Aлександар Тарасов: Како то ради ММФ

Аутор превода са руског: Пајо Илић

Ништа уникатно или изванредног у аргентиннсој катастрофи нема. Просто Аргентина је постала следећа жртва политке транснационалних корпорација (ТНК) и њиховог финасијског оружја – Међународног монетарног фонда (ММФ).

Ствар је у томе, ММФ никако није међународна добротворна организација, која како нас покушавају наговорити сами чиновници ММФ-а, журе да помогну свакој земљи, где настану финнасијке тешкоће или потреба за модернизацијом привреде. ММФ и Светска банка су створиле ТНК не у филантропске циљеве, а зато да наметну државама стратегији ТНК. При том треба схватити, да су саме ТНК транснациналне само по називу и сфери деловања. Све те компаније имају јасну националну повезаност: код свих ТНК главни штаб је смештен у некој одређеној земљи и све ТНК плаћају тој земљи порезе. Снагама такозваних антиглобалиста је успело да објасне, да су више од 90% ТНК уствари, компаније САД, и њихова делатност богати финасијку елиту САД. Управо те компаније контролишу деловање ММФ-а и Светске банке, пошто су те организације добоко антидемократског карактера, и код њих се одлуке доносе не већином гласова, него они који имају више новца (а више од свих је новца код ММФ-а и Светске банке код банкара САД). Сва делатност ММФ-а и Светске банке је условљена пакетом полулегалних споразма, закључених међу тим организацијама и Министарством финансија САД. Тај пакет је се назива «Вашингтонкси консензус» и усмерен је на јачање утицаја финансијског капитала САД по целом свету, уништавање конкурената Вол-Стрита и акумулирање светских финансијских резерви у банкама САД.

Зато ММФ и Светска банка одобравају кредите разним земљама само уз услов да њима испуне захтеве «Вашингтонског консензуса» – политичких и економских захтева. Те захтеве је могуће свести на следеће тачке: слобода премештања капитала; тотална приватизација чак у оним областима, где је немогућа конкуренција (напирмер, на жељезницама – нико неће ради увођења конкурентног избора градити 3 паралелне жељезнице, које припадају различитим власницима, рецимо из Москве у Петроград, – то је нонсес), што даје приватном капуталу могућност да неоправдано повећа цене, не повећавши квалит роба и услуга; високе каматне стопе, што спречава развој индустрије, али олакшава финансијске спекулације; смањењем до минимума или ликвидацији свих социјалних програма (бесплатне или јефтине здравствене заштите, образовања, јефтиног стана, јавног превоза ит.сл.); одустајање од заштите природе и очувања животне средине; подршка стабилности националне валуте путем успостављања њене зависности од америчких долара и ограничења реалне новчане масе (што доводи до неплаћања плата, новчане помоћи и дефициту постојећег новца, а такође и делимичног губитка национланог суверенитета); смањење плата и ограничење права радника (права на штрајк, права синдиката ит.сл); пореских реформи, које повећевају притисак на сиромашне и олакшавају пореско бреме богатих (у Русији се то слило у један 13-процентни порез – сиромашни су почели плаћати за 1% више, а богати за 7, 12, 17, 27, итд. процената мање).

Деловање ММФ-а је уништило привреду многих земаља света, например Југославије. Југославије је била прва замља «источног блока», која је почела престојавати своју провреду по рецептима ММФ-а (још од 1980. г.). Управо је ММФ захтевао од југословенског руководства да одустане од «социјалистичких планова» изједначавања економског развоја свих региона земље, што је лишило традиционално заостало Косово огромних државних дотација о дало могућност тада хоџисатичкој Албанији да искористи незадовољство локалног становништва «новом економском политиком» за стварање албанског стаљинистичког подземља на Косову. Прва косовска криза је била 1981. г., када је стаљинистичко подземље отпочело терор против неалбанског становништва и изазвало уличне сукобе. Убијено је 30 људи, 20 хиљада срба, црногораца и јевреја је избегло са Косова.

До 1984. југословенска државна безбедност је уништила 3 подземне стаљинистичке «комунистичке партије» на Косову и плус подземну хиџистичку организацију «Пут ка слободи». Све то је коштало југословенску благајну суму, равну 70% кредита, добијених од ММФ-а. Још скоро 25% је отишло на исплату услуга експерата ММФ-а! Завршило се тиме, што је 1986. г. ММФ над југословенском привредом успоставио потпуну контролу. Одустајање од «изједначавања» је сада већ изазвало незадовољство у Србији, пошто су учврстили заостајање те републике од Хрватске и Словеније, индустријски најразвијенијих. Тако је ММФ у Југославији изазавао српски национализам (са којим се Тито – хрват по националности немилосрдно борио, све до исељавања срба из других република). И управо је по препоруци ММФ-а Милошевић одговорио на нови талас насиља на Косову 1989 – 1990. г. доношењем уставних амандмана, који су смањили права аутономних покрајина у поређењу са републикама: без тога се чинило просто немогуће спровести економску политику ММФ-а – руководство Косова је одмах изјавило, да таква политика противуречи југословенском уставу.

По захтевима ММФ-а југословенско руководство је донело закон о приватизацији. Али када су експерти ММФ-а то проникнули у тај закон, они су се разбеснели: закон је предвиђао стварање у Јуославији «народног капитализма», у складу са којим је страни капитал могао рачунати само на 10% акција сваког приватизованог предузећа, главним власницима акција су постајали радни колективи и, осим тога, приватизација је спороведена на посебно добровољној основи (принудно су се могла приватизовати само предузећа – банкроти). Зато је ММФ одустао од даљег «рада са Југославијом», и орјентисали су се на разбијања федерације. То је довело до грађанског рата у којем је погинуло 600 хиљада људи, и до распада јединствене Југославије. При том је 89% југословенског капитала, природно, је отишло из ратом захваћене земље у западне банке (од тога 70% . у банке САД). У Србији је, међутим, на власти остаје Социјалистичка партија, која је натерала Милошевића да донесе управо такав закон о приватизацији. Зато је затребао још један рат – тобоже због Косова, – као резултат чега је била уништена индустрија Србије америчким бомбардовањем, а Милошевићева влада је пала. Нова влада је ставила ван снаге претходни закон о приватизацији, отворивши на тај начин Србију за западни, укључујући и амерички, капитал.

Још разорније је било деловање ММФ-а у Руанди. Руанда су дуго времена сматрали успешним моделом развоја пољопривреде. Међутим крајем 80-их година преживела је две климатски неповољне године, што је изазвало тешку неродицу. За принос кафе 1989. г. Руанда је од ММФ-а добила огроман кредит, међутим 1989. г на светском тржиту се десио пад цена кафе. Нови кредити ММФ-а одобрени су Руанди само уз услов одустајања замље од политике да се прехрамбено сама снабдева и одустајања од државне подршке фармерским газдинствима (пошто то није «тржишна политика»), а такође у условима девалвације руандског франка.

Све то је изазвало галопирајућу инфлацију и банкрот реалних прихода становништва. При том су експерти из ММФ-а одлично знали, да сваки пут, када у Руанди почне економска криза, у земљи се распламсава грађанскии рат. Руанда је насељена углавном са две етничке групе: аутохтоним земљорадницима хуту (око 90%) и пристиглим са севера у XVI–XVII в. Сточарима тутси (мање од 10%). Тутси су покорили хуту и створили у Руанди феудалну монархију. Током векова тутси најсуровијим терором су одржавали своју власт у земљи. Зато хуту осећају према тутси урођену мржњу. После постизања независности Руанде свака економска криза у земљи се завршавала или тиме, што су хуту клали тутси, или тиме што су тутси клали хуту. Природно, 1990-1991. г. све се поновило. Професионални ратници-тутси су приредили грандиозни покољ хуту, али пошто је хуту било неупоредиво више, тутси су изгубили и стотине хиљада је побегло у суседне земље. За пола године је погинули 1,5 милион људи! Сво акумулирано национално богатство је уништено, све новчане резерве Руанде се прелиле у западне банке. Привреда земље је уништена. По захтевима ММФ-а нова влада Руанде је ликвидирала  штедно-кредитне задруге у земљи (као «социјалистичке»), што је повукло за собом масовно уништвање фармера, и замрзнуло набавне цене кафе на нивоу кризне 1989. г. (иако је цена живота у Руанди прекомерно порасла, и цена кафе је на светском тржишту такође приметно порасла). Као резултат тога фармери су масовно уништени (само 1992. г. они су у очајању исекли 300 хиљада стабала кафе), а њихову земљу су купиле ТНК. Спољни дуг Руанде тих година је порастао са 150,3 милиона долара САД на 804 милиона! Данас је Руанда земља, која нема никакве перспективе и која ради искључиво за то, да плати камате на дугове.

Није мање импресивно било ни ММФ-ово уништаљвање привреде Сомалије. Сомалији је била потребна финансијска инфузија због трошкова, везаних за изгубљени сомалијско-етиопијски рат. ММФ је одобрио кредит под условима спровођења политике «строге економије», куповину по дампинговим ценама америчких житарица и девалвацију сомалијског шилинга. То је уништило традиционалане везе међу два главна сектора сомалијске привреде: «номадске привреде» (сточара) и «неномадске привреде» (земљорадницима и грађанима). Девалвација је довела до наглог поскупљења цена горива и ђубрива, а дампинг америчких житарица је учинио непрофитабилним узгајање житарица. Сељаци су били моментално уништени. Они нису моглу купити робу у градовима, што је уништило грађане. Они са своје стране, нису могли купити месо код сточара – и сточари су били прунуђени да покољу стада, пошто нису имали новца за њихово држање. Привреда земње је пропала.

Осим тога, по захтевима ММФ-а су затворена државна имања (која су постојала углавном у зонама наводњаване земљорадње), што је лишило државу главног (осим пореза) извора прихода. А то је, са своје стране, уништило државне социјалне медицинске и образовне програме. Држава није могла платити плату државним службеницима, што је повукло за собом и распад државног апарата, а затим и грађански рат, који је однео приближно 60 хиљада живота.

Огромну штету ММФ је нанео Мексику. Мексико је до 80-их година XX в. био једна од најразвијенијих земаља Латинске Амеерике. При том је Мексико био класична земља државног капитализма. Међутим развој Мексика је у значајној мери зависио од нафте. Зато је катастрофалан пад цена нафте 80-их г. нанео земљи снажан удар. Мексико је добио од ММФ-а велике кредите за грандиозне програме (за извршење «новог технолошког трзаја») – али није могао вратити те кредите. Земља је прогласила банкрот, и ММФ је ставио под своју контролу привреду Мексика. Према наметнутом «плану Бејкера» земљи су биле укинуте све протекционистичке мере, које су штитиле унутрашње тржиште и домаћe произвођаче, уводећи слободу кретање капитала (и из земље је у САД исцурило 45 милијарди долара), почела је глобална приватизација.
Посебно су бурно те реформе прошле за време председниак Карлоса Салинаса де Гортарија крајем 80-их – почетка 90-их г. Реформе које су тада прошле почели су тада називати «салинастројка» (по аналогији са горбачовском «перестројком»), а ММФ је прогласио «мексичко економско чудо» које је он створио. У Мексико је покуљао амерички капитал. Само 1991 – 1993. г. у Мексико је стигло око 100 милијарди долара америчких инвестиција.

Али истовремено у земљи је харала инфлација, и расли су сиромаштво и незапосленост (1986. г. потпуно незапослених је било око 18% економски активног становништва, а делимично незапослнених више од 40%), увоз северноамеричке робе (до 50 милијарди долара 1993. г.) уништио је домаће произвођаче, олакшице, које су имале ТНК, оставиле су мексички буџет без огромних прихода од пореза. И 1994. г. избија позната мексичка економска криза. «Салинастројка» је пропала. 20 хиљада предузећа је уништено, 700 хиљада људи је остало без посла, 2 милиона ситних приватних предузетника је изјавило, да се налази на граници банкротства.

ММФ и Вашингтон су одобрили Мексику нове кредите укупно 53 милијарде долара. При том су од Мексика захтевали продубљивање неолибералних реформи, који су одобравање изванредних олакшица америчких корпорација и ступање у НАФТА (Северноамеричку зону слободне трговине). После ступања Мексика у НАФТА доходци мексичких радника моментално су се смањили за 26%. У држави Чапас почиње устанак сапатиста.

Главне финансијске инфузије су биле усмерене у «макиладори» – ланац фабрика, изграђених дуж мексичко-северноамеричке границе. Те фабрике су вантериторијалне, на њима је забрањено стварање синдиката, радници добијају новац, фабрике не плаћају порезе у мексичку државну благајну. Штета, коју су причинили Мексику «макиладори», процењује се приближно на 14,5 – 16,5 милијарди долара годишње. Услед тога Мексико је постао чврсто везан за САД и ММФ, 24% становништва живи на граници гладне смрти и још 50% – у условима сиромаштва, чага у Мексику није било чак ни за време диктатуре Порфиријо Дијаса крајем XIX – и почетком XX в.

Можемо навести много аналогних примера. Рецимо, пример Индонезије, где је режим Сухарта последњих 8 година свога постојања безусловно извршио све препоруке ММФ-а. То се завршило економским банкротом, масовним бекством капитала у САД, падом Сухарта, етничким и религиозним сукобима, у којима је погинуло од 8 до 10 хиљада људи.

Можемо подсетити на Бразил, где је последњих 5 година владавине војног режима привреду земље контролисао ММФ (под изговором контроле над отплатом гигантског спољног дуга; његова исплата је достигла 30-40% од вредности бразилског извоза!). 1983-1984. г. ММФ је наметнуо војном режиму план «шок терапије», међутим то се завршило појавом масовног отпора «шоку» у земљи, кампањом грађанске непослушности и масовним саботажама у предузећима, што је довело до пада војног режима 1985. г.

Зато је неприхватање «реформи ММФ-а» за време председника познатог левог радикалног социолога и економисте Фернанда Кардоза омогућило да стабилизује привреду Бразила и нагло за 5 милиона људи смањи број сиромаха у земљи.

Можемо подсетити на «шок терапују ММФ-а» у Перуу за време диктуре Фухимора. Као резултат те «терапије» у Перуу је изгубило посао 12 милиона људи, 15 милиона се нашло у сиромаштву, а сама замља је изгубила шансу да пређе у категорију индустријско-аграрне земље.

У Екватору је «шок терапија ММФ-а» довела до покушаја увођења долара САД као националне валуте, што је изазвало тотално уништења еквадотаца, стихијски бунт и пад владе.

Последице «шок терапије» у Русији су добро познате.

Створено по рецептима ММФ-а «аргентинко економско чудо», чији се отац звао Доминго Кавалдо, такође је пропало са објавом фактичког дифолта, масовним бонтовима гладних и погромима и честим сменама влада. Бунтови гладних и погроми у Аргентини су већ били на крају прве етапе «шок терапије» 1989. г. а затим и 1996. г. (што је и довело до прве оставке Д. Каваља). Треба истаћи, да су бунтови гладних десили 1989. г. први пут у целој историји независне Аргентине. Економска криза у Аргентини је трајала у најмању руку 4 године, спољни дуг 138 милијарди долара такође није настао јуче. Као новина се показало само замрзавање депозита становништва и одлука да се спољни дуг исплаћује из средстава пензиних фондова (а пензионерима, у складу с тим, не исплаћивати пензиије).

