Autor:prof. Ratko Krsmanović
Rasprava o globalizmu i antiglobalizmu traje već drugu deceniju, potisnuvši istorijsku debatu o socijalizmu i kapitalizmu, o levici i desnici. Usled poraza jednog društvenog odnosa sa jednopartijskim sistemom i prividnog trijumfa liberalnog kapitalizma, neretko se oblikuje privid o iscrpnim raspravama iz oblasti novonametnutog svetskog poretka. Takve rasprave najčešće ne dotiču celinu iz koje je dokučiva objektivna istina, što je podržano fabrikovanjem iluzija, poput specifične uloge namenskih agencija za ispitivanje javnog mnjenja, koje umesto stvarnog istraživanja, zapravo oblikuju javno mnjenje. Otuda skoro da i nema ozbiljnih rasprava o suštinskim pitanjima koja pritiskaju čoveka, poput degradacije uslova života i rada, koncepcijama slobode, emancipacije, političke i ekonomske zavisnosti, društvenim privilegijama, istinskim uzrocima i akterima međunarodnog terorizma i nasilja, birokratizaciji i zloupotrebi međunarodnih institucija i sl. U pozadini takvih privida i obmana, uspostavlja se jedna tehnobirokratizovana opšteplanetarna struktura vlasti kao izraz očuvanja stečenih privilegija na osnovama eksploatacije i pljačke tuđega rada i bogatstava. Poraz socijalističkog projekta odrazio se nužno i na levicu u celini. Značajan deo nekada strastvenih pripadnika radničkog, socijalističkog i komunističkog pokreta je pao pod uticaj liberalnog kapitalizma, postajući strastveni zagovornici globalističkih «realnosti».
Većina dosadašnjih diskusija i rasprava oko toga u kojoj meri je globalizam zastupnik strogih hijerarhijskih odnosa i vinovnik razaranja tradicionalnih nacionalnih, verkih, patriotskih, kulturnih, informativnih i drugih nacionalnih osobenosti, većinom su ostajale na jednodimenzionalnim i konzervativnim sadržajima analize, ne dotičući temeljni razlog neodrživosti ovog tehnobirokratizovanog opšteplanetarnog odnosa koji nosi neopisivu količinu pretpostavki za socijalno distanciranje i sve, već viđene i posve nove oblike alijenacije i nepravde. Prirodno je da svaki analitičar, ulazeći u analizu i kritiku, sa svojim pogledima, interesima, strastima i zabludama, daje svoj pečat određenom društvenom i istorijskom procesu. Pretpostavka, kako je globalizama u svom oživotvorenju i strategiji definisao žrtvu u ovom ili onom narodu, u ovoj ili onoj državi, kulturi, religiji i sl. ima iza sebe logične konsekvence koje možemo naći u krajnje ostrašćenim kritikama a koje najčešće i ne dotiču suštinu, oslonac trajanja i oružje globalizma. Šta više, neplodne analize, ma koliko odisale literarnim i deskriptivnim raskošima, neće mobilisati šire snage antiglobalizma niti uzdrmati na ozbiljan način globalističke koncepcije, njihove kreatore i transmitere. Pretpostavka ozbiljnijeg demistifikovanja globalističkih tendencija, sadržana je između ostalog i u sposobnosti izrade jasnih kontura alternativnih oblika uređenja savremenog čovečanstva i odnosa u svetu bez nasilja, bez eksploatacije, bez ropstva, bez zloupotrebe naučnih i tehnoloških dostignuća, bez uzurpacije međunarodnog prava i njegovog tumačenja, uzurpacije međunarodnih institucija, međunarodnih fondova i banaka i međunarodnih humanitarnih organizacija, a uz poštovanje principa ravnopravnosti država i naroda kao i unapređenje istinskih civilizacijskih potreba i vrednosti. Pa ipak, globalni arhitekta nije uspeo da misaono uniformiše ceo svet, da liši ljude kritičkog promišljanja i delanja, da razori samosvest, kulturu, obrazovne sisteme svih zemalja i naroda smeštajući ih u kalupe i mehanizme postistorijske mašinerije.
