma i u njegovoj osnovi ležećeg mehanicizma od samog početka su obraćali pažnju na bogoborački karakter te slike, koja pretpostavlja ruka o tvorno stvaranje novog, tehničkog sveta. Predvideli su i tešku kulturnu krizu, izazvanu protivurečjima sa hrišćanskim vrednostima, na kojima je bio prinudjen da parazitira prometejski duh koji je trebao ranije ili kasnije biti odbačen. („Bog je umro“). Bilo je i predosećaja, da će se na „kraju istorije“ titanski smisao industrijalizma izroditi (ili uzvisiti zavisno od pogleda) cikličkog. Snaga postaje sve razornija i njena demonstracija sve žešća. Danas su ti procesi prisutni, i na kraju krajeva baš oni mešaju karte indistrijske politike. Šta je upravo raščistilo put industrijske revolucije i zadalo njen genotip? Kakvi duhovni i filozofski temelji leže u njenoj osnovi. Kakvi doboki tokovi narušavaju tok duhovne misli, tehničkog sistema, „koji popravljaju“ strukturu i dinamiku industrijske infrastrukture? Dve potpuno slivene u vremenu revolucije, obašnjavaju glavno , naučna revolucija XVI-XX veka i protestantska Revolucija. Formirajući pogled na svet, stil mišljenja i ponašanja, naućna revolucija je „stvorila“ čoveka, koji je prihvatio ideologiju industrijalizma.

I uključio je u svoje kulturne norme. Legitimaciju je dobila i sama tehnolgija industrijske proizvodnje mašina je stekla status prirodnog produžetka stvarnog sveta, izgrađenog kao mašina. Ogromene promene su se trebale dogoditi u svesti i ponašanju da bi se čovek agrarne civilizacije preobratio u industrijskog radnika. Organizacija radnog procesa koji zahteva strogu sinhronizaciju imala je svoje pretpostavke u osvajanju nove koncepcije vremana, podeljenog, za razliku od vremena Srednjevekovlja, na jednake i tačne delove. Upravo se u nauci desio skok „iz carstva približnosti u carstvo preciznosti“ i stvoreni tačni časovnici. Stvaranje hronometra, potrebnog baš naučnicima udarilo je temelje i onom mašinstvu, na bazi kojeg su se počeli praviti strugovi za industriju: ovde se pojavio i precizni zupčanik. Nedugo posle toga , takođe za naučnika (za fokusničara mikroskopa), pronađen je precizni vijak. Časovnici su, uzgred rečeno, postali slika savršene mašine – metafora mehanističke slike sveta. (zasad još kod Njutna sa bogom časovničarem, fabrikujući tu , u dovedenom do krajnosti mehancizma „hipotezu“, Bog je nepotreban). I kasnije kada je dinamika mase njutnovskog modela dopunjena termodinamičkom kretanju energije, metafora mehanicizma je postala toplotna mašina. Zatim je već u toku industrijske revolucije, kada je nastala fabrika kao sistem mašina, baš je izgled a ne izgled pojedine mašine, bio je prenesen na svu vasionu i čak je ušao u protestantsku teologiju. Vasiona je već postala njen hram, nego fabrika, sazdana od Tvorca. Industrijalizam je od naučne revolucije dobio novi, za njega potreban antropološki model, koji uključuje u sebe nekoliko mitova i koji sebe menja po meri novog, svežijeg i ubedljivijeg materijala za stvaranje mitova. U početku, u epohi trijumfalne povorke njutnovske mehanističke slike sveta, taj model se bazirao na matafori mehaničkog (čak ne hemijskog) atoma koji se podčinjava Njutnovim Zakonima.

Tako je nastala koncepcija individua, razvijajući kod cijelog pokoljenja filozofa i filozofskih učenja, atomističke poredstave, koje se nalaze u stanju „dremeža“ u senci intelektualne istorije, uvedenog na avansen upravo od strane ideologa pre svega u liku filozofa XVII v Pjera Gasendija , „velikog restauratora atomizma“.

Parazitizam Amerike

Autor: Pavle

Prevedeno iz knjige:„Globalna imperija zla

Sjedinjene Američke država su danas najsjajniji primer ekonomskog parazitizma u svetskoj istoriji. Čineći samo 5 procenata stanovništva Zemlje, one koriste 40 procenata svih svetskih potrošačkih resursa. Otimajući od čovečanstva veliko deo resursa, ta zemlja pošto mu ništa ne daje u zamenu, i više od toga, ostavlja mrtvu prirodu, zatrovane reke i vazduh. Trećina svih svetskih zagađenja čovekove sredine ostvaruje se krivicom SAD. Svaki amerikanac danas troši za 8 stanovnika stanovnika planete Zemlje. Realni prihodi amerikanaca 80-ih i u prvoj polovini 90-ih godina rasli su dva puta brže od produktivnosti rada.

Uzgred rečeno, takozvana „zlatna milijarda“, troši 80% svetskih resursa. Ostalih 5 milijardi tj. Mi, Afrika itd – 20% . „Po podacima oficijelne statistike, oko 40% stanovnika uzrasta 16 i više godina ne radi. Ne ide na posao 30% amerikanaca i 50% amerikanki. Više od 10 % stanovništva u radno sposobnom uzrastu radi nepotpuni radni dan. Na taj način, u celini polovina stanovništva SAD ili ne radi uopšte ili radi vrlo malo.

