Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!


Данас (10.07.2014.) ћу затворити блог за писање и коментаре на дужи рок, што ћу детаљније објаснити у следећем тексту. Зато користим прилику, да ако случајно, због разноразних егзистенцијалних проблемане не будем могао да плаћам интернет, објавим колико-толико неке ствари које ми оптерећују душу, да не буде да ништа нисам рекао. Нешто ме невиђено изнутра тера и гони да пишем о страдању Срба у другом светском рату, а пре свега од комуниста, осећам да се на тај начин некако одужујем прецима. Осећам велики притисам да детаљно пишем о свему томе. О Титу као највећем злочинцу над Србима, после Павелића, будући да постоје документоване чињенице о томе! То је злочин „на дуже стазе“, злочин у брисању историјског сећања (Јасеновац) и друго, не само то, за који је одговоран Тито, а пре свега србски анационални, а самим тим антисрбски комунисти, око њега у КПЈ властима, који су пристали на то, зарад „братства и јединства“… да се прекине рад комисије о злочинима хрвата у Јасеновцу, само да се „браћа“ не узнемире и увреде“, а све у нади, да ће нас хрвати „кад-тад заволети, и схавтити „нашу жртву“. А сад видимо, да наша „браћа“ још више фалсификују да се у Јасеновцу десио геноцид над Србима, тако да за следећих 20-30 година, наша покољења неће ништа ни знати о Јасеновцу, ону праву истину, јер ће у оптицају бити званична „истина“ да је Јасеновац био некакав радни логор за заробљенике, који су умирали од неких болештина, а не од монструозног клања!

Србски комунисти се уче на нама, на просутој крви србског народа, на уништењу и губљењу србског националног идентитета у титоистичком антисрбском режиму, али кад их неко пита: „Шта имају да кажу на бази критике КПЈ и комунизма у СФРЈ?“, они кукавички избегавају да кажу истину, иако је знају, па кажу:

Комунизма није ни било у СФРЈ, нема шта да се критикује„.

Да, комунизма није ни било, оног правог комунизма, али да је он достигнут, тада моји драги србски комунисти, не би ни било места критикама, јер би био остварен ваш сан:

Да радимо колико можемо, а да узимамо колико нам треба„.

Тада ту не би било места никаквој критици, већ само похвалама, али тако наши драги србски комунисти, кукавички избегавају да кажу и ПИШУ КЊИГЕ о правој истини, јер унутар себе намају ни храбрости да се суоче са њом…!!

Нешто се сад питам: „Па шта ће им храброст?„, будући да су огромним делом анационални и самим тим анти-србски настројени (свака част изузецима који имају јако упориште у својој националној идентификацији и самосвести, што је на граници „инцидента“ код Срба када се ради о комунистима којима је у срцу и души идеја комунизма) будући да је њихова једина нација: „човечанство“. А у то њихово човечанство улазе све друге нације, сем „њихових“ Срба који су за њих у ПОГРДНОМ СМИСЛУ само „*ебени националисти“! По томе су у свету једино карактеристични искључиво србски комунисти! Они друге нације доживљавају и виде као „продужену руку човечанства“, док су Срби само: „затуцани, примитивни националисти (!)“ … „који само мисле на себе (!), не и на то човечансто“. Могу Срби за то човечанство да изгину колико хоћеш, попут првог светског рата, али за анационалне србске комунисто то су само „националисти!! Зато и не виде када се злоупотреби идеја комунизма на штету срба, јер они србе не виде као продужену руку тог човечанства. Њима, само њима за разлику од комуниста свих других светских нација, други, друге нације су њихове (човечанство), а „њихова“ србска нација и народ само су „националисти!“ (човек са најнижом „друштвеном свешћу“). То ми срби, врло добро на свјој кожи осећамо…!!!

Како у овом тексту о Титу, нешто од те ближе историјске истине са којом србски анационални комунисти немају храбрости да се суоче (својим писањем, јавним студијама, књигама…), само сам мало дотакао у садржини доњих текстова (догађаји, личности…). Те историјске лекције, ради свог здравља (културно-национални идентитет, самобитност и самопоштовање! Ради свог опстанка! Као нације! Као Срби!!) Срби треба да знају „напамет“, попут таблице множења!

Зашто то истичем?

Зато што су нас наши душмани кроз целу историју уништавали и таманили само зато што смо Срби, а не зато што смо идентитетно: „грађани“, „комунисти“, будући да идентификационо, „грађанин“ и „комуниста“ може да буде свако људско биће из свих нација, то је апстрактно, вишезначно, али Србин је само Србин!

То запамтите Срби ако хоћете да опстанета као нација!
Као Срби!
И… научите, научите те „лекције живота“ већ једном! Да их више не би никада понављали! Никада више!
Иначе ћемо нестати као народ!

Наравно, о свему томе се пише и говори од доста компетентних људи (на интернету, на сајтовима, блоговима, мањим ТВ станицама, на интернет радију „Снага Народа“, на разним трибинама, а пишу се и књиге…), ја сам само у свом домену дао свој одређен допринос, а ако Бог да писаћу још…

Ево неких од тих текстова:

Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941.! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајхму!
http://wp.me/p3KWp-6zS

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”
http://wp.me/p3KWp-6Ml

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији!
http://wp.me/p3KWp-6KP

Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!
http://wp.me/p3KWp-6Lh

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!
http://wp.me/p3KWp-5HO

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста, агент немачке тајне службе и члан хитлерјугенда!
http://wp.me/p3KWp-69j

Госпићки систем логора, први ликвидациони центар над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6yy

Немачки научник Александер Корб негира геноцид над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6Go

Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!!
http://wp.me/p3KWp-5Ha

А у овом тексту би додао још нешто, о лажном миту који је владао од 1945. до 1990. да су комунисти КПЈ и ТИТО „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“. Да то сагледамо, омогућује нам следећи видео прилог:

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У овом дијалогу се види да су Тито и КПЈ чак направили краткотрајни споразум о ненападању са немцима, да ће КПЈ да се бори против четника и савезника, јер је Тито мислио да ће се савезници искрцати на Јадран, па се плашио да ће то можда помоћи да Дража освоји власт.

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Јасно, али гледајте, постоје људи који су и данас живи, који су били у том рату, који су се борили, који су били у партизанима, и који су били у КПЈ, који ће рећи да је то била борба против фашизма и да ништа од овога о чему ви пречате није истина?“

Перо Симић:
„Не, апсолутно, ја могу ако, ако се неко може, а ја мислим да је дужност човека просто да буде отворен према чињеницама. То је по мом мишљењу смисао нашег боравка на овом свету, да будемо отворени према чињеницама, да би могли превазилазити трауме из прошлости и остввљати својим потомцима историјско искуство које ће их ипак, омогућити им, да не понављају грешке својих предходника. Дакле, ако смо отворени за чињенице, онда молим вас шта значи реченица изговорена у наредби коју Тито шаље својим командантима у Босни и Херцеговини и Црној Гори почетком 1942. године да:

„избегавају борбу са усташама“,

буквално цитирам, односно да, навод:

„Сву оштрицу свога оружја морају окомити на ликвидирање четничких снага“.

Шта је то него ширење грађанског рата! За кога је комунистичка историографија окривила само четнике.

Молим вас, за један атако велики крупан грађански рат који ће прогутати 3 четвртине укупних жртава у II светском рату пашће у грађанском рату, а не у борби против окупатора. Било је потребно ипак бар двоје! Не може бити један само!

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Добро, можде је овде у ствари био обрачун са оном владом краља, са том идеологијом и демократијом која је била пре рата успостављена“?

Перо Симић:
„Али шта је последица тога? Шта је последица тога? Нису случајно немци слали депеше, кад је Тито преговарао преко својих најближих сарадника, о примирју марта 1943. године, са немачким изасланицима у Сарајевуи и у Загребу. А Титове интересе су заступали члан Политбироа Милован Ђилас, командант I пролетерске, дакле ударне најелитније јединице, Коча Поповић, и Титов најбољи обавештајац Владимир Велебит.

Кад су немци, пратећи те преговоре и слушајући Титове преговараче, који кажу, „да су они спремни, да се у случају искрцавања западних савезника на Јадран, боре против западних савезника“!? Па шта је то него да „ћемо учинити заиста све, изневерити чак и своје западне савезнике у борби против фашизма! Зашто? Да би дошли на власт, јер би искрцавање западних савезника можда би повећало шансе доласка Драже Михаиловића на власт. У тим преговорима, иде се дотле, да немци, то њихове депеше које шаљу у Берлин показују… Иде се дотле, да немци кажу да њима одговара, и нису они случајно подстицали него намерно подстицали те анимозитете и мржњу измњђу четника и партизана, јер је то заправо њима одговарало! Шта значи податак да Титови преговарачи нуде немцима у Загребу, и команди 717-те немачке дивизије која се тада налазила у Сарајеву, нуде споразум у којима неће бити сукобљавања немаца и партизана, него ће партизани сву своју снагу искористити за обрачун са четницима! Нудећи чак и опцију, и Тито ће ту опцију искористити, јер ће послати наредбу главном штабу Хрватске , да се зауставе диверзије на прузи Београд – Загреб! Ево, задржимо пажњу на том податку.