Istorijski je potvrđeno da velikim prevratima i revolucijama prethodi promena u strukturi proizvodnih snaga. Gotovo da ne postoji veliko naučno otkriće koje nije uzburkalo društvene odnose u meri oštrijeg ispoljavanja ili produbljavanja društvenih protivurečnosti, dosežući ponekad i nivo tektonskih pomeranja. Kao što otkriće i usavršavanje parne mašine ne možemo optužiti za žrtve prve industrijske revolucije i razaranje starog feudalnog društva, tako ni savremenu informativnu, nano tehnologiju i manipulativnu psihologiju ne možemo optužiti za globalno nasilje manjine i zloupotrebu naučnih i tehnoloških dostignuća. Globalnom arhitekti je pošlo za rukom da dokopa perčin Kairosa i pretoči tekovine poraza SSSR-a i Varšavskog saveza sa monopolom nad najsavremenijim tehnološkim dostignućima u funkciju nametanja jednog novog, u osnovi brutalnog, diktatorskog, totalitarnog i autokratskog poretka sa surovim oblicima disciplinovanja, kontrole i kažnjavanja nepokornih, dok sam arhitekta kontrole ne podleže nikakvoj i ničijoj kontroli. Smele i maštovite teorije Orvela su postale moguća stvarnost.
Pad Berlinskog zida i ukidanje bipolarnog sistema, bili su izuzetan istorijski događaj i svakako najznačajniji međaš u novijoj istoriji. Kako se kasnije istorijski sled odvijao u pravcu uspostavljanja tzv. Novog svetskog poretka sa poništavanjem svih s’mukom osvajanih civilizacijskih i oslobodilačkih dostignuća uz institucionalizaviju brojnih diktatorskih deformacija i nehumanih akata, globalizam ne prestaje da bude predmet polemika. Obzirom na okolnost da su dehumanizacija, diskriminacija, eksploatacija, probljavanje, zastrašivanje i manipulacija, glavni saputnici prakse globalizma, dakle, projektovani iz jednog centra jedne super-sile, što je serdišnji problemi ove rasprave, oni se sigurno ne mogu razumeti bez jasnog sagledavanja protivurečnosti na kojima je rođeno ovo planetarno zlo uz asistenciju NATO-akušera. Iz brojnih primera i konkretnih akcija postaje prepoznatljivo da je svetska finansijska oligarhija razvoj svoje revolucionarne globalne strategije shvatila ne kao izolovanu borbu za vlast pojedinih klasnih ili političkih grupacija u jednoj zemlji, već kao svoju istorijsku misiju da ne birajući sredstva uredi svet po strogim tehniciziranim pravilima hijerarhije omogućujući izmeštanje tradicionalnih oblika eksploatacije unutar jedne zajednice na eksploataciju drugih naroda i zemalja, odakle će se reprodukovati odnosi birokratskotehniciziranog monopola kao jednog novog oblika imperijalizma i nove podloge ostvarenja profita. Zbivanja u zemljama istočnog bloka bila su stimulisano spoljaali je presudnu ulogu odigrala ekonomska neefikasnost socijalističkih uređenja i odsustvo političke demokratije, od kojih je značajan deo zemalja nekadašnjeg socijalizma pod pritiskom, ucenom i uticajem «američkog sna» pohrlio u zagraljaj novog globalnog tutora.
Vrednosti globalizma i njegovih protagonista, ma kakvim se predstavljali, trebamo meriti i ocenjivati baš kao i ostale poretke – po istorijskom delu i po onome što je stvoreno. Stvoreno je već dovoljno sadržaja koji nam daje mogućnost njegovog demistifikovanja i potpunijeg definisanja.