U Americi postoji višemilionski sloj ljudi (oko 5% radno sposobnog stanovništva), koje možemo nazvati ratoborni paraziti. Ti ljudi nikada ne rade, preziru svaki rad i žive od raznih novčanih pomoći i bonova za hranu dobijenih od države“. „90% svih teških, prljavih i neprivlačnih vrsta poslova obavljaju crnci, indijci, a takođe i razni emigranti, pre svega Portorikanci i Meksikanci. Prosečno trajanje radnog veka (radnog staža) zaposlenih Amerikanaca iznosi ne više od 33 godine“. Iako na udeo tamnokožih amerikanaca otpada samo 13% stanovništva, oni čine 49% svih zatvorenika u zatvorima, kako je primećeno kontraargumentom državnog saveta Kine, u rubrici „Ozbiljni problemi diskriminacije“. Siromašnih među belcima je 15,3% , a među tamnokožima 42,5%. Pozivajući se na „Njujork Tajms“ kineski analitičari pišu: „crnokoži amerikanci – kako siromašno tako i bogati – boje se za život zbog „pogrešnih sumnji“ od strane policajaca. „Samo u jednom Njujorku postoji dvomilionska armija crnaca koji nakada u životu ne rade. Oni ne rade već treća generacija. Oni su potrpuno neobrazovani i ne predstavljaju nikakav interes na tržištu rade snage. Nekako su se do sada uspeli održati unutar geta pomoću socijalne pomoći. Ali, kako samo mogućnost da se plati socijalna pomoć nestane… Sada u getu traje unutrašnji rat. A ako i doživi, za to vreme ovladaju čitavim arsenalom veština preživljavanja . I ako bi se njihov unutrašnji rat izlio napolje, skoro se nikome ne bi pokazao.

1750 g , ako se pridržavamo savremene terminologije, na zemlje trećeg svijeta (u to vreme su to bile uglavnom Kina i Indija) dolazi 73% industrijske proizvodnje, a na zemlje Zapadne Evrope (oko 20 zemalja bez Rusije i Istočne Evrope), nešto više od 20%. Do 1930g međusobni odnos se izmenio, iako ne toliko značajnije: 60% i 30% . A do 1913g od se preokrenuo u korist zapadnih zemalja u međusobnom odnosu 80% prema 8% . Približno se takav poredak održao do početka 50ih godina našeg veka. I samo kroz 40 god , 1993g , Treći svet je procentualno narastao do nivoa 23-24% , kao rezultat na „zlatnu milijardu“ počelo je otpadati oko 62-63% . Još sjajnije demonstrira tu tendenciju poređenje među Kinom i Velikom Britanijom, po podacima Andre Bolto, Kina je imala najkrupniju ekonomiju u cijelom periodu „pisane istorije“ . Baš u njoj su bili najviši prihodi o glavi stanovnika do 1500g. i ostali najviši do 1850g , dok Kinu nije osvojila Britanija. Do 1830g na Kinu otpada 30% svetske proizvodnje, koja je opala za 3-4 % u prvoj polovini XX veka.

O čemu govore te cifre?

Eksperti Londonskog časopisa „Ekonomist“ su tim ciframa hteli podvući, da je zaostajanje Trećeg sveta u razvoju tehnologije, predodredilo pad njhove ekonomije. U nekom stepenu, u takvim tvrdnjama postoji zrno istine. Ali, samo u nekom stepenu. Oni nisu primetili, da nalazeći se pored Kine Japan, zatvorivši se od zapadnog svijeta skoro 200g . i takođe nemavši „zapadne tehnologije“ , ne samo da ne zaostaje u svom razvoju od Zapada , nego ga je po mnogim parametrima prestigao.

Razlika između Kine, Indije i Japana se sastoji u tome sto je poslednja izbegla kolonizaciju zapadnih zemalja, a prve su postale zrtve kolonizma baš te same Velike britanije. Efekat je bio dvojak: Kina i Indija, a takođe i druge kolonijalne zemlje, naglo su usporili svoj razvoj, dok su kolonizatori skokovito ubrzali svoj razvoj. XX vek je potvrdio baš tu istu tendenciju. Žrtve kolonijalizma stagniraju, a imperijalističke države doživljavju procvat. Odavde proizilazi jedan od važnijih zaključaka. Procvat zapadnih zemalja u značanojm meri se javio kao rezultat pljačke Azije, Afrike i Latinske Amrike, tj. Zemalja Trećeg sveta.

Pljačka, pod kakvom god se maskom ona ostvarivala i vodila, je suština kapitalizma, alfa i omega njegove unutrašnje i spoljne politike.

Organizacije koje podržavaju uticaj Sjedinjenih Država i njihov superimperijlaizam, osim STO, je takođe i međunarodni monetarni fond MMF i svetska banka. Za to postoje dva uzroka. Kao prvi STO. MMF i Svetska banka – to su najmanje demokratske i najviše zatvorene međunarodne organizacije. Proces donošenja odluka u tim organizacijama pokriven je mrakom, što im omogućava da drže ceo svet u neznanju.