Шта значи обустављање диверзија, са наредбом да се обустави диверзија, и то је трајала наредба, на снази неколико месеци, на прузи Београд – Загреб. Том пругом немци шаљу своје војнике на источни фронт, и феноменално им одговара. Том пругом они извлаче из румунских налазишта нафту, и снабдевају своје јединице на западном фронту. Али зашто то одговара и усташама? А одговара! Зашто? Зато што се поред пруге налази Јасеновац! Значи неће их узнемиравати!

То је један од најтежих биографских података о комунистичком руководству у II светском рату! Он говори нашта је све, тај сами врх КПЈ… Опет фокусирам на сам врх, не оптужујући обичне чланове партије који о томе ништа нису знали. Нити борце који такође ни данас то можда не знају, многи од њих. Нашта је све био спреман (врх КПЈ на челу са Титом) само да би дошао на власт. На све буквално! Заиста све!…“

Све то потврђује и дијалог из доњег прилога „Шешељ против комуниста“, имате то доле, где дијалог тече овако:

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Дакле, ово је несумњиво тачно, јер да није, комуниста Китановић не би то потврдио!!

Да ја нисам априори против комуниста, против србских комуниста, говори и прилог са Ратком Дмитровићем, где он наводи пример србског комунисте, Душана Бркића, који је и те како имао у срцу и души србски национални идентитет!! Што је истина код србских комуниста на граници феномена, али комунисти Душану Бркићу, и пре свега Србину, требамо бити захвални што је заштитио колико је могао својим национализмом, србске националне интересе!! Требамо му заиста бити захвални максимално!! Јер, деловао је у мору анти-србски напаљених србских комуниста око Тита:

Водитељ(00:23:38 – 00:23:41):
„Како је требало да Земун припадне, и Срем, Републици Хрватској?“

Ратко Дмитровић (00:23.41 -00:24.09):
„Да, то је био план Бакарића. Бакарић је хтео да цео Срем припадне Хрватској, данас би гранична линија била испод Калемегдана, закључно са Земуном. Међутим, ту је значајну улогу одиграо Душан Бркић, Србин из Хрватске, који је можда чак и жртвовао причу о аутономији Срба у Хрватској, јер је отишо код Бакарића, и реко, он је био министар правде, чини ми се, предратни студент. Умро је 2005. године у Београду. Он је рекао: „Не може! Е ту ћеш сад да станеш! О овоме више нема приче!…“

У другом прилогу о Титу, Перо Симић нам отктрива 2 највеће тајне непознате до краја Титовог живота. О Титовом мистериозном доласку на чулу КПЈ, баш у периоду када је ликвидирано 800 водећих југословенских комуниста. Симић је о томе причао у првом прилогу са много више детаља, док у том свом другом прилогу, детаљније износи Титову дуго скривану тајну, да је био коминтернин коордонатор тима, који се бавио саботажама и ликвидацијама у Шпанији за време грађанског рата, а када је реч о ликвидацијама, тај тим је учествовао у ликвидацијама ШПАНСКИХ ДОБРОВОЉАЦА, а не ФРАНКИСТА!! Поводом овога се мора знати и то, да је „комуниста“ Тито, до краја свог живота негирао уопште да је био у Шпанији током грађанског рата, а сад видимо не само да је био, него и да је координирао, надзирао и контролисао ликвидације шпанских добровољаца! Још једну битну чињеницу је истакао Симић, а то је да су амери после Титовог разлаза са Стаљином 1948., да би га одржали на власт, из интереса – због хладног рата са СССР, доделили Титу и његовом режиму 102 милијарде долара бесповратних кредита! Ето, како је „комунистичка“ СФРЈ имала „јааакуу економију“, са туђим капиталистичким парама!

Паре не смрде, зар не?

А сад, не би више ништа рекао, надам се да ћу с пролећа идуће године написати све што желим о овим стварима, доста, доста, више… ако буде здарвља и егзистеницијалне среће да се одржим, а ако не буде тога, барем сам написао нешто, оставио сам писани траг, какав-такав, да намирим душу, да се колико толико одужим прецима, то ме напросто прогањало иако сам сав измрцварен дугогодишњим радом на интернету, посебно очи, тако да је прави подвиг да сам и оволико успео, јер само ја знам шта сам све пролазио до сада пишући на свом блогу пуном паром, више од 7 година.

ТРАНСКРИПТИ У ВЕЋЕМ ДЕЛУ РАЗНИХ ДРАГОЦЕНИХ ВИДЕО ПРИЛОГА. ОВОГ ГОРЊЕГ, И ЈОШ ДОЊА

Током неког времена, потрудићу се да исправим грешке у писању, „гутање“ слова, и слично, вероватно их има, само не знам у којој мери…

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Већи део транскрипта.

Део о комунистичким злочинима. Прво говори сведок комунистичког злочина (имао је увид у измасакриране лешеве) у Црној Гори.

Радован Дубак (00:00:43 – 00:01:05):
„… тако да нисам знао ништа за себе, кад сам гледао те људе, какви су и шта су од њих урадили (мисли на лешеве пострадалих).Ту су били, у онај снег затрпано, па пашчад у… па, некоме се види рука, некоме се види нога, ту немаше, немаше, ја..ја гарантујем једнога немаше да је убијен метком!“

Наратор Оља Ћурић:(00:01:04 – 00:01:43):
“ Пасје Гробље – По злу најчувенији злочин комуниста у Црној Гори! Дотадашње комшије на Бадњи дан 1942. године код Колашина, зверски су унаказили 240 мештана! Руке и ноге су им поломљене, зуби вађени клештима још док су били живи, лобање су им смрскане дрвеним маљевима!! Над телима комунисти су разапели лешину пса на крст и напиосали: „Ово је пасје гробље“!! Њихова једина грешка била је што нису прихватили комунизам. Комунисти су оставили трага и у бројним јамама у које су бацали жртве. Најпознатије су јама у селу Гриже код Берана, „Шакотичка јама“ код Бијелог Поља, „Шамничка јама“, јама код реке Црнојевића, „Которска јама“ код Никшића!“

Говори Васиљка Шарановић, сведок злочина своје настрадале фамилије (00:01:43 – 00:02:07):

Овде су убачени у јаму мој деда, 2 стрица и стрина, не знам тачно да ли 17. или 18. фебруара 1942. године. А пре тога два дана, погинуо је мој отац и мајка, убијени су кући на спавање. Они су овде доведени из села Лаћа код Даниловграда…“

Наратор Оља Ћурић:(00:02:07 – 00:03:29):

„Од 1937. на челу централног Комитете Комунистичке Партије Југославије (КПЈ) је Јосип Броз Тито. Тада наставља да примењује опробан стаљинистички метод: ликвидирати све стране и потенцијалне непријатеље, почев од оних у својој близини, што је ускоро почело да се спроводи у дело, најпре у Србији, а затим и у осталим деловима Југославије.

Прво на удару је Ужице. Богате и угледне грађане комунисти хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора Владан Мичић, сведочио је да су убили преко 400 особа.

Владан Мичић:
„Неке сам убио и маљевима!“.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку, у подрумима катастарске управе и Соколског дома, пронађени су лешеви, без главе, људске очи, и просут мозак! Масовна убиства комунисти су назвали „другом фазом револуције“, следи тзв. „лево скретање“ у Црној Гори и Херцеговини. Или, „сеча српских кнезова“, јер су убијани најугледнији Срби! На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку, и без права жалбе.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини, спада убиство 3 калуђера у манастиру „Дужи“ 23.децембра 1941. године, били су то мстари руски калуђери. Комунисти су их натерали да сами себи ископају раку, свирепи их ликвидирали хладним оружјем, и потом опустошили манастир. У злочинима је предњачио и први ударни батаљон“

Наратор (00:03:29 – 00:03:45):
„Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина 27.фебруара на Радачкомн брегу, стрељају 21. сељака. После ужасно суровог наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су око убијених заиграли коло.“

Наратор Оља Ћурић (00:03:45 – 00:04:25):
„У II светском рату комунисти су убили 66 херцеговачких фрањеваца, у Мостару, Широком Брегу, Љубушком, Чапљини, Међугпрју, Читлуку. Комунисти су у време ослобађања Београда стрељали између 13.000 и 30.000 људи. Мајор ОЗНЕ Милан Трешњић сведочио је да је кварту у којем је командовао, убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова. Србе је Брозовса УДБА трпала у камионе и марице и одвозила изван града, и тамо убијала испред великих гробница које би сами ухапшеници ископали. Када су откривена документа ОЗНЕ у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном Београдском кварту, него у целој Хрватској престоници.“

……………
(00:05:07 – 00:05:23)
„Судбину престонице доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу, село Крупац код Алексинца. У Крагујевцу на Метином брду. У Крушевцу, Ваљеву, Лесковцу, Јагодини, Зајечару, Новом Саду у Рајиној шуми, логор крај манастира „Високи Дечани“ На Космету…“
……………
(00:05:42 – 00:05:50):
„У Србији питање злочина комунизма никад није дошло на дневни ред, иако су комунисти највеће чистке правили управо у њој!!“
……………

