Iz štampe je izašla Ducijeva knjiga "Olimpijska podvala". Ukoliko ima zainteresovanih da kupe knjigu,cena knjige je (kod njega) 500 dinara.Možete kupiti i ostale knjige,dole su ilustracije,a adresa je:
comrade@sezampro.yu
Ducijevi posteri i ne neke ilustracije sa knjiga vidi ovde
.
Potrudio sam se da po navodima gospodina Aleksandra Pavića nađem na internetru pomernutu knjižicu o Srebrenici od gospodina Milivoja Ivaniševića,i to sam našao sa ove lokacije: http://www.glas-javnosti.co.yu/book/export/html/2796
zatim sam to pretvorio u Word dokument koga možete skinuti u celosti na kraju teksta.Prvo nešto o autoru… O autoru MILIVOJE IVANIŠEVIĆ (1932)
Autor je više studija, istraživanja i analiza iz oblasti kulturne politike i organizacije kulturnih aktivnosti. Kao autor ili koautor objavio je pored ostalog:
Kulturni život radnika u Srbiji (1965)
Kadrovi u kulturnim i umetničkim ustanovama i organizacijama u Srbiji (1967)
Položaj i uloga umetničkih udruženja danas (1969)
Materijalne osnove kulturnog života u Srbiji (1969)
Domovi kulture (1969)
Delatnost kulture na nedovoljno razvijenim područjima u Srbiji (1972)
Program kulturnog razvoja Banja Luke (1977)
Koncepcija dugoročnog razvoja kulture do 2000. godine (1981)
Društveno-ekonomski položaj kulture u Beogradu (1982)
Srbija - vodič kroz kulturu (1983)
Kulturna situacija u Beogradu i Srbiji (projekt III milenijum SANU (1985)
Materijalni položaj kulture u Jugoslaviji (1987)
Organizacija kulture i nove kulturne potrebe (1989)
Nevolje kulture (1991) i dr.
Bio je višegodišnji glavni urednik Glasnika UNESKA za srpskohrvatsko jezičko područje.
Od početka oružanih sukoba u Bosni i Hercegovini aktivan je u organizovanju i prikupljanju podataka o zločinima nad srpskim narodom u BiH. Spoljni je saradnik brojnih naučnih skupova o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava.
Objavio je knjige:
Hronika našeg groblja, Beograd - Bratunac 1994.
Izgon Srba iz BiH 1992 - 1995.
Zločini nad Srbima 1992 - 1995.
Koautor je knjiga: Hronika najavljene smrti BiH sa Vesnom Hadživuković i Darkom Tanaskovićem (engeski 1993) i Velike obmane sa Borom Mišeljićem, Fond istin o Srbima IKP N. Pašić 1996.
Urednik je posebnih separata o srpskim žrtvama i počinjenim zločinima objavljenim od 1997. do danas za opštine: Konjic, Kupres, Srebrenica, Bratunac, Goražde, Mostar, Pale i Trnovo, Kozarska Dubica, Derventa, Krupa i Bosanski Novi, Trebinje, Bosanski Šamac, Prijedor, Čelinac i druge.
LIČNA KARTA SREBRENICE
Uvodne napomene
U nedavnoj presudi Međunarodnog suda pravde Vojska RS imenovana je kao mogući izvršilac genocida nad muslimanskim življem u Srebrenici. Uprkos tome što je Srbija oslobođena optužbi za saučesništvo u jednom, makar i lokalnom, genocidu koji se dogodio ili se nije dogodio u Srebrenici, među političkim zagovornicima svakojakih krivica koje se pripisuju Srbiji, vlada predubeđenje da se Srpski parlament mora prikloniti ideji o skupštinskoj Deklaraciji koja je ravna javnom izvinjenju što Srbija u vreme vladavine Slobodana Miloševića nije sprečila zločin u Srebrenici i što se nije, ni tad ni posle, potrudila da zadovolji sve potrebe Haškog tribunala hapšenjem i isporučivanjem svih optuženih koje Haški tribunal od Srbije potražuje.
Publicista i istraživač ratnih zločina u bivšoj BiH, gospodin Milivoje Ivanišević u svom ogledu u TRAGANJU ZA ISTINOM dokazuje da postoje najmanje dve lične karte grada Srebrenice vezane za događaje u maju 1995. Po prvoj ličnoj karti Srebrenice koju potpisuju bošnjački lideri u Srebrenici se dogodio genocid koji presudom Međunarodnog suda pravde nije primereno kažnjen. Po drugoj ličnoj karti, koju svojom izjavom potpisuju gospodin Milorad Dodik i vlada RS u Srebrenici se dogodio ratni zločin, a ne genocid. Dve lične karte jednog grada dokazuju da srebrenički spor nije, i ne može, lako biti završen.