Kao drugi, u STO i MMF postoje efektivni mehanizmi pritiska pomoću obaveza, naročito u odnosu prema zemljama u razvoju: putem prijetnje izvoza robe, a u MMF putem uvođenja nemiliosrdnih uslova kredita. SAD se koristi tim mehanizmima kontrole zemalja u razvoju i pomaže sopstvenim međunarodnim kompanijama, uništavajući sve prepreke na njihovom putu. Saglasno konvenciji predloženoj od SAD, najprestižnije dužnostu u STO, MMF i Svetskoj banci, zauzimaju amerikanci i evropejci.

Kada je na položaj rukoovodioca STO pretendovao kandidat iz zemaljau razvoju, Supačaj Panitčpakdi iz Tajlanda, nastupio je pravi pakao. Predsednik SAD Bil Klinton zapretio je zatvaranjem STO, ako ne prime izabranog američkog kandidata. Klinton je pojasnio, da „pri oceni kandidata osnovnu ulogu igra to, koliko oni odgovaraju našim potrebama“. Po mišljenju Klintona imao je u vidu: „Koliko kandidati odgovaraju potrebama STO“. Ne čudi što je „postavljanje OUN komanda islednika nazvala Svetsku trgovinsku organizaciju „košmarom“ za zemlje u razvoju“, piše Finencial Times . Njena akcija, „odražava plan, koji pokreće korporativne interese, već monopolizovavši oblast međunarodne trgovine“ . Prema časopisu Ekonomist, poslovna biblija vladajućih krugova, „fondovi i banke su postali javni instrument zapadne, a u principu i američke međunarodne politike“ . To znači da svetska politika funkcioniše pre svega u interesima SAD i na njima čelu „velikoj sedmorci“ zemalja (uključivši u njihi i Rusiju ona će postati „velika osmorka“, ali to nema nikakvog realnog ekonomskog značaja).
Funkcionisanje globalne ekonomije za zemlje u razvoju označava, da produžavaju postojanje strukturni poredci , koje su ostavili daleko iza sebe. Zasada, takvi poredci postoje, njihovim razvojem će se ostaviti problemi. Međutim razvoj sam po sebi stvara surove uslove , radi protiv interesa siromašnih.

„Razvoj“ se obično svodi na izvoz u zemlje u razvoju tehnologija, često zastrelu, iz SAD i drugih razvijenih zemalja. Te tehnologije uništavaju lokalne mogućnost proizvodnje, što se završava jos većim osiromašenjem. To je poznat paradoks, tim ne manje, ne uzima nikakvog uticaja na politiku SAD. Ako se ceo svet percipira kroz jednostranu prizmu sopstvene vizije, u skladu sa primanjem svojih prostih „vrednosti“, to nije tako lako opaziti specifičnost svake strane i shvatiti, na koji način se ekonomski uspesi umotavaju u poraze. Međutim neuspeh siromašnih je direktna posledica akcija samih bogatih. SAD nagomilavaju svetsko bogatstvo pomoću manipulacije osam tipova koje ćemo ovde razmotriti.

1. Uspon ekonomije SAD uslovljen je akumulacijama sveg ostalog sveta. Posle odricanja od zlatnog standarda, SAD počinju dobijati prihode zahvaljujući svom položaju svetskog valutnog lidera. Amerika izdaje dolare , koji imaju prolaz u svim zemljama sveta. Amerika ima mogućnost da utvrđuje procentne uloge u svojim interesima. To je imalo veoma negativnih posledica za vreme monetarne vladavine Regana i Tačer, kada su SAD prekomerno podigle procentne uloge, što je dovelo do strmoglavog finansijskog kraha u Meksiku i započelo dužničku krizu, udarivši po najsiromašnijim zemljama, koje se otada stvarno nisu oporavile od dugova. Mnoge države su se našle pred složenim dilemom: odrediti za svoju valutu ravnomeran kurs (surovo rešenje, vodeći računa o snazi dolara, jena i evra ) ili vezujući ih za dolar(takozvana dolarizacija koja je imala užasne posledice u Argentini). Kada su zemlje poput Argentine našašvi se u dugovima, nastaje odliv kapitala (u Argentini – sumu 130 milijardi dolara, što se približava obimu ukupnog duga), u to vreme , u to vreme formirana elita prebacuje kapital u banke SAD.Dužnička jama to je prosto ekonomsko rešenje, koja je uništila mnoge sitne farmere u SAD. Pozvali su ih da uzmu pozajmice za nabavku nove opreme, semena itd. , ali ma koliko pozajmica oni uzeli teško im je da izdrče konkurenciju sa krupnim poslovnim ljudima, čije mogućnosti i resursi omogućavaju da kontrolišu proizvodnju i tržište. Zbog dugova breme raste, i male zemlje (slično američkom maloma farmeru) isplaćuju procentualno daleko više, nego što su oni sposobni da zarade (ili ne isplaćuju pa tada raste zaduženost).
2. SAD ne dopušta demokratsku kontrolu uticajem na dve trećine svetskog stanovnništva. Većina zemalja sveta nema pravo glasa u MMF i nema vlast, dovoljnom za inicijativu pozitivnih izmena u STO. Naročito hegemonija SAD u svetskoj ekonomiji, osobito i proizvodnim i finansijskim sektorima, to se ilustruje načinom izdavanja pozajmica u MMF.
   Navešćemo primer, posle jugoistočne azijske ekonomske krize MMF je postavio uslove, da Tajland i Južna Koreja treba da se oslobode međunarodne intervencije u njihovoj ekonomiji – po nastojanju SAD. To je bio strateški jedan od najvažnijih uslova MMF „dodatni bonus“ osim običniih makroekonomskih uslova (takvh kao povećan procenat uloga, smanjenje javne potrošnje, ekonomski rast i deficit tekućeg računa). U okviru saradnje sa MMF Tajland je trebao da dozvoli inostranim bankama da ovaladaju značajnim udelom u lokalnom bankarsom sektoru. Pomoću takvih „uslova zajma“ američke korporacije dobijaju u potpunosti ili delimičnu svojinu banaka, finansijske institucije i osnovne tehnološke sektore zemalja u razvoju.