Синиша Михаиловић, водитељ (00:06:05 – 00:06:28):
„Ево да би схватили све ово што се дешавало што смо гледали ових неколико минута, можда је најбоље да се вратимо у 1930.годину, када се иза кулисе тог оснивања КПЈ дешавала истовремено и борба за сам врх КПЈ. Чули смо да је Тито ликвидирао буквално најближе сараднике. Шта се то дешавало?“

Пероп Симић (00:06:28 – 00:08:32):
„Па Тито је дошао у Москву почетком 1935. године, практично непосредно после тога почела је та најжешћа кампања стаљинистичких погрома у Совјетском Савезу. Мрак ће прогутати његовог претходника, тадашњег његовог претходника тадашњег Генералног Секретара КПЈ Јосипа Чижинског, рођеног иначе у сарајеву, чешког порекла. И, Тито ће бити у прилици, зато што је радио у апарату Коминтерне, да се изјашњава о сумњивим југословенским комунистима. И прве његове карактеристике које о њима пише, могле би се схватити и као нека врста превентивног вођења рачуна о себи. Он ту не отвара до краја шта заиста до краја о некоме мисли, јер не зна шта они о њему знају и тзбог чега га сумњиче. Води рачуна мало о себи, па миожда негде мало и о њима. Али како време пролази, како та густа московска магла гута људе. Просечно 1000 људи дневно је нестајало у Совјетским логорима и погромима 1937. – 1937. године. То није процена, него егзактан пдатак, можемо о њему касније разговарати… Како време пролази, како се кампања захуктава, Титова мишљења о његовим партијским друговима све су негативнија. А оно што је најиндикативније јесте да Тито и кроз то види могућност да се представи тим репресивним органима Совјетског система као велики њихов могући ослонац, јер он рецимо пита самог себе у тим карактеристикама, каже: „Шта још о њему знам“?

Па каже: „Зна да бира кадрове, то сам видео по себи“ Али каже: „Не зна да их упоптребљава“, јер каже: „Он има превише поверења у људе“.

Синиша Михаиловић, водитељ (00:08:32 – 00:08:40):
„Шта то значи, опростите? Знбачи ли да је Тито у том тренутку био мало ниже у тој хијерархији комунистичке партије?“

Перо Симић (00:08:40 – 00:11:55):
„Па објективнио Тито је био у другом ешалону КПЈ. Изнад њега су били много образованији и заслужнији јогослопвенски комунисти, оснивачи КПЈ: Сима Марковић, Коста Новаковић, Владимир Ћопић, Јован Малишић… сам тај Чижински који је у својој биографији имао податак да је био Генерални Секретар „Светске Комунистичке Омладинске Интернационале, говори о томе да су то били много заслужнији људи у номинклатури КПЈ, од Тита који у својој биографији имао само тај податак да је био 5 година на робији, на том чувеном бомбашком процесу, и ништа више, јел. Заслућнији су за што би се рекло пропаганду комунистичке идеологије од њега. Заузимали су важнија места у партијској хијерархији не само КПЈ, него и Коминтерне. Тако да, у Титу се све више јавља амбиција, поготову кад је отишо његов претходник, да он дође на његово место. И, оно што је можда најкарактеристичније из тог периода Титовог живота јесте чињеница, да су и други југословенски комунисти били у позицији да једни о другима говоре пред тим органима Коминтерне и НКВД-а.“

Али, оно што је јако важно, јесте да нико од њих, на основу тога, није могао да сачува чак ни живу главу, јер су сви побијени у Совјетском Савезу. А Тито, не само што је сачувао главу, него је и уловио своју „златну рибицу“ и постао, захваљујући томе, Генерално Секретар КПЈ. И, на крају, испуњавајући све услове које му је Москва постављала, да би га дефионитивно именовала за првог стаљинисту у Југославији, јер КПЈ заправо није била партија, него секција, филијала коминтерне. И Коминтерна је имала неприкосновено права да смењује све, и именују све. Водеће личности… у свим својим секцијама, па и у КПЈ.

Један од последњих услова је био, да Тито све оне југословенске комунисте, о којима је писао негативне карактеристике… и доприносио њиховом трагичном крају на тај начин све више их сумњичећи, а они су већ били осумњичена, тад је сумња била довољна за ликвидацију, таква су времена била у Совјетском Савезу. Све их је искључио из КПЈ, и ја сам нашао у архиви Коминтерне у Москви, одлазећи тамо 8 пута од 1990. – 2008. године, нашао имаен 12 најистакнутијих југословенских комуниста који су били живи, када их је Тито марта 1939. године искључио из КПЈ, а стрељани су само месец дана касније, дајкле, кад је У москву стигла вест да их је сопствена партија искључила из партија и прогласила непријатељима.Руси су на тај начин, тај…“

Синиша Михаиловић, водитељ (00:11:57 – 00:11:58):
„Добро тада је Тито већ био изабран на челу Генералног Секретара?“

Перо Симић (00:11:58 – 00:12:25):
„Није још увек, не још увек. Тито је био на систему условљавања. Један од последњих услова јесте, да расчисти са онима који су ликвидирани. Јер, тај циничи Совјетски режим, „стаљинистички“ је хтео да, као привидно има чисте руке. Па су партије преузимале одговорност за ликвидацију људи које су НКВД-овци побили у Совјетском Савезу.“

Синиша Михаиловић, водитељ (00:12:25 – 00:12:32)
„Неки кажу, ајде ви рашчистите те односе, то априори није значило побити те људе.“

Перо Симић (00:12:32 – 00:13:42):
„Не наравно, не побити те људе, али је тад била сасвим довоњ а сумња. И утолико су те реченице из Титових карактеристике о њиима, где он изражава сумњу. Рецимо, 1938.године он пише карактеристику о једној од најистакнутијих личности КПЈ, једног од њених оснивача, и по мом мишљењу најобразованијег југословенског комунисту, између првог и другог светског рата, професор београдског Универзитета, Сими Марковићу. Његове реченице су бруталне, каже: „Ја сам од почетка сумњао у њега! То је било сасвим довољно да остане без главе, апсолутно сасвим довољно. А, обашка што га је Тито, и он је на том списку, искључени марта 1939. године, убијених априла 1939. године.
Тако да Титово учешће у трагедијама својих партијских другова је бивало све веће, и он се заправо на томе доказао. Шта је био Генерални Секретар КПЈ у то време? То је био највећи стаљиниста! То је био основни критеријум ко ће постати Генерални Секретар комунистичке партије, и сваке друге чланице Коминтерне“.“

Синиша Михаиловић, водитељ (00:13:42 – 00:13:53):
„Ал добро, имамо ли неке бар приближне податке о томе колико је људи у том периоду стасавања КПЈ уопште убијено“?

Перо Симић (00:13:54 – 00:15:04):
Постоји поодатак који се потврдио историјски тачан, мени га је изговорио један од водећих совјетских историчара већ 1990. године у првом сусрету у Москви, он је радио у институту марксизма, лењинизма Централног Комитета Комунистичке Партије Совјетског Савеза;- још увек је била и комунистичка партија и Совјетски Савез, истина клецавим коленима, али су још увек били на ногама. Он ми је изговорио податак у његовом кабинету, потврдио онај који смо ми имали већ раније на основу процена које су прављене, да је у чисткама страдало око 800 југословенских комуниста, с тим што је он мени рекао, и ја сам то после у истраживањима потврдио тај његов податак, да је међу њима било 100 високих функционера Комунистичке Парије Југославије (КПЈ). 90% је страдало баш тад кад је Тито био У Москви од 1935.-36-е до 1940. године.“

Наравно, није Тито о свакоме од њих износио мишљења и доприносио њиховим, мада је чињеноца…“

Синиша Михаиловић, водитељ (00:15:04 – 00:15:06):
„Добро, можда је био нечији сарадник, па је по дифолту морао…?“

Перо Симић (00:15:06 – 00:15:30):
“ Али је о водећим југословенским комунистима, јесте. Али, чињеница је да је и обичне чланове КПЈ који су стрељани у Совјетском Савезу, искључио из партије марта 1939. године, заправо говори о томе да је такође ставио тачку на њихову трагедију. Оправдао је њихове ликвидације тиме што их је посмртно прогласио непријатељима и искључио из партије, и опрао руке совјетских џелата!“

Синиша Михаиловић, водитељ (00:15:30 – 00:15:37):
„Али, да ли то значи да је већ у старту комунистичка партија на неки начин темеље градила на злочинима?“

Перо Симић (00:15:37 – 00:16:00):
„Па, то… просто није биографски податак о било којој, можда, можда има и таквих, али ја не бих хтео да на тај начин просто да просуђујем о личностинма и о једном тешком времену. То није биографски податак о појединм личностима, него и о самој идеологији. Идеоплогија је по својој природи завереничка.“

Синиша Михаиловић, водитељ (00:16:00 – 00:16:01):
„Па и због тога вас и питам, за идеологију“.

