Извор: Башта Балкана
Аутор: Др Велимир Абрамовић
Теслина етарска технологија
Људско незнање је неизмерно и одбацивање Теслиниих идеја о етру као основном медијуму који структурно уједињује простор и материју довело је до заустављања мишљења у физици, до кружења у концепцијама, до непрестаног враћања на старе, већ испитане и превазиђене идеје.
Никола Тесла је открио и користио фундаментални закон који побуђује потенцијалне делове етра, и.е. закон који структуира оригинално бесконачан и компактан (апсолутно хомоген) етар. Ради се о принципу осамостаљивања делова у бесконачној целини јединстевеног физичког continuum-a (у данашњој научној употреби је више појмова који сви значе исту физичку појаву: нула, континум, континуитет, етар, бесконачност, целина, Елејско Биће, Еуклидова тачка, вакум, итд.).
Делови континум-а настају по посебном алгоритму који их издваја тако да не напуштају целину, тј. бескрај, и они су то што називамо електромагнетним ентитетима или класично – светлост.
Из претпоставке континуалности етера, основног космичког медијума, следи не само да је центар космоса свуда, тј. неодређен, већ следи и то да закон његовог структуирања мора бити подударан са законом који дефинише релације тачака на хомоцентричним сферама. (Овде није могуће улазити у дубљу анализу тог закона чија суштина захтева употребу језика филозофске онтологије и математике. Није познато да је Тесла своју теорију довршио и исказао у овом облику, али је оставио неколико апарата који раде на савременој физици потпуно недокучивим принципима. Реч је о етарском генератору, тј. електромагнетској кугли на увек истом електро-потенцијалу без обзира на извод, тј. одлив енергије, затим о асинхроном мотору који ради на гравитационе таласе планета сунчевог система (мотор сам почиње са радом у извесно доба године, реагујући на одређену констелацију планета и исто тако стаје када му истекне резонантни интервал времена). Осим овога, Тесла је оставио и “лебдилицу”, метални диск са антигравитационим својствима, који левитира на висини која зависи од јачине гравитације на датом терену.)
Етарски медијум бесконачан је у свим правцима, има једну једину карактеристику – р (радиус) који (по сферном закону) усеца сферне делове у континуум, делове чије су површине дисконтинуалне, односно пунктуалне.
Делови структуираног етера могу бити синхрони, односно резонантни, и асинхрони. У првом случају долази до кондензовања субатомских честица као што су електрони, протони и неутрони. Ове честице настају резонантном синтезом фотона по истим принципима по којима се и сами фотони осамостаљују као посебни ентитети у етеру. Асинхрони делови етера, дакле, нерезонантни, јесу простор у коме резонантни фотони граде материју.
Теслин Торањ Вараденклиф био је питагорејски осцилатор. Математика његовог емитовања комплекса електромагнетских таласа специјалних карактеристика била је идентична са тајном стваралачком математиком Питагорејаца. Симболи које је Тесла писао у својим једначинама имали су једнозначну физичку интерпретацију. Принципи Теслине етарске технологије припадају нивоу космичке егзистенције са кога се влада простором и временом. Не сама Кула, него принцип резонантног и хармонијског осциловања етера је тако моћан да се његовим схватањем и применом без сумње решавају сви кључни проблеми савремене физике и посебно конверзије енергије.
Помоћу своје такозване отворене вакумске цеви Тесла је производио протоне, електроне и неутроне директно из физичког континум-а, стварајући их на било којој удаљеностеи. Уместо да пусти да протонски сноп путује простором до одређеног места, он је образовао услове за тренутно настајање произвољног броја честица на било којој задатој дистанци. Величина електрона, протона и неутрона такође ничим није била ограничена. Управо разлика у њиховој величини, с обзиром да су оне градивне јединице сваког света у Космосу, јесте разлог временског померања међу паралелним световима, који иначе сви припадају истом основном continuum-u.
Ослањајући се на претпоставку о Теслином запањујућем и у науци још недостигнутом познавању закона природе, морамо се замислити над тим какве је техничке задатке и са каквим могућим последицама Теслина Кула Ворденклиф требало да изврши?
- Да осцилује јоносферу; како напонска разлика између земљине површине и јоносфере износи око две милијарде волти, то би Кула непрекидно осцилујући вишим и нижим хармоницима фреквенције јоносфере, најзад ушла с њом у фазу (резонанцију) и испразнила је слично као што се празне обични електрични кондензатори. С обзиром да би се такво пражњење извршило тренутно, постојала је реална опасност уништавања Њујорка. Јер пражњење би изгледало овако: из јоносфере одједном би се сручио високоенергетски стуб плазме великог пречника, можда и неколико стотина километара, и све на том простору било би дезинтегрисано, спаљено на начин како се у Библијским легендама описује пропаст Содоме и Гоморе. Наравно, Тесла није хтео да уништи Њујорк, већ кратким интервалима осциловања само да црпи енергију из јоносфере за погон свог великог осцилатаора који је захтевао минимални напон од сто милиона волти. Као апарат за врло кратко осциловање Тесла је користио велики број ултравиолетних лампи распоређених на врху куполе.