Istraživački ogled gospodina Ivaniševića zalaže se za ratnu ličnu kartu Srebrenice koja opovrgava genocid. Ne upuštajući se u raspravu ili komentare o srebreničkim ličnim kartama naša redakcija pruža svom čitaocu na uvid zanimljiv ogled gospodina Milivoja Ivaniševića kao prilog mogućoj raspravi o Deklaraciji u Skupštini Srbije.
Gospodin Ivanišević, u privatnom razgovoru, veruje da Skupština Srbije, neće, ne sme i ne može izglasati Deklaraciju koja bi opisala RS kao moguću genocidnu tvorevinu. On je svoje uverenje opremio zanimljivim dokazima.
Stradanje Srba do aprila 1993.
Od kako su se Srbi 11. jula 1995. godine, oružjem kao što su i isterani, vratili u Srebrenicu počele su da kruže priče o velikom broju ubijenih muslimana, iznad svega nedužnih muslimanskih civila, staraca, žena i dece. Vremenom su te brojke neprestano umnožavane i konačno dostigle tolike razmere da danas - ne samo Haški tribunal, muslimanske verske i civilne vlasti, što se moglo očekivati i što je možda i logično - već i zvaničnici drugih država, često govore o genocidu.
Tu su i veoma brojne, pogotovo sarajevske i beogradske nevladine organizacije koje ovu tezu stalno drže u žiži interesovanja. Mrtvi muslimanski borci Srebrenice su sada, konačno ni krivi ni dužni, prisutni u raznim kombinacijama onih koji ih nikada nisu poznavali, a danas ih stalno i bez ikakvog emocionalnog osnova svojataju i “brane”. Nametnuti kult Srebrenice kao da još uvek bdi nad našom savešću i postaje metafora gotovo nezamislivog i, povrh toga, čak genocidnog zločina Srba nad nedužnim meštanima tog u bosanskim gudurama i bespuću zagubljenog gradića.
U svom serijalu “Srebrenica i istina o njoj” prenosim jedan članak našeg vrsnog analitičara i borca za istinu o nama Srbima,Aleksandra Pavića…
Da li je «genocid u Srebrenici» prevara?
1. maj 2007.g.
Autor:Aleksandar Pavić
Već više od 10 godina, izraz «Srebrenica» koristi se kao sinonim za masakr «nedužnih muslimana» od strane hrišćana - tačnije, vojske bosanskih Srba, koja je navodno masakrirala, prema verziji koju trenutno prihvataju glavni mediji, «između 7.000 i 8.000 muslimana» kada je zauzela tu malu varoš u istočnoj Bosni sredinom jula 1995. Po toj priči, bosanski Srbi su zauzeli tu «Zaštićenu zonu UN» i zatim odveli i likvidirali više hiljada muškaraca, žena i dece tokom sledećih nekoliko dana, a zatim ih zakopali u masovne grobnice koje se još uvek otkopavaju skoro 12 godina kasnije.
Beogradski istoričar i istraživač, Milivoje Ivanišević, koji se više od deset godina bavi dokumentovanjem žrtava jugoslovenskog građanskog rata, nedavno je doveo ove tvrdnje u pitanje u svojoj novoj knjižici, «Lična karta Srebrenice», u kojoj je izneto da su na Memorijalnom groblju u Srebrenici sahranjena tela više stotina ljudi koji nisu stradali tokom jula 1995. kada se navodni genocid dogodio, uključujući i ljude koji su umrli prirodnom smrću čak 13 godina pre samog događaja.
Najnoviji dokazi koje nudi Ivanišević ukazuju da ne samo da jedan broj onih koji su sahranjeni na Memorijalnom groblju u Srebrenici nisu ubijeni tokom jula 1995, već da su ti ljud umrli znatno ranije, čak i početkom 1980-ih - to jest više od deset godina pre početka građanskog rata u Jugoslaviji.
Prema Ivaniševiću, zaključno sa martom 2007. ili 12 godina nakon pomenutih dešavanja, na memorijalnom groblju je sahranjeno ukupno 2.442 tela. Među njima je ukupno 914 ljudi, ili preko 37 posto, koji su bili na biračkim spiskovima za izbore u Bosni 1996 - to jest, više od godinu dana posle navodnog genocida. Ti birački spiskovi su odobreni i provereni od strane Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, koja je i nadgledala te izbore. Drugi, još značajniji nalaz, odnosi se na činjenicu da je «najmanje 100 ljudi» koji su sahranjeni na memorijalnom groblju umrlo prirodnom smrću. Ivanišević tvrdi da bi taj broj bio još veći da mu je omogućen pristup knjigama umrlih u Srebrenici i okolini. Ipak, u knjizi se navode nekoliko imena, zajedno sa datumima rođenja, smrti i mestima gde su umrli: Fetahija (Nazif) Hasanović, 1955 - 15.12.1996, Srebrenica; Šukrija (Amil) Smajlović, 1946 - 2.5.1996, Zalužje; Maho (Suljo) Rizvanović, 1953 - 3.1.1993, Glogova; Mefail (Meho) Demirović, 1970 - 10.5.1992, Krasanovići; Redžić (Ahmet) Asim, 1949 - 22.4.1992, Bratunac.