Перо Симић (0016:02 – 00:17:10):
„Није случајно да Тито цитира, најчешће цитира.. најомиљенији његов цитат из свих сабраних дела Владимира Илича Лењина, вође бољшевика… јесте онај пасус у коме Лењин каже, да је основна улога и задатак комуниста, он кађе бољшевика, јер то је пра-назив комуниста – одатле су потекли из те идеологије сви комунисти света, каже да је основни задатак да осете кад је прави тренутак да узму власт, да искористе сва средства да до ње дођу, и да је по сваку цену очувају. Ето то говори о природи те завереничкер идеологије, а друго се све…: приче о „једнакости“, „братству“, „слободи“, „хуманизму“, то су просто поштапалице, то је што би се рекло „дрога за оне који у то верују“. Али, суштина идеологије је завереничка. НИ једна комунистичка партија као што знате није дошла на власт регуралним изборима, демократским средствима, него само великим метежима, грађанским ратовима, нередима, хаосом…“

Синиша Михаилпвић, водитељ (00:17:10 – 0017:13)
„Добро, они мпризнају демократију, да, као…“

Перо Симић (00:17:13 – 00:17:37):
„Не, напротив. Демократија и регуларна правила политичке утакмице су нешто што они то проглашавају као најназадније. Они то проглашавају најретрограднијом такозваном „буржоаском демократијом. А, ма шта мислили о свету у коме живимо, и овом данашњем, а камоли о оном јучерашњем, то је ипак најсавршенији облик владавуине, уз све своје недостатке – јесте демократија.“

Синиша Михаиловић, водитељ (00:17:37 – 00:18:12):
„Добро, има многоа противника тога. Идемо даље… Када је Тито засео на чело КПЈ, рат се приближавао. Занима ме, како, шта кажу подаци, шта каже та преписка са Москвом. Како је КПЈ гледала на долазак Немаца, на ово што се дешавало, и Италије не само Немачке на ове просторе, и на претећу окупацију земље?“

Перо Симић (00:18:12 – 00:22:12):
„Врх КПЈ оличен у самом Титу и његовим најближим сарадницима, већ је 1940. године имао јасну представу шта ће радити ако дође до фашистичке инватзије на Југославију. То најбоље нпоказује дискусија на V земаљској конференцији одржане октобра 1940. године у Загребу на којој се Тито дефинтивно крунише за комунистичког краља Југославије. На тој конференцији један делегат, мислим да се звао Амулић из Сплита, јер је Далмација прва на удару, поставља питање: „Шта ћемо радити ако нас нападну фашисти?“. Фашисти су италијано, одмах… они су већ ту, уместо Тита одговара Кардељ, наравно изражавајући оно што и Тито о тим стварима… увек се дају усаглашен одговор, што и Тито мисли. Кардељ одговара на то: „Ми ћемо гледати да оборимо владу“.

Ако хладном логиком анализирате ту његову реченицу, а ја је буквално цитирам, не препричавам је. Научио сам је напамет, морао сам, да би разумео. Свака анализа те реченице упоказује да ћемо: „ми заправо повећати хаос Југославије ако на њу нападне Мусолини“. Схватио је и тај Амулић да је одговор у суштини такав, па је дошао до логичног закључка и поставио је друго питање, каже: „А, шта ако непријатљ искористи тај метеж који ћемо ми направити обарајући владу“, па освоји земљу?“ И сад опет Кардељ одговара, опет на истом фону, па каже: „Ми ћемо бранити земљу ако одбрана буде напредна,а нападаћемо буржоазију што се недовољно бори за Југославију“. Дакле, како год окренете и обртнете: „Ми ћемо и даље повећавати хаос у Југославији“. Зашто, па зато што једино у том великом хаосу ми можемо доћи на власт.

И није случајно КПЈ антифашизам претворила у своју приватну историју. Антифашизам исписан од 1941. до 1945. године је биографски податак о већини радника и сељака ове земље који су били у партизанским редовима, а нису били чланови партије. Они су се борили из других идеала, из идеала да одбране своју земљу и да одбране парче земље на којој живе… да одбарне своју фамилију, своју родбину, своју нацију државу. А партија ће, долазећи на власт, то претварати у своју личну историју, приватну историју. Довољно је да вцам наведем само један податак. Дивизија која је дочекала совјете, а Титов режим је, ма шта ми мислили, успостваљен на совјетским тенковима 1944.године совјетском, ја то називам, наки моји руски пријатељи мало врте главом, ипак инвазијом. Ако је Совјетски Савез искрцао, да би Тита инсталирао у Београду на власт, на Србију 414.000 војника, а Тито тада није имао више од 200.000 – 220.000 војника, тај однос говори о томе да се ипак радило о инвазији.

Е дакле, Титова дивизија која је сачекача совјете на Дунаву, на Ђердапу кад су долазили у инвазију на Србију, нашао сам податак у архиви Комунистичке Партије Југославије (КПЈ), да ни сваки други 1944. године, није био члан КПЈ! Етзо то говори колико је анрифашизам у Јогослацвији имао не-партијски карактер, много шири, патруиотски, родољубивији, а не искључиво комунистички“.

Синиша Михаиловић, водитељ (00:22:12 – 00:22:28):
„Добро, али да ли је тај други рат искоришћен као класична борба за власт комунистичке партије, уз ту борбу… у ствари, шта је било више у првом плану Комунистичке Партије Југославије: борба против фашизма, нациста, или та борба за власт?“

Перо Симић (00:22:28 – 00:):
„Апсолутно долазак на власт, ту нема никакве дилеме. То свака објективна анализа ко хоће да се суочава са чињеницама. Постоје 1000 доказа који показују, рецимо на тој истој V земаљској конференцији (одржаној октобра 1940. године, дакле пре почетка II светскојг рата на тлу тадашње Југославије) они дају директиве, траже од југоскловенског руководства ондашње Краљевине Југославије, да пушта сељаке регруте из војске за време пољопривредних радова, а рат само што није почео!

Шта је идеја?

Па идеја је да се та земља што слабије одбрани, јер: „што се она слабије брани, веће су напше шансе да ми у њој дођемо на власт“. Тражи Комунистичка Партија Југославије у резолуцији усвојеној на V земаљској конференцији, да се у тој војсци командује на језицима њених народа. Дакле, да се „де-факто“ укине хијерархија војске. Војска без хијерархије није воска, то је ловачко удружење или не знам шта друго. Без суб-ординације нема војске, то је кичма сваке оружане силе, је суб-ординација. Траже да се у војсци регрути, симпатизери КПЈ боре за демократију?! Каква демократија у војсци, демократија у војсци, демократија или било који други политички вредносни систем се бори у грађанским условима, а не у војсци. Војска је по дефиницији непартијска.

Дакле, већ 1941 године у првим депешам Титу, које Тито шаље у Москву, мислим да се ради о 17-ом, да буквално 17.августу 1941. године, шаље депешу коју завршава реченицом која све говори ако ако хоћемо да се суочавамо са чињеницама:

„Зверства окупатора, повећавају шансе за устанак“!

Може ли се из тога, а мислим да се може извести закључак, за оне који улазе у рат са главним циљем, – да освоје власт. Ако је немац, а још немац није прогласио 2 месеца касније октобра 1941. ће у Србији прогласити чувену одмазду 100 Срба за једног немачког убијеног војника, 5о за једног рањеног. Ако је немац већ показао репресивне своје могућности, и реваншистичке за губитак у I светском рату од српске војске, све своје намере… Онда шта је значило „да одмазде повећавају шансе за ширење устанка“, него, то, што ће оправдати каснију тактику врха КПЈ. Не бих хтео сад целу КПЈ да доведем на тај начин под знак питања, али врх апсолутно да! Није ли онда прављање диверзија, по цену одмазда, у којима немци примењују своју као један прагматичан народ, своју одредбу о 100 за једнога убијеног, 50 за једног рањеног. Није ли то један макијавелизам који заправо говори да буквално по сваку цену, па и по цену биолошког десетковања сопственог народа, „ми изазивамо диверзије“, кад оне намају никакав ефекат на рушење потенцијала окупатора, али имају позитивно дејство, тиме што омасовљују нашу војску, јер народ бежи у збегове, бежећи од одмазде.

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Јасно, али гледајте, постоје људи који су и данас живи, који су били у том рату, који су се борили, који су били у партизанима, и који су били у КПЈ, који ће рећи да је то била борба против фашизма и да ништа од овога о чему ви пречате није истина?“

Перо Симић:
„Не, апсолутно, ја могу ако, ако се неко може, а ја мислим да је дужност човека просто да буде отворен према чињеницама. То је по мом мишљењу смисао нашег боравка на овом свету, да будемо отворени према чињеницама, да би могли превазилазити трауме из прошлости и остввљати својим потомцима историјско искуство које ће их ипак, омогућити им, да не понављају грешке својих предходника. Дакле, ако смо отворени за чињенице, онда молим вас шта значи реченица изговорена у наредби коју Тито шаље својим командантима у Босни и Херцеговини и Црној Гори почетком 1942. године да:

„избегавају борбу са усташама“,

буквално цитирам, односно да, навод:

„Сву оштрицу свога оружја морају окомити на ликвидирање четничких снага“.

Шта је то него ширење грађанског рата! За кога је комунистичка историографија окривила само четнике.

Молим вас, за један атако велики крупан грађански рат који ће прогутати 3 четвртине укупних жртава у II светском рату пашће у грађанском рату, а не у борби против окупатора. Било је потребно ипак бар двоје! Не може бити један само!