Кавало, који је деловао по рецептима ММФ-а, привукао је у Аргентину 40 милијарди долара, 28% аргентинске привреде су купиле америчке корпорације. Али услови, на којима је тај новац дошао у Аргентуну, су били за земљу рушилачки: инвеститорима су гарантоване невероватне пореске олакшице – ослобођење од пореза на 25, 15, 10 година или потпуно ослобођење од пореза на 5 година са следећим 10-годишњним периодом 80-процентних олакшица. Као резултат тога, на 40 милијарди долара, уложених у привреду земље, добили су у најмању руку 280 милијарди долара профита, неометано извезених из Аргентине – па тај новац се могао уложити у националну привреду (то је двоструко више него цео спољни дуг Аргентине). Тако је Аргентина постала још једана жртва ММФ-а.
Јануара 2002.

Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију

Аутор превода: Пајо Илић

Мишел Косудовски: КАКО ЈЕ ММФ УНИШТИО ЈУГОСЛАВИЈУ

Преузми текст:
Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију

Мишел Косудовски

Макроекономске «реформе», наметнуте Београду од стране спољних кредитора почињу крајем 1980-их година, биле су темељно координисане са натовским војним и тајним субверзивним операцијама. Као резултат убиствене «економске терапије» југословенска привреда ја постала у потпуности разорена и доведена до банкротства.

На Косову су економске реформе допринеле појачавању међунационалних непријатељстава и иззвали узајамне сукобе албанског и српског становништва, самим тим ослабивши и учинивши неспособним за живот како једне, тако и друге.  Смишљена манипулација тржишним снагама је уништила економску активност и целокупан живот народа, ствoривш и ситуацију социјалног очајања и безизлаза. Паралелно са уништавањем Федеративне Југославије сличне економске реформе су под патронатом ММФ-а биле неметнуте Албанији – са разорним, рушилачким социјално-економским последицама и за њих такође.

У време када наоружани до зуба америчка и натовска војска силом намеће «мир» у Босни, штампа и политичари сликовито описују западну интервенцију у бившој Југославији као тобоже племениту, у вези са агонијом «комунистичког» режима, одговори на планула етничка чишћења и кршења људских права. Делујући у току Дејтонског (новембра 1995 године) мировног споразума, Запад је свом снагом страсно тежио да прикажу у лепшем светлу «портрет јужних словена» покушавајући тада постићи успех у раду на стварању новопечених «суверених независних» држава.

Држећи се наметнутих му пристрасних стереотипа, западно јавно мнење се нашло у  ропству заблуда. Према раширеној тачки гледишта, тежак положај на Балкану је резултат «агресивног национализма», неизбежне последице дубокух етничких и религиозних противуречија, чији корени сежу у дубину векова. Коментатори се такође позивају на «борбу за лидерство на Балкану» и на супарништво појединих политичара, као на објашњење конфликата који су се одиграли. Као резултат економских и социјалних узрока конфликта губе се у гомилама необјективних представа и непоузданих анализа. И давно је већ заборављена дубока економска криза, која је претходила грађанском рату.

Стратешки интереси Немачке и САД, који су лежали у основи  процеса распада Југославије, остају непримећени, исто као и улога спољних кредитораи међународних финансијских институција. У представама глобалних СМИ, западне држава не носе одговорност за осиромашење и уништавање нација од 24 милиона људи. Али, доминантне у светском финансијском систему и које раде за вољу својих националних и колективних стратешких интереса, западне владе су бациле југословенску привреду на колена и изазвале сурове етничке и социјалне конфликте. Сада je настало низ ратом разорених држава – наследница Југосалвије које осећају «бригу милосрђа» међународне финансијске заједнице. Без обзира на то што је свет сконцентрисао своју пажњу на ратна дејства и на прекид ватре, међународне финансијске институције се баве наплатом спољног дуга бивше Југославије од држава, које су остале после ње, претворивши Балкан у зону, безбедну за слободно предузетништво. Истовремено са мирним довођењем у ред Босне подржаним натовским бајонетима, Запад је обнародовао програм «реконструкције» који спушта суверенитет те исцрпљене земље до нивоа, нeвиђеног у Европи од краја Другог светског рата. То је у значајном степену постигнуто претварањем Босне у подељену територију, која се налази под војном окупацијом НАТО-а и којом управља западна администрација.

Неоколонијална Босна

Ослањајући се на Дејтонски споразум, који је створио босански «устав», САД и Европска Унија успостављају потпуно савршену колоонијалну власт у Босни. На њеном челу је именовани Високи прсдставик: Карл Билт, бивши шведски премијер, и представник Европске Уније у мировним преговорима за Босну. Билт је имао потпуно сву извршну власт у свим грађанским (цивилним) пословима, са правом да дели оставке владама како Босанске Федерације, тако и Републике Српске. Да би ставио тачку на «и», у тексту споразума детаљно се објашљава, да је «Високи представник највиша власт у праву у свему што се тиче интерпретације споразума». Он ће радити заједно са Врховном војном командом ИФОР-а, исто, као и са кредиторима и финансијским донаторима. Савет Безбедности ОУН је такође поставио «специјалог опуномоћеника» при Врховном представнику за управљање међународном цивилном полицијом. Он је постао ирски полицијски чиновник Питер Фицџералд, са претходним искуством у полицијскиј служби ОУН у Намибији, Салвадору и Камбоџи. Он врши контролу над приближно 1700 полицајаца из 15 земаља. Полиција је послата у Босну после петнаестодневног програма обуке у Загребу.

Нови устав преноси узде државне власти у економској политици бретон-вудским институцијама чије је седиште у Лондону у Европској банци за реконструкцију и развој (ЕБРР). Међународни монетарни фонд је овлаштен да постави првог директора босанске Централне банке, који, као и Високи представник, «не мора бити грађанин Босне и Херцеговине или суседних држава». Под туторством ММФ-а Централној банци неће бити дозвољено функционисање као Државној банци:  «У току првих шест година… биће јој дозвољено кредитирање посредством емисије новца, испуњавање функције Валутне ковнице». Босни такође неће бити дозвољено ни да има своју сопствену валуту (пуштање у оптицај папирног новца само уз услов потпуног спољног монетарног покрића), ни да мобилише унутрашње финансијске ресурсе. Способност самофинансирања реконструкције земље посредством независне монетарне политике ограничена је од самог почетка. Без обзира на то, што се Централна банка налазила у  надлежностии ММФ-а, Европском банком за реконструкцију и развој (ЕБРР) руководи Комисија за државне корпорације, која контролише операције свих корпорација «јавног сектора», укључујућу енергетику, водоснабдевање, поштанске услуге, телекомуникације и транспорт. Председник ЕБРР  поставља председника комисије и руководи реконструкцијом «јавног сектора», што подразумева, пре свега, распродају по ценама испод производне вредности државних које се налазе у колективном власништву актива, а такође и куповину инвестиционих фондова. Западни кредитори, су очигледно створили ЕБРР, «да би придали тачне политичке оквире кредитно-финасијској политици».

Без обзира на то што Запад труби о својој подршци демократији, садашња политчка власт у Босни је сконцентрисана у рукама паралелној босанској националној влади, извршна места, на којима се налазе лица, која немају босанско држављанство. Западни кредитори су ставили своје интересе у основе босанског устава, који су управо они у журби написали. Они су то учинили без учешћа уставне скупштине, без консултација са одтанизацијама босанских грађана и не предвидевши механизме за исправљање тог «устава». Њихови планови «обнове» Босне чине се више прикладни за грамзиве кредиторе, него за задовољавање чак и елементарних потреба босанаца.

Зашто и не би? Јер неоколонизација Босне је логична кулминација дуготрајних настојања Запада на уништвању југословенског експеримента на развоју «тржишниг социјализма» и «радничког самоуправљања», са циљем њихове замене  диктатом «слободног тржишта».

Суштина ствари се разбистрава

Вишенационална Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је регионална индустријска држава са успешном привредом.  У току две деценије, које су претходиле 1980-им годинама, годишњи раст БДП је износио у просеку 6,1%, медицинске услуге су биле бесплатне, ниво писмености је надмашивао 91% и животни век је износио 71 годину. Али после деценије западне економске помоћи и пет година распада, ратова, бојкота и ембарга, привреда република бивше Југославије је неспособна за живот, а њен индустријки сектор је уништен. Југословенски распад је био изазван између осталог и америчким махинацијама. Без обзира на неприкључење Београда и његових широких трговинских односа са Европском економском заједницом и САД, влада Регана је изабрала за своју мету југословенску привреду. То се одражава у Директиви  Савета националне безбедности 1984 године (NSDD 133) под називом «Политика Сједињених Држава према Југославији» са ознаком «строго поверљиво». Њена непотпуна, цензури подвргнута верзија, са које је скинута тајна  1990 године, у заначајној мери изгледа заснована на директиви NSDD 54 за Источну Европу, која је развијена 1982 године. Последња се брани све више «која проширује настојања у покретању «тихе револуције», која има за циљ свргавање комунистичких влада и партија», за реинтеграцију земаља Источне Европе у тржишну привреду. САД  су претходнио прикључиле Београд другим међунардним кредиторима у наметању прве етапе макроеконимских реформи 1980-е године, мало пре смрти маршала Тита. Под покровитељством ММФ-а програми отада поступно настављају уништавање индустријског сектора и постепено демонтирање југословенске државе «општег благостања». Споразуми о реконструкцији су увећали спољни дуг и осигурали мандат за девалвацију југословенске валите, што је јако ударило на животни стандард  југословена. Та почетна рунда реконструкције је положена у његовој основи. Током 1980-их година ММФ је периодично прописивао даље дозе своје горке «економске терапије», онда када је југословенска привреда споро падала у кому, индустријска производња се срозала до 10-процентног пада 1990 године – са свим предсказаним социјалним последицама.

Марковић иде да се поклони у Вашингтон

У јесен 1989-е године, управо пред пад Берлинкског зида, југословенски федерални премијер Марковић се срео у Вашингтону са председником САД Џорџом Бушом – старијим ради завршетка преговора односно новог пакета финансијске помоћи. У замену за помоћ Југославији су се сложили за још шире «економске реформе» укључујући и нову девалвацију своје валуте, даље замрзавање плата, нагло смањење државних трошкова и ликвидацију компанија, које се налазе у колективној својини и којима управљају радници. Београдска номенклатура је помоћу саветника са Запада припремила основу за мисију премијера, који је извршио правоввремно многе од захтеваних реформи, укључујучи и либерализацију законодавства за иностране инвестиције.  «Шок терапија» почиње у јануару 1990 године. Без обзора на то, што је инфлација брзо прогутала дохотке људи, ММФ је наложио замрзавање плата на нивоу средине новембра 1989 године. Цене су наставиле непрекидно расти, а реално зарађена плата се смањила за  41% у првих шест месеци 1990 године. ММФ је такође управљао југословенском Централном банком. Његова чврста монетарна политика нанела је још већу штету способности Федералне Југославије да финансира своје економске и социјалне програме. Државни приходи који су намењени за отплату републикама и аутономним покрајинама, отишли су уместо тога на отплату југословенског дуга Париском и Лондонском клубу. Републике су у значајној мери биле препуштене саме себи. Одједном су реформатори направили коначан банкрот федералне финансијске структуре Југославије и ненели смртни удар по федералним политичким институцијама. Пререзавши финаснијски артерију  између Београда и република, «реформе» су долиле уље на ватру сепаратистичких тенденција, које су се и без тога потхрањивале како економским факторима, тако и eтничким различитостима, што је стварно предодредило распад Југославије. Буџетска криза који је изазвао ММФ је створила привреду «свршеног чина»  која је прокрчила пут ка формалном отцепљењу Хрватске и Словеније у јуну 1991 године.

Очајна «невидљива рука»

Реформе, које су кредитори наметнули Београду, нанеле су такође удар у само срж југословенског система колетивних самоупавних предузећа. Како је приметио један посматрач, «циљ се састојао у томе, да се југословенска привреда подвргне масовној приватизацији и демонтира «јавни сектор». Бирократија Комунистичке партије (углавном представници армије и државне безбедности) после дугих дебата су изразили своју политичку и економску подршку спровођеним реформама на условима ликвидације социјалних гаранција југословенских радника». То је био предлог, од кога очајник Југославија није могла одустати. Научена од западних правника и  консултаната, Марковићева влада је донела закон, који је принудио «платежно неспособна» предузећа на банкротство или ликвидацију. Према новом закону, у случају неплаћања рачуна у току 30 дана узастопно или у току 30 дана у оквиру 45-одневног периода, влада би иницирала процедуру банкротства предузећа у току следећих 15 дана. Напад на самоуправну привреду такође је укључивао и ново законодавство о банкама, припремљено зато, да би изазвало ликвидацију «Уједињених банака», које се налазе у колективној својини.

У току две године више од половине банка у земљи је нестало, будући да су замењене новопеченим «независним комерцијалним институцијама». Те промене у правној сфери у комбинацији са чврстом монетрном политиком ММФ-а у погледу индустрије и отварања привреде за страну конкуренцију су убрзале индустријки пад.

Од 1989 до септембра 1990 године банкротирало је више од хиљаду компанија.
До 1990 године показатељ БДП је опао за 7,5%. 1991 године БДП се смањио још за 15%,  док се обим индустријске производње смањио за 21%. Пакет мера ММФ-а, је неоспорно убрзао банкротство великог дела добро развијене тешке индустрије Југославије. Друга колективна предузећа су преживела само зато, што су прекинула исплату плата радницима. Више од пола милиона радника, сви и даље на платним списковима предузећа, нису добили редовну плату до краја 1990 године. Тим ништа мање, били су још срећници. До септембра 1990 године приближно 600 хиљада југословена је већ изгубило своје радно место, и то је био само почетак. По директивама Светске банке још 2435 индустријских предузећа, укључујучи део најкрупнијих у земљи, је било одређено за ликвидацију, 1,3 милиона радника који су радили у њима – половина преостале  радне снаге у индустрији је била «сувишна». Наступила је 1991 година, реална плата се налазила у слободном паду, социјални програми су били обустављени, незапосленост је стрмоглаво расла. Распад индустријске привреде је био процес, који је заустављао дах по својим размерама и суровости. Његов социјални и политички утицај, тешко процењив квантитативно, је био ужасавајући. «Народ јадикује», – како се изразио аристократски лондонски «Фајненшл тајмс».

Југословенски председник Борислав Јовић је мање иронично упозорио, да су реформе «јако и неповољно утицале на друштевену ситуацију у целини… Грађани су изгубили веру у државу и њене институције… Даља продубљена економска криза и раст социјалних напетости  је битно погоршала друштвено-политичку ситуацију и друштвену безбедност».