Treće, Ivanišević tvrdi da je nekoliko stotina vojnika i civila prebačeno na memorijalno groblje sa drugih mesta i ponovo sahranjeno, uz muslimanski verski obred. Jedan od njih je Hamed (Hamid) Halilović (1940-1982), čije je telo prebačeno sa obližnjeg groblja u Kazanima, a koji je očigledno umro punih 13 godina pre “genocida” u Srebrenici. Između ostalih čija su tela prebačena na memorijalno groblje u Srebrenici su i Osman (Ibro) Halilović (1912-1989), Nurija (Smajo) Memišević (1966-1993), Salih (Šaban) Alić (1969-1992), Mujo (Hasim) Hadžić (1954-1993), Ferid (Ramo) Mustafić (1975-1993) i Hajrudin (Ismet) Cvrk (1974-1992).
Četvrto, koristeći zarobljena dokumenta vojske bosanskih muslimana, Ivanišević navodi preko tuce imena vojnika čijim su porodicama odobrene stambene i socijalne beneficije koje pripadaju porodicama vojnika poginulih u ratu pre 11. novembra 1993, kada su ista dokumenta zarobljena od strane snaga bosanskih Srba.
Peto, takođe na osnovu zarobljenih dokumenata, Ivanišević navodi imena više desetina bosansko-muslimanskih vojnika poginulih pre 7. marta 1994.
Ivanišević dalje navodi i imena bosansko-muslimanskih vojnika sahranjenih na memorijalnom groblju u Srebrenici, a koji su umešani u brojne masakre protiv srpskih civiila u toj oblasti između 1992-1995, kada je ubijeno preko 3.000 Srba. Zanimljivo je da je komandant bosanskih snaga u Srebrenici, Naser Orić, osuđen na dve godine zatvora od strane Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu u junu 2006. za svoje učešće u ovim ubistvima, od kojih je neka snimio na video traci i pokazao izveštaču Vašington posta, Džonu Pomfretu (John Pomfret), koji ga je posetio unutar te “Zaštićene zone UN” tokom 1994. godine.
Tokom 1990-ih godina, Klintonova administracija upotrebila je tvrdnju o «genocidu u Srebrenici» kako bi se umešala u građanski rat u Bosni na strani bosanskih muslimana i kasnije nametnula Dejtonski mirovni ugovor za Bosnu i Hercegovinu novembra 1995, kojim su predviđena i međusobna priznanja između Jugoslavije (sada Srbije), Hrvatske i Bosne. Na širem planu, Klintonov aparat u Stejt departmentu upotrebio je «genocid u Srebrenici» - naziv koji je u opticaju na osnovu kontroverznih presuda tribunala u Hagu - kao opravdanje za svoju podršku muslimanskim političkim pokretima ne samo u Bosni već i u Makedoniji i u srpskoj pokrajini Kosovo, koja sada traži nezavisnost. I, s obzirom da većina Klintonovih nameštenika u Stejt departmentu, na čelu sa Podsekretarom za politička pitanja Nikolasom Bernsom, i dalje vodi američku strategiju na Balkanu, ta politika je ostala na snazi do današnjeg dana.
Dakle, dok sadašnja borba kosovskih Albanaca za nezavisnost uživa snažnu podršku od strane SAD, Britanije i Nemačke, dotle se bosanskim Srbima, nezadovoljnim mogućnošću da ostanu zarobljeni unutar Bosne kojom dominiraju muslimani, odbija mogućnost nezavisnosti, uz upotrebu «genocida u Srebrenici» kao glavnog argumenta - tj. da ratni dobici izvojevani uz pomoć «genocida» ne mogu biti odobreni. Mnoge analize vide zapadnu podršku balkanskim muslimanima na štetu hrišćana kao deo globalne politike dodvoravanja «umerenim», dominantno sunitskim režimima na Bliskom istoku u cilju učvršćivanja anti-iransko-šiitske koalicije.
U radikalnim bosansko-muslimanskim krugovima, srebrenički narativ korišćen je ne samo u cilju mobilizacije podrške globalnom džihadu i podsticanja osećanja muslimanske potlačenosti od strane nemuslimana, već i u cilju izgradnje onoga što mnogi nazivaju «prvim muslimanskim svetilištem u Ervopi», mesta okupljanja za anti-zapadno, anti-evropski i anti-hrišćanski nastrojene muslimane iz celog sveta. Memorijalni kompleks u Srebrenici sada služi kao mesto hodočašća, gde muslimani mogu iz prve ruke da vide rezultate onoga zašta veruju da predstavlja besprimerni zločin protiv njihove braće po veri. Celokupni srebrenički narativ dobio je ključnu podršku od strane glavnih zapadnih medija, na čelu sa Njujork tajmsom, Vašington postom, Los Anđeles tajmsom, Vol Strit džurnalom kao i od strane glavnih britanskih, nemačkih i francuskih medija, koji već godinama začinjuju svoje izveštaje sa Balkana navodima o «genocidu u Srebrenici», nazivajući ga, između ostalog, i «najvećim zločinom u Evropi posle Drugog svetskog rata», «mrljom na savesti Zapada», itd.