- Да узима енергију из етера; осциловањем нерезонантних електромагнетних поља могуће је померити временску координату и рециклирати енергију из прошлости и будућности, а да се не нарушава електромагнетна стабилност околине. Свакако, то се мора радити по строго каузалном математичком закону који односе фреквенција одређује сасвим прецизно, иначе ефекти излазе изван контроле и дешава се непредвиђено декомпоновање материјалних објеката или њихово тренутно избацивање из сегмента наше реалности, као у Филаделфија Експерименту.
- Да отвара временске прозоре у паралелним световима; како паралелни светови имају електромагненту структуру таласних дужина и фреквенција различитих од нашег света, могуће је комплексно-хармоничним електромагнетским осциловањем успоставити парцијалну везу између фреквенције нашег света и фреквенција тих других светова, тако да поједини призори из њих постану видљиви у нашим условима на Земљи, и обрнуто.
- Да убрзава менталну еволуцију човечанства; успостављањем константног поља више фреквенције, хармоничног колективном електромагнетном пољу људи, врши се постепено повећавање моћи перцепције и проширивање менталне способности пријема идеја. Зрачење ових фреквенција може бити и штетно, ако је непрецизно. Свака дисхармоничност поља (нерезонантност) изазива у човеку делимично раздвајање менталног и физичког плана што се у блажем виду манифестује као рак, психоза и друга обољења. Потпуно раздвајање је, наравно, смрт јединке. (На истом принципу функционишу и вируси, бактерије, као и промена у Космосу уопште.) Важно је напоменути да су ови процеси углавном темпирани, тј. с одложеним ефектима. Услед недостатка правог знања, људи своју електромагнетску околину све више загађују радио-таласима, радарским микроталасним зрачењем (радари узрокују рак и то је експериментално доказано) и другим негативно интерферирајућим електромагнетним зрачењима која су у дисхармонији са фреквенцијама живих бића и информатичким пољем нашег Сунчевог система.
- Да по вољи транспонује планету Земљу у паралелне реалности; да је довршио свој ситем од пет емитера и пустио их у рад, Тесла би био у могућности да читаву Земљу, као јединствен резонантни систем, доведе у стање осциловања специфично за неки други сегмент реалности и тако нас физички премести у паралелни свет. Овим актом он је вероватно желео да изврши мутацију људске врсте, убрза путовање цивлизације кроз време и на тај начин нагло је унапреди техничким путем. Али, с обзиром на универзалну усклађеност фреквенција у Космосу ово би било веома опасно. Улажење Земље у фазу резонантног осциловања са паралелним светом трајало би сувише дуго и дешавале би се катастрофе попут оне из предања о Атлантиди.
Универзитетска наука, посебно српска научна заједница, је против Тесле и његових идеја пре свега зато што их не разуме. Други јак разлог је у Теслином супротстављању нуклеарној физици и његовој процени да ће њена примена у технологији трајати кратко и да квантна механика нема озбиљну научну будућност. Зар акцелератори нису већ превазиђене старе машине, добре још само за Музеј науке и технике?
Напустивши физички план Тесла нам је оставио свој драгоцени научни путоказ. Његов рад јасно показује да се из разних аспеката, углова и интерпретација, истина никада не може потпуно сагледати, као што се ни continuum не може саградити из дискретних делова. Природа истине таква је да се она мора спознати одмах, до краја, у целини или никако. Подсетимо се само Декартовог открића да бесконачно претходи коначном и Спинозине бескрајне супстанције, која је оно што природу уједињује са Богом.
Савремени експериментатори треба да имају на уму да се тајна објашњења физичког крије у метафизичком. И докле год наша наука буде заслепљена истраживањем искључиво материје, дотле ћемо бити у овом неподношљивом стању илузорне, подељене и несавршене свести.
Кључни продор садашњег људског сазнања мора се учинити, и учиниће се, у физици. Јер грађу материје, законе њене креације и њену улогу у природи треба претходно дефинитивно разјаснити, да би се људски ум ослободио и оспособио за права дубока космолошка истраживања.
Рукводиоци Филаделфија експеримента, ма ко да су били, открили су нам егзистенцију до тада непознатих научних проблема. У смислу физичких законитости, за експериментаторе природом, знање, моћ и право да у погон стављају њене принципе – изједначени су. Али шта бива онда када усвојимо високо вероватну претпоставку да исти космички принципи владају и научницима, као деловима Космоса? Шта ако се сва материја, органска и неорганска, у елементарном облику може развити у такозване електромагнетске спектре и из њих повратно синтетисати по егзактним математичким законима? Зар онда етичка правила не губе свој искључиво људски карактер и не задобијају универзалну математичку подлогу?