Политичка економија распада

Део југословена се политички ујединио за последњу битку осуђених на пропаст, да би спречили разарање њихове привреде и државе. Како је утврдио један посматрач, «отпор радника је савладао етничке баријере, када се срби, хрвати, босанци, словенци мобилишу раме уз раме уставши са својим друговима – радницима». Међутим до тог момента је економско супарништво већ појачало напетости у односима република – како међусобно, тако и са централном влашћу. Србија је у потпуности одбацила план «чврсте економије», и приближно 650 хиљада српских радника је устало против федералне владе, да би добили повишице плата. Друге републике су поступиле на свој начин и изабрале понекад супротан пут. У релативно богатој Словенији, на пример, лидери сепаратиста, такви, као председник Социјал-демократске партије Јоже Пучник, су подржавали реформе: «Са економске тачке гледишта, ја се могу само сложити са социјално корисним мерама у нашем друштву, таквим, као повећање незапослености или смањивање права радника, зато што су оне потребне за унапређивање процеса економских реформи».

Али у прави час Словенија се прикључила другим републикама, оспоравајући настојања федералне владе на ограничавању њихове економске аутономије. Како хрватски лидер Фрањо Туђман, тако и српски Слободан Милошевић прикључују се словеначким лидерима у супротстсвљању покушајима Федералне Југославије да спроведе радикалне реформе. На вишепартијски изборима 1990 године економска политика је била у центру политичких спорења; за то време сепаратистичке коалиције су уклониле са власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији. У оној истој мери, у којој је економски банкрот заоштрио занос сецесије, са своје стране  појачавајући економску кризу. Сарадња република је фактички прекинута.

А са почетком међусобних сукоба република и привреда, и сама југословенска нација ушла у безизлазно обрушавање. Процес пада се убрзао, када је републиканска бирократија почела хотимично помагати социјално-економске сукобе ради учвршћивања своје сопствене власти: «Републиканска олигархија, код сваког оног који је имао своју визију «националног препорода», уместо тога, да направи избор између правог југословенског тржишта и хиперинфлације, изабрали су рат, који је могао замаскирати истинске узроке економске катастрофе». Истовремена појава оружаних формација верних лидерима сепаратиста, само је убрзала сурвавање у хаос. Те «милиције» су вршиле све више многобројних злодела, не само што су раздвојили народе по етничким обележјима, они су такође разбили и раднички покрет.

Западна помоћ

Драконске мере удариле темељ за нову колонизацију Балкана. Питање, је ли потребан распад Југославије, првобитно је било предмет дикусија међу западним државама, нарочито Немачком, бившим иницијатор цепања, и Сједињене Државе, које су се бојале да отворе националистичку «Пандорину кутију» и у почетку наводили доказе у корист очувања Југосалвије. Одмах после убедљиве победе прве Демократске заједнице предвођене Туђманом  у Хрватској у мају 1990 године немачки миинстар иностраних послова Ханс-Дитрих Геншер као  резултат свакодневних контаката са својим колегом у Загребу дао «сагласност» за отцепљење Храватске, Немачка није била пасивни посматрач цепања Југославије; она је «подстрекавала међународну дипломатију» и извршила притисак на своје западне савезнике са циљема да они признају Словенији и Хрватску. Немачка је имала одрешене руке, «да успостави економску превласт у целој централној Европи», Вашингтоне је са своје стране, изразио подршку «јединству на основу слободе посредством развоја демократије… Државни секретар Бејкер је рекао Туђману и председнику Словеније Милану Кучану, да Сједињене Државе неће одобрити или подржати једнострано отцепљење… али ако они буду морали изаћи [из састава Југославије],  убедиће их да то учине према постигнутом споразуму у току преговора». Уместо тога Словенија, Хрватска, а затим и Босна је  увучена у крвави грађански рат против «остатка» Југославије (Србије и Црне Горе) и српских националиста. Тек тада су САД са закашњењем активирале своја дипломатска настојања у Босни, учврстили своје односе са Хрватском и Македонијом и позиционирали се као претенденти  на водећу улогу у одређивању економске и политичке будућности региона.

Послератни режим

Сада су западни кредитори обратили своју пажњу на државе наследнице Југославије. Упоредо са проблемом тегобног наслеђа Југославије економски аспекти послератне реконструкције су остали у значајној мери  неодређени, али перспективе обнављања младих и независних република се чине мрачним. Спољни дуг Југославије је био брижљиво распоређен и «прикачен» републкама – наследницама, које се сада гуше (свака посебно) у омчи дужничких отплата и споразума о реконструкцији дугова. Земље – донатори и међународне агенције су јединствени у мишљењу, да су прошле макроекономске реформе, предузете на препоруке ММФ-а постигле у пуној мери свој циљ, и стога захтевају даљу «шок терапију» враћање «економског здравља» држава-наследница Југославије. Хрватска и Македоинија су следиле упутства ММФ-а. Оне су закључиле споразуме о пакету кредита да плате свој део југосовенског дуга – то је захтевало процес консолидације, започет још програмом банкротства Анте Марковиће. Болно је позната слика затварања фабрика, принудних банкротстава банака и осиромашења… све се брзо враћа на просечно. Међународни капитал то одобрава. Без обзира на оштру кризу у сфери социјалног осигурања и пустошења своје привреде, македонски министар финансија Љубе Трпевски поносно изјављује за штапму, да  «Светска банка и ММФ сврставају Македонију у ред најуспешнијих земаља у погледу текућих  прелазних реформи». Шеф мисије међународног монетарног фонда у Македонији Пол Томпсен се слаже са тим. Он је признао, ти «резулати програма стабилизације су импозантни» и дао високу оцену «ефикасној политици плата», коју је усвојила македонска влада. Међутим његови саговорници су додали, да ће бити потребно још више смањити буџет…

Западна интервенција је учинила најозбиљнији насртај на државни суверенитет Босне. Неоколонијална администрација, наметнута Дејтонским споразумом и подржана ватреном моћи НАТО-а, гарантује, да ће будућност Босне бити одређена у Вашингтону, Бону, Бриселу – али само не у Сарајеву.

Реконструкција у колонијалном стилу

Ако је Босни суђено да некада устане из руина рата и избави се од неоколонијализма, за то ће бити потребна бити потребна сконцентрисана реконструкција. Али, полазећи од искуства новије балканске историје, западна помоћ, вероватно у свему, води Босну у «трећи свет», а не подизању  до паритета са европским суседима. Босанска влада прогнозира да ће трошкови реконструкције достићи 47 милијарди САД долара. Западни спонзори су обећали издвојити 3 милијарде долара у виду зајма, међутим засада је дато само 518 милиона. Део тог новца је предвиђен само за финансирање деле локалних градских трошкова војног контигента IFOR-а и још део ће отићи на отплате међународним кредиторима. Нови зајмови ће отићи на отплату старих дугова. Централна банка Холандије је дарежљиво обезбедила «финансијски мост», од  37 милиона долара, да би омогућила Босни да плати своје дугове ММФ-у, без којих  јој ММФ неће дати нови новац. Али као у строго одређеном и апсурдном  парадоксу, препоручивани зајмови од недавно створеног «ванредног прозора ММФ-а» за «земље постконфликта» неће се искористити за послератну реконструкцију. Уместо тога он ће бити  пренесен у холандску Централну банку, која је издвојила новац, да би исплатила првобитне дугове ММФ-у. Дуг се акумулира, и само нешто мало новог новца иде на обнову ратом разорене привреде Босне. Док обнову земље приносе као жртву на олтар отплате дугова, западне владе и корпорације показују велики интерес за добијање приступа стратешким природним ресурсима. Са откривањем залиха фосилних угљоводоника у региону подељена Босна између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске је стекла нови стратешки значај. Документи, који стоје на располагању Хрватској и босанским србима, указују да су залихе угља и нафте откривене на источним падинама Динарске висоравни, које је хрватска армија одузела у борби од српских побуњеника у Крајини, подржана САД-ом, уочи потписивања Дејтонског споразума Босански чиновници саопштавају, да је основана у Чикагу компанија «Амоко» била међу неколико страних фирми, које су започеле у Босни геолошка  истраживања «Значајних» налазишта нафте и деловима Хрватске које су такође били држали срби на другој обали реке Саве, насупрот Тузле, где је смештено седиште штаба Америчке војне зоне.  Истраживања су  настављена и за време рата, али Светска банка и транснационалне корпорације, које су их спроводиле су држали у незнању локалне органе власти, по свој прилици, зато, да се последњи не би противили њиховим акцијама на освајању потенцијално вредних области. Обузете проблемима отплате дугова и перспектовама контроле над залихама енергената, западне државе су показеле мало интереса за откривање злочина, који су извршени под видом етничких чишћења. 70 хиљада војника НАТО, одређених за «успостављање мира», посветили су своје  напоре управљању босанским енклавама у складу са западним економским интересима – уместо да враћају у првобитно стање које је претходило рату, у статус-кво. Делећи међу собом остатке пређашње југословенске привреде, локални лидери и Запад продубљују социјално-етнички раздор у одвојеним деловима бивше Југославије. Та настављена фрагментација  Југославије по етничким обележјима се замењује са борбом југословена свих националности против нове колонизације њихове Отаџбине.

Шта је овде ново? Како је саркастично приметио један посматрач, сви лидери држава – наследница Југославије тесно сарађују са Западом: «Сви данашњи лидери бивших југословенских република су били функционери комунистичке партије, и сваки је са савоје стране тежио да надмаши остале, да би на најбољи начин угодио захтевима Светске банке и ММФ-а, како за добијање преференција за инвестиционе кредите, тако и за стицање битних предности у борби за лидерство».

Неолиберална макроекономска реструктуризација, иза које стоји Запад, помогла је да се уништи Југославија. И ипак, од самог почетка рата 1991 године, светска СМИ брижњиво избегавају такве оцене и чак су у потпуности негирају кључну улогу тих реформи у уништавању југославенске државе. Уместо тога њих су прикључили хору, који је величао «слободно тржиште» као фундамент за обнављање разорене југословенске привреде. Социјалне и политичке последице економске «реконструкције» у Југославији су биле брижљиво заташкане – да би нас спречили у њиховом разумевању. Уместо тога стручњаци за манипулацију јавним мнењем упорно износе културне, етничке и религиозне разлике као јединствен узрок кризе. У стварности криза је последица дубоког процеса економског и политичког разарања Југославије.

Несумљиво да интерпретација чињеница није само скривала истину, него и спречавала тачно поимање историјских догађаја. На крају крајева, то искривљује истинске узроке социјалног конфликта.

Примењено на бившу Југославију то је искривљивање историјских основа југословенког јединства, солидарности и идентичности. Али таква лажна свест је раширена свуда, где је јединствена могућност свет затворених фабрика, незапослености и ликвидираних социјалних програма, а «горка економска терапија» је јединствен рецепт за све прилике.

Животи милиона људи на Балкану су угрожени. Макроекономска «реформа» је тамо уништила средства за живот и претворила у подсмех право на рад. Учинила је такве основне људске потребе, као што су храна  и стан, недоступним за огроман број људи.  Деградирали су културу и национални идентитет. Ради интереса светског капитала границе су биле прекројене, закони преписивани, индустија уништена, финансијски и банкарски системи демонтирани,, а социјални програми укинути. Никава алтернатива глобалном капиталу, било то «тржишни социјализам» или  «национлани» капитализам, унапред неће имати право на постојање. Али то, што се десило са Југославијом и сада се наставља у њеним слабим државама – наследницама, треба викати далеко преко граница Балкана.

Југославија је била пример сличних економских програма «реструктурирања» не само у земљама у развоју, него и у САД, Канади и Западној Европи. Југословенске реформе су сурови одраз разореног економског модела, доведеног до крајности.

Александaр Тарасов: Економски узроци рата у Југославији

Аутор превода: Пајо Илић

Преузми текст:
Александaр Тарасов: Економски узроци рата у Југославији
Писано 6-ог августа 1999

Александар Тарасов

Два узастопна Југословенска рата, који протекоше на наше очи 90-их година, предвиђали су већ ружну улогу СМИ, која су иступала у југословенској кризи као главно оруђу принудог заглупљивања јавности. Када су СМИ проглашавали кривцем за рат једног-два човека (неважно; Клинтона са Моником, како то чине наше «патриоте», или Милошевића, као западна СМИ и наши неолиберали) – они спуштају гледаоца или читаоца до нивоа развоја неписменог и заборавног руског сељака са почетка XIX в., који је веровао да је Наполеон Антихрист.

Срамота је за новинаре, који на прагау XXI века покушавају наговорити аудиторијум, да најмоћнија војна машина у свету НАТО може бити покренута само ради тога, само се казне једног-jeдиног човека – Милошевића, и да је на Западу све до тог степена водили рачуна о новцу, да су ради кажњавања једног јединог човека спремни бацити низ ветар десетине милијарди долара. Срамота је за новинаре, који убеђују аудиторијум, да је Милошевић – «диктатор» и «фашиста», иако је Милошевић изабран на општим изборима и у условима његове «фашистичке диктатуре» пре 8 година 20 хиљада опозиционара је, удруженим снагама покушало на јуриш да заузме зграду Државне радио-телевизије, Парламента у МУП-у «фашиста», Милошевић никоога није предао на суд, а оне, које је задржао, ослободио је! А пре свега 4 године опозиција је код «фашисте», Милошевића опозиција је у Београду организовала непрекидне митинге – што се завршило тиме, што су једнога од лидера опозиције позвали у владу! Прави фашиста би већ одавно послао све демонстранте у концентрациони логор, а неке би као опомену осталима стрељао постројивши их уза зид (Пиноче, je нaпример, поступио управо тако, али Пиноче, ако је веровати новинарима – није фашиста него борац за демократију).
Заиста узроци Југословенског рата, су као и обично економски. Сви писмени стручњаци то знају.

MMФ као детонатор Југославије

Стварни иницијатор Југословенских ратова је ММФ. Из неког разлога се сматра, да је ММФ такав економски бог, свезнајући и који никада не греши, иако постоји мноштво супротних доказа. Наример, програм «економског оздрављења», који је ММФ наметнуо Руанди је довео до краха руандску привреду и масовног крвопролића између тутси и хуту, које је однеле животе више од милиона људи. «Салинастројка» која се спроводила у Мексику под руководством ММФ-а је довела до чувеног финансијског банкрота, за ликвидацију чијих последица у последњих пет година је Мексико морао «упумпати» 92 милијарде долара. Индонезија је од 1992 године уредно преорјентисала своју привреду по рецептима ММФ-а – до чега је то довело, сви су видели. Још раније су се потпуно аналогно развијали догађаји у Бразилу, где је последња ратна влада, која је беспоговорно извршавала све директиве ММФ-а, довела привреду у ђорсокак и изгубила власт.

Југославија је била прва земља «источног блока», која је почела престројавати своју привреду по рецептима MMФ-а (још од 1980 г.). управо је ММФ захтевао од југословенског руководства да одустане од «социјалистичких планова» изједначавања привредног развоја свих региона замље, што је лишило традиционално заостало Косово Великих државних дотација и дало могућност тада хоџистичкој Албанији да искористи незадовољство локалног становништва «новом економском политиком» за стварање на Косову албанског стаљинистичког подземља. Прва косовска криза избија 1981 г., када је стаљинистичко подземље подстакло терор против неалбанског становништва и испровоцирало уличне сукобе. Убијено је око 30 људи, 20 хиљада срба, црногораца и јевреја је избегло са Косова.