Još od samog početka su se i na Zapadu i na prostorima bivše Jugoslavije pojavila mišljenja koja su dovodila u pitanje kako tvrdnje zapadnih mas-medija tako i presude tribunala u Hagu o Srebrenici, ali ti glasovi nisu dobili skoro nikakav publicitet. U leto 2005. na desetogodišnjicu ovog događaja, «Srebrenička istraživačka grupa», većinom sačinjena od ljudi iz američkih i britanskih medijskih i akademskih krugova, i od bivših civilnih i vojnih zvaničnika i posmatrača UN sa iskustvom u bivšoj Jugoslaviji, postavila je sajt (http://www.srebrenica-report.com/), na kojem je cela priča o «masakru u Srebrenici» preispitana i demistifikovana. Umesto cifre od «7-8.000», zvaničnici UN i stručnjaci američkog Kongresa nude cifre od «700-800», «nekoliko stotina», «oko 2.000 muslimana i Srba ukupno», itd. Citirana je i izjava Henrija Vilenda (Henry Wieland), šefa Misije UN za ljudska prava, koji je proveo više dana intervjuišući Srebreničke izbeglice tokom jula 1995. da on nije našao «nikoga ko je video bilo koji zločin sopstvenim očima».
Takođe su pod lupu stavljeni i forenzički dokazi, uz tvrdnje da je celokupni postupak iskopavanja i identifikacije tela pod kontrolom organizacije koju je osnovao pokojni bosanski islamistički vođa Alija Izetbegović. Sa svoje strane, jedan kanadski profesor međunarodnog prava dekonstruisao je presude Haškog tribunala o Srebrenici, ukazujući, između ostalog, da je general vojske bosanskih Srba, Radoslav Krstić, koji je osuđen na 46 godina zatvora, po presudi samog tribunala, oslobođen od optužbe da je ili učestvovao ili čak imao saznanja o navodnom masakru, i da je zapravo osuđen na osnovu tribunalove sopstvene konstrukcije o «komandnoj odgovornosti». Glavni svedok optužbe, Dražen Erdemović, bosanski Hrvat koji se pod nejasnim okolnostima našao u redovima vojske bosanskih Srba pošto se prethodno borio u bosansko-muslimanskoj vojsci, a koji je tvrdio je da je učestvovao u streljanju 1.200 srebreničkih muslimana, izuzet je od unakrsnog ispitivanja, proglašen od strane suda za «mentalno neuravnoteženog» i, na kraju, osuđen na 5 godina zatvora zbog svoje «kooperativnosti». Međutim, mas-mediji su, bez izuzetka, ignorisali nalaze grupe, čak i one koji su se pozivali na izveštaje tih istih medija sa terena u vreme pomenutih dešavanja.
Holandski institut za ratnu dokumentaciju izdao je detaljan izveštaj 2002. godine pod naslovom «Srebrenica, ‘Zaštićena zona’» (www.srebrenica.nl/en/), u kome se, između ostalog navodi i to da, uprkos tome što je proglašena «Zaštićenom zonom UN», Srebrenica ustvari nikada nije demilitarizovana i da je u njoj bilo razmešteno nekoliko hiljada naoružanih bosansko-muslimanskih vojnika između 1992-1995. koji su sproveli više ubilačkih napada protiv srpskih sela u okolini. Ovu tvrdnju potkrepio je i izveštaj Generalnog sekretara UN upućen Generalnoj skupštini UN 15. novembra 1999. godine.
Ivaniševićeva knjiga uskoro će biti prevedena i na engleski jezik. Ostaje da se vidi da li će zapadni mas-mediji nastaviti da ignorišu ove i druge dokaze koji opovrgavaju tvrdnju da je tokom jula 1995. u Srebrenici počinjen «genocid» protiv muslimana. Neke javne ličnosti sa prostora Balkana predlažu organizovanje jedne međunarodne komisije o Srebrenici, koja bi ponovo razmotrila dokaze i napravili novu, uravnoteženiju i nezavisniju procenu svega što se desilo u istočnoj Bosni pri kraju građanskog rata, u leto 1995. godine.
Ovaj svoj autorski tekst poslao mi je pukovnik Svetozar Radišić i objavljujem ga na svom blogu.
Zaista je tužno da se naši zvanični političari uopšte niti trude da prikažu istinu o Srebrenici i da tako deluju propagandno,da se suprotstave besomučnim lažima o nama Srbima.