   Pod „liberalizacijom trgovine“ SAD jednoznačno podrazumevaju slobodu delatnosti za američke firme i transnacionalne korporacije. Liberalizacije trgovine (skinute ili smanjene trgovinske barijere na putu međunarodne trgovine robama i uslugama) počinje od 1980 godine. Po uslovima Sporazuma STO za poljoprivredu, a takođe saglasno razrađenim svetskim bankama i MMF programom strukturnog regulisanja zemalja u razvoju, moraju unositi sustinske izmene u svoju prehrambenu i poljoprivrednu politiku.
   Njihova ekonomije treba da bude otvorena za jeftin prehrambeni uvoz, oni treba da ograniče podršku sopstvenih farnmmera. U to vreme kao sporazum o poljoprivredi treba zahtijeva od članova STO sniženje tarifa izvoza prehrambene robe na 24%, u toku 10 godina, većina programa strukturne regulacije zahtijeva široke mere za liberalizaciju, takvih kao privatizacija državnih preduzeća, ukidanje subvencija i kontrola nivoa cena.

   Formalno dati sporazum je bio donet uz učešće i saglasnost zemalja u razvoju. Faktički sporazum je bio skrojen od strane SAD i EU. Oksfam opisuje sporazum o poljoprivredi kao „akt lopovluka“ osiromašivši seoske rejone, upropaštavajući malu privredu. On omogućava SAD i EU jeftin izvoz svoje robe u zemlje u razvoju, onda kada farmeri ne mogavši da izdrže konkurenciju , ostanu bez posla. Jeftin uvoz i dempingovane cene (ispod stvarne,realne cene robe) usložnjavaju i bez toga tešku ekonomsku situaciju u zemljama u razvoju.

   U Gani, naprimer, lokalni farmeri nemogu da prodaju po tržišnoj ceni svoje proizvode – žito, rižu, sojino seme, kuniće, ovce i koze – čak i na seoskoj tržnici. Farmeri su prinuđeni da kupe skupa uvozna đubriva i pesticide, a ponekad čak i semena, ali artikli njihove poljoprivredne proizvodnje ne pokrivaju uložene investicije.

   Time na tržištu maloprodajna cene hrane ne padju. Sve to se odražava na blagostanje seljaka. Bez obzira na rast proizvodnje, gubi se bilo kakav rast životnog standarda pre sega među seoskom sirotinjom. Iz toga rezultira da su farmeru prinuđeni da odlaze u prenaseljene gradove da bi obezbedili sebi sredstva za egzistenciju. Na taj način uništava se lokalna poljoprivreda, podriva se proizvodnja prehrambenih proizvoda, a mogućnost zemlje da obezbedi sebe proizvodima dovedena je u pitanje. Sličan scenario se ponavlja u mnogim zemljama.