Није ли етика онда само космички принцип дистрибуције енергије? У том смислуона задобија снагу природног закона.
Тешко ћемо објаснити евентуалним становницима у времену померених светова зашто нашим реакторима и акцелераторима изазивамо катастрофе њихових галаксија и звезда и зашто уопште експериментишемо на начин који и нас саме непредвидљиво мења и разара.
Ако је етика у суштини хармонија, а доброта енергетски еквилибријум, онда у свету нужно делује математичка космичка етика. А над математичким принципима насиље се не може вршити. (“Нема краљевског пута у геометрији!” – рекао је Еуклид краљу Египта, док се мучио да реши један геометријски проблем.)
Космос је завршени експеримент на који разум поставља питања, паметна, али и глупа, и зато је примењена наука, рођена из дефектне, а несавитљиве теорије, оно чега се прави философ и научник прво мора одрећи да би схватио нешто од рада космичког механизма.
Еволуција Теслиних философских ставова од визионарских до чисто инжењерских и од инжењерских до метафизичких, као и Теслин лични живот, парадигме су правог оснивача научно-технолошке цивилизације. Његов однос према људима као и према самом себи последица су дејства имперсоналног апсолута у њему као човеку; ни према себи, ни према другима није имао лични однос и зато је тако мало грешио у животу.
У савременој науци Тесла се све више цитира. Почели су да га проучавају и научници који до сада нису поимали тешкоће електромагнетске теорије засноване искључиво на Максвелу, посебно они који се муче уједињењем електромагнетизма, гравитације и јаке и слабе нуклеарне силе. Да ли је материја бесконачно дељива или није? Је ли простор бесконачно дељив? Најзад, шта је са улогом времена у физичким процесима, његовом једнозначном и онтолошки заснованом дефиницијом као и његовим дејством? Наравно, без дефиниције времена не може се дати никаква хипотеза о њему као активном фактору физичке реалности. Или је време само мера, нека врста људске фикције, обична кордината, како се данас прећутно узима у физичким теоријама, постављеним на релативизму и квантној механици…
Људско незнање је неизмерно и одбацивање Теслиниих идеја о етру као основном медијуму који структурно уједињује простор и материју довело је до заустављања мишљења у физици, до кружења у концепцијама, до непрестаног враћања на старе, већ испитане и превазиђене идеје. Реч је, пре свега, о Ајнштајновој неадекватној математици (множење негативном дужином у специјалној теорији релативности, из чега проистичу временска несагласност опажаја у транслаторним системима и скраћивање дужине тела у правцу распростирања, затим, множење нулом у општој теорији релатаивности, из чије корекције је произишла највећа бесмислица модерне космологије: big-bang теорија, тј. наизменично експлодирање и сажимање космоса).
У правим научним круговима, који свесно преузимају на себе ризик образовања “нове физике”, Теслине концепције све више се проучавају и уважавају. У овом тренутку су у току експерименти са екстра ниским и екстра високим фреквенцијама специфичниих модулација, (ХАРП пројект), којим се зрачи јоносфера. Све последице тих дејстава се још не знају. Међу њима су и управљање метереолошким појавама, нарочито ураганима и атмосферским притиском, као и утискивање мисли и емоција субјектима споља, електромагнетским путем, тј. резонанцијом са електромагнетским емитерима. Показало се да је технолошки сасвим могуће имитирати електромагнетску основу људских мисаоних радњи, тако да субјекат има утисак да је то његова оригинална мисао или одлука његове слободне воље. Управо то је и главни став Теслине кибернетике: “Човек је аутомат космичких сила” истиче он у више чланака и предавања.
Још лакше је, кажу експериментатори, изазвати масовне емоције или импутирати намеру великом броју људи адекватним осцилирањем јоносфере, која је само комплексна мрежа нижих хармоника колективно несвесног читавог човечанства. Јоносфера је кључ за управљање масовним осећањима и мислима. А свега овога Тесла је био свестан још далеке 1899. Године, у Колораду.
Универзитетска наука, посебно српска научна заједница, је против Тесле и његових идеја пре свега зато што их не разуме. Други јак разлог је у Теслином супротстављању нуклеарној физици и његовој процени да ће њена примена у технологији трајати кратко и да квантна механика нема озбиљну научну будућност. Зар акцелератори нису већ превазиђене старе машине, добре још само за Музеј науке и технике?
Тесла – космолог имао је своју философску и религијску позицију:
“Аристотел је учио да у васиони постоји непокретна ентелехија која све покреће и мисао је њен главни атрибут. Исто тако ја сам уверен да је цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и када хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то СВЕТЛОСТ, а када покушавам да га схватим духовно онда је то ЛЕПОТА и САМИЛОСТ. Онај који носи у себи ту веру, осећа се снажан, рад му чини радост јер се и сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији”.