СРБИ СУ ДУЖНИ ДА ИСТРАЈУ У НАСТОЈАЊУ ДА СЕ ОТКРИЈЕ ИСТИНА О СРЕБРEНИЦИ, НЕ БИ ЛИ СКИНУЛИ ОМЧУ С ВРАТА СВОЈИХ ПОКОЉЕЊА И ЗГУЛИЛИ МАСКУ С ЛИЦА СВЕ БЕСКРУПУЛОЗНИЈЕГ „ВЕЛИКОГ БРАТА”.
Међународни суд у Хагу, хтео то или не, направио је први корак ка скидању омче српском народу, коју су му намакли чиновници „великог брата”, попут Хавијера Солане, Ричарда Холбрука и Веслија Кларка. Прилика је сада, када су глобалисти остали без маске на лицу, да се открију сви поступци из псеудоеволуције у којој је српски народ посрамљен и жигосан. Сада су ретки људи који не знају да су велики финансијски магнати одлучили да створе лако контролисани свет „бонсаи држава” помоћу људи које су за то обучили. То што су изговорили чиновници „великог брата” Мајкл Полт и Андреас Цобел 10. и 11. априла 2007. године, и касније Хавијер Солана тражећи своју власт у Србији, само потврђује оно што су о мондијализацији говорили и писали противници неоробовласничког поретка. Колико су ствараоци новог планетерног поретка огрезли у зло најбоље казује „случај Сребренице”. То место и трапаво режирана филмска фарса која није снимљена у Сребреници али је пуштена у свет као главни доказ, оличење су бесрама светских моћника и беде обесправљене и раслабљене руље.
Сребреница не само да подсећа на подметања и инсценирања учињена у Дубровнику, на Маркалама, у Рачку…, него је показатељ да је ум обичних људи толико „испран” да више и не покушава да схвати шта се око њега догађа.
Слепи код очију
Да ли је могуће да Срби прихвате прозивање за геноцид у Сребреници на основу снимка убијања шест младића у месту које се не зове Сребреница, већ Трново? Како прихватити податак да нико из холандског батаљона није имао при руци дигитални фотографски апарат, мобилни телефон, или камеру, да сними „покољ” који се пред њиховим очима „догодио” у Сребреници? Како је могуће да не постоје сателитски снимци покоља у Сребреници, када се зна да је рат у Босни надгледан са дванаест сателита и да су неки, од тзв. стационарних, због надгледања на Западу планираних операције, премештени и „фиксирани” изнад Балкана? Како је могуће да муслиманске снаге које су се под борбом од 11. јула 1995. године повлачиле из тзв. заштићене зоне, у којој нису имале право да буду, нису снимиле ниједну сцену тих масовних злочина? Откуд то да амерички и британски обавештајци, убачени за време операције „Падобран”, не сниме бар једну сцену убијања?
С друге стране, постоје безбројни докази о монструозним масовним злочинима над Србима. Филм о злочинима приказан у Центру „Сава” нису ни покушали да виде чиновници „великог брата”
Истина о злочинима над Србима
download ( skini ovo !)
,јер боље од осталих знају шта је истина, будући да су је сами креирали, или су били саучесници злочина над Србима. Још је занимљивије да нико из нове српске власти није заинтересован за истину о Сребреници.
Како се догодило да нико из београдских власти (чак ни правници и органи безбедности) није покушао да проучи доказе које је Слободан Милошевић изнео у Хашком трибуналу? Тада је изнео своју визију догађаја на основу текстова Хрватског сабора и новинских написа из хрватских новина, „Њујорк тајмса”, „Коријере дела сера”, „Ел паса”, „Гардијана” и „Индипендентеа”? Како то да нико није узео у обзир признање хрватског обавештајца Фрање Турека, објављено у загребачком „Глобусу”, да је злочин на пијаци „Маркале”, гранатирањем, починио босански Хрват Ивица Рајић, оптужен у Хашком трибуналу за ратне злочине? Зашто је у Републици Српској тек после осам година од сукоба у „заштићеној зони”, формирана Комисија за утврђивање истине о Сребреници и зашто су осам година ћутали о Сребреници на Западу?
Постоји истина о Сребреници само је треба открити. О њој је, на основу страних извора, поред осталих, писао и Александар Павић. Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да озбиљно проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у његовој књизи „Забрањена истина о Сребреници”.
Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је ‘масакр’ у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: ‘вратит ћемо вас на 1389. годину’! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је ‘хуманитарном интервенцијом’!”
Војска Југославије је, иако технички далеко испод опремљености холандског батаљона и америчких система који су надгледали рат у Босни, успела је да овековечи све злочине које је учинио НАТО у пролеће 1999. Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Срби би били облепљени плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња” кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change”.
Трагом истине
Бивши председник Републике Српске др Радован Караџић је, у писму упућеном 17. априла 2002. године др Кости Чавошком, председнику Међународног комитета за истину о Радовану Караџићу, написао: „Жао ми је што холандски институт није био темељитији, па испитао како се то десило да је ‘покољ у Сребреници’ француско Министарство иностраних послова обнарадовало још у пролеће 1993. године, дакле две и по године пре збивања о којима је реч. Да су узели у обзир фељтон о стварању Странке демократске акције (СДА), нашли би одговор: покољ је био договорен и испланиран на Западу”. У вези с истином о Сребреници, аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије „60 минута”, на саслушању пред адвокатом ТВ компаније Еј-Би-Си, признао је: „Лагао сам о Сребреници, приказујући снимке који су се догодили далеко од ње. Учинио сам то, да би приказане сцене повећале разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници” .