До 1984 г. Државна безбедност је уништила 3 подземне стаљинистичке «комунистичке партије» на Косову и плус подземну хоџистичку организацију «Пут ка слободи». Све то је коштало југословенску државну благајну суме, једнаке 70% кредита, добијених од ММФ-а. Још скоро 25% је отишло на отплату услуга експерата ММФ-а! Завршило се тиме, што је, 1986 г. ММФ успоставио над југословенском привредом потпуну контролу. Неприхватање «изједначавања» сада изазива незадовољство у Србији, јер је појачало заостајање те републике за Хрватском и Словенијом, индустријски најразвијенијим. Тако је ММФ поново оживео српски национализам у Југославији (са којим се Тито – хрват по националности немилосрдно борио, све до исељавања срба из других република). И управо је по саветима ММФ-а Милошевић одговорио на нови талас насиља на Косову 1988-1990 г. доношењем уставних амандмана, који су ограничили права аутономних покрајина у поређење са републикама: без тога је било просто немогуће спровести политику ММФ-а – руководство Косова је отворено изјавило, да таква политика противуречи југословенском уставу.

На захтев ММФ-а југословенска влада је 1989 г. донела закон о приватзацији. Како се испоставило кроз две године, приватизација је била обавезан услове «доктрине Ноува – Хоу», чију је виталност ММФ проверио на Југославији.

«Доктрина Ноува – Хоу»

«Доктрина Ноува – Хоу» је развијена 1982 г. и поставила је себи за циљ «ликвидацију економске и војне моћи вишенационалних држава источног блока».

Доктрина је претпостављала: стављање под контролу и под услове ММФ-а тржишних мехаизама тих земаља, спровођење приватизације и отварање привреде тих земаља за западни капитал уз истовремено очување технолошког заостатка за водећим западним земљама. По мишљењу аутора «доктрине», то је морало за собом повући (поступно): у политици: а) препород или ликвидацију владајућих комунистичких партија, б) као резултат тога настанак идеолошког вакуума, в) перманентну државну кризу;
у друштвеном животу: а) дезинтеграцију друштва на основу раста тржишног егоизма становништва (распадање друштва на супротстављене слојеве, групе, статусе, кругове), б) појаву међуетничких, међуконфесионалних, територијалних, кланских и социјалних конфликата са перспективом њихове милитаризације; у економији: а) пораст инфлације, б) индустријски пад и технолошки регрес и, најзад, в) неповратно подривање индустрије и одбрамбене способности.

У правом смислу речи биле су само три «вишенационалне државе источног блока» : Југославија, СССР, НРК. У Југославији «доктрина Ноува – Хоу» је нејблиставије изведена, што говори о изузетно високом професионалном нивоу аутора доктрине. Социјалистичка Федеративна Република Југославија се распала поткопана «тржишним егоизмом». Али са Србијом су настали проблеми.

«Отварање» Србије војним путем

Закон о приватизацији је донесен у СФРЈ 1989 г., али он није удовољио западном капиталу, будући да се практички није сводио на било које покушаје западних банака и компанија да узму под контролу Југословенску привреду. Зато су Југославију морали разбити. У бившим југословенским републикама приватизација је кренула на темељу, нових, републичких, закона. У Хрватској и Словенији ти закони су у потпуности задовољили Запад. Главни претендент за преузимање хрватске и словеначке привреде био је немачки капитал – и данас се практично сва привреда Хрватске и Словеније (директно или индиректно) контролише немачким капиталом. При чему су врло често немачки концерни, купивши хрватска предузећа, затварали их, очувавши самим тим радна места за једнопрофилна у правом смислу речи немачка предузећа – и на тај начин вештачки претерано повисили цена роба тих предуезаћа на међународним тржиштима. Тако сада стоје по целој Хрватској затворене фабрике – које су већ одавно опљачкали и демонтирали локални мештани, који су остали незапослени.

Међутим српски републички закон о приватизацији 1991 г. је постављао гаранције од таквог развоја догађаја. По том закону, орјентисаном на стварање «народног капитализма у Србији», западни капитал је могао рачунати само на 10% капитала приватизованог предузећа, западне корпорације су биле незадовољне том околношћу, али формалне претензије према закону нису могли показати, пошто је он споља задовољавао све услове ММФ-а: главнина привредних субјеката Србије је трансформисано у приватна (у акционарска друштва).

То, што је у Србији био донесен управо такав, а не други закон није зависило од Милошевића. Већина предузећа у СФРЈ су била предузећа колективног облика својине (својине радних колкетива). Управо су се ти власници (радни колективи) и изјаснили против других варијанти приватизације. Добили су то, да њихова колективна предузећа буду претворена у АД, у којима су радни колективи постали власници акција. Фактички се променио само облик власништва, али не и суштина. Против претварања својих предузећа у класична приватна југословенски радници су одлучно устали, пошто је Југосалвија у суштини увек живела по тржишним законима – и радници су знали, да је прво, што ће учинити нови власник-приватник –редуковати радних места, срезати плате и социјалне повластице (тако се и десило у Хрватској и Словенији).

Осим тога, југословенски раници су добили, да у закону буде утврђен принцип посебне добровољности процеса приватизације (држава је могла принудно приватизовати само она колективна предузећа, која су се нашла у позицији банкротства).

Као резултат тога си 1997 г. Удео капитала приватних предузећа у српској привреди је износио само 4%! Западне корпорације нису добиле практично ништа, иако је, наравно, западни капитал неупоредиво моћнији од српског.

Међутим, постоје сектори српске привреде, о којима одавно машта западни, нарочито немачки и амерички, капитал. То је, например, цео комплекс индустрије бакра Србије. Бакар је данас најпотребнија сировина за електронску индустрију која се брзо развија у Немачкој. За Немачке концерне српски бакар (узимајући у обзир смешне транспортне трошкове и могућности плаћања српским радницима веома ниске плате) – то је «златни рудник», који је истовремено омогућио увећање профита за 520-550%! Али српско законодавство није дало немачком капиталу да приграби српску индустрију бакра.

Други пример. На Косову леже највеће у Европи (а по мишљењу стручњака, и у Евроазији уопште) истражене залихе висококвалитетног каменог угља. Они се не експлатишу, пошто је то економски нерентабилно у условима, када у Европу стиже цевоводима јефтина руска нафта и гас. Али ако тај нафтни канал изненада пресуши – то ће онај ко буде владао Косовом, диктирати правила игре целој европској енергетици. По данашњем законодавству, западни капитал не може купити рудна богатства на територији Србије – рудна богатства уоште нису објекат приватизације (исто као монополи на природу).

Природан излаз за западне монополисте је сменити власт у Србији. Законским путем то им није успело да ураде – срби су на изборима гласали за Социјалистичку партију. У не малом степену, гласајући за социјалисте, срби су гласали за онај пројекат трансформације својине, при коме ће радни колективи, у овом или оном облику (у колективном или акционарском) остати власници својих предузећа. То јест Милошевић ту апсолутно није имао никакве везе с тим. Сам по себи Милошевић је био типични партократа, каквих смо се ми нагледали и код нас у земљи. Лично Милошевић, колико се може судити, ништа није имао против такве приватизације, која би одговарала Западу (породица Милошевића је породица милионаера и приватних власника). Али он је принуђен придржавати се званичне партијске линије по питањима својине, а Социјалистичка партија се не може одрећи те линије, не ризикујући да изгуби већину својих чланова и подршку свога бирачког тела – радника колективних предузећа. Није случајно у познатим акцијама протеста у Београду пре неколико година у главном учествовали студенти, ситни трговци и представници хуманистичек интелигенције, али не радници. Радници су знали, ШТА су добили по закону о приватизацији, а ево студенти и интелигенција (новинари, у првом реду), нису колективни власници, наивно су мислили, да ако смене власт – сви ће постати милионери. Разумљива заблуда: код нас, сетите се, новинари су се такође некада дерали «напољу» и прослављлаи «ваучеризацију» – а сада просјаче од државе дотације и жале се на «социјалну незаштићеност»

То, што смо гледали на Балкану, је покушај да се «отвори» за Запад привреда Југославије методама силе. То је чудовишан регрес међународних односа до нивоа средине XIX в., када је Запад тачно таквим истим методама «отворио» за себе Кину – посредством «ратова за опијум»

Уклањање конкурента

Постоји још једнан економски узрок Југословенског рата. Aвиајција САД, је уништавајући предузећа на југословенској територији, не само уништила оно, што нису дали купити америчком капиталу, него и уклонила конкуренте тог капитала. Само се тиме може објаснити, зашто су са таквом брижљивошћу авиони НАТО-а уништавали јуословенску дуванску индустрију. Југословенски дуван је успешно кункурисао са западним производима у Источној Европи (нарочито) у Средоземљу. Сада је тај успешни конкурент уништен.

Мало ко код нас у земљи зна, али још 80-их година југословенско путнички аутомобил «југо» имало велику популарност у САД. «Југо» је имао репутацију изузетно поузданог и економичног возила, који кошта по америчким стандардима, – суве копејке (СФРЈ, је заинтересована за западну валуту, продавала «југо» у САД по ценам нижим него у самој Југославији). Американци су стајали до краја дуго-дуго у редовима за то, да би купили «југо»! Аутомобилски лоби у САД био је у хистерији: «југа» су заједно са јапанским аутомобилима сматрали главном претњом америчкој аутомобилској индустрији. Продавач «југа» у САД је компанија «Глобал моторз», која је припадала југословенској фабрици «Црвена застава», се обогатио и развијао жестоким темпом, водећи представници америчког естаблишмента сматрали чашћу сарађивати са «Глобал моторзом». Сам Лоренс Иглбергер (који је постао касније државни секретар за време председника Буша) ушао у управу «Глобал моторза»! Чим су против Југославије увели санкције – «југо» је нестао са америчког тржишта, грандиозни рачуни «Глобал моторза» су замрзнути. Амерички аутомобилски лоби, није успео потиснути југословенске конкуренте економским путем, потислнули су их политичким. Сада, када су фабрике, које производе «југо», порушене бомбама, победа је постала коначна. Споразумно су америчке аутомобилске компаније су значајно санкционисали потрошаче – за «недовољан патротизам»: где ће сада амерички власници «југа» наћи зупчасти за своје јефтине и економичне аутомобиле?

Још један пример. Основни извор прихода државне касе СФРЈ је био извоз наоружања. Главни купци југословенског наотужања су били: Ирак, Либија, Иран, Судан, Етиопија, Алжир, Сомалија, Уганда, Кореја. Није тешко досетити се, да су САД из само једног политичког узрока биле заинтересоване да униште југословенски Војно-индустријски комплекс. Међутим постојали су и економски узроци. Ствар је у томе, што је са тржишта, које су заузели југословенски продавци наоружања, потиснути их је било практично немогуће: југословенско оружје је било веома високог квалитета (југословени су производили оружје углавном на основу сложених западних – укључујући и америчке технологије, купивши лиценце), а оно је веома јефтино коштало – Југославија је продавала наоружање за чврсту валуту, а плате у југословенском Војно-индустријском комплексу су исплаћивали у брзо обезвређеним динарима. Данас југословенски Војно-индустријски комплекс, порушен бомбардовањем авијације НАТО-а, не постоји. САД су лишиле добављаче оружја многих својих поротивника на међународној арени– као прво, и отворили за своје трговце оружјем ново тржиште – као друго.

Они знају волети само покорне

Разуме се, западне корпорације не могу директо рећи: ми водимо рат у Југославији ради свог суперпрофита. Зато нам причају приче о «фашисти», Милошевићу – иако то није Милошевић него «добри», председник Хрватске Ф. Туђман који се прославио речима «хвала богу, моја жена није ни српкиња ни јеврејка», и «ми морамо бити захвални јунацима-усташама (то јест хрватским фашистима из времена II светског рата) за то што су они створили Хрватску хрватском – без цигана и јевреја».
Зато је Запад тако захвалан Вуку Драшковићу, који је обећао спровести «праву приватизацију», – иако на Западу, наравно, знају, да Драшковић српски националиста ни по чему није бољи од Шешеља, онај исти присталица «Велике Србије» (и разлика је само у томе, што је Драшковић прозападни српски националиста, а Шешељ је антизападни).

Зато на Западу воле и председника Црне горе Мила Ђукановића: у Црној гори је приватизација сасвим другог карактера, није таква као у Србији. У Црној гори предузећа су насилно ликвидирана, а сво власништво је присвојио узак круг државне номенклатуре (формално – неколико фондова, брокерских и консултантских фирми). Све то је, узгред, довело привреду у ћорсокак, и зато је сада у Црној гори, на делу следећи, други, план приватизације, који је у потпуности копирани са чубајсовске «ваучеризације». Очигледно је «ваучеризација» Црне горе спроведена са рачунањем на жалосно руско искуство, и, према томе, црногорско руководство је поставило свој циљ стварање у републици криминално-бирократског капитализма а-ла Гајдар и Чубајс. Западном капиталу то одговара, пошто још 1998 г. црногорско руководство изјављује да је спремно продати западним концернима контролне пакете акција 6 највећих црногорских компанија за смешну суму од 1 милијарду долара. Већ сада је познато, каква ће западна компанија купити какво црногорско предузеће (например, рафинерију нафте «Југопетрол» у Котару, алуминијски комбинат и Подгорици и т.с.). управо зато западна авијација и није бомбардовала та предузећа (тачно исто, узгред, као и предузећа бакарног комплекса у самој Србији!).

Потпуно је очигледно, да је приватизација по Чубајсу, правилно названа «пљачкашка», не може бити да је пљачкашка у Русији а није пљачкашка у Црној гори. Наравно, на Западу то разумеју. Али када је реч о суперпрофиту такве се «ситнице», природно заборављају. Нису узалуд САД отворенио изјавиле, да су издвојиле 15 милиона долара на свргавање Милошевића – законито изабраног председника суверене државе.

Остаје да чекамо када ће Милошевића свргнути, – и посматрамо какво ће расположење затим бити у Југославији, неколико година касније. Имам познанике у Украјини, који су се веома радовали разбијању Совјетског Савеза, «ослобођењу од власти московљана», који су «ујединили Украјину», и маштали да се присаједине НАТО-у. Ево већ пет година како сви они заједно крију «неодложност», дирљиво воле «московљане» и мрзе НАТО.

Сергеј Георгијевич Кара-Мурза: Уништавање интелекта – Болоњски систем

Аутор превода: Пајо Илић

Сергеј Георгијевич Кара-Мурза

Управљати земљом, пројектовати, градити и одржавати систем њеног животног устројства је ограман рад, који захтева много ума, стваралаштва и савести. Када пропадне свака од тих компоненти, то нагло сужава «хоризонт будућности» и гуши се стваралаштво – пројектовање се замењује имитацијом, У имитацију спадају културе, које су се показале неспособне на одговоре на изазов времена, и то служи као знак декаденције и често добија карикатурне облике. Значајо је, да имитирају увек гледишта и структуре странаца, имитација је увек повезана са додворавањем. Та реч је опет постала актуелна у нашој реформи. Управо додворавање! Рекло би се, увек се може наћи вредно искуство у сопственој прошлости – али не, само та прошлост мобилише памћење и неизбежно увлачи твој разум у стваралачки процес. Император, који гуши разум и стваралаштво, принуђен је да буде антинационалан.