3. SAD sprovodi u životu takvu „ekonomsku slobodu koja u stvarnosti uništava ekonomsku slobodu ljudi“. Amerika guši zemlje u razvoju klasičnim primerom: s jedne strane ona obezbeđuje sebi slobodan pristup na svetsko tržište, a s druge – ometaju pokušaje zemalja u razvoju da pokrenu sopstvene proizvode i potisnu njihove sa američkog tržižta. To se u američkom poimanju naziva „slobodna tržišna ekonomija“.Takva politika provodi se pod znamenjem neoliberalizma, što označava povratak u liberalnu politiku XIX veka , nazvanom takođe ekonomijom „laissez faire“ („pusti svakog da ide svojim putem“), kada je učešće države u ekonomskoj delatnosti strogo ograničeno. Kao rezultat takozvane slobodne trgovine, podstaknuti su STO i MMF , pokazujući se neprekidnom pljačkom, koja ide svojim putem), donoseći profit samo bogatim državama, tada kada su se slabo obezbeđene zemlje našle pod prijetnjom glađu. Kao rezultat američke politike globalizacije, usled prevarantske međunarodne trgovine siromašne zamlje svaki dan gube oko 2 milijarde dolara, 30000 dece umire od oboljenja koja bi se možda mogla sprečiti, a 60 miliona dolara pretiče od siromašnih zemalja bogatima na račun duga.
4. SAD sistematski sprečava pokušaje najslabije razvijenih zemalja da prevladaju siromaštvo i prehrane svoje stanovništvo. Amerika je uvele ogromne carine na osnovne poljoprivrede proizvode: riža, šećer i kafa.; carine na kikiriki, naprimer prelaze 100% . Na račun te trgovine ograničeni prihod siromašnih zemalja sveta se snižava na 2, 5 mln dolara godišnje. Kakve su posledice – siromašan finansijski položaj. Na Haitiju , na primer liberalizacija tržišta riže kao posledica uvećanja američkog izvoza nije prosto uništila lokalnu proizvodnju riže i razorila privredu bezbrojnih farmera , rezultat toga je da se zemlja našla faktički na granici gladi. Praktički svugde težim sferama posla, kao tekstilna, proizvodnja obuće i poljoprivreda, , dempingovana američka roba po nižim cenama koštanja proizvodnje,lišavaju stanovništvo sredstava za egzistenciju i vode apsolutnom sitomaštvu.
5. SAD obmanjuju najslabije razvijene države, čineći ih još siromašnijim.
6. SAD postojano čine sve moguće da snize cenu robe potrošačima u zemljama u razvoju. Antiinflacija je jedan od glavnih uspijeha ekonomije SAD za poslednjih deset godina. Ali glavnu uzrok niske inflacije je bio postojan pad cenama robi potrošača , proizvedenoj za uvoz zemljama dužnicama, a STO i MMF podstiču uvoz kao način iskupljenja duga.Višak takve robe , kao čaj , kafa i kikiriki, vode tome, da se uvoz za Afriku čini neprofitnim. Pod pritiskom STO i MMF, isporučuje se suvišna količina robe, i pri tom ne na kartelima uvoznika (sa izuzetkom uvoznika nafte), koji bi mogao izbalansirati potražnju i ponudu. Kartrli koji su se pojavili su se našli potčinjeni interesima SAD, kao u slučaju kartele banana koji je pretrpio neuspeh 1970god, kada su zemlje Centralne i Latinske Amerike, koje proizvode banane, odlučile da slede primer OPEKA.Ali nažalost, banane nisu nafta, njih nemožemo ostaviti u zemlju da bi ograničili isporuku – one će se pokvariti, u svakom slučaju glavni uzrok propadanja takvog poduhvata su bile akcije kompaniija banana.koje svim snagama pokušavaju da spreče delatnost kartela. Takva konjuktura tržišta, orjentisana je na potrošača, gde glavni naručilac – američki potrošač. To je put u deflaciju, a iz nje rezultira da građani SAD imaju stabilne cene, a oscilacije ekonomskih pokazatelja ostvaruje se u zemljam proizvođačima, tj. u SAD ustrojen takav system svetske ekonomije koji u potpunosti ide u korist ekonomije SAD.
   U skladu s tim, osnovu života najbogatije nacije u istoriji čovečanstva čini jeftina hrana, obezbeđena teškim radom najsiromašnijih zemalja.
7. Ako se sve to ispostavi nedovoljno, onda će SAD u jednostranom poredku pribeći prinudnim ekonomskim merama, takozvanim sankcijama. Za proteklih 80 god takve sanckije su nametane u 129 slučajeva, od toga 104 posle drugog svetskog rata. Samo 1998 g SAD su uvele sankcije prema 75 zemalja, u kojima ima 52% svetskog tržišta.Dobijaju li ovim globalnim ekonomskim manipulacijama američki potrošači. Kada amerikanac izučava svetsku ekonomsku situaciju, on vidi siromaštvo i niži nivo razvoja, pri tome se ništa ne menja na bolje, veruje političarima i sredstvima masovnog informisanja, koji tvrde da je Amerika najdarežljivija zemlja na svetu.
   Po podacima organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, u periodu od 1995 do 1999 g Amerika je pružila međunarodnu finansijsku pomoć u ukupnom iznosu od 6-9 milijardi dolara. Ali čiste cifre znače manje, nego bruto domaći proizvod (BDP), odvojenog u Fond međunarodne pomoći po datom pokazatelju SAD zauzimaju 22 mesto među 22 najrazvijenije zemlje. Kako je primetio Džimi Karter: „Mi smo najskuplja nacija“. Prvo mesto zauzima Danska 1.01% (BDP), Norveška 0.91% , Holandija 0,79% Švajcarska 0,7%.

D Lukjanov

Kriza životne sredine

Autor: Pavle

Kriza životne sredine
Novi stadijum razvoja civilizacije.
prevedeno iz knjige:“Globalna Imperija zla“.
Autori: Lisičkin i Šeljepin

Naše vreme, je samo kalendarska granica XX i XXI v. , drugog i tećeg milenijuma naše ere, ali i određeni prelomni moment razvoja čovečanstva. U novim uslovima postojanja prethodne teorije imaju ograničenu oblast primene. Tako se pretpostavlja da osnovni i na kraju kajeva određujući faktor istorijskog procesa, proizvodne snage, nivo koji krakakteriše stepen čovekovog ovladavanja prirodnim silama. Zaista ode vremena početka industrijske revolucije ekonomska sredina (materijalni uslovi života društva) se brzo menjala. Posmatraćemo neprekidan rast proizvodnih snaga, i odgovarajućih predmeta potreba. Pomoću tehničkih dostignuća čovek je obezbedio sebi komforne uslove egzistencije. Rast njegovih mogućnosti činio se bezgraničnim. Međutim, praralelno sa rastom proizvodnje i odgovarajućih potreba, sve veći značaj stiču i naličja civilizacije.