Будући да Србима само истина може скинути омчу звану Сребреница, није јасно: коме то у Србији, Републици Српској и Црној Гори не одговара да се она сазна? У сваком случају неко се крије иза невладиних организација. Када је 16. маја 2005. на Правном факултету у Београду одржан скуп посвећен истини о Сребреници на којем су говорили Миливоје Ивановић, Драгослав Огњановић, Љиљана Булатовић и проф. др Радован Радиновић (генерал-потпуковник у пензији), у просторије Факултета продрли су представници омладинаца Г-17 плус, СПО, Либерално-демократске фракције Чедомира Јовановића, бивши челници „Отпора” и представници невладиних организација предвођени Наташом Кандић и Соњом Бисерко. Организатори из студентске организације „Номоканон” избацили су уљезе уз узвике „издајице!”и „сорошевци!”. Студенти су реаговали, будући да су о свим противницима скупова на којима треба рећи српску верзију догађаја у Сребреници, знали доста података, из књига о невладиним организацијама. Стога су знали да је, на пример, Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а објаснио како и које организације и медије у Југославији финансира Национална задужбина за демократију. На дугом списку су, поред осталих, Наша борба, Време, Данас, Агенција БЕТА, Радио Б-92, Удружење независних медија (АНЕМ), Центар за хуманитарно право као „најзначајнији извор информација”, Центар за људска права, Центар за антиратну акцију, Удружени грански синдикати „Независност”, Алтернативне образовне институције итд.
Неговање лажи
Укрштањем података, могуће је раскринкати илуминатски план да се нови покушај геноцида над Србима, етничко чишћење српских Крајина, прогон Срба и окупација Косова и Метохије, оправдају њиховом сатанизацијом и фабриковањем сумње да су управо они починили највеће злочине. Познато је да су „владари из сенке” искористили „добре услуге” илуминатисте Ричарда Холбрука, средином 1998. године. Направили за Србе и Шиптаре судбоносни потез његовим састанком са лидерима „Ослободилачке војске Косова”. Подучио их је шта да раде, дао им подршку, обећао им независност и оверио то фотографијама. Отворено је подржао идеју Велике Албаније изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”.
Све наведено свакако приличи искреним, у англосаксонским радионицама обученим антисрбима, али је „необично”, што је очевидно и неприкривено да је реч о системском решењу. Наиме, у америчком недељнику, новини за клинце од осам до 14 година, „Tomorrow’s Morning” број 273, објављеном у октобру 1998, пише: На десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову, од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду”. Очевидно је да зловоља Ричарда Холбрука и његових колега трује и генерације које тек треба да сазру. Ту зловољу неко је правовремено пренео на Ричарда Холбрука, Олија рена и Мартија Ахтисарија, али и на Питера Јустинова, који је рекао нешто што људски род није изустио пре њега: „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку. Њима су потребни непријатељи, а не пријатељи, да би на њих усредсредили своје дводимензионалне идеје”.
Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у чланку „Сребреница, мали град у Југославији”, објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу” (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту” (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ поверује у њу”.
Српска власт, уместо да инсистира на истини о Сребреници, којом би спрала љагу са свог народа, прихвата безусловно конструкте чиновника „великог брата” и то оних „људи” којих се гади скоро цео свет. Свакако да то није пут ка извеснијој будућности. Влада Србије ће кад-тад бити приморана, „виталним проблемима”, да догађаје у Сребреници истражи и установи истину, а затим с њом упозна сопствени народ, светску јавност и чиновнике „великог брата”.
Када понуди истину својим разбоженим налогодавцима, биће јој коначно јасно с ким има посла. То је једини начин да не буде запамћена као марионетска власт, која против Срба чини више од српских непријатеља.
Омча звана Сребреница мора се скинути са српског врата, ради будућности и свих покољења која следе, јер то је начин да Србија постане оаза слободе и за све остале народе, које бескрупулозни глобалисти поробљавају све време, на све начине и свим средствима. Међутим, то се неће догодити све дотле док српске власти могу да гледају суђења у Хашком трибуналу, где се као докази легитимно користе снимци не легално „пресретнутих разговора”. Зар је могуће да судије не знају да се снимци могу намонтирати. Зар никад нису били у студију за снимање компонованих песама, или никад нису чули да је могуће и клонирање људског гласа. Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје 10-так минута, научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Примена те технологије је већ присутна у контроли људи, ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то са гласом генерала и дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001, оне су се, наводно, иако је то било потпуно немогуће, усплахирено јављале из отетих авиона. Брига је судије за истину. Они уредно уписују и заводе по бројевима све што Хашки тужилац препоручи у антисрпске доказне материјале.