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Добро, можде је овде у ствари био обрачун са оном владом краља, са том идеологијом и демократијом која је била пре рата успостављена“?

Перо Симић:
„Али шта је последица тога? Шта је последица тога? Нису случајно немци слали депеше, кад је Тито преговарао преко својих најближих сарадника, о примирју марта 1943. године, са немачким изасланицима у Сарајевуи и у Загребу. А Титове интересе су заступали члан Политбироа Милован Ђилас, командант I пролетерске, дакле ударне најелитније јединице, Коча Поповић, и Титов најбољи обавештајац Владимир Велебит.

Кад су немци, пратећи те преговоре и слушајући Титове преговараче, који кажу, „да су они спремни, да се у случају искрцавања западних савезника на Јадран, боре против западних савезника“!? Па шта је то него да „ћемо учинити заиста све, изневерити чак и своје западне савезнике у борби против фашизма! Зашто? Да би дошли на власт, јер би искрцавање западних савезника можда би повећало шансе доласка Драже Михаиловића на власт. У тим преговорима, иде се дотле, да немци, то њихове депеше које шаљу у Берлин показују… Иде се дотле, да немци кажу да њима одговара, и нису они случајно подстицали него намерно подстицали те анимозитете и мржњу измњђу четника и партизана, јер је то заправо њима одговарало! Шта значи податак да Титови преговарачи нуде немцима у Загребу, и команди 717-те немачке дивизије која се тада налазила у Сарајеву, нуде споразум у којима неће бити сукобљавања немаца и партизана, него ће партизани сву своју снагу искористити за обрачун са четницима! Нудећи чак и опцију, и Тито ће ту опцију искористити, јер ће послати наредбу главном штабу Хрватске , да се зауставе диверзије на прузи Београд – Загреб! Ево, задржимо пажњу на том податку.

Шта значи обустављање диверзија, са наредбом да се обустави диверзија, и то је трајала наредба, на снази неколико месеци, на прузи Београд – Загреб. Том пругом немци шаљу своје војнике на источни фронт, и феноменално им одговара. Том пругом они извлаче из румунских налазишта нафту, и снабдевају своје јединице на западном фронту. Али зашто то одговара и усташама? А одговара! Зашто? Зато што се поред пруге налази Јасеновац! Значи неће их узнемиравати!

То је један од најтежих биографских података о комунистичком руководству у II светском рату! Он говори нашта је све, тај сами врх КПЈ… Опет фокусирам на сам врх, не оптужујући обичне чланове партије који о томе ништа нису знали. Нити борце који такође ни данас то можда не знају, многи од њих. Нашта је све био спреман (врх КПЈ на челу са Титом) само да би дошао на власт. На све буквално! Заиста све!

Синиша Михаиловић, водитеЉ (00:31:22 – 00:31:47):
„Ево имамо ове изјаве које су, сад ја би волео само да отврдимо да ли је то, колико је истине у њима. Крцун у ослобођеномБеограду каже: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“. Тито: „Ми се у Србију морамо понашати као у земљи коју смо окупирали“. Милован Ђилас у првој изјави из ослобођеног Београда каже: „Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости!“.

Перо Симић (00:31:47 – 00:32:59):
„Па врх КПЈ био је веома незадовољан како се Србија понашала од краја 1941. године, па до 1944. године. Ја мислим да је то једно разуочарење које такође говори о томе колико је идеја КПЈ била страна том обичном човеку, и колико није уважавала реалност. Ако је Србија у I светском рату изгубвила ајде милион, а званично је 1.207.000 и не знам колико становника, само 20 година пре избијања другог светског рата. Ако практично у Србији није било куће која није изгубила неког свога у I светском рату. Шта је значило у тој земљи, у условима немачке одмазде 100 за једнога 50 за једног рањеног… шта је значило изазивати диверзије, него још више урушавати биолошку масу једне потпуно осакаћене нације!“

Синиша МИхаиловић, водитељ (00:32:59 – 00:33:02):
„Добро, али у томе су учествовали Срби!?“

Перо Симић (00:33:02 – 00:33:25):
„Наравно! Па, не… није то.. комунистичка идеологија није национална, поготову не код Срба комуниста. За разлику од других, који су имали националчну свест. (Да подсњетимо, јер Србе да би нешто запамтили, стално треба подсежћати. Симић мисли на комунисте хрвате и словенце кој су поред тога што су комунисти, имали и нациналну свест и идентификлацију са својим националним бићем).

Тако да су, да је врх КПЈ заиста био врло незадовољан како се омасовљује њихов покрет у Србији који је практично био потпуно умирен.“

Синиша Михаиловић, водитељ (00:33:25 – 00:33:30).
„А, шта каже… колико је подаци колико је 1944. било комуниста у Србији рецимо?“.

Перо Симић (00:33:30 – 00:36:12):
„Па у центарлниој Србији од Београда до југа Србије укупно 1942. године има 780, а 1943. 890 партизана!? Нема више! То је податак који шеф КПЈ у Србији шаље Титовом Централном Комитету! Дакле, то је један потпуно егзактан податак, то није ствар процене!

Синиша Михаиловић, водитељ:
„И сада се по ослобођењу требало обрачунати са таквим схватањем комунизма У Србији“?

Перо Симић:
„Постоји неки британсњки податак обавештајни који каже да 1944. године непосредно пред искрцавање Совјетског Савеза у инвазију на Србију, да 90% становништва у Србији је негде ипак грађански опредељено, а само 10% подржава Тита. Вероватно су знали за те податке, а знали су да се не могу у Југославији устоличити, ако се не крунишу ипак у највећој југословенској Републици, међу припадницима највећег југословенског народа, Србима. И отуда је то њихово разочарење било, да је Србија мало дала за њих, и те прве репресалије имају карактерр освете.

Каш што рецимо, мобилизација за Сремски фронт, где су деца буквално из средњих школа без икакве обуке, извлачена на ратиште, на отворено ратиште, у сремску равницу, ни мање ни више, него најпрекаљенијим немачким јединицама које су 4 године пре тога харале по Балкану, припадницима групе „Армија Е“. Шта је то значило, него такође неку врсту, бар код некога је то била освета! И није случајно да је толико десетина хиљада људи страдало на том сремском фронту, а да је Тито одбио понуду Стаљина да се и совјети укључе у сламање отпора немаца на сремском фронту, зато што хоће да се покаже да је и он велики војсковођа. Не интересује га превише цена којом ће то платити омладина, и српска и македонска, и албанска која је такође била мобилисана и одведена на сремски фронт. Није то просто однос нације, него је идеологија чија је природа таква да, она је спремна да плати сваку цену да оствари свој циљ.
(Нарочито Србску крв!! То је моја опаска, писца транскрипта из интервјуа са Симићем)!

………………..

(Прилог о Голом Отоку завршен је до 00:41:57)

Синиша Михаиловић, водитељ (00:41:57 – 00:42:12):
„Добро, гледали смо овај прилог, Голи Оток је био само један од система на који се владало у Југославији након рата. Да ли је комунизам имао ту претензију да замени религију?“

Перо Симић (00:42:12 – 00:42:52):
„Па, он, у својој природи заправо јесте нека врста религије. Оно што он промовише код обичног човека, и тражи од сваког свог члана партије, јесте да буде партији оданији него својим родитељима, онима који су му подарили живот. Шта је то? Која је то врста идеологије, ако није религија. И није случајно та мржња комунизма према религији таква каква јесте, јер је религија конкурент, доживљава се као конкурент.“

Синиша Михаиловић, водитељ (00:42:52 – 00:42:59):
„То значи, ако су, ако су они имали ту претензију, то значи да би улогу Бога требао да игра Тито.?“

Перо Симић (00:42:59 – 00:43:52):
„Па, заправо сваки комунистички лидер, а сви су мање-више успели да владају доживотно, шта је друго… него претварао себе у Месију. Рецимо, можете да анализирате, ја сам у Титовом случају то анализирао, профил: образовни, социјални, статусни, интелектуални, његових сарадника, у првим годинама владавине, и у последњима. Диспропорција је запрепашћујућа, у корист првих. У првим годинама живота Тито још увек носи некакву наду да би он нешто могао да ствара, а не само да влада. Како време пролази, он се све више уживљава у улогу владаоца, и своју мисију види као човека који влада.“

Синиша Михаиловић, водитељ (00:43:52 – 00:43:54):
„А како се понашају ови његови сарадници?“

Перо Симић (00:43:54 – 00:46:52):
„Сарадници га прате. Сарадници су увек огледало шефа. Увек. Како Тито све више постаје лидер који гледа, и кроз себе гледа свет око себе. Он је сам себи мит, циљ животни, да пројектује себе и своју каријеру… тако су сарадници све нижег профила.

Ја сам рецимо нашао карактеристику ратну, једног члана Председништва СФРЈ у последњим годинама Титове владавине, који ће касније чак бити и Председник Председништва СФРЈ. У тој карактеристици коју му је дао комесар његове јединице за време рата, стоји: да је потпуно несамосталан, да не може ништа самостално да ради. Простим језиком речено: не могу му се поверити ни овце да чува. Ето такав профил је човека, пред крај Титове владавине, заслужио да буде поред њега.