Ako je ranije bilo moguće smatrati, da čovekovo društvo postoji i kreće se po svojim zakonima, u značajnom stepenu nezavisno od svojstava sredine, to sada eto već nije tako. Za poslednjih sto godina delatnost čoveka se izdigla na planetarne razmere : neprekidno raste antropogeno opterećenje na životnu sredinu (antropogenija (gr.) nauka o postanku i razvitku čoveka i ljudskih vrsta.), čovek je potčinio prirodu, nateravši je da služi njegovim interesima, ali kao rezultat su se dogodile neplanirane kvalitativne promene. Sve se našlo pod udarom: voda, vazduh, zemljište, flora,fauna, zdravlje ljudi, pa čak i samo postojanje biosfere. U tim uslovima već ne možemo razmatrati čoveka i sredinu odvojeno, odvojenu jedno od drugoga, već samo u jednom sistemu priroda-društvo.

U naše vreme čovek se nalazi u informacionom polju, formiranom novim sredstvima komunikacije, naročito sredstvima javnog informisanja. To polje delujući neposredno na mozak, može vršiti na čoveka ne manji uticaj nego njogov materijalni položaj. On neposredno utiče na stanje proizvodnih snaga, koje se već ne može razmatrati odvojeno od informacione sredine. Za poslednjih pola veka takođe se izmenio i sam karakter proizvodnje. Nauka je postala neposredna proozvodna snaga nastali su i razvili se mikroelektronika, informatika, robotika, biotehnologije, koje utiču ne samo na način života, nego i na biološke osnove čovekove egzistencije. Danas kada je razvoj civilizacije prišao kritičnoj granici, samo sfera razuma može ukazati na puteve izlaza iz narastajućih globalnih teškoća.

Ekološka kriza

Praktično, sve strane delatnosti ljude vode u zagađenje biosfere: stihijski rast industrije, energetike, transporta, hemizacije poljoprivrede, načina života, brži tempo rasta i stanovništva i urbanizacije. Godišnje se iz utrobe Zemlje izvlači 100 mlrd tona različitih ruda, sagoreve 1 mlrd tona konvencijalnih goriva, izbacujući u atmosferu 20 mlrd tona CO2 , 300 mln tona CO , 150 mln tona oksida azota, 150 mln tona SO2 , 5 mln tona H2S4 , 400 mln tona aerosoli (soli, čađi i prašine) : u hidrosferu se izbacuje 600 milijardi tona industrijskog i životnog otpada, 10 mln tona naftnih derivata, na rastvaranje otpadniih voda troši se približno 40 % obima rečnih tokova , u zemlju se unosi 100 mln tona mineralnih đubriva, proizvode se stotine hiljada tona hemijskih jedinjenja, koja se ne sreću u prirodi , uključujuči i ona veoma postojana prema rastvaranju.

Danas su razmere privredne delatnosti toliko velike, da procesi metabolizma i rastvaračke sposobnosti atmosfere i hidrosfere u mnogim regionima sveta već nisu u stanju da neutrališu antropogeno opterećenje njihov štetan uticaj. Posebno se menja sva atmosfera, okeani, zemljšte i biosfera u celini. Nastalo je čitavo klupko ekoloških problema. Oko tri desetine njih imaju značaja za planetu u celini.Njih često klasifikuju po vremenu uspostavljanja normalnog stanja posle obustavljanaj dejstva. U prioritetne vezano sa kratkim vremenom obnove ili sa potpunom nepreobratljivošću, spada i promena klime, smanjenje životnog prostora, promena ozonskog omotača, nestanak vrsta i genetske izmene.
Kao problemi drugog reda se razmatraju : zagađenje herbicidima, pesticidima toksikantima, kiselim kišama, eutrofikaciju, biohemijske potrebe kiseonika, izlivi nafte, zagađenje podzemnih voda,širenje radionuklida, kiselinski otpad, termalne vode.

Ipak, stepen ekološke opasnosti ne zavisi samo od vremena obnavljanja, nego i od dinamike procesa. Nakratko se zaustavimo na najvažniji proces sa te tačke gledišta. Na računa antropogenog uticaja menja se sastav atmosfere. Tako je za poslednjih 100 godina kao rezultat čovekove delatnosti u atmosferu je izbačeno oko 360 mlrd tona ugljen-monoksida, t.j. jegov sadržaj se uvećao približno na 15% (a u bližoj perspektivi se očekuje rast na 30%). CO2 služi kao regulator toplotnog balansa na površini zemlje dejstvuje slično kao topli krov, koji propušta sunčevu svetlost, ali delimično zadržava toplotu. Povećanje koncentracije CO2 može dovesti do efekta staklene bašte, kada će se toplota u značajno manjoj meri rasipati. Kao rezultat može se desiti opšta promena klime sa globalnim zagrevanjem koje izaziva topljenje leda na Arktiku i Antartiku i potapanje nižih teritorija, gde živi oko trećina stanovništva sveta.

Treba uzeti u obzira takođe i rast količine metana u atmosferi, čija koncentacija iako mnogo manja, nego CO2 ali je zato delotvornost u stvaranju efekta staklene bašte nekoliko puta veća.

Ne manju zabrinutost izaziva promena sastav stratosfere, gde je smešten ozonski omotač. U velikom količinama u atmosferu se izbacuje freon (flouro-ugljenik) koji podižući se u stratosferu, stupaju u složen proces uzajamnog dejstva sa ozonskim slojem, koji je zaštitnik sveg živog na zemlji od ultravioletnog zračenje sunca. Istraživanja su pokazala da se za poslednjih četvrt veka efektivna debljina ozonskog omotalča smanjila, pojavile su se takozvane „ozonske rupe“. Situacija se usložnjava skrivenim karakterom procesa. To što se posmatra danas, određeno je događajima koji su prethodili godinama unazad.