……..
P.S.
Članak možete pogledati i sa lokacije Српски сабор “Двери”
Informacije za sve one koji nameravaju da iskažu sebe na globalnoj internert mreži,da iskažu svoje ideje,poglede.Po mom mišljenju, trenutno najbolji blog sistem i platforma za izradu blogova je open source softver WordPress.WordPress tim stalno i kontinuirano poboljšava tehničke karakteristike WP sistema,tako da je sada na WordPress-u blogovanje još jednostavnije,lakše,ugodnije,brže i savršenije.Izašla je najnovija verzija WordPress 2.6
Prenosim najnovije vesti iz “Kurira” povezane sa najnovijom situacijom oko privatizacije RTB Bora Kurir
……..
Ministar će morati da se suoči s protestima širokih razmera ukoliko ne budu ispunjeni zahtevi Samostalnog sindikata u Boru
BOR - Samostalni sindikat više borskih opština najavio je juče rušenje nedavno raspisanog javnog oglasa za traženje strateškog partnerstva za Rudarsko-topioničarski basen Bor.
- Mlađan Dinkić i potencijalni investitori treba da znaju da ih u Boru očekuju ozbiljni problemi ukoliko radnicima, bivšim radnicima i penzionerima ne daju 30 odsto akcija ove kompanije - rekao je juče Zvonko Živaljević, predsednik ovog sindikata.
On je u izjavi za Kurir istakao da je njemu i radnicima svejedno da li će Dinkić naći kupca, strateškog partnera ili investitora, ukoliko sindikat ne bude uključen u pregovore i ukoliko se njihovi zahtevi ne ispune.
- Dosta nam je praznih Dinkićevih obećanja! On je hteo u Bor da dovede “A-Tek” i sve mi se čini da je plan ove najnovije strategije traženja strateškog partnera da se na kraju kao kupac ponovo pojavi baš ta kompanija - rekao je Živaljević i kao rešenje predložio da se, u svojstvu ravnopravnih pregovarača, u proces pronalaženja strateškog partnera za RTB uključe sindikati.
Ukoliko Dinkić ne pristane na ove zahteve sindikata, ministar će morati da se suoči s protestima širokih razmera.
- Najpre ćemo blokirati ulaz u grad na glavnoj raskrsnici, a živi štit činiće više
hiljada građana i radnika. Jer, niko nije zaboravio predizborne govore Mlađana Dinkića, kad nam je obećano da neće biti prodaje RTB dok radnici, bivši radnici i penzioneri ne dobiju 30 odsto akcija - nastavio je Živaljević i dodao da sindikati imaju apsolutnu podršku lokalne samouprave.
Najnoviji predlog sindikata razlikuje se od strategije koju su pre dva dana u Boru prezentovali Udruženje malih akcionara Srbije i predsednik opštine Bor Branislav Rankić, pre svega u tome što Živaljevićev sindikat traži da akcije dobiju isključivo zaposleni, bivši zaposleni i penzioneri RTB, dok strategija predviđa da akcije dobiju svi građani Srbije.
Kako saznajemo iz izvora bliskih predsedniku opštine Bor, Rankić nije promenio svoj stav koji je imao u vreme kad je dao intervju za Kurir. On se i dalje zalaže da 15 odsto akcija RTB dobiju svi građani Srbije, 15 odsto zaposleni, bivši zaposleni i penzioneri, dok 29 odsto treba da se proda strateškom partneru. Država u prvo vreme treba da ostane vlasnik 51 odsto procenata, koje bi kasnije mogla da proda na berzi.
Ministar ekonomije Mlađan Dinkić juče nije hteo da komentariše najave sindikata da će radnici blokirati RTB i sprečiti strateškog partnera da uđe u posed RTB ukoliko oni ne dobiju besplatne akcije ove kompanije.
Ne prodavati RTB
Inženjer rudarstva Žarko Nikić tvrdi da se Srbiji, zahvaljujući istorijski najvišoj ceni bakra od 9.000 dolara za tonu, trenutno više isplati da podigne kredite i investira u RTB nego da traži strateškog partnera.
“RTB će ostvarivati profit od 325 miliona dolara godišnje već 2011. godine”, preneo je dnevni list Politika citirajući Nikića, koji u tekstu postavlja pitanje zašto bi se takva dobrobit prepustila novim vlasnicima.
Predsednik opštine Bor je takođe ranije optužio Mlađana Dinkića i Agenciju za privatizaciju da nisu sposobni da kvalitetno privatizuju RTB. Rankić je tada Dinkiću ponudio da se sastanu i da zajednički naprave strategiju privatizacije RTB.
……..