II
Nakon toliko lomova, prevrata i katastrofa u poslednjih stotinak godina, s pravom se postavlja pitanje – nije li već prošlo vreme da čovek na tako visokom stepenu razvoja i civilizacijskih dostignuća rešava probleme na brutalan i nehuman način? Nije li peroid konclogora, plinskih komora, kontrolisanih bolesti, masovnog klanja na ratištima, atomskog ubijanja, žigosanja ljudi i naroda i trovanja prirode, razaranja čitavih regija na stranicama najtamnije ljudske istorije koja se ne sme više ponavljati? Da li je čovek sposoban da se liši egoizma i prevlada neke međusobne antagonizme usmeravajući tok istorije u pravcu opšte dobrobiti. Dijalektika istorije je pokazala svoju specifičnu otpornost, šta više i sklonost da se naruga svim šablonskim merilima čoveka i društva. Savremenici smo još jednog nasilja nad ljudskom istorijom gde se rasplamsavaju posledice antagonizma pristalica jednog šablonskog globalnog projekta sa jedne strane i njegovih protivnika sa druge.
Globalizam se nameće kao opštesvetskai, ekonomski, politički, pravni i kulturni proces. Obzirom na oblike ispoljavanja, možemo reći da je reč o strategiji uspostavljanja sveobuhvatnog tehnobirokratskog poretka. Tim procesom su obuhvaćeni svi segmenti života iza maski jedinstvenog «otvorenog» društva sa velikim šansama sticanja profita, preteći da zaista pritisne celu planetu. Svima je znano da se danas profit ne ostvaruje prevashodno eksploatacijom tuđeg rada u procesu proizvodnje tj. prisvajanjem viška vrednosti, već prevashodno kontrolom i upravljanjem robno-novčanim tokovima. Što je nivo kontrole i manipulacije širi i visočiji, to je profit veći i manji broj njegovih korisnika. Po sredi je dakle profit stečen ne proizvodnjom već manipulacijom i pljačkom. Međutim, eksploatatorska dimenzija novog svetskog poretka ima posve drugačiju podlogu i isti stari motiv – profit i samo profit. Nova podloga je izmeštena iz nacionalnih granica, te se uz manipulaciju obezbeđuje puna lojalnost ceđenja tuđe duše i tela. Zamršene finasijske gimnastike u vidu tobožnjih olakšica, kredita i subvencija, najčešće ostaju u slavljeničkim izmaglicama tobožnjeg uspeha prolaznih namesničkih vlada zemalja žrtava upregnutih u jaram globalnog super-sistema, te za svoje lične provizije tovare svom narodu breme trajne i nepovratne bede o čijoj stravičnoj veličini i dramatici posledica prosečan pojedinac nije u stanju ni da stvori predstavu. Provizija je samo drugo ime za korupciju kao što je i tzv. lobiranje. Kada velike multinacionalne korporacije izmeste proizvodnju automobilskih guma u Bangladeš, ne čine to radi rešavanja ekonomskih i socijalnih problema Bangladeša, već zbog činjenice da tamošnjeg radnika za 10 sati robovskog rada plaća 2,5$ umesto 80 $ u Čikagu ili Birmingemu. Jasno je ko profitira u ovakvim okolnostima, na bazi čiste eksploatacije tuđeg rada, čemu se po pravilu dodaje još jedna forma pljačke po osnovu monopola na proizvodnji bilo sirovine bilo gotovog proizvoda. Bajke o globalizmu su delotvorne za stvaranje potrošačkog mentaliteta, za uljuljkavanje na uspavankama o «zapadnjačkim vrednostima», kao i da marionetske vlade u svojstvu transmitera globalnog imperatora usaglase propise i uklone sve eventualne barijere u pogledu nesmetanog raspolaganja tržištem i svim resursima neke zemlje. Tako i onih 2,5$ dnevne zarade robovskim radom, sa sigurnošću završavaju u kasi korporacije koja kontroliše tamošnje tržište.