Zagađenje hidrosfere dovodi do cele sveukupnosti negativnih posledica. Tako se u svetski okean neprekidno izbacuju najraznovrsnije nečistoće, tu godišnje dospe samo nafte i naftnih derivara više od 10 mln tona. Morske životinje nakupljaju u sebe otrove, naročito živu, olovo, kadmijum i druge. Opasna situacija se stvara u više mora oko Evrope, gde se oko obala u velikom broju sreću salmonela i crevni bakcili.
Na račun dolaska u vodi nitrata i fosfata pojavljuje se eutrifikacija – intezivan razvoj biljaka : zarastaju priobalske zone, smanjuje se providnost vode i sadržaj kiseonika u njoj, dovodeći do masovnog uginuća prirodnih organizama.
Biološki procesi na kopnu takođe su podvrgnuti uticaju zagađenja. Prilikom sagorevanja fosilnih goriva u atmosferu dospevaju oksidi sumpora i azota. Dospevši u sastav kišnih kapi, oni čine kiselim i uništavaju zemljište, vodene basene i šume. Već oko pola šuma Severne polulopte su degradirali usled kiselih kiša. I to je samo početak. Pošto je kiselinska sredina aktivna, to ona može stupiti u reakciju stvarajući toksine. Može nastupiti momenat, kad sa rastom koncentracije skokvito raste i stepen njegovog uticaja na biosferu.

Sredina je takođe podvrgnuta brzom uvećavajućem radioaktivnom zračenju, uslovljenom rastom količine radioaktivnog otpada, ispitivanjem radioaktivnog naoružanja, razvojem atomske energetike. Elementi koji ranije nisu postojali u prirodi nemarno su rasejani po celoj Zemlji. Sada u svetu nema deteta u čijim kostima, iako u malim količinama nema sadržaja Stroncijuma-90 (Sr-90). Do sredine sledećeg veka masa radioaktivnih elemenata u objektima biosfere može porasti višestruko.

Sve veće teškoće stvara brzo uvećanje mase otpada. Sačinjavajući u svojoj biomasi hiljadite delove procenta žive materije planete, čovečanstvo stvara hiljadu puta veći otpad nego sva biosfera, udvostručavajući ga svakih 15 godina. Održi li se postoječa tendencija izbacivanja otpada, to će do 2020 g u životnoj sredini dovesi do uvećanja olova 10 puta, žive 100 puta, arsenika 250 puta. Eksponencijalno narastajuća bujica običnog i industrijskog otpada, koji sadrži teške metale i druge abiogene materije, narušavajući formiranje globalnih ciklusa, i stvarajući pretpostavke genetskih promena.
Zaoštrava se kriza gradova. Veliki gradovi (zajedno sa prigradskim zonama) zauzimaju široku teritoriju, koncentrišući više od polovine stanovništva Zemlje, oni sobom predstavljaju zasebnu, veštački održivu životnu sredinu.

Bujica životnih sredstava, uključujući čist vazduh i vodu, dolazi izvana, a unutra se formira moćna bujica otpada. Naglo su se promenili svi prirodni ekosistemi, u toku je proces akumulacije štetnih materija u zemlljištu, vodi, podzemnim sredini. Raste broj obolelih, smrtnost, rađanje dece sa različitim anomalijama. Narasta debalans materija životne sredine. Ako otpadi životne aktivnosti organizma, organski unose u složenije procese za milion godina raspadanja i utilizacije, to silovito narastanje bujice industrijskog i običnog otpada i zagađenja dovodi debalansa hemijskog sastava sredine.
Kao što je poznato, evolucija žive materije je išla u osnovi na račun lakih elementata. Sto miliona godina podržava se njihov optimalni uzajamni odnos. Danas se dešava naglo uvećanja koncentracije teških elemenata. Osoobito na proces metabolizma utiču teški metali, koji po svojoj hemijskoj prirodi vrše kompleksnu formaciju.

Postoji mišljenje da je 70-80% onkoloških oboljenja, izazvano opštim uticajem životne sredine, javlje se opasnost genetskih katastrofa. U svakom od obeleženih problema teče neprekidan porast parametara, koji karakterišu pogoršanje ekološke situacije, takav rast nije bezgraničan i postoji kritično značenje parametara, na kojima mogu početi katastrofalne pojave. U predskazivanju promena sredina važnu ulogu treba da igra nauka, iako ovde ima mnogo toga nepoznatog. To se tiče granica stabilnosti, nedovoljnog znanja, sporednih efekata vezanih sa antropogenim uticajima, a takođe i mogućnošću postanka katastrofalnih pojava. Uobičajeni laboratorijski eksperimenti ni izdaleka ne daju uvijek adekvatne opise takvih objekata kao atmosfera, geološka sredina, kosmos.