Реформе у Русијису постале огроман програм имитације Запада. То је био знак духовне кризе наше интелектуалне елите, а затим је постало један од главних узрока опште кризе. Одуставши од пројектовања будућности, узевши курс најтупље имитације, наши реформатори и њихово интелектуално окружење си угушили и те клице стваралаштва, које су пробијале за време перестројаке. Духовна бесплодност је један од најтежих и много значајнијих знакова будуће катастрофе.

Прелетите мисаоно све стране животног устројства – свугде су реформатори покушавали преправити оне системе, који су формирани у Русији и СССР, по западним обрасцима. У Русији је, например, формирана својеврсна школа. Она се формирала у дугим тражењима и подешавању ка социјалним и културним условима земље, са пажљивим изучавањем и иностраног искуства. Њени резултати су били не просто добри, него управо блистави, што је било потврђено објективним показатељима и запажено мноштвом истраживања и Запада, и Истока. Али, било је одлучено да се та школа кардинално измени, престројивши је по специфичном шаблону западних школа.

Али школа је део целине, националног система образовања. Наши реформатори су ишли и на то, да прераде по западним шемама и високо образовање Русије. У новембру 2003 г. је потписан споразум о приступању РФ Болоњској конвенцији. То је конвенциаја ЕУ о унификацији система високог образовања, према коме до 2010 године сва Западна Европа мора имати јединствени систем високих школа. У погледу РФ реч «унификација» је смоквин лист, јер ЕУ ништа од руског система високих школа не узима. РФ се обавезује да промени свој систем на тај, што је донесен у ЕУ, обавезује се да имитира туђи систем – при том, што је у Русији формирана сопствена моћна висока школа.

Треба нагласити, да није било никакве јавне расправе у вези са заменом домаћег образовања. Мало ко је уопште слушао о тој Болоњској конвенцији, а високошколски професори имају о њој најмутније представе. Био сам на саветовању катедри завода друштвених наука 2004 г., већ после потписивања конвенције, и професори факултета нису имали никаквог појма о суштини измена. Већина се надала, да је то следећи хир министара и некако јој полази за руком преседети, као словени у мочвари за време најезде, дишући кроз трску. Та наде су илузорне, ЕУ није најезда степњака, спасти се у мочвари националне културе, ако се власт обавеже да је преиначи, је немогуће. Тим више ако власт чува у тајности своје намере.

Зашто желе да сломе свој систем, који су градили 300 година? Аргументи чиновника се не могу примити озбиљно, они не састављају крај са крајем. 2002 г, министар образовања РФ В. Филипов изјављује, да руску универзитет нема другог излаза (!), осим као интеграција у заједничку европску зону високог образовања. Министару говоре очевидне глупости не лице у лице, и он мора да искривљује појмове. Совјетско високо образовање је управо било интегрисано у заједнички европски и светски систем. То су одредили не формалним признавањем диплома, него тиме, што су наши стручњаци зналиу језик савремене нaуке и технике, комуницирали на том језику са савременим западним колегама, сами «производили» научно-техничке резултате, адекватно стању светског система (у нечему горе, у нечему боље, није о томе реч). Интеграција тачно не означава губитке свога идентитета. Национални систем образовања се интегрише у светски (или заједнички европски) као елемент, везан са другим елементима, али уопште није «помешан» у њима. Имитација је ликвидација подсистема наше културе са њеном заменом неспособним за живот кловном-наказом мистичким «заједничким европским» системом.

Систем високог образовања је један од најсложенијих производа домађе културе, али што је најважније, да је то и матрица, на којој се репродукује наша култура. И уређење високе школе, и ораганизција научног процеса, и програми су најважнији фактори формирања заједнице стручњака, интелигенције. Заменити све то на то, на то, што предвиђа «Болоња», – значи променити сву матрицу, на којима се репродукује култура Русије.

Запањује и уображеност рефорамтора. Високошколска установа је један од великих система животног устројства, који се формирају историјски, а не логички. Увереност, да се сличан систем може изненада преправити по добијеној шеми у Болоњи, – утопија, која се могла родити само у неразумној глави (мада се некако не може веровати у такву неразумност). Али допустимо, таква мисао се родила. У том случају чиновници морају изложити архгументе за тако чудан корак. Грубо говорећи, поднети лист папира, на коме би лево биле наведене користи од таквог корака, а десно – трошкови и губици са упутствима, ко ће и на који начин те губитке («социјалну цену») покривати. Ничега од тога није било.

Какве смо управо аргументе, макар и фрагментарно, ми слушали? Први – штедња новца? Тај аргумент је површан. Совјетски систем је био неупоредиво економичнији, него «болоњски», – наше високе школе су школовале стручњаке високе класе уз веома скромне трошкове (за ред величине мање), у поређењу са западним земљама.

Други аргумент је још апрсурднији. «Руске дипломе морају бити разумљиве западном послодавцу», – изјављује министар. То је бесмислица. Глупо је рушити образовни систем ради незнатног комфора 1-2% студената, који ће отићи на тућу милостињу. А што је главно, већ се стотине хиљада дипломаца наших универзитета добро снашло на Западу, нико није гледао на облик њиховог документа. А суштина тих докумената као да је била «разумљива западном послодавцу». Буржуји су људи разумни, њих су интересовала она знања и навике, које су имали млади руси, а не облик дипломе. Објективно, имитација «Болоњског система» управо лишава дипломце наших факултета оних конкуртентних предности на европском тржишту, које они засада имају. Увлачење РФ у тај систем има смисла само као средство да их уклоне као јачег конкурента. Је ли могуће да такве операције наши чиновници спроводе бесплатно? То би било поштено, али сасвим глупо.

У складу са конвенцијом, код нас мора бити измењено уређење високих школа, организација научног процеса и програма. Те ствари су узајамно повезане. Уређење – то су односи међу студентима и наставницима. Код нас велику улогу играју студентска група. Она даје навике колективног рада у лабораторији, фабричким погонима, конструкторском бироу. Разлика у способностима за такав рад међу нашим дипломцима и њиховим западним вршњацима запањујуће, у њу не поверујеш, док се не убедиш сам у пракси – просечан дипломац нашег факултета, који ради у колективу, се показао за главу вишим.

Односи наставника са студентима изграђени су код нас по принципу «учитељ – ученик» и «мајстор – помоћник». Ти односи са снажним изразиитм почетком и личним контактима. Болоњска конвенција је прелаз на обезличене односе по принципу купо-продаје услуга. То је разарање уређења руског универзитета – са сниженим критеријумом дипломаца.

Конвенција захтева прелазак на двостепени систем образовања. Три-четири године студент учи по упроштеном програму и добија диплому бечлер. Затим који желе да прођу још 1-2 године студија за диплому магистра. Код нас је постојао пет година студија, последња година је била посвећена истраживању или инжењерском развоју, после чега би био брањен дипломски. При том су студента прве године од првог минута учили као стручњака. Од првог предавања спремали за истраживања или пројекте, без тога бих његово образовање било непотпуно.

На Западу студента одмах почињу спремати за бечлера. Разлика је исто таква, као учити човека за лекера или лекарског помоћника од првог предавања. Лекарски помоћник се не може затим просто «доучити» за лекара за годину дана. Западни систем поновног учења бечлера за магистра веома је скуп, ми га не можемо применити у РФ у масовним размерама. Земља ће остати без вредних стручњака. Штавише, Русија ће остати без интелигенције – нарочито изванредних дела руске културе.
У посланици В.В. Путина 2004г. било је речено:

«Желим да нагласим: руско образовање је по својој фундаменталности –
заузимало и заузима једно од водећих места у свету. Губитак те предности је апсолутно недопустив».
Какво исмевање историје – управо је влада В. В. Путина и уништила руско образовање.
2007г.

Глобална империја зла: Методе и поступци психолошког рата

Следи још један прведени део књиге: „Глобална Империја зла“, Светска превласт САД, и нова геополитичка прерасподела снага у свету. Аутори су: Лисичкин и Шељепин (Лисичкин, Шелепин). Овога пута биће речи о поступцима психолошког ратовања из поглавља књиге: “Трећи светски информационо-психолошки рат”.

Аутор: Пајо Илић

1.3. МЕТОДЕ И ПОСТУПЦИ ПСИХОЛОШКОГ РАТА
Принцип вируса

Психолошки рат  се суштински разликује од обичног рата, усмереног на физички потчињавање противника. Његова суштина је деловање на друштвену свест на тај начин, да би управаљали људима и принудили их да делују против својих интереса. То је могуће разамтрати као одређени аналог вирусног обољења. Тако, вирус укоренивши се у ћелију, уграђује се у процесе који управљају молекулом  ДНК. Ћелија споља остаје иста, каква је и била, и чак процеси који се у њој одвијају су истога типа, али њом управља вирус. Болест пролази три фазе: укорењивање, лучење токсина и смрт ћелије. У психолошком рату без увођења  аналогног вируса унутар система противника немогу се очекивати  било какви битни резултати. У таквим условима пропаганда, шпијунажа, диверзије могу имати само споредни значај. Улогу вируса у нашем случају игра споља управљана «пета колона» унутар земље. Она треба да се укорени баш у управљање друштвеном свешћу, у идеолошку сферу и, као вирус у ДНК, да се не разликује од окружења. Представника пете клоне као да и нема. У СССР они су чинили исто што и сви. Уграђујући се у процесе, не само да нису критиковали постојећи поредак, него су, напротив, изгледали као «суперпатриоте» или «суперкомунисти», изражавали високу преданост режиму, жигосали империјализам.

Идеолошка сфера СССР као резултат учвршћивања пете колоне у њој је постала језгром, основом информационог рата, који се води унутар земље (конкретна фактологија њиховог деловања ће бити наведена у претходним поглављима). Међу методама које се примењују једна од најефикаснијих је постепено довођење идеолошких кампања и парола до апсурда, што је компромитовало постојећи режим у друштвеној свести. али то се оцењивало просто као сувишна, мада и  похвална ревност, у најгорем случају као глупост. Интересато,  да је претежна већина људи који оцењују као постфактум операције идеолога КПСС, карактеришу их управо као праву будалаштину. Битно је такође, да су функционери могли остати у дубокој сенци и ни изблиза нису увек иступали као као јавни иницијатори ових или оних акција, а врше операције у полутону, користећи противуречја, борбу ових или оних снага. Типичан пример: 70-их година су нарушавали  међусобне споразуме преломних планова. Вођама су давали савете ставе још (и још) једну суперпотребну меру у петолетку. У стварању и распиривању противуречја се и састоји основни механизам деловања идеолошког вируса. То омогућује да се користе многи људи «насумице», када се они, боре са конкурентом, фактички извршавају задатке пете колоне. И овде постоји правило – максималног кориштења подметнутих лица. Идеолози КПСС, који раде на Западу, за разлику од обичне агентурте су неоткривени. Налазе се у аутономном режиму, није им потребна веза. О директивама су могли, у принципу, сазнавати из безазлених публикациај у новинама Запада. Постепено су се одређени представници идеолога ујединили у организовану снагу.

Какве су проблеме морали решавати у психолошком рату? Свако друштво је хетерогено: постоје групни интереси, националне и регионалне елите, а такође и лица, која су на власти, са њиховим везама и интересима. Осим убацивања својих људи у идеолошку сферу у структуре власти, требало је знати приближити будале, каријеристе, увређених влашћу, а такође и створити услове за пропаганду безизлазних идејних струја и подржати њихове носиоце. Нагласимо с тим у вези, да је «револуционарна» идеологија Троцког (после победе у Грађанском рату) собом представљала ђорсокак, на крају крајева неизбежан крај СССР. Због тога га је Запад, иако у тајној форми увек подржавао.

Још једна аналогија. Вирусно обољење има скривени латентни период, али после његовог окончања наступа оштрији стадијум – организам прелази у раздражено неодрживо стање. И управо у том периоду настаје вероватноћа смрти организма. Тачно исто тако при организацији промена постојећег уређења потребно је довести друштво до неодрживости. Као пример служи деловање хитлероваца почетком 30-их година и деловање горбачовљевoг тима крајем 80-их. Сваки преврат треба да се врши у ситуацији нестабилности, само онда има реалне шансе за услех.

Принцип вируса се примењује и у посебним мерама. Тако је, у операцијама групација Горбачова на уништењу СССР искориштена она иста вирусна тријада: исправљање грешака прошлости (укорењивање), удубљивање (лучење токсина), разарање. Све те операције, које се јасно потчињавају принципу вируса, подробно су описане у четвртом поглављу.

Ниже је кратко размотрен арсенал информациог рата – конкретне методе деловања на друштвену свест. Излагање се гради на темељу прелаза од релативно простих метода ка сложенијим и префињенијим.

Директни и индиректни методи деловања на свест

Традиционални директни режим деловања на свест заснован је на убеђењима људи, обраћање њиховом здравом разуму са применом рационалних аргумената, логике. На тим претпоставкама, нарочито се, заснивао марксизам, где је полазна тачка тумачења била— «биће одређује свест». На граници XIX и XX века настали су раднички кружоци, чији су руководиоци тумачили, полазећи од анализе спољног света, шта треба чинити, од чега почети, разјаснили логички след догађаја.

Потребни саставни део провођења таквих послова на тумачењу, обраћања разуму људи, регистровање реалне ситуације. При том је важно разумети расподелу снага, реалне интересе људи, спровести научну анализу. Заједно с тим потребно је узети у обзир стање друштвене свестим тј. дати разговетне, упадљиве, разумљиве пароле; борити се за људе, за њихову свакодневну свест. Каркатеристичан пример су догађају Грађанског рата,  сетимо се «Устанка» Фурманова:

“Како је узети у руке, ту побуњену гомилу?… Наступати треба чврсто, уверено, као моћник и без ситних уступака, колебања. Као прво: чврсто и не углавном се не предаје. А друго, не испуштати ни једног тренутка испод знатижељног погледа…  Као треће, ево шта: знати чиме живи гомила: најнасушније знање о њеним интересима. И о њима говори… Затим као четврто.  Погледавши на лице, свима у очи, улови потребне речи, осетивши по покретима…  Ако тон није опао, ствар је пропала… Као последње, тако рећи аб две одвојене речи: када не помажу никакве мере ни средстава… – сићи са трибуна, са бурета, са сандука, свеједно са чега, сићи исто тако смело као што се и попео ту… Гинувши под кулацима и кундацима, умиравши агитационо. Тако умри, да би и од твоје смрти било користи”.

Принципи узимања у обзир релане ситуације широко су кориштени у Отаџбиннском рату. Карактеристичан пример се наводи у књизи [19], посвећеној пропагандној борби против немечко-фашистичке армије од 1941—1945 г. Хитлер је тада говорио: «Васпитавали смо омладину, на које се згражава свет, омладину грубу, захтевну, сурову». Али заједнио с тим као супротна страна суровости, немачки војник се показао сентименталним. И најделотворнији је постао совјеткси лист са сликом снежног поља, замрзнутих лешева немачких војника, а у позадини тога у крупном плану дете које плаче; испод слике свега три речи «Fater ist tod» (Тата је убијен). Многи немачки војници су стезали у рукама тај летак као пропусницу за заробљеништво.

Упоредо са рационалним начинима деловања на свест постоје и начини, који се могу назвати ирационалним. Могу показати разорно дејство, потиснути рационално начело и принудити људе да служе својим циљевима. Овде је својевремено велике проналаске створио ресор Гебелса.

Један од ефективних метода – метод велике лажи, које је успешно применио и аргументовао Хитлер, који је писао:

“Осетљивост маса је доста ограничена, њихово поимање је безначајно, али зато је заборавност прекомерно велика… Само онога, ко хиљаду пута буде поновио обичан појам, маса ће пожелети да запамти. Ако већ лажеш, лажи тако дрско: у велику лаж ће радије поверовати, него у малу… Људи понекад  лажу у ситницама, међутим они се стиде великих лажи. Према томе, њима не иде у главу, што их тако безочно обмањују… У случају сваког неуспеха треба хитно тражити непријатеља. Ако их нема, треба их измислити. Велика лаж даје да се добије на времену, а затим је се нико не сећа”.

У основи другог метода, који је искориштен у хитлеровској пропаганди, лежи ограниченост опажања људи. Човек не успева да преради масу података, и његова оперативна меморија је ограничена, сувишну информацију он перципира као шум. Због тога заиста важну улогу играју просте формулације, понављање, учвршћивање одређеног скупа ситуација. Доста ефикасним су се показале (мада пусте) кампање које периодично смењују једна другу, које освајају пажњу људе, например могуће је приметити периодично понављање кампање Т. Д. Лисијенка или кампање нашег времена: суверенизација, ваучеризација, приватизација, устава. Безрезултатност старих заборављају, и све почиње поново. Континуитет кампање не оставља времена за размишљање и процене.

Трећи метод, који је Хитлер користио, заснован је на томе, да су у подсвести човека смештене дефиниције, које корелирају поступцима појединих особа «стадни» осећај припадности  одређеним друштвеним групама, које стимулишу моду, синхронизацију поступака, подчињавање лидера. На његовим основама је могуће успешно пропагирати расну и религиозну искључивост, доминацију «начина живота», издвајање «интелектуалаца» над сивом масом нецивилизованих «совјета» и т.с.

Важно је нагласити, да се деловање хитлеровске пропаганде односило на нестационарне услове, догађаје који се брзо мењају. Управо ту су ефикасне и лажи, и кампање које брзо смењују једна другу. Аналогна сутуација је била и у другој половини 80-их, када су деловали горбачовљевски идеолози КПСС и «прорађивали» све претпоставке и једна кампања смењивала другу.

У свим случајевима деловања на свест људи невидљиво је присутан фактор проверивости (или Поперов принцип фалсификовања). Систем велике (и мале) лажи даје ефекат на одређено ограничено време. У подсвести људи и животиња је уметнута сумња, неопходност провере, поткрепљивања информација. Како је наведено у раду [20], чак и птице, одлетевши од аеродрома снимају на филмски траку гласове грабљивица, не добивши потврду сигнала о опасности другим путем, престају обраћати на њих пажњу и поново лете над тим истим местом. Због тога приликом информационог деловања у статичким условима претпоставка несумњиво лажне информације је некорисна. Веома ефикасан метод, често се користи у реклами:

“Увек говорите истину, говорите много истине, говорите неупоредиво више истине, него што од вас очекују, никада не говорите целу истину”.

Према тој методи идентификују се негативне стране појаве (а оне су неизбежне, пошто историју стварају не анђели, него људи) са самим појавама. Негатив свако може, што представити, опипати, а само идентификовање се одбацује у сенку. Тако, например, телевизијске репортаже о догађајима, које је потребно представити у негативном светлу, носе у себи елеменат документарности, али пажња се усредсређуеј на кадрове, истргнутих из велике гомиле особа дебила, стараца, ружних парола, макар садржаних у пропорцији 1:100. Уз добро, професионално компоновање кадрова можемо створиту за многомилионски аудиторијум утисак о догађајима, по суштини супротан стварности. У том случају снага ефекта присуства се показала утолико већом, што је непосредном очевидцу једног од трагичних догађаја у Москви, који је причао о томе, даје гледао својим очима, морамо одмах слушати одговор: «Како можеш тако говорити, па сама сам све видела на телевизији».

За свако деловање у постојећим условима потренбо је присуство истине и њене одређене дозирансоти. На тој основи могу улазити и потребне порције лажних података. Али најефикснији метод се састоји у анализирању појава, издвојених ко истините, али посебних чињеница и идентификовати их са самим појавама. Или у општијој поставци питања – стварању на основу истинитих чињеница лажних информационих структура. Сложеније творевине таквог типа носе назив политички митови.

Ефикасно управљање људима, манипуација њима помоћу информационог деловања постала је могућа само уз постојање повратне спреге. У основи социолоије масовних комуникација лежи шема: ко говори, шта саопштава, на ком каналу, коме и са каквим ефектом. Последњи моменат има посебан значај. Сва шема информационог деловања може радити без учинка, ако не узима у обзир динамику напредовања у свести, а такође и могућност неочекиваности, непредсказивости.

У развијеним земљама врши се непрекидно сондирање јавног мнења. Постоји цео систем испитивања, велика активност комуникације депутата различитих нивоа са бирачима, велика пажња се поклања репрезентативности, тачном расветљавању настројености умова конкретних група становништва. То омогућава да се унесу благовремни корективи у пропаганду, отклонити нарастајуће неусаглашености званичне идеологије и друштвене свести. Изучавање  опосредованог деловања средстава масовног информисања, која су добила назив вишестепеног канала информација, показало је, да паралелни канали масовних информација која делују на «лидера мнења», функционишу међулични неформални канали информација. Напред наведено у западној социологији је постало објекатом усредсређене пажње и изучавања.

Напред речено се више односи на директни (или информациони) метод деловања на свест. Али постоје и индиректни методи, везани са деловање на услове функционисања мозга, на регулационе функције. Та питања су детаљно размотрена у нашој књизи [13]. Тако се, у мозгу врши хемијска регулација на основу неуромедијатора и неуропептида, која може бити нарушена помоћу наркотика и алкохола. Организација дистрибуције наркотика у табору противника може се изучавати као једна од метода информационог рата. На свест људи могу такође битно утицати електромагнетна и акустична поља, нарочито у дијапазону инфра фреквенција. Окрећући их на људе, сконцентрисане на релативно малом простору, може се битно променити њихово понашање, довести до неадекватних, аномалних одлука. Деловање таквих поља може носити и глобални карактер на рачун којих су инициране њихове сунчане активности. За времен максималне сунчане активности (период у просеку износи 11 година) подудара се макисмална раздраженост људи на планети (у просеку). У то исто време се подударају револуције и друштвене катаклизме. То је видљиво из кратке листе одговарајућих година.

1789; 1804; 1816; 1830; 1837; 1848; 1860; 1870; 1883; 1893; 1905; 1917; 1928; 1937; 1947; 1958; 1969; 1980; 1990.

Са узимањем у обзир те листе можемо програмирати и концентрацију деловања психолошких ратова. Тако у, проведеној психолошкој кампањи на разбијању СССР за добијање најбољег ефекта максимум напора се подударао управо за период 1990 године.

Техника мита

Глобална империја зла: Финансијско – економско оружје

Наставак превода књиге: „Глобална Империја зла“, Светска превласт САД, и нова геополитичка прерасподела снага у свету. Аутори су: Лисичкин и Шељепин (Лисичкин, Шелепин). Овога пута биће речи о финансијско-економском рату.

Аутор:Пајо Илић

Финансијско – економско оружје
Квалитативна промена у светском финансијском систему

У последњој деценији су се десиле значајне промене у светској привреди. Раније је банкарски капитал служио потребама материјалне производње и фактички је срастао с њом. Међутим већ средином 80-их година почиње одвајање чисто финансијског капитала од потреба материјалног развоја. У данашњем времену он је попримио отворено изопачену форму. По различитим оценама у светској привреди на сваки долар, који се обрће у производној сфери долази од 10 до 15 долара, повучено на чисто спекулативним финансијске операције. Пошто је долар постао светском валутом, и САД располаже његовим огромним залихама, то су они добили у руке моћно оружје, чијим кориштењем се може нанети велика штета практично свакој земљи. Заједно с тим, такво одвајање ствара ситуацију потенцијалне неодрживости привреде САД. Оцена неких страна створених ситуација је садржана у брошури В.И. Скрипкина /31/:

„Финансијски капиталистички систем се ослања на три пирамиде: ефективно тржиште, светске девизне резерве, форвардни уговори на испоруку валуте. Ефективно тржиште ствара фиктивне производне моћи, пропраћајући то снажним протоком информација и реклама, које пропагирају лажне вредности и приоритете. Раст или пад котирања на берзи (индекс Доу-Џонса) нема реалне физичке (производне) основе, али тиме није ништа мањи показатељ одређењу финансијског положаја компаније, банке или земље. То омогућава да се посебним субјектом извуку фиктивни приходи – основу за повећавање фиктивних производних снага. По оценама експерата, обим такозваног „сувишног“ новца, уложеног у акције само у САД, износи 9 трилиона долара.

Привреда заснована на високоразвијеном ефективном тржишту је талац објективног разорног спекулативног процеса. Милијарде долара могу бити у једном дану направљене на закупу ове или оне компаније или напротив повучене са тржиста, што је еквивалентно колапсу привреде. Закључак: Ефективно тржиште је апсолутно непријемчива институција инвестирања и губи по свим правцима, чак и таква институција, као Госплан СССР.

Чување уштеђевина већине људи света у доларима САД прави од долара и финансијског система САД највећу финансијску пирамиду у историји човечанства. У случају изношења, мада  би део акумулације долара као платежна цене на робама у доларима  нагло порастао,  десила би се  његова неконтролисана девалвација. Данас се у сваком моменту може десити истовремено рушење доларског света инвестирања. При таквом развоју догађаја долар САД престаје бити светска резервна валута, и у свету се успостављају  многополарни валутни узајамни односи (интеракције). Форвардни уговори на решење валута фактички лебде у ваздуху, који нису одражени у балансима и постају темпирана мина под сваком банком. Сама чињеница појаве форвардних уговора међу банкама сведочи о дубокој кризи савременог западног финансијског система“.

Финансијске махинације као извор економске моћи  САД

На крају 90-их година су се десиле значајне промене у економским интеракцијама САД са околним светом. Њихови моменти који их одређују се анализирају у чланку Р. Овчиникова /32/:

“Катастрофалне последице у тој невиђено растућој алавости магната капитала већ су очигледне. Оне су нашле свој израз, пре свега, у финансијском пљачкању на међународној арени, када су збивши редове финансијске ајкуле пљачкале целе земље и чак регионе. Азијска финансијска криза, која је избила 1997 године, затим аналогне кризе у Русији и Бразилу су очигледни примери таквог пиратства.

Главно оружје тог међународног разбојништва је кориштење колосалних сувишних прихода за подривање валутно-финансијског система других земаља, које су постале његовим жртвама. Али степен тог авантуризма превазилази већ све разумне оквире. Постало је јасно, да грдни новац, игра на све или ништа на рулету могу у корену поткопати привреду које такође засада зарађују  у САД. Сва ствар је у томе, да у трци за профитом амерички монополисти, губе главу, манипулишући већ чак не реалним средствима, него често и фиктивним, вештачки надуваним капиталом.

Као резултат тога у привреди САД – тог главног казина – надувавају се огромни мехурови, иза којих ништа не стоји, и могу пући у сваком моменту, али и повући за собом у општи крах, по примеру 1929 године, америчку ефекативну берзу.

Очигледним примером  разузданости америчких финансијских шпекуланата је понашање нових пирана бизниса – такозваних хеџингових фондова „Хеџингови фондови – то су номинално реосигуравајући фондови“ то јест такве финансијске институције, које треба да путем двојног подосигурања постану непотопљиви. Уствари, међутим, како признаје, један од најмодернијих економиста сада у САД – П. Кругман у својој  књизи „Повратак депресивене привреде“, ништа слично не постоји. Пре, обрнуто.

Дати фондови, подвлачи Кругман, се баве у вишем степену рискантном „финансијском игром“. Они грабе својим рукама огромне пакете туђих акција, који сто пута надмашује њихов сопствени прописани капитал. То значи, да повећање цене на датим акцијама, свега за 1%  удвостручава његов првобитни прописани капитал отуда и произилазе директно такве патолошке страсти „хеџингових фондова“ према игри за повишење курсева акција, које се налазе у њиховим рукама. Али управо због тога показани фондови могу праснути са необичном лакоћом. Тим више, игра са надуваним курсом акција у САД се продужава, и то како сматра Кругман, ствара „машину финансијског судњег дана““.

Монетаризам служи као спроводник интереса САД. Како се указује у раду /31/:

„У монетарној привреди се ствара велики обим фиктивних производних снага. Фиктивних због тога, што су оне позване да служе интересима гигантског сектора финансијско-спекулативне сфере. Монетарно привређивање намеће грађанима целог света сувишна и чак штетна по здравље материјална добра, која доприносе стварању субкултуре потрошње. Потрошња у таквом друштву се налази под колосалном пресом реклама, које диктирају стереотипи понашања, не остављајући времена ни снаге за духовни развој“.

У целини, финансијско-економски систем Запада је неодржив и може се обрушити, последице таквог обрушавања за САД се могу испасти неупоредиво мање разорне, него за земље осталог света. У самим САД плаћање се врши углавном помоћу електронских кредитних картица, то јест долари носе у одређеном смислу речи виртуелни карактери могу одржати унутрашње финансијске интеракције. У земљама трећег света долари се скупљају и виду папирне масе, а њихова лавина уништи стотине милиона људи. Примећен је раст штампаних фалсификованих долара. У листу „Комерсант“ наведена су сведочења затвореног у Тбилисију Чеченског житеља Махаурија лидера групе фалсификатора новца /33/ :

„На саслушању он је дао сензационалну изјаву о томе, да су његови саучесници у Ичеркији наштампали више од 10 милијарди долара, које ће у малим групама бити продати у Русији, Грузији и другим земљама ЗНД. Махауријева групација је буквално преплавила Грузију фалсификованом валутом. Његови учесници су израдили банкноте од сто долара веома високог квалитета, да чак ни детектори валута их нису могли разликовати од правих, и ситне новчанице су слободно примали у свим банкама и мењачницама“.

О еволуцији савременог финансијско – економског устројства света се говори у чланку И. Андрејева /34/:

„Узгред речено сама представа о вестерн-цивилизацији као оптималном блату друштвене организације, које наступају као „сијамски близанци“ западног устројства  света – тржиште и парламент као тобоже универзалне гаранције права човека, – све више се јавно савлађују. Та есхатолошка цивилизација је све више истрошила свој животни (укључујући ту и еколошки) ресурс. Њено више оваплоћење и економски нерв је светски валутно-финансијска хијерархија – ништа конкретно не производи иако њени профити расту наводно ни из чега, или, другим речима, „из ваздуха“. Она је паразитарна у самој својој данашњој суштини, а због тога подржава потребан економски „животни тонус“, може било у партнерском савезу са остатком света (што у принципу противуречи основним интересима банкарске елите), било у улози суровог валутно-финансијског вампира, које равномерним шуштањем  хартија од вредности, велеречивим разговорима о демократији, парламентаризму, екологији и правима човека отмено – учтиво мистификовање простодушних партнера“.

Методе контроле економског развоја

САД, поставши финансијско-економским лидером у свету, су ставиле под своју контролу основне међународне, и међувладине организације. Уз њихову помоћ САД ефикасно делује на претежну већину земаља света. Значајну улогу игра међународни монетарни фонд (ММФ), који је створен 1944 године као међувладина монетарно-кредитна организација, намењена да регулише валутне односе међу државама стављајући им на располагање кредите при валутним тешкоћама везаним са неуравнотеженошћу платежних баланса. Делатност ММФ фактички контролишу САД, усмеравајући је на потпомагање валуте развијених земаља и на потчињавање земаља у развоју.

Као што је познато, повећање каматних стопа на међународном тржисту зајмова капитала 80-их година и пада цена сировина изазвали су кризу инсолвентности земаља у развоју. Оне су већ показале да нису у стању враћати, амортизовати и исплаћивати кредитне камате. Круг таквих земаља и обим њиховог спољног дуга расте. О последицама тога говори се у књизи Е. Н. Ведути /35/:

„Што је већа задуженост земље, тим већу улогу у регулацији њене привреде и стављања на располагање зајмова игра ММФ и Светска банка. Њихови захтеви се своде на либерализацију националне привреде, приватизацију државне својине, обустављање субвенција нерентабилној индустрији и провођењу немилосрдне новчано-кредитне политике, која обезбеђује стабилност националних валута. Као резултат такве делатности, усмерене на борбу са инфлацијом, снижава се животни стандард у тим земљама, расте незапослености социјално раслојавање, а проблем задужености се репродукује. Самим тим се шири потражња за доларима, који служе као залог за издавање националне валуте. За његово задовољавање платежни баланс САД има дефицит и постаје извором инфлације, што потчињава развој светске привреде стратешким интересима САД, појачава нестабилност у светској привреди и у перспективи води ка глобалној светској кризи“.

У својим захтевима ММФ се ослања на теорију монетаризма, која приписује новчаној маси, која се налази у оптицају, улогу одлучујућег фактора у процесу формирања привредне коњуктуре. У догме те теорије спада такође немешање државе у регулацију економских процеса, пошто то спречава  деловање стихијских „изравнавајућих“ механизама конкуренције и слободног формирања цена. Буквално на свим нивоима се води информационо-психолошки напад у подршку деловању ММФ и других финансијских организација, које се налазе под контролом САД. Као резултат тога почиње катастрофално погоршање положаја у низ земаља, које су се подале рецептима ММФ. Веома јасна и очигледна карактеристика деловања ММФ наводи се у раду Линдона Ларуша /36/ :

„Сада ми систематски, са сваком годином све чешће, рачунамо, колико још људи убити. Како? Веома просто. Ликвидирамо те економске факторе, од којих зависи ослонац живота: ограничимо медицинске услуге, ограничимо помоћ пензинерима ограничимо помоћ онима, који се налазе у економски неповољним условима. У болницама се користи мање медицинских сестара, лекаре стављају под контролу компјутера, а не сопствене савести и квалификација. Тако се повећава смртност, слично ономе, што је изненадило Русију у току последњих пет година, где је због услова наметнутих од ММФ десио се лавински пад дужине животног века у целини. ММФ је највећи крвожедни непријатељ од оних, који су  било када провалили на територију Русију. Њиме је убијено више народа, него свим освајачима, заједно узетим“.

Глобална империја зла – Преломни догађаји XX-ог века

Наставак превода књиге: „Глобална Империја зла“, Светска превласт САД, и нова геополитичка прерасподела снага у свету. Аутори су: Лисичкин и Шељепин (Лисичкин, Шелепин).

Преузми текст:
Глобална империја зла – Преломни догађаји XX-ог века
Аутор:Пајо Илић

Поглавље 4.   Преломни догађаји XX-ог века
4.1.   Прелазак на нови поредак света – Рубикон

Глобална криза се надвила над човечанством, захватила је буквално све стране живота – еколошке, економске, социјалне и информационе. Свуда постоје њени критички параметри, уз које стоји визија катастрофе. Истина, остало је још резервног времена за анализу ситуације, научних и практичних припрема, да би предухитрили или одгодили настанак критичних појава. Међутим крајем XX века десили су се преломни догађаји, који су означили заоштравање ситуације у свету и приближавање рока тоталне катастрофе. То је формирање глобалне светске Империје под влашћу САД – Империја Зла.

Као што је познато, пре пола века били су положени темељи одрживог светског поретка, усмереног на ублажавање противуречја, усклађивање позиција различитих држава, постизањем консензуса. Они су издржали полувековни испит, спутавање два опозициона лагера, локалним ратовима, пријетњом тоталних атомских ратова, деградацијом животне средине. Треба приметити на да је важну улогу на том плану одиграла Организација Уједнињених Нација  (ОУН), у коју је ушло више од 150 држава. Свака оружана интервенција у ствари других држава могла се проводити само по одлуци Савета Безбедности, где су САД, Велика Британија, Француска, СССР (Русија), Кина (КНР), располагали правом вета.

Установљени поредак је сачувао стабилност и обезбедио јасне правне односе међу државама, а после пораза СССР у информационом рату и формирања униполарног света постао препрека на путу ка неограниченој светској хегемонији владајућој врхушки САД. И ево, на самом крају века десила се квалитативна промена успостављеног светског поретка – руководство САД је „прешло Рубикон“, Рубикон је река у северној Италији. Средином И века п.н.е она је била граница између Италије и римске провинције Цазилпинска Галија. 49 г п.н.е Цезар је донео неопозиву одлуку. Из Галије је војском прешао Рубикон и, нарушивши закон, почео грађански рат. У суштини то је био прелазак ка новом поретку света – стварању Римске Империје. Израз „прећи Рубикон“ постао је заједнички после два миленијума почетком 1999 г. била је извршена агресија против Југославије, започета блоком НАТО на челу са САД Савета Безбедности, ОУН. САД је себи присвојила право да самостално доноси одлуке, кога кажњавати а коме опраштати. Судбина Југославије може задесити сваку земљу. Наступио је преломни моменат у савременој историји. Слично  Гај Јулију Цезару,  председник САД  Бил Клинтон је прешао критичну границу, иза које судбине људи и држава решава владајућа врхушка глобалне светске империје – САД.  Као резултат тога је био разорен пола века опстали одрживи светски поредак, и проведен је прелазак ка моделу устројства света који се теоретски разрадио и почео релизовати А. Хитлер. Југославија је требала постати полигоном у разради методика успостављања и подршке неограничене светске хегемоније САД.

Југославија као полигон технологија новог светског поретка

Догађаји у  Југославији имају битан значај за разумевање стратегије и тактике САД у успостављању светске хегемоније. Баш на Југославији је проведено испробавање технологије, припремане да се у будућности разори Русију, Индију и Кину. Југославија  је по становништву неједнонародна земља у којој постоји цео низ потенцијалних тенденција ломова. Југославија се састојала од 6 република: Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Макединија, Црна Гора и две аутономне покрајине Војводина и Косово, са три матерња језика српскохрватски, словеначки и македонски. Главнина становништва говори на српскохрватском језику. По конфесионалном опредељењу становништво Југославије се дели на православце (Србија и Црна Гора, БиХ), католике (Хрватска, БиХ) и Муслимане (БиХ). Релегиозне различитости унутар Срба вуку своје порекло од покушаја освајања Европе од стране муслиманске Османлијске Империје тада је освојена Црна Гора остала православна. У Југославији такође живе релативно компактне групе албанаца (Косово) и мађара (Војводина). Језгро Југославије су чинили православни срби, који поседују менталитет отпора. Баш срби су у своје време спасли Европу, зауставивши најезду Османске Империје. У Првом светском рату срби су дали достојан отпор надмоћнијим снагама Аустро-Угарске и Немачке. Срби су се херојски борили против Хитлера у Другом светском рату, без обзира на страшне репресије хитлероваца којим су се на њих обрушили. Као такви су представљали препреку глобалној америчкој Империји, и њихова држава је требала бити уништена. У годинама два супротстављена лагера Југославија није припадала, Југославија није улазила, ни у западни ни у источни блок, нашавши се међу несврстаним земљама.

Тих истих година на зараду у Западну Европу је отпутовало око 1 милион људи, од којих је део, изгубио национални менталитет,  давши предност вредностима потрошачког друштва. Као резултат тога се формирао значајан проамерички друштвени слој, који је на изборима за председника  Југославије подржао кандидатуру америчког милионера Панића.

Постојала је потенцијално и спољна линија раскола између Југославије и суседа, пре свега с Албанијом. После краха СССР у Албанији су на власт дошли „демократи“ на челу са Беришом. Они су помоћу целокупности лоповских метода, нарочито финансијске пирамиде, реализовали пљачку народа. Запад је подржао „демократу“  Беришу – ватреног борца против тоталитаризма. Али је народ, доведен до потпуног осиромашења и очајања, устао, и режим демократског тирана срушио.

У Југославији су албанци, живели у компактној групи на Косову, где су се они први населили после рата по наређењу Јосипа Броза Тита, који су бројали 70 хиљада људи.

Међутим крајем XX века, њихов број почиње преовладавати, што је условљено високим наталитетом, а такође емиграцијом (великим делом нелегалном) на Косово, пошто је животни стандард у Југославији знатно више него у Албанији. Већ 90-их година на Косову је настањено око 300 хиљада илегалаца. Сва та противуречија су у коначном резултату прерасла у конфликтне ситуације. У складу са принципом Ле Шатлеа, истовремено са интеграционим процесима уједињења људи у регионе крупних размера иду и споредни процеси диференцијације, повезани са продубљивањем националних и религиозних противуречија. Овладавање методиком управљања тим процесима открило је пред Америком нове могућности за тлачење других држава.

Конкретни циљеви САД

Агресија САД против Југославије има у себи неколико узрока. Први узрок је условљен задатком ојачавања хегемонистичког положаја САД над целим светом. После разбијања СССР  Сједињене Државе су по свим показатељима добиле претежно преимућство, укључујући ту и нове врсте наоружања. Пре свега то је оружје прецизног навођења и тачкастог дејства, уништење маркираних објеката може се остварити некажњено за агресора.

Други узрок је везан са испробавањем нових видова утицаја (информационих, еколошких, финансијских)  за ликвидацију потенцијалних претњи за позицију САД. То је претња стабилности светске валуте – долару, његова необезбеђеност и појава нове валуте – евра. То је такође нагли пораст улоге земаља Источне Азије у производњи високих технологија и још бржим растом продуктивности у Јапану и Западној Европи. После ликвидације претње комунизма коју су САД надувавала у свакој групи земаља у први план излазе сопствени интереси. У целини могуће је говорити и о нарастању тенденција слабљења улоге САД на светској арени. Стога је настала потреба да се испроба стратегија и конкретан метод поткопавања противника изнутра.

Трећи узрок је условљен тиме, да је унутрашњи положај владајуће групације САД захтевао „хлеба и спектакла“ – подржавања високог нивоа потрошње и демонстрације америчке могућности.

Сви ти узроци (постојећа надмоћност, потенцијалне опасности, унутрашња ситуација) условљавају следеће конкретне циљеве агресије:

1. Уништити земљу са менталитетом супротстављања, испробати то провођењем на Југославији.

2. Засвагда завршити са Европом као са конкурентом и, пре свега, с Немачком, ликвидирати претњу од стране евра.

3. Испитати нове врсте наоружања прецизног дејства у бојевим ситуацијама, непосредно на људима.

4. Показати моћ САД, њихову беспрекорност и некажњивост, што има битан значај за предизборну кампању.

5. Супротставити Православље и Ислам.

6. Испитати еколошко оружје. Ово је по свој прилици, један од главних момената до сада који није добио довољно тумачења.

7. Испробати информационо оружје.

8. Ставити под контролу САД богата налазишта мангана на Косову.

9. Разорити инфраструктуру Југославије и паралисати економски живот, пошто је чак у условима сурових ограничења и притисака од стране САД њена привреда  продужила да се развија, пружајући опасан пример другим земљама.

10. Испробати конкретне методике стварања и распиривања конфликта и разбијања земаља изнутра.

На тај начин, агресија против Југославије је омогућила да се једним пуцњем убије десет зецова, због тога би се она извршила под свим условима, независно од позиције југословенског руководства. У датим околностима акција југословенске владе и председника Милошевоћа у суштини није играла никакву улогу.

4.2. Агресија – Прелиминарна етапа

Да би реализовали предвиђање у односима у Југославији у целини, САД је провела велики прелиминарни посао који се састојао из неколико етапа. Пре свега, решили су задатак поделе Југославије. Још на граници 90-их Запад је био инспирисан да подели земљу, са формирањем пет малих држава: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Савезна Република Југославија (која је укључивала Србију и Црну Гору). При том православни срби практично испали бесправна мањина у новоствореним државама. Са одређеним циљем је био организован отпор различитих друштвених сила, пре свега по конфесионалном опредељењу. Нарочито су се супротстављали једни другима католици, православци и муслимани иако су по пореклу и историји они сачињавали један народ.

Крајем 80-их година са активним учешћем Запада почели су братоубилачки конфликти, хајка на србе, гушење покушаја њиховог отпора, а после распада Југославије – масован излазак избеглица у Србију са територије, на којим су они и њихови преци живели вековима. Унесрећен  истеривањем из родних места, народ подвргнут дискредитацији у СМИ Запада.

И више од тога, дешава се са одређеним циљем кампања демонизације срба, која је умногоме подсећала на пропагандну кампању Хитлера против јевреја. Први акт те трагедије одиграо се у Српској Крајини насељеној у претежној већини србима, али остали у саставни део  Хрватске.  Конфликт је оставио за собом разорене градове, од којих је нарочито страшан утисак оставио Вуковар.

Други акт супротстављања Западу су догађаји у Босни и Херцеговини, где је за 4 године рата било убијено и рањено 200 хиљада људи и око 3 милиона претворено у избеглице, разорено или озбиљно оштећено две трећине кућа.

САД, која је истински виновник за створену ситуацију, сву одговорност приписала унесрећеним србима. До крајњих граница одсечена Савезна Република Југославија је средином 90-их подвргнута суровој економској и политичкој блокади.

„С мора је земља била блокирана флотама САД и НАТО. Пресечена је била свака испорука нафте, бензина, гаса и медикамената. Забрањен је био сав ваздушни, жељезнички и копнени саобраћај. Прекинуте су биле све политичке, трговачке и културне везе са спољним светом. Небо република је контролисала Сједињена Америчка авијација. Глад, хладноћа, недостатак елементарних медикамената, освајање туђег неба, освајање Јадрана, непрекидна претња бомбардовањем – то су полуге „миротвораца“ Клинтона и компаније. И при свему томе толико брбљања о америчком хуманизму, правима човека! Прикривено под неизрецивим лажним брбљаријама они су вршили своја мрачна дела стварајући једано за другим жариште крвавих сукоба, нових бомбардовања, језивих страдања избеглица, колона настрадале деце, мајки, стараца“. И све се то дешавало у центру „цивилизоване“ Европе, разбијајући Југославију.

После завршене босанске операције руководство САД је почело реализацију трећег чина југословенске трагедије. Сада је реч била о древној српској области Косову, на земљи на којој се одиграла битка срба са турском армијом, да се заустави напредовање Османске Империје у Европу. 90-их година већину становништва Косова су чинили албанци, чије су се општине непрекидно шириле на рачун вишег наталитета и емиграције ових људи из Албаније. Конфликтну ситуацију је створио Запад, при чему су је испробавали на два правца.

Као прво, на територији Косова је такозвана Ослободилачка Војска Косова (ОВК) створена средствима САД, интензивно изводила диверзантске акције. Као друго, у свим СМИ Запада су надувавала пропагантске измишљотине о етничком чишћењу, које су проводили срби, о кршењу људских права, и „зверствима“ на Косову. Наводили су језиве цифре ликвидираних албанаца – 100 хиљада. (Касније је било доказано да је то злочиначка дезинформација, која је организована под енглеским и америчким руководством с циљем да припреме агресију против Југославије и оставивиши далеко иза себе министарство Гебелса).

У истом том периоду САД води свестрану припрему за војно разарање Југославије, испробавши на Ираку оружје за прецизне ударе у реалној ситуацији на живим људима, који се користе као циљеви.

Рат НАТО  у Југославији

На почетку рата у Југославији у потпуности су огољени агресорски циљеви САД и комплетног НАТО блока у целини. У ноћи 24 на 25 марта 1999 године око сто борбених авиона САД и НАТО подигли су у ваздух, да би нанели ударе бомбама по 40 циљева у Југославији. У првој етапи блок НАТО је у акцију укључио 400 авиона, од њих 250 америчких, међу којима бомбардера Б-52 и невидљиве, које немогу забележити радиолокациона постројења авиони Ф-117. Флота НАТО је у Јадранском мору бројала пет крстарећих ракета, две подморнице са ракетним наоружањем, два разарача, два транспортна брода, носаче авиона који су укључивали и хеликоптере. Укупно у сили је било постројено 30 хиљада војника и официра који су учествовали у дејствима. Амерички генерал Кларк, који је командовао снагама НАТО у Европи, је поставио пред војскама следећи комплекс задатака: разорити, уништити, на све могуће начине ослабити војни силу Београда, док срби не прихвате услове међународне заједнице. Већ у прве две недеље рата моћ нанесених ракетно-бомбардерских напада снага НАТО по Југославији је била еквивалентна двема атомским бомбама, баченим на Хирошиму. При том је САД искорисила најварварскије методе рата, које се могу квалификовати као злочин против мира и човечанства. По целом свету се шире иступи против америчке агресије. Авион челника владе Русије Е.М. Примакова, се вратио са официјелне посете САД, пошто  се налазио за време почетка рата у ваздуху. Будући већ у обалском појасу САД, он се окренуо и полетео директно за Москву. Демонстрације протеста против агресије НАТО су се дешавали у свим градовима света. Прављене су паралеле са временом Хитлерове најезде на Југославију. У свом чланку О. Степаненко пише: „Потпуна сличност данашњих натовских неофашиста са њиховим претходницима се потврђује и документовао. Бјелоруска телевизија је навела текст две директиве, усмерене на решавање једног те истог задатка. Директива Хитлера (27.марта 1941 године): „Провести операцију војног разбијања Југославије… Удар по Југославији треба да буде нанесен са беспоштедном суровошћу. Главни задатак авијације је да што је могуће брже приступи уништавању аеродрома војно-ваздушних снага и престонице  Југославије Београда.“

Директива Солане (27.марта 1999 године). „Други део операције “Одлучујућа снага“ намерава нанети широких размера и продужене ракетно-бомбардерске нападе по целој територији Југославије укључујући и ону преко граница Косовске аутономије“. Као да су говорили један другоме. Замало реч у реч. Зар да Солана „осваја“ шире него Хитлер – не престонице у него целу територију Југославије. И средства за уништавање назива савременије – не напади авијације, него ракетно-бомбардерски удари. Уосталом, сматрају потпуно идентичним: замени у потпису Хитлера уместо Солане и Солану уместо Хитлера – никаква разлика. И чак, као што сте приметили, подудара се датум. Сама судбина, слично се насмејала над натовским генералним секретаром: не другачије него као сатана вођен његовом руком, приморао је да се потпише преступна директива баш исти дан када је и Хитлер потписао своју – 27 март. И равно кроз 58 година поновити канибалски акт умоболног фирера. Поновити, извршити наредбу и остварити планове руководства САД.“

Антијугословенска операција је дуго и брижљиво спремана. Против Југославије су дејствовале снаге најмоћнијих држава које су потчиниле себи сву Европу, окупљених у невиђену армаду против мале европске државе. О припреми и току рата подробно говори В.Шуригин:

„Приликом припреме агресије против Југославије НАТО је рачунао пре свега на ваздушну офанзивну акцију, сконцентрисавши у кругу око Југославије групацију од скоро седамсто најновијих борбених авиона. По оценама америчке команде на уништење српске ПВО и освајање потпуне превласти у ваздуху одвојено је пет до седам дана. Укупно сву војну операцију су планирали завршити за четрнаест до осамнаест дана. Главно тежиште је стављено на концентрацију примене најновијег високопрецизног наоружања – крстарећих ракета различите класе, управљаних бомби и бомби новог типа. НАТО је планирао да за четрнаест дана активне фазе рата нанесе Србији губитке. До 80% авијације, 60-70% средстава ПВО, 30-40% тенкова и артиљерије, 80% командних пунктова и станица везе, до 15%  персоналног састава. За седамдесет девет дана рата у строју код срба је остало 50% борбене авијације, 75% средстава ПВО, 90% тенкова и артиљерије, 80% командних пунктова и станица везе. Губици армије и полиције су износили петсто седамдесет људи. За седамдесет шест дана рата натовска авијација је покренула више од тридесет три борбена хеликоптера. Груписање авиона је достигло цифру од 1200 борбених машина. На Србију је било бачено више од стопедесет хиљада тона бомби и око хиљаду и по крстарећих ракета различитих калибара. Укупни трошкови НАТО на тај рат су изосили више од педесет милијарди америчких долара. Само је у једном Београду 273 пута свирала сирена за ваздушну узбуну. Нападима су изложени више хиљада објеката на територији Србије, који немају никакавог војног значаја. Око Србије је била концентрисана групација од 60 хиљада војника НАТО, која је укључивала у себе више хиљада тенкова и артиљеријских оруђа, двеста хеликоптера различите намене, педесет бродова, укључујући и три носача авиона. Без обзира на потпуно војну и техничку надмоћност, НАТО се тако није одлучио за провођење копнене операције, и само кроз преговоре и дипломатске притиске добио од Србије повлачење војске са Косова. Никакву војну победу у последњем рату миленија НАТО није постигао. Акција САД је не само грубо кршење свих норми међународног права, него се одликовала беспримерном суровошћу према људима, тровањем животне средине, што води тешким последицама како за становништво Југославије, тако и за њене суседе.“

Авиоудари НАТО нанели су озбиљну еколошку штету неким рејонима Србије, подвлачи се у извештају комисије ОУН за Балкан. У документу се указује на ниво загађености у четири рејона, која су изложени бомбардовању, и представљају озбиљну опасност по здравље становништва. Напади на резервоаре нафте у Панчеву и граду Новом Саду, а такође и авиоудари по фабрици аутомобила Застава и руднику бакра Бор довели су излива отровних материја и реке и атмосферу. О тим и другим проблемима говорило се на међународно симпозијуму, који се одржао у Новом Саду.  Нарочито се указало на то да су бомбардери у Југославији означили „масовно кршење међународног права“. Реч је у појединости, о Женевској конвенцији од 1949 г. и Протоколу N₀ I у њој. Активно се примењују забрањене врсте оружја, укључујући касетне бомбе и гранате са осиромашеним уранијумом. Масовно се крше права грађанског становништва, ударима су изложени чак и аутобуси са избеглицама. Акција НАТО се може оквалификовати као злочин против мира и хуманости. Укупна материјална штета нанесена  Југославији износи не мање од 100 милијарди долара. Погинуло је више од 2500 мирних житеља, око 10000 је рањено. Разорено је више од 40 хиљада кућа, десетине цркава и историјских споменика. У Југославији су са одређеним циљем створили атмосферу страха, када је свако знао, да натовци могу уништити зграде, фабрике, институције, људе по свом избору, али нико није знао, кога ће сутра убити. Понекад  су Југославију у периоду рата поредили са концентрационим логором, у којима су Хитлерови џелати могли убијати просто из хира. Например, као резултат бомбардовања кинеске амбасаде убијено је четворо њених сарадника – САД су демонстрирале  своју неограничену власт. Без обзира на огромне снаге и средства, која су бачена на Југославију у војном погледу НАТО пакту није успело да постигне постављене циљеве. НАТО није могао за време рата нанети битније губитке југословенској армији. За седамдесет шест дана рата југословенска противавионска артиљерија је оборила више од четрдесет авиона и хеликоптера НАТО пакта. А такође више од тристо крстарећих ракета и беспилотних летелица. ПВО Србије је принудила НАТО да одустане од кориштења најефикасније за бомбардовање средњих и малих висина. Седамдесет посто напада натовци су извели без уласка у зону дејства ПВО са максималне удаљености, што је снизило ефикасност напада на 20-25%. По критерију „ефикасност плус цена“ натовска авијација је била потиснута на ниво вијетнамске кампање. На погођени један циљ натовци су били принуђени извести од десет до осамдесет летова авиона. У борби са авијацијом НАТО погинуло је више од сто четрдесет бораца и официра ПВО.

О реалним достигнућима армије НАТО пакта у војним односима пише Мајкл Еванс у листу Тајм од 24. јуна 1999 :

„Дакле, НАТО је бацио хијаде бомби на манекене, лажне путеве и мостове, оштетивши при том само 13 српских тенкова. НАТО је бомбардовао Југославију у трајању 79 дана, у току кампање је био изведено хиљаде летова авиона, примењено је најсавременије високопрецизно оружје, било је објављено да је скоро у потпуности уништена оклопно-тенковска техника срба, али, како се сада испоставило стварност се чини сасвим другачијом. Од 300 југословенских тенкова, смештених на Косову, погођено је свега 13… “

Данас су косовске снаге НАТО (КФОР) расејане по свим ћошковима те провинције, усиљено тражи трагове уништених или оштећених тенкова и артиљеријских оруђа. Успело им је само да нађу три разорена тенка. У току ваздушне кампање ми смо слушали од натовских представника мноштво изјава о уништењу стотина српских тенкова, топова, и минобацача, оклопних транспортера. Сматрало се чак да је баш то принудило Милошевића да се преда и сагласи да се на Косову разместе међународне моротворачке снаге. Сада неки натовски функционери не могу схватити, зашто се он предао. Копнена операција могла је довесто до небројених жртава у натовској армији, због тога се центар тежишта акција НАТО пакта преноси у информациону сферу.

Испитивања информационог оружја

Једна од главних улога у камапањи НАТО у Југославији припада пропагандним акцијама. Практично сва главна СМИ западног света су водила љуту антијугословенску кампању, у чијој су основи лежале лажне, практично ни на чему засноване оптужбе (узгред, касније оповргнуте).

У публикацији Козловског из Цириха, говори се о томе, да је по наредби Клинтона бомбама прецизног навођења уништена државна телевизија у Београду, погинули су не само они, који су окривљени за вођење пропаганде, него и технички персонал, обична грађанска лица која су зарађивала себи за живот. „Клинтон није хтео да искористи могућност да одустане од намера својих акција. Дешавали су се и код њега ретки наступи честитости али, он се одлучивао по примеру његових криминалних поглавица, који су  учврстили своју власт, показујући и пријатељима и непријатељима да се његов режим неће зауставити ни пред каквом суровошћу? У интервјуу насловљеном „Клинтон је изјавио да НАТО може интервенисати и у областима изван својих граница“ (Информациона агенција САД, 25 априла 1999) датом непосредно после догађаја. Клинтон је отворено признао, да су телевизију бомбардовали намерно. У преводу намерно сам сачувао черномирдински стил речи Клинтона. Председник: На основу својих сопствених запажања и информација од спољних експерата наши ратни лидери у НАТО  су дошли до закључка, да је српска телевизија битан елемент командних и контролних структура Милошевића. Он је користи да би обасипао мржњом и, тако рећи, ширио дезинформације. Он је није користио да би приказао сва села на Косову, које је он спалио, показане су масовне гробнице, показана су деца, које су војници силовали које је он ту послао“. Због тога та (телевизијска станица) није у уобичајеном смислу информациона организација. То је била одлука, они (генерали НАТО) су је донели, и нисам је укинуо сматрао сам, да сам поступио правилно, не одбацивши ту одлуку. Следећи логику Клинтона, свака грађанска активност може бити квалификована као не, у „уобичајеном смислу“, грађанска. Приметите, да чак ако су и прихватили све оптужбе за ширење дезинформација за готово, у Југославији државна средства масовног информисања нису располагала реалним монополом. Становништво може неометано пратити западне радио и телевизију. Доступност алтернативних извора информација требала би задовољити и таквог ентузијасту идеје слободе информација и „тржишта идеја“, као Клинтона. Сваки, који би хтео сазнати клинтоновску верзију истине, био је у стању набавити краткоталасни пријемник и подесити га на једну од мноштва западних радиостаница.

Што се тиче лажи и пропаганде, то их није обишло ни у том кратком одломку из говора Клинтона тврдње о силовању деце од стране југословенских војника немају основа чак ни у пропагандним саопштењима западне штампе. И ако вођење пропаганде оправдава бомбардовање, то као да смо се ми сами убедили. „Њујорк Тајмс“ заслужује бомбе ништа мање него београдске телевизија“. Бомбардовање ТВ станице у Београду је показало сво лицемерје америчке администрације и целе америчке пропаганде односно слободе ширења информација. У условима југословенског рата одлучујућу је улогу играо информациони утицај на становништво Европе и САД. Баш је масовна дезинформација, организована под руководством Запада, омогућила вођење злочиначког рата против југословенског народа. Зато је уништавање београдске ТВ станице и убиство њених службеника било једна од централних акција у том рату. Веома је занимљив садржај говора Клинтона. Посебна пажња се жели обратити на централну тачку оптужбе поднесену против Милошевића: „показивати децу, коју су силовали војници, које је он тамо послао“. Овде није само ствар у недостатку доказа и лицемерју. Изјава Клинтона, који се прославио оралним сексом на радном месту у Белој кући и подршком содомитима, по мишљењу психоаналитичара може сведочити о његовим педофилским склоностима.

У информационим ратовима САД направљено је низ стандардних метода. Можемо истаћи у појединости, кампању демонизације руководилаца тих земаља, које су изложене нападу САД, например Садама Хусеина и Милошевића.

4.3. Последице рата. Окупација Косова
Окупација Косова. Етничко чишћење срба

После потписивања споразума о Косову у земљу је уведена окупациона војска НАТО. Резултати делатности тих војски су довели до правог етничког чишћења срба. То што се чини на Косову, можемо назвати катастрофом /7/ :