Dakle, umesto očekivanih istorijski logičnih, progresivnih, društvenih i političkih integracija čovečanstva u funkciji harmonizacije odnosa među ravnopravnim državama i narodima, umesto opšteg napretka i prevazilaženja bede, taj proces je preusmeren u sasvim suprotnom pravcu. U pravcu uspostavljanja i učvršćivanja novog totalitarnog poretka sa dominantnom ulogom američkog faktora, pa je «amerikanizam» postao svojevrstan sinonim za sadržaj i karakter globalizma. Nov je utoliko što je širi i brutalniji od svih prethodnih imperijalnih pohoda, kome stoje na raspolaganju nove sofisticirane tehnologije kontrole, dominacije, obmana i porobljavanja. Nov je i po tome što su oblici podjarmljivanja «koperativnih» prividno podnošljiviji, pogotovo kada je lanac malo duži makar korito bilo i pliće, kao i po tome što je izmešten klasični oblik klasne eksploatacije unutar država na sve intezivniju eksploataciju siromašnih država i naroda. Protivurečnosti društvenog razvoja su instrumentalizovane u interesu sebičnih ciljeva novog imperatora i uspostavljanja odnosa dominacije, neravnopravnosti i eksploatacije. Otuda toliko uvećanje raspuklina između sveta bogatih i sveta beznadežno siromašnih sa tendencijom njihovog produbljivanja.
Globalizam je svoje oživotvorenje otpočeo 1991. godine, čemu su prethodila istraživanja i teorijske razrade od strane Bžežinjskog, jedan od osnivača Trilateralne Komisije i Ervina Lasla, osnivača Rimskog kluba kao i drugih teoretičara i istraživača. Praktična realizacija i puni razmah globalističke odlučnosti je otpočeo zločinom prema Iraku i zločinom prema Jugoslaviji. Danas se nastavlja odmazda i kažnjavanje svih koji su pokušali ili učestvovali u pružanju otpora okupaciji i razbijanju svoje zemlje. Vođenje takvih postupaka i definisanje tobožnje krivice za ratne zločine pred njihovim sudovima, upravo je moćna ilustracija najsvirepije zloupotrebe međunarodnog prava i falsifikovanja objektivne istine. Ratni zločini, kojih je nesporno bilo, mogući su samo u uslovima već počinjenog zločina izazivanja rata. U pravu se to zove zločin protiv mira. Danas se odgovor na ovo pitanje namerno i vešto prikriva trivijalnostima i projektovanjem krivaca a prikriva ga stvarni činioc zločina, jer raspolaže instrumentima, silom, novcem i propagandom.
Da li je Haški tribunal ili onaj sud u Bagdadu pred kojim je suđeno organizatorima odbrane od američke okupacije, mesto pravde ili mesto za prikrivanje stvarnog zločinca? Odgovor na ovo pitanje se ne može naći u ovoj ili onoj vojnoj ili paravojnoj aktivnosti već u celovitoj i punoj istini o činiocima, ciljevima i akterima okupacije Iraka za koji se uspostavilo da ne raspolaže nikakvim oružjem za masovno uništavanje osim manjih količina hemijskog oružja američkog porekla koje su svojevremeno dopremili Iraku za vođenje rata protiv Irana. Svevidećem oku američkog satelita teško da može promaći boja pertli na čizmama iračkog vojnika, ali eto može da se prividi proizvodnja bojnih otrova ispod proizvodnje sapuna i da se svom žestinom krene u agresiju da se „spašava“ čovečanstvo od zastrašujućeg dejstva iračkog sapuna. Pravi zločin u Jugoslaviji je počinio onaj ko je izazvao sam rat. A rat je projektovan i izazvan razbijanjem jedne državne zajednice mimo saglasnosti konstitutivnih naroda. Takvim nasiljem nad pravom i pravdom, obesmišljen je svaki napor očuvanja međunarodnog javnog prava, a da i ne pominjemo danas nesporne podvale poput slučaja „Markale“ ili „Račak“, povode svirepih oružanih intervencija.