Neusaglašenost u biosferi

Osobitu brigu izazivaju negativni procesi u biosferi. Ponekad ih objedinjavaju u shvatanju biosferne krize. Kao što je poznato, biosfera sobom predstavlja, celovit usklađen sistem, a čovek je nerazdvojivi deo. Baš tako, kao i svaki živi organizam, populacija, biocenoza, biosfera ima svoje granice održivosti .Ako je ranije antropogeno opterećeje bilo daleko od tih granica i nije moglo uticati na biosferu u celini, to sada, kad je delatnost čoveka dostigla planetrne razmene, taj problem je postao veoma aktuelan. Za poslednjih pola veka procesi, uslovljeni antropogenim uticajem, u ovom ili onom stepenu dotakli sve organizme, populacije i ekosisteme. Otrovne i štetne materije (uključujući i radioaktivne), koje su sadržane u otpadnim vodama, đubre, proizvodni otpad, izduvi gasovi,- dospevši u ekosistem ne nestaju bez traga.

Kao rezultat toga, narušava se izbalansiranost biocenoze, gubi se sposobnost za samoočišćenjem i samoregulacijom, kidaju se stvorene veze u toku duge evolucije, sledi njihova degradacija. Situacija se zaoštrava sa pojavom sve novijih hemijskih preparata, široko primenjenih za životne namernice, poljoprivredne i medicinske ciljeve. Godišnje se ukorenjuje u praksi stotine novih hemijskih materija, a sintetiše se hiljade; uopšte njihov broj premašuje 6 miliona. Mnogi od njih postaju uzroci kritičnih hroničnih oboljenja.
Nastupa prelomni moment u stanju ekosistema i biosfere u celini, ubrzava se proces potiskivanja divlje prirode, smanjuju se mesta stanovanja prirodnih biocenoza. Pod neposrednim privrednim uticajem već se nalazi 50% kopna i 20% je lišenio prirodnog pokrivača.

Prirodni sistemi se zamenjuju veštačkim popuno zavisnim od čoveka. Godišnji tempo uništavanja šuma iznosi oko 10 mln hektara. Sjedinjena sa opasnošću planktona na račun zagađivanaj mora, to u perspektivi može stvoriti problem obnavljanja kiseonika. Inteziviraju se procesi opustošenja, degradacije i zagađenje zemljišta.
Godišnje smanjenje broja životinjskih i biljnih vrsta može se nazvati katastrofalnim. Za osamdeset godina je u proseku jedna životinjska vrsta nestajala svakodnevno, a jedna biljna vrsta nestajala nedeljno. Izumiranje preti više od 1000 vrsta sisara i ptica. Pred opasnošću potpunog uništenja nalazi se više od 25 hiljada vrsta višeg rastinja. Gubitak raznolikosti vodi u nestabilnost. Odviija se proces razbalansiranja sistema regulacije biosfere. U biosferi postoje mehanizmi regulacije prilagođavanja, obnavljanja na svim nivoima, ali samo do određenih granica, dalje nastupa razbalansiranje. U uslovima savremene ekološke krize moguće je izdvojiti dva osnovna faktora intenzivnost uticaja i brzina izmena okolnosti.

Pri intenzivnim i brzim izmenama spoljnih uslova, suštinsku ulogu može igrati razlika karakterističnih vremena mutacionih i metaboličkih procesa kod jednoćelijskih i višećelijskih organizama. Njihovi odnosi mogu dostići milione. Drugim rečima,za relativno kratke rokove za više organizme mikroorganizmi mogu suštinski izmijeniti svoje osobine.

Mnogoćelijski, a naročito viši organizmi, ne uspijevaju se prilagoditi izmijenjenom svijetu mikroorganizama u toliko skraćenom roku. Osom toga i nižim karikama lanca mogu se skupljati određene toksične materije iz životne sredine, a takođe se akumuliraju i patogene bakterije.

Pognoze za budućnost su neutešne. Pretpotavlja se da će se u bližoj budućnosti za 10 godina, broj inficiranih hepatitisom C uvećati na 5-10 puta. Hepatitis C ostaje osnovni uzrok nastanka hronične bolesti jetre (od toga 2/3 sa smrnim ishodom).
U poređenju sa hepatitisom B on 5 puta češće uzrokuje cirozu. U proteklih 10 god broj ciriza čiji je uzrok hepatitis C, uvećao se na 61%. hepatokarcinom (rak jetre) na 68% .
Što se tiče hepatitisa C, on je opasan ne samo zbog često bezsimptomatičnog toka, nego i time sto se može preneti sa svim čovekovim telesnim tečnostima, ne samo pri rasecanju i injekcijama za vreme operacije, nego i sa spermom, vaginalnom tečnošću, krvlju, tečnošću kičmene moždine, sa suzama itd. Ali sigurno je najveća opasnost hepatitisa C u tome što protiv njega ne postoji vakcina, a danas hepatitis C sve se češće registruje kod omladine 15-20 god, što je direktno vezano sa porastom broja narkomana.

U američkim zatvorima, broj zatvorenika inficiranih hepatitisom C, dostiže 40% a u nekim i 80%. Danas je u porastu opasnost za zdravlje od lošeg kvaliteta prehambenih proizvoda. Tako je veliki odjek i svetu izazvalo masovno oboljeneje krupne rogate stoke „kravlje ludilo“ u Engleskoj. U avgustu 1999g. kriza dostiže svoj vrhunac zbog objelodanjivanja prisustva dioksina u belgijskim mesnim proizvodima. Ispostavilo se da je njegov prvobitni uzrok, dodatak masnoća u stočnoj hrani.
U celini, situacija se približava nekontrolisanim granicama. U uslovima neusaglašenosti procesa u biosferi, potrebne su povećane mere predostrožnosti pri eksperimentima sa biološkim objektima.