Ako sada mi Borani dopustimo diletantima i “ekspertima” MMF-a i galopirajućeg sveuništavajućeg kapitalizma, poput Dinkića, da nam otuđe RTB Bor i prodaju ga bud zašto strancima, kada je cena bakra po toni na berzi sve veća i veća,bićemo najveći idioti,a takođe bićemo pravi idioti ako se ne izborimo za pravo na akcije RTB-a koje po zakonu već imamo ,ali su nam posle jednom zakonskom uredmom koja je pravno gledano manje važna od samog zakona, oduzeli to pravo na akcije RTB-a,jer ne može uredba da pobija zakon koji je “stariji” i punovažniji od nje…!
Ovde u Srbiji je najveće ludilo na svetu,jer ovi koji vode zemlju i državu Srbiju sve rade po zakonu,čak i pljačkaju ovu državu “po zakonu”…
Ovde je klasičan sukob interesa u pitanju.Mi građni Srbije želimo da strateške firme poput RTB-a,NIS-a,EPS-a ostanu u rukama države,ali opet…kako uraditi to kada ti državu vode neoliberarni slepi DOS poslušnici i sve koalicije oko njih,uključujući i ovu sa SPS-om , koji jedino što znaju, znaju da rasprodaju privredna i Nacionalna blaga,kažu:”država ne zna”,..”država je nespretna”… i zato “sve treba privatizovati”,a da imaju bar malo obraza ne bi se ni usudili da to kažu,jer kako se usuđuju da za sebe vežu pravni pridev “država”, a u biti oni to ne predstravljaju,jer niti su učestvovali niti stvarali ta privredna i nacionalna dobra od opšteg značajai,..to su stvarali decenijama ljudi i građani,narod,a oni samo upravljaju državom, i jedini pridev koji može da se veže za njih je “najgori državno-društveni talog” ove zenlje kojeg sno ikada imali…!
I kako sad…mi hioćemo da strtateške firme budu u rukama države,a državu nam vodi najgori talog ovog društva koji jedno zna da rasprodaje…?!
To je klasičan sukob interesa, gde treba prvo da očistimo taj društveni talog,mulj i šljam,pa da tako u čistom državnom dvorišto gradimo privredni i egzistencijalni životv,sve treba raditi po redosledu i “po zakonu”,jer već postoji zakon o sukobu interesa i čisteći svoje dvorištue sve ćemo raditi po zakonu…
Kada je Dragaš gostovao u Boru pre neki dan i održao tribinu za akcionare Borprometa,kasnije je dao i jednu kratku izjavu povodom privatizacije RTB Bora…
download
Izričito osuđujem pretnje upućene novinarima,a pogotovu hrabrim novinarima.
Takođe,volim i tabu teme,zapravo njih najviše volim,da ih otvaram,diskutujem o njima,a i moj blog služi toj svrsi.Tačno je što novinar Boban Jovanović kaže da građani treba da znaju istinu,a i uvažavam njegov apel da ljudi koji cene istinitost informacije, osude taj čin pretnje novinarima.Međutim,mi nemamo ovde potpunu i istinitu informaciju od novinara Jovanovića,a samo potpuna informacija može biti istinita informacija,jer Jovanović nam ništa nije rekao o:
Koje su to TABU TEME koje je pokrenuo na osnovu kojih mu je neko pretio?
Koji je sadržaj tih tabu tema,o čemu se zapravo radi?
Ima li neki članak o tome,i u kojim novinama?
Neka nam Boban kaže to,pa da čitamo,da vidimo zbog čega se “neko” toliko uzbudio pa je počeo da preti i smrću…!
Postoji li možda neka emisija snimljena o tome,o tim tabu temama?
Zašto u prilogu nema i izveštaj policije i njihovo mišljenje,jer pretnja smrću novinarima je ozbiljna stvar.
Ne znam ovog novinara,ali po onome što se da odmah uočiti na osnovu gledanja ovog snimka, je to, da Boban Jovanović celo vreme indirektno samoreklamira sebe pričajući kako mu je neko stalno pretio kroz život za njegov rad,ali nema ni slova o tome koje je to tabu teme on pokrenuo na osnovu kojih mu je neko pretio smrću,sada,u ovom najnovijem slučaju?
Gde to može da se pročita,u kojim novinama,ima li neka emisija snimljena o tim tabu temama…?
Ako ima,dajte odmah reprizu pa da svi gledamo.
Kažite gde,šta,…pa da čitamo,gledamo,da mi građani imamo potponu inforemaciju o događaju!
Kada će već jednom da nas tretiraju kao normalna-misleća bića dostojna zaista pune i istinite informacije,jer nam je preko glave da nas medijske i javne ličnosti tretiraju kao ovce bez mozga, koje će raznim sugestivno plasiranim manipulativnim informacijama “da teraju na ispašu”…,ili da nešto osuđujemo,ili da glasamo za nešto zašta ne znamo ni sadržinu,da potpisujemo neke peticije i slično ???
Nebojša
Ljubodrag Simonović
Stojan Nenadović
Divna Vuksanović
Svetozar Radišić
BorskyONLINE
Gordana
Stefan