Као што је био први партијски оперативац у Савезу Комуниста Југославије човек који у својој биографији, а немогуће је да Тито за то није знао, имао податак да је био члан Хитлер-јунгенда за време II светског рата! Реч је наравно о Станету Доланцу!

Дакле, личности све опскурнијих, чак и биографских података,а камо ли својих креативних потенцијала. У ђта се идеиологија прертворила? Претворила се у очување партије ж, и лика и дела једне личности. И какав је била разлика између Тита и Стаљина у том погледу? И после 1948. године, кад се Тито као „разишо“ са Стаљином?

Па сушински бла је козметичке, мање-више, пророде. Остала је једна партија, једна идеологија, једна истина која је прописивана, а не откривана, и један вођа. То је био систем у коме је функционисала и Титова Југославија, све до последњих година свог постојања практично, док се нису посвађали комунисти, српски и хрватски „ко боље иде Титовим путем“ који је заправо пут где се нигде није могло стићи. Тито га је сам у то претворио. Па последље године Титове владавине су године у којима је Југославија, како је говорио хрватски комуниста Владимир Бакарић, већ федерирала. Што змачи, езоповски речено, да је практуично разшрафљена на 6 држава. Економска ситуација Југославије је све неповољнија, у последњих 10 година преполовљена је продуктивност у Југославији.

Сваке године последњих 10 година Титове владавине, Југославија је трошила 8% (овде он мисли на већу потрошњу пара, него што се заради, или осдтвари реалном производњом) него што је стварала. Саберрите 10 година 8%… она је потрошила своју будућност! То је заправо Титова Југославија…“

П.Симић:Тито је био координатор тима за ликвидацију шпанских добровољаца у шпанском грађанском рату!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Почетак

Водитељ: (00:00:10 – 00:00:44):
„Перо Симић, новинар и публицисрта 30 година бавио се сакупљањем грађе о Титу, и на стотине страница својих књига описао непознате детаље из живота Јосипа Броза Тита. Четри пута је одлазио у Москву, у архив коминтерне где се налазе лични досијеи свих водећих југословенских комуниста, и 3 Титова. 2008. године прегледао је 11 кутија Титовог досијеа, који је чуван у Стањљиновом архиву…

Шта сте нашли у Титовом досијеу, у Стаљиновом архиву? Ко је у ствари био Тито?

Перо Симић (00.00:44 00:05:28):
„Па, две највеће тајне Титове каријере, које су до краја његовог живота остале велике тајне, читаве мистерије, јесу околности под којима је он дошао на челу Комунистичке Партије Југославије (КПЈ), јер се то поклапа са временом када је 1000 људи за 24 часа у Совјетском Савезу нестајало у стаљинистичким погромима. И поклапа се са временом када је у Совјетском Савезу скончало око 800 водећих југосовенских комуниста.

А друга велика тајна коју је он однео са собом у гроб, јесте његово учешће у шпанском грађанском рату, која се тек сад отварањем досијеа, коју је Владимир Дедијер скупљао до краја живота, а он је своју архивску заоставштину оставио у Словвенији, овај… може одгонетнути, а заиста је било озбиљних и крупних разлог да то постане велика Титова тајна, јер је Тито у Шпанији, а он је негирао целог живота да је уопште био у Шпанском грађанском рату, иако је постојало докумената и у Стаљиновом архиву. У његовом досијеу нашо сам чак и адресу Титовог боравка у Шпанији, где је био. Било је крупних разлога зато што се Тито бавио крајње проблематичним пословима у грађанском рату у Шпанији.

Он је (Тито) био координатор тима који се бавио саботажама и ликвидацијама у Шпанији, и то ликвидацијама шпанских добровољаца, а не франкиста! Јер се, међу добровољцима у Шпанији појавио велики број људи врло различитих левичарских убеђења, целе скале левичарских убеђења. Од анархиста, социјалиста, социјал-демократа, терориста левичарске провинијенције, троцкиста пре свега, а то је био синоним за све оне који су били против Стаљина. И између њих, и ових који су били лојални Стаљину, водио се страшан рат, који је однео по неким проценама, чак исто толико колико и рат добровољаца са франкистима, фалангистима.

У Титовом одељењу за саботаже и ликвидације, то се сад може потпуно реконструисати, налазили су се хрватски комунист и његов интимни пријатељ до краја живота, Стево Крајачић. Налазио се један италијански авантуриста који је учествовао у ликвидацији Трцкога, и Дали. Налазио се високи совјетски обавештајац пореклом из Славоније, славионски комуниста (па следи неко неразумно име, јер се није чулу од прегласне пратеће музике постављене од тоталног аматера!) И, налазио се босанско-херцеговачки комуиста Влајко Вељовић. Најпроблематичнији део те Титове биографије јесте, нестанак у Шпанији и убиство Благоја Паровића, бившег организационог секретара Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије (ЦККПЈ). Дакле, личности у хијерхији КПЈ број 2, који је једном одлуком ЦККПЈ био предвиђен за наследника тадашњег Генералног Секретара КПЈ, Титовог предходника, Милана Горкића.

Његова ликвидација у Шпанији коју је фотографским апаратом овековечио, Влајко Беговић, и то не на начин који показује пијетет према жртви, јер ја сам истраживаио у Совјетском Савезу, како су рецимо ликвидирани водећи југословенски комунисти. Сваки од њих је непосредно пред ликвидацију, био фотографисан. То је доказ, доказни поступак био. Е, тако је фотографисан и Влајко Беговић. Фотографија је направљена тако, из тог угла, да је Влајко Беговић, који је снимио мртвог Благоја Паровића, морао да устане и да стоји изнад његовог тела. А, фокусирао му је лице изобличено у том трагичном тренутку.

Водитељ (00:05:28 – 00:05:31):
„То је све у Стаљиновом архиву?“

Перо Симић (00:05.31 – 00:07:06):
“ То је фотографија која показује да је задатак извршен. Титов велики пријатељ, који је до краја живота остао њему лојалан, и који је најзаслужнији за Титову политичку промоцију у Москви, и за чињеницу да је Тито уопште дошао у позицију да се кандидује за Генералног Секретара КПЈ, словеначки комуниста Јосип Кпинич, каже, изјавом коју је дао, коју сам нашао у архиву Словеније, непосредно пред смрт ту изјаву је дао. Да је Тито надзирао рад ликвидатора, шпијуна IV одељења IV одсека, Совјетске Војне Обавештајне Службе у Шпанији, и да је стално одлазио у Шпанију на инспекцијска путовања, и на контролу шта раде ти људи који су били задужени за саботаже и ликвидације.

Ја сам ту другу велику Титову тајну дешифровао сад, непосредно пред овај разговор, у архиву Словеније. А ону претходну Титову, врло тешку проблематичну улогу у ликвидацијама југосл овенских комуниста у Совјетском Савезу, то сам вењћ дешифровао раније, одлазећ често у Совјетски Савез, касније у Русију, у архив Коминтерне, а дефинитивно отварњем Титовог досијеа у Стаљиновом архиву“

……………

Водитељ (00:19.16 – 00:19:22):
„Како је Америка дочекала ту вест, да се Тито разишао са Стаљином?“

Перо Симић: (00:19.22. – 00:21:16):
„Американци у почетку ниси веровали, скоро до краја 1950. године американци су сумњали да се ради о фингираном сукобу. Они јесу осма, једва дсочекали пребег из Стаљиновог шињела на њихову страну, јер де-факто Тито се није могао држати на власти без ослањања на неки спољни фактор. Пошто је изгубио на истоку, логично је било да нађе ослонац на западу. Западу је то феноменално одговарало да награди дисидента из совјетских редова. Реч је о времену хладног рата, то је прва победи запада над истоком, Титов пребег са истока на запад, и они су помагали економски скоро од почетка, и то врло издашно! Америчке процене говоре, да је Америка, кад се све укупно сабере инвестирала у Титово одржавање на власти 102 милијарде долара(!) ревалоризоване на вредност долара из 1988. године, непосредно пред распад Југославије. Али, војно тек 1951. године почињу озбиљнији разговори, договори.

Тито шаље, и то је преломило ствар, шаље крајем јануара 1951. године Ђиласа у Лондон, како Тито пише у свом личном дневнику кога сам ја нашао у његовом архиву, овде у Београду. Потпуно случајно, нико није ни знаио да он постоји, каже: „Да сондира терен за добијање наоружања“. А шифра за добијање наоружања је била: „суша у Југославији“, па је потребна помоћ да би војска могла да се храни,а онда се одмах прешло на наоружање….“

Шешељ против комуниста

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Учесници у расправи: Јован Чепић, председник Југословенске демократске странке; генерал Сретен Мирковић, директор центра: „Тито“, некада генерал ЈНА; Бранко Китановић, Генерални Секретат Нове Комунистичке Партије Југославије (НКПЈ); др Војислав Шешељ, председник Радикалне странке.