Nakon iščezavanja ravnoteže straha a posle poraza Sovjetskog Saveza, preostala svetska vojna super-sila oličena u NATO paktu, postala je instrument brutalnog nasilja, disciplinovanja i zastrašivanja ostatka sveta. Na ostvarenju pune dominacije i sveopšte kontrole OUN, koja danas uvodi blokade, šalje trupe, bombarduje i diktira uslove protivne interesima onih zbog kojih su osnovane, ne rade njene članice, već oni koji snose većinu troškova funkcionisanja ove organizacije. Umesto zaštite malih od bahatosti moćnih, ova organizacija damas unosi zebnju svakoj zemlji koja pokušava da se odupre eventualnoj nameri moćnih da zaposede njihove resurse (nalazišta nafte, uglja, rudna blaga, saobraćajnice,…). Zato se s’pravom može govoriti o instrumentalizaciji ove međunarodne institucije, mestu nagodbi velikih i moćnih, što se po pravilu prelama na štetu malih, nerazvijenih i slabijih.
Instrumenti ekonomske dominacije su upravo institucije koje bi shodno svojoj nameni trebale da onemoguće zloupotrebu finansijske superiornosti. Reč je o Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, koji suptilnim metodama tj. programiranim imperijalizmom nerazvijeni svet dovode u odnos pune kontrole, zavisnosti, podređenosti i neravnopravnosti. Paralelno sa dejstvom finansijskog kapitala, razliva se svemoć velikih monopolističkih multinacionalnih kompanija u kojima je skoncentrisana i ogromna finansijska moć a sa čijom snagom i veličinom male nacionalne privrede bivaju zgnječene. Kada se ovlada tržištem i uguši svaka stvarna i latentna konkurencija, pokupe ostaci industriskog i privrednog oslonca, nameću se nova pravila igre sa tipičnim i najgrubljim modelima monopolskog ponašanja kao i sveukupni ambijent za ceđenje sredstava koja su uglavnom pristigla iz MMF i Svetska banka. Na istom zadatku su i nadnacionalne organizacije poput Saveta Evrope i EEZ koje služeći «ujedinjujućoj svrsi» nameću savremene formule i rešenja, krajnje postupno i prilagodljivo odnosnim situacijama, osiguravajući širenje koncentričnih krugova tehnobirokratske piramide upravljanja novim super-sistemom. Kao primer dejstva programiranog imperijalizma, najbolje govori situacija prostora nekadašnje Jugoslavije. Nije li u prevečerju njenog razbijanja preovladavala ocena nepodnošljivosti spoljnog duga koji je iznosio oko 18,5 milijardi dolara. Danas novonastale države na tom prostoru imaju ukupan dug veći za 600% u uslovima kada su sve veće domaće kompanije postale tuđe vlasništvo («prodate») pa čak i deo prirodnih resursa. Kao strateški cilj ovih zemalja, odnosno njihovih vlada je deklarisan «put u Evropu» i «liberalna demokratija» kao kompatibilni model uređenja, dok se spoljno zaduženje slavi kao svojevrstan politički uspeh. Ništa manju «tranzicionu» cenu globalizmu nisu platile zemlje koje su već stupile i neke regionalne integracije ili još grebu pragove raznih ekspozitura globalnog super-sistema. Takvu sinhronizaciju ambijenta za ostvarivanje eksploatacije i porobljavanja je moguće koordinirati samo iz jedinstvenog globalnog centra svetskog poretka čiji strateg upravljanja, to središte naziva «svetski homeostat». Za bespogovornu saglasnost stvarnih i budućih žrtava u sprovođenje takvog projekta, tajnoviti Ervin Laslo nije propustio da kao teoretičar celovitog sistema opiše i informacionu kapiju za oblikovanje masovne svesti.
Uloga multinacionalnih medija, ma kako recitovali svoje pesmice o tobožnjoj nezavisnosti i slobodi, jeste da prikriju a ne da demistifikuju stvarni karakter globalizma u osnovi koga se zapravo nalazi pljačka država i naroda i duboko raslojavanje na pljačkaše i opljačkane, na kreatore oblikovanja svesti i oblikovane, na podređene i nadređene. Oni proizvode privid o dobrovoljnosti, o bespogovornoj poslušnosti, oni «ohrabruju» posustale i stvaraju atmosferu osude i odmazde prema neposlušnim. Oni stvaraju mit o svemoći globalnih vrednosti nasprama «primitivnih» nacionalnih, verskih, kulturnih i tradicionalnih. Sloboda i demokratija su nezaobilazne poštapalice obeščašćenih manipulatora pretvorajući demokratiju u cilj a ne u sredstvo za ostvarenje određenog cilja. Stoga i sloboda i demokratija zaslužuju teorijsko i praktično ribanje do visokog sjaja od nataložene rđe brojnih kompromitera. Ne smeju sloboda i demokratija postati alibi za tako nakazne odnose i degradiranje čovela! Otežavajuću okolnost za razmevanje ovakve civilizacijske podvale predstavlja bleštava moć i sjaj svemoćnih elektronskih medija koji i najtamnijoj strani daju svetli filtrirani izgled, uveravajući široke mase da rade najbolji posao koji pri tome «nema alternative», što isprani mozgovi i redukovani ljudski potencijal mehanički usvajaju.
Sve dok se ne napravi sistemska analiza globalizma kao istorijskog fenomena i rezultati takvih analiza ne budu makar na približnom nivou multinacionalnih medija prezentovani javnosti, nije realno očekivati kategorička opredelenja za jedno rešenje, globalizam – antiglobalizam, što znači i profilisanje alternativnog antiglobalističkog pokreta na platformi protiv rešenja koja su stvorena ili trebaju da budu uspostavljena. Uprkos svim mistifikacijama i obmanama, nesporno je prepoznatljivo osnovno teorijsko uporište aktuelnog novog svetskog poretka. Za filozofiju i nauku nema barijera pred kojom čuvari «večne istine» mogu sprečiti prolaz. Zato i nije suvišno usmeriti pažnju analize na modele koje definiše angažovani Bžežinjski, kao jedan od osnivača Trilateralne Komisije. Suština ove teorije je krajnji pragmatizam podrprt šematiziranjem postuaka fuzionisanja delova u kojima čile nacionalne, patriotske, kulturne, religijske i sve tradicionalne odrednice. Stvara se nova kultura, nova religija i novi sistem obrazovanja sa ciljem da čoveka kulturno obogalji i učini nesposobnim za samostalno i kreativno mišljenje jer to će raditi drugi za njega. Tako profilisane nadnacionalne regionalne organizacije lišene kulture i čovečnosti dalje fuzioniše smeštajući ih pod jedan, globalni šešir vrhovne vlasti. Nešto složeniji, moždfa manje uzbudljiv, ali akademski dorađeniji koncept upravljanja globalnim projektom daje Ervin Laslo, osnivač Rimskog Kluba. Duboke su i tajnovite njegove veze sa međunarodnom elitom, istraživačkim centrima i globalnim fondacijama. Njegova ambicioznost sistemskog pristupa profilisanju super-sistema je prepoznatljiva iz samog naslova knjige «Strategija za budućnost: sistemski pristup svetskom poretku».
Zato, izgleda umesnim podsetiti privrženike istinskih demokratije i slobode, da se angažuju na rasvetljavanju fenomena zloupotrebe ovih nespornih vrednosti. Jedna, u osnovi despotska i tehnobirokratska struktura ne sme svoje «istine» i kvazi-vrednosti koje su u dubokom sukobu sa stvarnim interesima čoveka, zaklanjati iza demokratije ili slobode. U protivnom, demokrate će odigrati ne samo konzervativnu već i reakcionarnu i antihumanističku ulogu. A to je za demokrate i demokratiju najnepovoljnije rešenje. Ovakva tendencija nadilazi istorijski primer degradacije i kompromitaže jednom već viđenih humanističkih stremljenja ljudi, koja su završila u grubom birokratizmu i staljinizmu.
Globalizam je samo prividno depersonalizovan poredak, jer se pokušava mistifikovati stroga hijerarhijska piramida upravljanja svetom. Ona je sačinjena od finansijske oligarhije i vlasnika multinacionalnih korporacija. Mistifikaciji personalnih uloga doprinosi i okolnost odvojenosti funkcije kapitala od funkcije upravljanja. Javni reprezenti ovih institucija, su samo funkcionalno struktuirani pojedinci i timovi koji vode tekuće poslove organizovanja, dok se strateške odluke donose iza pozornice i dostupnosti javnom mnjenju. U takvim okolnostima, o problemima unutrašnjeg funkcionisanja najmoćnije planetarne piramide vlasti, uglavnom se nagađa ili vuku istorijske paralele. Nije sporno ni to, da su arhitekte globalizma sa lakoćom pridobile naklonost i podršku dela «povlašćenih» država spremnih da deleći plen globalnog projekta žrtvuju moral i humanizam. Tako stiču uslove da učestvujući u osvajanju «kraja istorije», kidišu na integritet i bogatstvo drugih zemalja i naroda, makar kao saučesnik i trabant. Na putu tog osvajanja i izboru žrtvi, teško da se može govoriti o nekoj posebnoj nacionalnoj netrpeljivosti već je po sredi puki ekonomski interes. To što se povremeno stiče, ili bolje reći proizvodi utisak o netrpeljivosti prema nekom kolektivitetu, potiče od planskog proizvođenja zabluda kako bi se obezbedila saglasnost javnog mnjenja za predstojeću akciju. Medijskom oblikovanju kratkog pamćenja javnog mnjenja ne smeta da od «mirotvorca» preko noći napravi «kasapina». Svemoć medijske manipulacije u oblikovanju podaničke individualne i kolektivne svesti, ponekad amorfne a ponekad agresivne mase, zaista je usavršena do perfekcije. U osnovi svih prethodnih «novih» poredaka koji su pretendovali da budu veliki (Hitler, Napoleon Džingis Kan, Rimsko carstvo, Aleksandar Makedonski) stajao je do danas neprevaziđeni motiv – pljačka. Uspešnost tih projekata se merila uspešnošću mobilizacije, motivacije i lojalnošću okupiranog stanovništva vođi da učestvuje u daljoj okupaciji ostatka sveta. Obzirom na postojeću rasprostranjenost NATO-a, stepen zainteresovanosti za dalje pristupanje ovoj militarističkoj organizaciji, moglo bi se govoriti o nesalomljivoj snazi ove sile i njene sveukupne logistike. Sa takvim uverenjem i bahatošću, novi svetski poredak neće propustiti priliku da ovlada ostatkom sveta.
Postupnost je praktičan obrazac ponašanja sračunat da se izbegne rasipanje energije imperatora. Nakon relativnog uspostavljanja kontrole na Balkanu i instaliranja NATO baza, steže se obruč oko Rusije i zemalja u kojima se nisu «pristale» marionetske vlade i aktivnosti tzv. NVO fondacija i centara za «otvoreno društvo», «ljudska prava», «humanitarna prava», «civilno društvo», «regionalni razvoj» i sl. Stoga je «meko ubijanje» Rusije otpočelo izazivanjem regionalnih konflikata kao što su u Čečeniji, Dagestanu, Nagorni Karabahu i Južnoj Osetiji.
Akcije Evropske Unije se svode na ulogu produžene ruke Ministarstva inostranih poslova SAD, dok pojedine zemlje i narodi, uključujući povremeno i neke od članica EU, delujući mimo klišea imperatora predstavljaju usamljenu iskru u mrkloj noći američkog haosa.
Očiglednost je važan metod u oživotvorenju disciplinovanja neposlušnih. Brutalnost i odlučnost uz učešće što šireg kruga država i saveza na primeni represije, ima snažnu poruku potencijalnim snagama otpora o svemoći neprikosnovenog imperatora. Prisetimo se, sa koliko žestine, brutalnosti, vojne, tehničke i finansijske nadmoći je SR Jugoslavija ubijana i razarana 78 dana 1999. godine od strane 19 NATO- zemalja, bez odluke OUN. Takva odlučnost ima za rezultat stvaranja stanja apatije, beznađa i rezigniranosti kod potencijalnih nosilaca otpora nametanju tehnobirokratizovane diktature. Eventualno suprotstavljanje takvim intervencijama ili solidarisanje sa žrtvom agresije nailazi na lavinu žigosanja takvih zemalja i organizacija kao «primitivnih», «nacionalističkih», zagovornika «destruktivne politike» i sl. Tako se obezbeđuje svojevrsna kvazi-podrška imperatoru, jer je neugodno mesto na «crnoj listi» na koju se dospeva po principima lojalnosti i privrženosti velikom imperatoru.
III
Savremeni imperator ima razumljivu potrebu da prikrije svoju destruktivnost, infrastrukturu transmisije destruktivne vlasti, njeno učvršćivanje i širenje te pribegava obrazloženjima o neophodnosti uspostavljanja principa vladavine prava u međunarodnim odnosima. Pri tome sebe smatra apsolutnim osnivačem, vlasnikom i neprikosnovenim tumačem prava, dajući isključivo sebi za pravo da može posedovati i arčiti svaki kutak sveta ako mu se prohte. Takva stremljenja i odsustvo elementarne moralnosti vodi u potpunu destukciju, vređajući osećanja i razum čoveka. Upravo je to znak deformacije struktura i svesti do kojih vodi svaki centralistički monopol, pa i ovaj koji pretenduje da bude globalni.
Izuzetan položaj SAD, nesporno najjače zemlje u svetu, kao i istorijska odgovornost u vezi sa takvim položajem ne mogu se ignorisati. Snaga jednog poretka ne može se meriti snagom njegove razorne moći i topova, jer to može biti isto tako i njegova propast. Njegova osnovna snaga, naročito u vezi sa uticajem na buduće procese, može biti samo u poverenju naroda i poverenju prema drugim narodima i državama. Osećaj superiornosti i trijumfalizma u odsudnim istorijskim trenucima, ne opravdava gaženje slobode drugih, njihovo porobljavanje i dovođenje u odnose podređenosti i neravnopravnosti. Takav odnos osnažuje tehnobirokratske strukture poretka dovodeći u pitanje sam poredak. Nauka i filozofija imaju internacionalni karakter čija osobina nije apologija nijednog poretka već su odavno inaugurisali kritičko razmišljanje problema otuđenja, slobode, monpola, eksploatacije, političke i društvene moći, pa nije realno očekivati da će gorući problemi globalizma ostati mimo njihove optike, makar im sam sistem globalnog poretka nametao teorijski okvir. Istorija nije nikakvo posebno zbivanje koje egzistira mimo čoveka, nezavisno od njega i njegove volje, ali, isto tako celinu istorije ne mogu dokidati pojedinci, ma koliko destruktivnosti ulagali da stave tačku na tok istorije. Svaka destruktivnost po pravilu nosi sa sobom i samodestruktivnost. Nikada diktatura i nasilje nisu garancija očuvanja diktatora i nasilnika. To ne znači da čovečanstvo iščekuje samopropast globalnog nasilja, bez organizovanja i zajedničke akcije stvarnih i potencijalnih žrtava nasilja.