Шешељ: (02:05:13 – ):
„Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II свњетском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:
„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:
„Потписан!“

Генерал Микрковић цинично упада Шељељу у реч и понавља:
„Није.“

Шешељ:
„Ма потисан! Дедијер је објавио доклумент!“

Китановић:
„Потписам је, и то је грешка била!“

Шешељ:
„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

……………
Шешељ (00:14:38 – 00:14:58):
„1929 године, краљ Александар је укинуо све странке и завео доктатуру. Један облик личне владавине. Па је онда после 1934. године, донео тзв. „октроисани Устав, који је круни и даље давао сувише велике ингеренције да би се одвијао нормалан парламентарни живот.“
………………
Шешељ (00:15:26 – 00:16:28):
„Комунистичка партија јесте била илегална у време Краљевине Југославије, али она је представљала страну агентуру. Комунистичка партија је била филијала Коминтерне. Она је представљала изданак стране силе, као што данас „Савез за промене“ и „Српски покрет Обнове“ представљају инструмент НАТО пакта, тако је Комунистичка Патиоја Југославије пред II светски рат представљала инструмент коминтерне, комунистичке интернационале која је водила изразиту анти-српску политику и политику разбијања Југославије као империјачиостичке творевине, како су говорили ондашњи комунисти: И та КПЈ је блиско сарађивала са усташким покретом. Постоје сведочења о потписивању споразума у Сремско-митровачкој казниони између МОше Пијаде и Милета Будака. Затим сведочења о сарадњи по робијашницама усташа и комуниста, хрватских националних бораца како су се у литератури онмога времена називали итд…“
………………..
Шешељ (00:24:04 – 00:26:22):
„Погледајмо сада још шта је у изворима те комунистичке теорије, и комунистичке идеологије. Прво, та идеологија је тоталитарна, јер она инсистира да се држава меша у свим сферама организованих државних делатности. Дакле, да све контролише, све друштвене процесе, а не задржава се само на сфери политике. Друго, она је популистичка, и колективистичка. Шта то значи? Колективистичка је по томе што гуши индивидуализам, приватну иницијативу, и унутрашњу друштвену конкуренцију, без које нема развоја.

Она покушава да створи колективну свест, колективна свест никада није збир појединачних свести, она се увек манифестује заправо као свест појединца или групе људи, која се другим људима намеће као њихопва изворна свест. И популистичка је што манипулише масама у тренуцима кад су те масе у највећим социјалним невољама, у социјалној беди. И није ни мало случајно што комунистичке револуције само тада побеђују, тамо где је друштво у релативно зрелој некој, или здравој фази. Нема ни помена од победе комунистичке револуције како су то прогнозирали Маркс и Енгелс.

Можда ја знам или не знам, ја сам случајно прочитао сва дела и Маркса, и Енгелса, и Лењина, и поприлично тих ствари запамтио, знате. Тај Маркс, који је родоначелник модерне комунистичке идеје, он није први комуниста. Било их је и пре њега, од Бабефа, и неких ранијих, али он јер утемељивач модерне комунистичке идеологије, модерног комунизма, и као светског покрета.

Маркс је показивао велике шовинистичке предрасуде. На пример, према французима: Маркс је чинио све што је било у његовој моћи да разним пропагандним напорима разбија стабилност француског друштва, јер је Француска била сила која је спречавала уједињење Немачке. А Маркс се више пута као немачки шовиниста манифестовао у својим политичким списима. Тако Маркс крајње натегнуто, без елементарних доказа напада Луја Бонапарту. У 18-ом примеру, Луја Бонапарте касапи ситуацију у Француској, која је била неупоредиво слободнија, од Немачке.“

Бранко Китановић (00:26:22 – 22:26:24)
„Немци га хапсе, а французи га не хапсе“

Шешељ (00:26:24 – 00:27:22):
„Нису га немци хапсили, он је отишо да живи У Лондон, јер га је Енгелс издржавао. И лепо му је било да ништа не ради, а да добија непрекидно паре. Е, затим класне борбе у Француској итд… Немачка је тада била апсолутистичка држава, а где су Лењинови радови који ће то нападати? Лењин се бави Немачком, али само у сфери чисте филозофије. Он полемише са Дирингом, он пише Немачку идеологију итд… само у сфери идеја, конкретне политичке прилике он не подвргава својој радикалној критичкој анализи како је то радио у Француском случају. Не би му ја то много замерао, али му највише замерам анти-руски шовинизам.

Ви се вероватно сећате Марксових и Енгелсових текстова у „Њујорк Хералд Трибјуну“ су углавном објављивани у Кримском рату. До краја су се ту експонирали као руски шовинисти.“

Бранко Китановић (00:27:22 -00:27:24):
„Учио је руски језик, било је обрнуто.

Шешељ (00:27:24 – 00:28:40):
Има још неких ствари које ми се свиђају код Маркса. Нпр. свиђа ми се то како су се Маркс и Енгелс изражавали о Хрватима, па су их називали „изметом европских народа„. У тој мери ја и данас и данас могу да кажем да сам марксиста, бар по питању њиховог мишљења о Хрватима. Јер, они су проучавали хрватску улогу од Шлеских ратова (1740 – 1760), од тридесетогодишњег рата, па шлеских ратова ратова за тзв. „аустријско царско наслеђе“, верских ратова у Европи између католика и протестаната: Па, затим улоге Хрвата под Јелачићем у гушењу револуционарних тежњи, у Италији, у Аустрији, у Мађарској. Па су знали за магдебуршку трагедију, где су Хрвати убили 25.000 жена и деце, на најзверскији начин! Па су зхнали за хрватска зверстбва под Фрањом Френком. Па су знали за хрватска зверства у Милану, у гушењу мађарске револуције, у гушењу Бечке револуције (1848 године) итд…

То је оно што ми се много свиђа код Маркса и Енгелса, али њихова теорија нити је доследна, нити је заиста до краја интернационална, јер онда када је немачки националбни интерес у питању, до краја се манифестују као чисти шовинисти.

Бранко Китановић (00:28:40 – 00:28:47):
„Маркса сви проглашавају највећим мисалиоцем у последњих 1000 година. Све анкете свтске, њега узимају…“

Шешељ: (00:28:47 – 0028:51):
„Ја нисам чуо за тако нешто. Он је значајан мислилац, ја га не спорим….“

Бранко Китановић (00:28:51 – 00:29:33):
„Е, ја сада обавештавам да све западне….

Али, ево и похвалио сам га по питању односа према Хрватима…Енгелса…“

……………..

Говорећи о Марксу, Шешељ каже (00:29:17 -00:29:33):
„Али ја не оспоравам његов историјски значај, и не оспоравам његово дело, само кажем да оно није једнозначно, и да оно има слабих тачака.“

Бранко Китановић (00:29:33):
„Добро, Маркс од тога не добија ништа.“

Шешељ (00:29:33):
„И Маркса и Енгелса.“

…………….

Истина о Јасеновцу – Ратко Дмитровић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Владимор Димитријевић (00:02:25 – 00:03:17):
„Ви знате, недавно је изашла књига о томе у Хрватској, да су попчетком 90-их (прошлог века) на десетине хиљада србских књига, ћирилицом и латиницом штампаних, уништене у Хтватској! Као што су нацисти радили када је Хитлер дошао на власт. Кад уђете у библиотеку чачанску, или у било коју библиотеку у Србији, књиге хрватских писаца и даље стоје на полицама, а ја сам чак нашао једну књигу Фрање Туђмана из периода док је био Титов генерал. Нико их није пипнуо прстом, и не треба! И зато сам ја поносан на свопј народ, без обзира на његове брљотине, слабости и промашаје. Србски народ, има чиме да се поноси!“
…………..
(00:03:22 – 00:04:17):
„А што се тиче господина Дмитровића, ја у њему заиста видим, ја сам о томе и писао, пионира српске кроатологије, науке у настајање, која ће у слободној српској рджави бити неопхпдна. Јер, начин на који нас гледа запад, је начин на који нас гледају хрвати.

Доктор Иво Пилар, аутор књиге о јужнословенском и српском питању објављене 1917. године у хабзбуршком Бечу и прештампаној касније у усташком Загребу, тврдио је да српски народ може и без државе, и без војске и без многих других институција, али не може без култа Светога Саве. И док год постоји тај култ у српском народу; – тај је народ опасан, империјалан, и штетан по интересе запада…“
…………..

Ратко Дмитровић (00:04:17 – 00:10:09):
„Јасеновац и данашња Хрватска. Нема геноцида у Јасеновцу ако разговарате са хрватима данас, нити га је било. То је доведено до врло систематски, врло прецизно и јасно до тога да, многи ће доживети ово што ја кажем, да ће кроз 20-30 година неко ко буде ишао аутопутем Београд-Загреб, или свесно долазио на то место, бити информисан да је то споменик неким злочинима који су учињени за време далекога II светског рата, без и једнг другог податка. Не претерујем, јер отиђите данас у Јасеновац и видећете једну „инсталацију“ како то кажу псеудо-културни радници, уметници. Видећете у соби у којој, ако је неко некада био, су били изложени предмети који су остали и нађени иза жртава, и нека од средстава којима су жртве убијане. Данас више тога нема! Видећете да висе плоче од плексигаса са тавана накојима се налазе између 76.000 и 80.000, професорец ако се не варам, имена, можда чак и мање. И те ће плоче кроз време бити скинуте…“
…………..
Ратко Дмитровић (00:26:20 – 00:26:54):
„Шта хоћу да кажем? Хоћу да кажем да и даље, а плашим се и са овима што су дошли, постоји комтинуитет те политике. Која је од Анте Старчевића (23. мај 1823. — 28. фебруар 1896.) преко Франка Фолнеговића (17.02.1848 – 18.07.1903.), крај 19-оф века почетак 20-ог, поново „франк демонстрације““ 1902. Обрачун са србима на све могуиће начине до дана данашњега траје: на систематском, добро испланираном, на мржњи утемељеном уништавању српскога народа где је то год могуће.“

……………..

Ратко Дмитровић (00:26:59 – 00:29:03):

„Само случајеви, и случајни људи су нас спасили од великих трагедија, великих (?), наравно, не може да буде од јасеновачке. Па смо тако случајно захваљујући једном човеку, а то сам описао у задњем „Печату“, сачували Срем и Земун, застава Хрватске требала је да буде код Ушћа данас. Хтватска је требала да граничи са тврђавом београдском код Ушћа.

И на то су били пристали српски комунисти!!!

А онда је Душан Бркић, предратни комуниста и београдски Србин из Обровца у Далматинској Загори, који ће касније настрадати због тих својих ставова… отишо Код бакарића и реко: „Нећеш!! НИсте нама дали аутономију коју сте нам обећали“! Ако је ико зарадио аутономију територијално-политичку, онда су то били Срби у Хрватској Али не! Комунисти су дали врло свесно, а утемељено 1928. године на IV конгресу КПЈ одржане у Дрездену, да треба уништити Србију! И први велики корак је стварање 2 Аутономне Покрајине, а да у Хрватској случајно не буде ни једне покрајине! А једино где је требало да буде по свим оправдањима историјскима, и другима, је била Покрајина у Хрватској на простору Крајине!

И Бркић је рекао,… остала су сећања, са једним од тих људи сам ја разговарао, нема трагова писаних. Или их има, али неће да их покажу, у институтима неким, војним, историјским итд… Не би ме чудило да изађе то. Врло тежак разговор са Бакарићем, јер је рекао: „Овај крај не можеш да дираш! Срем! И не можеш више да дираш Србију, иначе ћемо потегнути ми Срби“, а то је још ровити врло, „…питање територијалне аутономије у Хрватској“! И, ови су одустали.

Иначе, Хрватска је са Србијом требала да граничи испод Калемегдана! Има још безброј примера, који говоре о томе и о сличним догађајима….“

Ратко Дмитровић на РТРС-у: О српско-хрватским односима – Јасеновац

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ратко Дмитровић (00:02:26 – 00:03:32):
„И, овај… догодило се то што се диогодило драстично, драстично… Дакле, све су Срби успели да издрже, међутим, догађа се онда, некоме ће се ово учиниоти као мало нелогићно, догађа се та друга Југославија, Титова Југославија, којој је ударен темељ решавања српског питања, пре свега на начин што Срби у Хрватској нису добили територијалну политичку аутономију на простору данашње Крајине, односно на простору где су једини били облици анти-фашизма, устанка, партизанштине итд… то је простор где су Срби били живели, где су били у већини. И логично је било да Хрватска добије ту аутономну покрајину, међутим, није.

До данашњега дана многи избегавају, већина избегава уопште да постави то питање, да каже зашто Срби у Хрватској нису добили аутономију,али је зато СДрбија добила 2 аутономне покрајине.“

Водитељ (00:03:32 – 00:03:38):
„Зашто СРби у Хрватској нису добили аутономну покрајину? Може ли се то конпензопвати уставним статусом „конститутивног народа“?.

Ратко Дмитровић (00:03:38 – 00:05:02):
„То је подметање, то је савршено подметање, и то је неко осмислио који је врло интелигентон, ко је размишљао унапред. Статус „конститутивног народа“ не значи ништа. Показало се да он може да буде замењен за 2 минута, гласаем, у Сабору (Хрватска), и то се догодило. НИко није реаговао, наравно околнисти су биле таклв. Али, политичко територијална аутономија подразумева инфра структуру, подразумева своја тела, подразумева оно што су искористили, дакле касније из међународне заједнице… ту мислим на Бадинтерову комисију која даје аутономним покрајинама, посебно Косову и Метохији статус малте не – Република.

Данас у Хрватској ћете чути од Стипе Месића и од осталих, да је Косово одцепљено по Уставу из 1974. године, јер је оно фактички имало статус Републике. Дакле, потпуно би друга прича да су Срби у Хрватској добили своју аутономију, територијално-политичку, али је нису добији, због комуниста Српских и Хрватских.

Ја заговарам тезу, и могу да је одбраним, не треба ми више од пола сата, да је комунизам Србима на простзору бивше Југославије направио зла готово идентично колико и усташки покрет! Али на начин да је стално било одложено дејство.

Водитељ (00:05:02 – 00:05:04):
„Да ли је то прејака тврдња? „

Ратко Дмитровић (00:05:04 – 00:06:26):
„Не, није прејака тврдња. И ту сад неко ће да каже, пошто ја знам приговоре, рећи ће: „Али Срби су најбоље живели у тој Југославији, комунистичкој“. Ја имам врло бруталан одговор: „Свиња најбоље живи пред клање“. Свиње најбоље живе кад их узгајају. Дакле, Србима су дали: будите полицајци, будите генерали, будите пуковници… нема Срба научника, будите у артиљљерији итд… знајући, дакле, то је савршено припремљено. И ту морам да кажем један податак који огроман број Срба не зна.

Југославија је рзбијена, темељ разбијања Југославије је ударен 1928. године. Шта се тад догодило? 1928. године у Дрездену, у Немачкој је одржан IV Конгрес Комунистичке Партије Југославије (КПЈ). Тај Конгрес доноси програм, који се састоји у следећем, две реченице, што би рекли они „молим обратите пажњу“. Разбијања Југослопвенске државе, односно Краљевине Југославије, стварање, то данас можете да проверите где хоћете у архивама,: Независне Словеначке државе, Независне државе Хрватске, одвајање Војводине од те заједнице, и стварање Велике Албаније! Шта се није остварило од свега тога? Остало је још само одвајање Војводине!…“

………………..

Водитељ (00:22:15 – 00:22:31):
„Господине Дмитровуићу и на таквом злочину, заправо тадашњој Републици Хрватској, која је тврдила да је анти-фашистичка наравно, требало је да припадну и Земун, и Срем, у Титоистичкој Југославији, и то све под покровитељством српских комуниста? Како је то могуће?“

Ратко Дмитровић (00:22:31 – 00:23:38):
„Па јесте зато што Србин кад је комуниста, онда је он пре свега комуниста и пре свега анти-Србин! И сад се враћам на ону 1928. годину. Дакле, највећи борци против српства и свега што је српско, унутар комунизма, су српски комунисти! И ту имате, имате злочинаца, имате једног који је признао то. На пример то је био покојну Крцун. Кад су му рекли, када му је Михиз рекао: „Ти имаш крваве руке до лаката“, он је рекао: „Не, моје руке су крваве до рамена! Шта је он све радио од 1945. године па надаље, у Београду, у Ужицу откуд иначе потиче, и овај, на том простору… на који начин су се комунисти обрачунавали. Њима је као „хегемон“ тај српски елемент био важан у Југославији. И они су га, они су се борили и ради тога да би дошли на власт. Дакле, нису могли ако је та Краљевина била доминатно српска. Ако би нова држава била са доминацијом Срба… И они су једноставно тако одгојени.

Кад неко каже, овај: „Ја самкомуниста по убеђењу“, ја онда имам с њим велики проблем, и тражим 10 одговора на 10 питања, овај, и углавном дођем до оногашто сам унапред знао.“

Водитељ(00:23:38 – 00:23:41):
„Како је требало да Земун припадне, и Срем, Републици Хрватској?“

Ратко Дмитровић (00:23.41 -00:24.09):
„Да, то је био план Бакарића. Бакарић је хтео да цео Срем припадне Хрватској, данас би гранична линија била испод Калемегдана, закључно са Земуном. Међутим, ту је значајну улогу одиграо Душан Бркић, Србин из Хрватске, који је можда чак и жртвовао причу о аутономији Срба у Хрватској, јер је отишо код Бакарића, и реко, он је био министар правде, чини ми се, предратни студент. Умро је 2005. године у Београду. Он је рекао: „Не може! Е ту ћеш сад да станеш! О овоме више нема приче!…“

Једно реаговање to “Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!”

  1. Мирослав Поповић Says:

    Континуитет замагљивања истине вуче се кроз деценијску црвену линију потомака комуниста! Нама као народу остало је за будућност много напора да се историјске чињенице поставе на своје мјесто. Као прво САНУ. Уколико убрзо не дође до квалитативних промјена у овој најинтелектауалнијој српској институцији, истина ће се вући по беспућима и лединама будућности до коначног угинућа. Растезање београдског суда око доношења коначне одлуке о посмртној рехабилитацији генерала Михајловића је друга крупна ставка наше немоћи. Итд. Чекамо.


Затворено за коментаре.

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 1.363 других пратиоца

%d bloggers like this: