Срећна вам Нова 2012-та Година !!

Србском народу, свим Србима, грађанима било које националности, или националних мањина које живе у Србији, другарима и пријатељима, желим Срећну Нову 2012-ту Годину!

Желим им пре свега да буду здрави, да беспослени нађу посао од кога ће моћи да издржавају себе и своје породице. Такође желим то и онима који тренутно раде, али имају ниска примања, да им плате буду веће, као и нашим драгим пензионерима да се повећају пензије, јер је на њиховој грбачи и зноју изграђена ова земља!

Посебно желим косметским Србима све најлепше у 2012-ој Години!! Да буду здрави, јединсвени и сложни, да успеју у својој праведној борби за очување Косова и Метохије у границама Србије, од ове издајничке власти, ради свих нас! Да очувају своје породице, своју децу, своја огњишта и дом, да остану здрави и читави ту где јесу, јер:

А ови други, домаћи феудалисти, домаћи окупатори и квислинзи на власти, на челу са немилосрдним диктатором Тадићем, шта њима пожелети, шта пожелети ДОС-овцима, тим петооктобарцима…?
Опљачкали су и опустошили Србију, непрекидно генеришу јад и берду!! Мало је рећи да су то квислинзи, то је највећа изродска пошаст у читавој историји Србског народа!! Они су ментално-духовна куга, рак, која прети да нас потпуно погуби и унипшти!

Али неће успети то!! У овој одлучујућој 2012-ој години морамо их сместити тамо где им је место, Забела!!!

Њима желим исто што им желе и милиони напаћених, опљачканих, ојађених и понижених Срба и остали грађани, да нам што дуже живе, да кад дођу стварне промене сви који су криви заглаве на доживотној робији, јер су то и заслужили!!

Сви…!!

И изданци бившег режима и сви најодговорнији ДОС-овци, који су се сад бескрупулозно удружили на власти у отвореној борби за тотално уништење Србије као државе и Срба као народа, а некад су наводно били љути противници.

Сви, сви, сви… да заглаве на доживотној робији….!

КПЗ Забела, јул 2012.

(кликни на слику, да је погледаш у већој резолуцији)

Нема више чекања, ово је одлучујућа година!

Извор за слику: Таблоид

Никако не треба да им хвали ни длака са главе, никаква физичка малтретирања не долазе у обзир, треба организовати делегације грађана које би их посећивале свакога дана у ћузи, ради вербалног контаката са робијашима, само то, да робијаши осете и константно док су на робији живо живе сву патњу кроз коју смо сви ми пролазили и пролазимо, и у име оних који више нису међу нама, то ће им бити највећа казна…!

Ја мислим да милиони напаћених Срба то највише желе.

Могла би се снимати и мамутска ТВ Фарма са њима, да се покажу у правом светлу, наравно, уз лажно обећање да ће ко победи бити пуштен на слободу, јер и нама су давали свесно прегршт лажних обећања…!

Наравно, није само поента да ови оду на робију, већ да на власт доведемо нашу истинску и Србску часну елиту (ван свих страначких мафијашких кланова, како позиције, тако и „опозиције“) која ће нам донети истински бољитак, на егзистенцијалном, на националном нивоу, на нивоу свих грађана и националних мањина, а пре свега да од Србије заједено створимо стабилну и јаку економску државу, у којој ће сви моћи нормално да живе од свог рада, јер кичма сваке државе је економија.

Уз те жеље поздрављам све Србе и грађане Србије са:

Срећно…!

Боранин Паја Вучковић - инструментал...

Боранин Паја Вучковић - инструментал...

Милица Грабеж: Србија у старачком дому

Извор: Таблоид
Некролог

Болест, глад и политичка куга харају Србијом: нико није гладан док статистика то не докаже

Србија у старачком дому

Скоро половина народа у Србији нема шта да једе или се врло лоше прехрањује. Срби дословно изумиру, а то показују и прелиминарни резултати последњег, скандалозно урађеног пописа становништва, према коме је за десет година нестало 350.000 становника (а све говори да су резултати још црњи!). Са друге стране, у рукама једне мале групе људи налази се 90 одсто националног богатства, што директно, што индиректно. Врх владајуће олигархије, који већ једанаест година предводи Демократска странка на чијем је челу бивши лумпенпролетер Борис Тадић, ове чињенице не занимају. Њих занимају власт и пљачка. Само у рукама и на рачунима Тадићеве камариле налази се 35 милијарди евра. Овај новац стечен је пљачком фондова, кредита, донација и распродајом државне имовине. Када би се овај новац вратио у буџет, Србија би могла да отплаћује кредите, финансира јавне радове, отвара фабрике, гради путеве и омогући да Срби, за двадесет година, не нестану са лица земље

М. Грабеж

КПЗ Забела, јул 2012.

Извор за слику: Таблоид

У Србији ће до 2050. године нестати скоро два милиона становника, или град величине данашњег Београда. Под претпоставком да неће бити додатних ратних разарања, једна трећина свих објеката за становање биће усељива али празна! Неће имати ко да живи у њима. Демократско беснило од кога нема лека, снажно доприноси овим црним прогнозама изведеним на основу сурових демографских чињеница, али и здравственог стања нације које је сваким даном све горе. Ако годишње нестане један читав град од скоро четрдесет хиљада становника, онда би то свакој цивилизованој држави на свету био довољан разлог да потпуно усмери све своје стратегије у правцу спасавања преосталог бића.

Уместо тога, Србија је, као држава са просечно најстаријим становништвом у данашњој Европи, препуштена бандитском капиталу, због кога је на најподлији начин изложена убијању. Стопа репродукције у Србији је испод један, а то у пракси значи да у свакој породици недостаје једно дете које би представљало просту репродукцију становништва.

Ускоро ће најбројнија популација бити старија од 65 година!

На тај начин би, иначе осакаћена и неприродно сужена Србија, постала један старачки дом, што би био коначан крај и државе и нације.

Данас широм света живи више од трећине расељених Срба или тачније, близу четири милиона. Тамо је већина њих ушла у процес асимилације, те својим генетским потенцијалом чине снажнијим друге државе и народе. Мало њих је отишло драге воље, највећи део њих из нужде и под притиском неподношљивог живота у домовини. Јер, у тој остављеној домовини траје прави масакр: сваке године изврши се 200.000 абортуса, а трећина брачних парова уопште нема потомство нити га планира! Из централне Србије и Војводине, у Београд годишње пристиже на десетине хиљада младих људи који немају ни посла ни перспективе, али „улажу у наду“.

Као и пре више од педесет година, Србија поново има више мртвих него живих, а такозвана популациона политика коју понекад помене неко од политичара, не постоји. Али, чак и да постоји, њоме се може само ублажити, али не и спречити даљи пад броја становника.

Било је јасно већ 2002. године, док је увелико трајала демократска пљачка, да ће убрзо број оних старијих од 65 година превазићи број млађих од 15 година. То се и десило између два пописа становништва.

Простом математиком говорећи, кад би у најкраћем року жене рађале по четворо деце, Србија би још најмање двадесет година била на губитку становништва. И, уместо да то буде приоритет српске владе (која је пре неколико година усвојила Стратегију за подстицај рађања, али се она не примењује јер ниједна породиља нема исплату од 100 одсто зараде), Мирко Цветковић у свом закључаном кабинету разматра како да у државној управи упосли што више пријатеља и чланове своје странке.

Без имало срама, његови службеници, попут неког Предрага Петровића из Министарства за рад и социјалну политику, правдају се грађанима како им у државној каси недостаје између четири и осам милијарди динара (40-80 милиона евра!), па зато могу да исплаћују дечји додатак у пуном износу и за свако рођено дете!
Оваква бесрамна признања да су фондови опљачкани, стижу свакодневно из Владе Србије! Врх лицемерја је то што и председник и премијер и министри траже разумевање и солидарност!

Умирање уместо рађања

Од свих узрока смртности заједно, у Србији годишње умре око 100.000 људи. Пет водећих узрока смрти код мушкараца су болести срца, шлог, рак плућа, саобраћајне повреде и депресија, док су код жена узроци смрти шлог, депресија, исхемијска болест срца, рак дојке и дијабетес.

Недавно је један делегат Међународне федерације Црвеног крста и Црвеног полумесеца први пут посетио Србију. У свом извештају описао је како га је Шумадија подсетила на родну Швајцарску. Слична блага зеленилом обрасла брдашца, плодна земља и усред рајског пејзажа градић Гуча. Али ту се свака сличност са Швајцарском завршава. У Гучу је један залутали делегат ове светске организације дошао да види како се расподељују намирнице које Црвени крст обезбеђује за свакодневну исхрану пар стотина овдашњих породица. У његовом писаном извештају налази се најдирљивији приказ непокретне жене, дословно приковане за обичну дрвену столицу, јер породица нема новца нити има социјалног старања за набавку одговарајуће инвалидске столице.
Испод прелепог швајцарског пејзажа, пред незнаним гостом избили су глад, беда и болест.

У Србији као да је неко направио добру позоришну сценографију која је оптичка варка – све изгледа (и тако се на режимским медијима приказује) много боље него што заправо јесте. Године рата, санкција и криминала, како оног изворног тако и државног и економског, помириле су народ са судбином, па су лажне демократе у име свих изабрале дивљачки капитализам познат и као економски неолиберализам. На тај начин је милионска маса људи остала без посла, тако је дошло и до масовне глади и беспарице, а начето је и биће нације. Народа је све мање, а епидемије разних болести које су у последњих неколико година све чешће, погађају и људе и домаће животиње, пољопривредне културе… Нажалост, прогнозе ретких, храбрих и умних људи су застрашујуће и тек ће се остварити најгори сценарио према коме ће преживети три града у Србији, док ће остале вароши полако умирати заједно са народом кога неће бити.

Гладује петина Србије

Језиком цифара, пред сам крај велике југословенске заједнице, али и током ратова у бившој домовини, Србија је била нагло погођена заразним болестима, а број умрлих међу болеснима био је скоро 100 одсто! Смртност међу зараженима се учетворостручила!

Само у Војводини, некада најразвијенијем региону Србије, постотак микробиолошког загађења (бактерије, вируси, паразити, загађења воде) попео се са 17,59 на 18,13, а хемијског загађења са 52,85 на 68,39 одсто! Бактериолошко загађење је нарочито велико у Срему (посебно у селима где је ситуација дословно катастрофална у сваком погледу), а хемијско у Сомбору, Суботици и Новом Саду. Поред инфекција, наступају за становништво све већи проблеми и са анемијама. У општој популацији проценат анемичних се повећао са 1,4 на 1,53 одсто. Слика је, међутим, далеко трагичнија када се размотри по старосним групама. Међу студентима Новог Сада 14 одсто њих је анемично, док се на Београдском универзитету проценат анемичних креће и до 36,7 одсто (подаци говоре да је тај проценат давне 1989. године био само 3,4 одсто!).

Данас у српским школама од анемије пати свако друго дете!

Да би ствари биле сасвим јасне, треба рећи да је анемија углавном последица слабе исхране. У Нишу је прошле године, пред само укидање служења редовног војног рока, због неухрањености било ослобођено служења војног рока или им је он одложен због неухрањености њих 26 одсто! Али, да су и отишли у војску, не би се најели, јер би их сачекао празан лонац и мрачне касарне.

Данас, 2011. године, и званични подаци говоре да је исхрана 20 одсто становништва „испод физиолошког минимума“. Тврдња је, дакле, да једна петина Србије гладује. Ако то званични подаци кажу, онда треба утростручити тај проценат, па добити застрашујућу слику ужасног дна на коме се Србија данас налази. Глад, анемија и заразе закономерно имају тешке последице. Смртност новорођене деце се у Београду стално повећавала у последњих двадесет година. Општа смртност је скочила стравичном прогресијом. У оним деловима становништва које је погођено болешћу или знатнијим погоршањем услова живота, тај пораст је још драматичнији. Само за једну годину у психијатријској болници у Ковину умрло је чак 250 пацијената!
Не треба бити велики стручњак па закључити да су у порасту све друге болести и да је, упркос статистикама и званичним извештајима, све горе него што стварно јесте.

Тако се, на пример, број људи којима су потпуно отказали бубрези за десет година удвостручио. На пример, према једном озбиљном истраживању представника Светске здравствене организације, у Србији се број пацијената са инфарктом увећао за 25,8 одсто, док се просечна старост оболелих спустила са 57,3 године на 46,7 година! То истраживање говори и да је стање код оболелих од дијабетиса најтеже, јер је то стање које води у кому, а забележено је чак 120 одсто више појава гангрена. Такође у Београду, забележено је на десетине случајева психогених поремећаја говора и слуха, а на Институту за максилофацијалну хирургију у Београду проценат локалних инфекција после операција повећао се скоро за 20 одсто!

Проценат редовних вакцинација деце смањио се на скоро 50 одсто, а узрок томе треба тражити у сумњивим јавним набавкама још сумњивијих вакцина, којих се одрекла чак и министарка здравља Пољске, али не и српски министар здравља. Општи број прегледа код лекара опао је за читавих 20 одсто, рендгенских чак за 40 одсто, док је број лабораторијских анализа умањен за 38 одсто. Пацијентима којима су неопходне три дијализе недељно, врше се две. Број трансплантација бубрега свео се на минимум. На пример, у јужној Србији, у коронарној јединици у Врању, од пацијената погођених инфарктом код којих је кључно да негу добију за неколико минута, њих 34,5 одсто је у болницу пребачено у периоду од шест сати до чак 15 дана!
Званични, народу прилагођавани, подаци говоре да нема овако наглих скокова него се „достигнути нивои поремећаја одржавају на новопостигнутом нивоу“. А иза ове чудне фразе стоји једна превара, јер је истина следећа: смањен је броја становника, не само кроз повећану смртност него и кроз смањење природног прираштаја.

Тако је, ваљда, лакше рачунати, јер властодршци не воле компликовану математику…

(Не)здрава храна

Храна је одувек била аргумент на који је свака власт у Србији рачунала. И у рату и у миру. Потоњих деценија упамћен је и усклик бившег југословенског политичара да нам санкције не могу ништа и да ћемо јести корење ако треба.

Колико је све то било сулудо и самоубилачки показује опет званична статистика. Уз рапидно опадање производње меса смањивала се и његова потрошња по становнику. У распону од последње четири године, српски потрошач је спао на то да поједе само 14 киолграма меса годишње. А пре 15 година, у време режима Слободана Милошевића, та потрошња је била око 54 килограма годишње! Ето разлога сталне исцрпљености и анемије, како међу омладином тако и међу одраслима.

Са 6,2 милиона хектара пољопривредног земљишта, Србија је, после пола века, на нивоу „потенцијалних могућности“ у области пољопривредне производње. Када је сточарство у питању, слика је још суморнија. У развијеним земљама сточарство учествује са 80 одсто у укупном бруто производу пољопривреде, а у нас само са око 40 одсто, уз такозвану негативну тенденцију у тој грани: ниска производња по грлу, смањење броја грла, нерационална потрошња сточне хране уз крајње неповољан положај сточара. Држава је ради социјалног мира и заштите стандарда становништва дуго обуздавала цене млека, које, опет, пресудно утичу на прилике у говедарству.

И док се број говеда у Србији до 1975. године повећавао и тада износио 2,8 милиона, касније се стално смањивао да би пре две године пао на свега 1,8 милиона грла. И број свиња повећавао се до 1985. године (тада смо имали 4,3 милиона грла), а онда почео да опада, да би у 1994. години износио око 3,7 милиона грла. Опада број оваца, коња, живине. Тако је сточарство практично дошло у колапс, са све већом потребом увоза меса, за који пак нема пара.

Кога је брига и за месо и за сточарство, резигнирано говоре данашњи ретки узгајивачи квалитетне стоке. Подаци говоре да су те специјалистичке лабораторије уступане другим, удаљеним центрима ван Србије! Тако је, на пример, одсек инфективне анемије коња пре 15 година дат и пребачен у Загреб! На територији Лазаревца налази се огромна површина јаловине (10.000 до 15.000 хектара) идеалне за лисичје јазбине. Лисице, у недостатку хране, излазе са ове територије и шире беснило.

Ништа мање није опасна ни бруцелоза (представља заразно обољење изазвано бактеријама из рода Бруцелла), а јављају се и болести које прате ратове, попут тифуса и сакагије (веома опасно заразно обољење копитара, које прелази и на човека, за кога је готово увек смртоносно). У експанзији су и свињска куга, трихинелоза… На повећање зараза утичу и економски моменти. Због немаштине, сточари у стаје смештају више грла него што је прописано, хране их у недовољним количинама и са много мање квалитетне хране…

Најгоре је тек пред нама!

Према налазима некадашњег Савезног завода за статистику, још 1993. године почела је нагло да расте стопа оболевања и смртности од заразних болести, а малигна обољења, леукемија и друге болести поново су постали наша свакодневица. Данас се још повећава смртност код деце, хроничних болесника, старијих особа, оних погођених акутним болестима за које нема лекова, хируршке опреме, одговарајућих дијагностичких средстава… Као да уопште нисмо ни излазили из мрачних деведесетих.

Још мало, па ће и они бити гладни…

Професор социјалне медицине др Вук Стамболовић упозорава да све указује на то да су залихе неопходне за нормалну прехрану становништва скоро при крају. „До фазе исцрпљености остало нам је између једне и три године, а оно стање које ће тада уследити биће такво да ћемо се садашњег стања сећати са носталгијом…“

Велики луксуз, страх им још већи

И док десетине хиљада малишана иду у кревет без вечере, а њихови родитељи разбијају главу како да прехране породицу, док сваког месеца десет хиљада запослених изгуби посао и одлази на берзу рада, без неке наде да ће у догледно време наћи посао, политичка олигархија се проводи као да су из краљевских породица. Бандите Бориса Тадића возе блиндиране лимузине, обезбеђује их по двадесетак телохранитеља, лете по белом свету о државном трошку, станују у скупим и отетим вилама и замковима. Не сусрећу се са народом. Тамо где је густо, они су ретко. И када српски диктатор оде да посети неко сеоско домаћинство, његова претходница обавести сељака како да се понаша. Чак и када једни од другог за рођендан примају поклоне, проверавају их контрадиверзионе јединице! Мала група педера и наркомана ипак је у великом страху, без обзира на луксуз који их окружује. Стално су у приправности и спремни за бекство (беж’те ноге, посраћу вас!). Диктатор је смртно болестан и нема где да утекне осим у пакао. Млађан Динкић и његови гробари српске привреде и банака имају норвешко држављанство. Али, нема те државе у којој ће живети спокојно, чак и ако утекну!

Љубодраг Симоновић – Дуци: Космичка димензија човека

Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs

Љубодраг Симоновић - Дуци

У току је прелазак човечанства из терестријалног у космичко бивствовање. Захваљујући научним сазнањима и техничким иновацијама, схватање природе у савременом свету проширује се на космичко пространство и настанак и опстанак човечанства сагледава се из космичке перспективе, што значи у контексту настанка и еволуције космоса. То више није однос према космосу који се заснива на празноверици, религиозним илузијама и астролошким хипотезама, већ однос који се заснива на научним сазнањима и техничким проналасцима. Космос постаје конкретни („екстерни“) животни простор за човека и он почиње да схвата себе као конкретно космичко биће. То даје нови квалитет историјском развоју човечанства и схватању природе, као и (само)схватању човека као (еманципованог) природног (космичког) бића.

У капиталистичкој визији будућности, земља је сведена на сировински и енергетски извор, а однос према земљи заснива се на експлоататорско-профитабилном принципу. Све већи недостатак сировина и енергије доприноси стварању свести да живот човека на земљи има привремени карактер и да се његова егзистенцијална перспектива налази у насељавању других планета. Земља постаје одскочна даска за „освајање свемира“, а небеска тела сировински извор и као таква предмет експлоатације. Космос постаје простор капиталистичке експанзије у коме се води борба за овладавање сировинским изворима и из кога непрестано вреба опасност (у виду крволочних „ванземаљаца“ који добијају статус космичких „терориста“), што неминовно условљава и оправдава развој све убитачније војне технике која ће, разуме се, бити употребљена за уништавање „прекобројних“ и „неподобних“ на земљи да би најмоћније капиталистичке корпорације овладале овоземаљским изворима сировина и енергије. Истовремено, намеће се илузија да се техничким средствима може обезбедити „вечна“ егзистенција човечанства у свемиру. У овом контексту појављује се упозорење једног од најпознатијих физичара данашњице Стивена Хокинга (Stephen Hawking) да људи најкасније за 200 година мора да се преселе на неку другу планету. Чак и ако се то деси, шта се са тим „решава“? Који ће поредак човек успоставити на другим планетама? По Хокингу, то може бити само капитализам. Колонизовањем других планета капитализам постаје космички поредак, а апсолутизовани принцип профита постаје владајући космички принцип. Хокинг укида човека као животворно и слободарско биће и своди природу човека на деструктивну природу капитализма. Полазећи од тога, он се залаже за бекство човека са земље на друге планете. Међутим, уколико су људи као такви узрок пропасти живота на земљи и они којима успе се докопају неке друге планете радиће исто оно што су радили на земљи: бориће се за власт и новац и на тај начин уништити живот и на тој планети. Другим речима, бекство на друге планете је бесмислено јер човек не може да побегне од своје „зле“ природе. Ако је човек по својој природи „деструктивно биће“, нема места у космосу где ће створити свој дом и успети да опстане. Човек постаје космички бескућник који је осуђен на вечно лутање – јер све уништава.

На основу катаклизмичких сценарија развија се идеја о „застарелости  традиционалног човечанства“, које је у егзистенцијалном и у есенцијалном смислу везано за земљу, и о потреби да се створи „ново човечанство“ које ће бити у стању да се вине у космос. Човек мора ментално и телесно да се прилагоди изазовима које намеће „космичка епопеја“. Будућност човечанства своди се на стварање „расе киборга“ која ће бити у стању да се „такмичи“ са „интелигентним машинама“ и „осваја“ планете. Савремена наука усмерава човека ка механицистичком поимању себе и космоса. Брише се природна и хумана историја друштва и на тај начин доводи у питање човек као еманциповано природно и хумано биће. Космос је све ближи човеку у техничком смислу, али је све даље од човека у природном и хуманом смислу. Када се ствари сагледају у реалној друштвеној димензији, „космичка епопеја“ постаје један од технократских митова са којим се уништава историјска (само)свест човека, а тиме еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва на којима се заснива идеја novuma, а то значи идеја будућег (хуманог) света. Слободарску машту замењује „космичка визија будућности“ коју производи холивудска филмска машинерија потпомогнута од стране војне индустрије. Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће очувати живот на земљи. Производи се технократски заснована квази-религиозна илузија да права историја човечанства почиње у космосу и њој одговарајући вредносни изазови са којима се обезвређује човек као природно и хумано биће. Путем холивудске филмске индустрије ствара се утисак да су космичка сазвежђа на дохват руке човечанству и да је „освајање других планета“ његова непосредна будућност. Релативизује се време и космички простор и на тај начин губи се представа о реалном времену у коме живимо. Везивање непосредне будућности човечанства за космичко пространство представља једну од најпогубнијих илузија коју ствара холивудска филмска индустрија. Истовремено, историјско време претвара се у апстрактно време у коме се, у виртуелном космичком простору, репродукује капиталистички свет на „вишем“ техничком нивоу.

„Продор у свемир“ допринео је да се човек сучељи с бесконачним пространством васељене на начин који своди земљу на космичку честицу која у сваком тренутку може да нестане. Земља постаје безначајна у односу према космичком пространству који индустрија забаве нуди човеку као виртуелни свет. Сазнање чињеница о космичком положају земље и човечанства обесмишљава сваку тежњу за очувањем живота на планети. Научна сазнања изазивају страх за опстанак, а не нуде решења – јер се решења не налазе у сфери науке, већ свакодневног живота. Астероиди, комете, супернове, црне рупе, анти-материја – све те појаве постају пројекција страха од уништења који ствара капитализам као деструктивни поредак. Односи између људи не заснивају се на потреби човека за човеком, што значи на потреби човека да учини нешто што ће допринети бољитку човечанства, већ су посредовани катастрофичним сценаријима који обесмишљавају свако ангажовање које може да отвори нове просторе слободе и повећа вероватноћу људског опстанка. На тај начин капитализам који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства, што значи као једина реална опасност за човечанство, „нестаје“ у катаклизмичким пројекцијама „будућности“. Истовремено, дегенерисањем човека као природног и људског бића капитализам уништава могућност опстанка и развоја човека као еманципованог космичког бића који ствара свој – хумани космос.

Холивудска филмска индустрија залуђују младе космичким визијама истовремено док капитализам систематски уништава живот на земљи. Не само да се у космичке програме улажу огромна средства, која би могла да буду искоришћена за успостављање еколошке равнотеже на земљи, већ они добијају спектакуларну димензију и као такви служе да се из јавности уклоне призори масовног умирања деце од глади, жеђи и болести, призори монструозних „хуманитарних интервенција“ и савремених концентрационих логора, као и призори све драматичнијег уништавања животињских врста, река, океана, ваздуха, шума, њива и пашњака, глечера… Од посебног значаја је то што „космички пројекти“ служе за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ – који постаје средство за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја капитализма“. У коначном, „продор у космос“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма доминације, манипулације и деструкције.

Не немоћ да се супротстави природним катаклизмама, већ конформизам и усамљеност изазивају код савременог човека потребу за мистиком и другим облицима бекства из живота који га усмеравају да смисао живота тражи у ирационалним сферама. Не бескрајно космичко пространство, већ усамљеничко безнађе изазива код човека страх када баци поглед попут неба. Схватање бесконачности као отворености, што значи као могућности бесконачног развоја стваралачких моћи човека и простора слободе условљено је стварањем хуманог друштвеног поретка на земљи. Само развој међуљудских односа, што значи осећање да није сам на земљи, ствара у човеку осећање да није сам у космосу и даје смисао људском животу. Загрљени млади људи у бескрајном космичком плаветнилу не виде извор опасности, већ неограничени простор будућности.

Да су размере капиталистичког деструктивног лудила безграничне, показује и то што капиталисти настоје да претворе космички простор у војни полигон са којег је могуће уништити живот на земљи. Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства и наше планете не прети од небројeних космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма! У есенцијалној и егзистенцијалној пројекцији будућности, развој производних снага треба да буде усмерен на хуманизовање света и оплемењивање природе, односно, на повећавање извесности опстанка човечанства. У том контексту, „продор“ човека у космос треба да буде усмерен на развој техничких средстава са којима може бити спречена евентуална опасност по земљу која долази из космоса, као што је то удар неког космичког тела, или претерано зрачење које може да наступи као последица експлозија на сунцу, или неких далеких небеских тела и тсл. Истовремено, „продор“ у космос треба да допринесе не само повећавању извесности опстанка човечанства, већ и његовом уједињавању ради решавања основних егзистенцијалних и есенцијалних питања. У том смислу, најважнија непосредна последица „продора“ у космос треба да буде стварање хуманог света.

Издаја антисрпског режима не може се сакрити! У пасошу печат „Републике Косово“!

Извор: Фејсбук Репортер

********

То је та слобода коју је преговарао борко – 100 евра и печат „репубљик косове“ на прелазу Мердаре.

23. ДЕЦЕМБАР 2011. 19:30 ПРАВДА

БЕОГРАД – Упркос тврдњама шефа преговарачког тима Србије са Приштином Борислава Стефановића да званични Београд ни у ком случају неће прихватити печате самозване „републике Косово“, ситуација на терену је сасвим другачија.

Овим печатирањем пасоша да би се улазило/излазило у Централну Србију и АП Косово и Метохија, у правном и међународно-правном смислу, административни прелаз Мердаре више није административни, већ гранични! Другим речима, овим српски режим издајнички признаје тзв. независну Републику Косово!

Ако коза лаже, рог не лаже, на печату пише све!

Редакцији „Правде“ се јавио један наш читалац, који се крајем прошлог месеца нашао на граничном прелазу Мердаре. Да би легално прешао границу, цариницима је мора да покаже пасош Републике Србије. Прелаз му је уредно евидентиран печатом на коме пише „република Косово“.

Шефица преговарачког тима Приштине у дијалогу с Београдом Едита Тахири рекла је да је Србија на последњој рунди разговора 2. септембра прихватила печате „републике Косово“ и најавила да ће косовски цариници бити на прелазима на северу Косова, о чему је „Правда“ већ писала. Едита Тахири је, између осталог, рекла: „Такође, ту је признање царинских печата републике Косово, који су коришћени на Косову после проглашења независности, уз именовање косовског печата, које је предложила Србија“, рекла је косовска званичница. Шефица преговарачког тима Приштине је тада навела да она поседује доказе за то и да ће текст споразума представити косовским медијима. Навела је да би и српски медији то требало да затраже од Борислава Стефановића.

Истакнути лидер Срба са севера Косова и Метохије Марко Јакшић каже да је наплаћивање 100 евра Србима који напуштају Косово и стављање печата у српски пасош на прелазу у Мердарима „последица издајничке политике режима у Београду, због које Срби са Косова постепено постају Косовари“.

- То је намет на вилајет, и само по себи руши уставни поредак земље. Претпостављам да ће и по повратку наши људи морати да плате још 100 евра. То је та њихова слобода кретања, коју је договорио Борислав Стефановић – рекао је Јакшић.

Нажалост, Борислава Стефановића до закључења овог издања нисмо могли да добијемо како би нам прокоментарисао овај скандал.

Екипа „Правде“*

********

Документа која се користе говоре све, ово је брутална издаја Србије, Косова и Метохије! И шта ће сад значити режимско испразно реторичко:

„Ми никада нећемо признати независност Косова!“

Понижавање и спрдање са Србским народом!

Драган Симовић: Србски светлопис и евроунијатска тамничина

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

Сваки човек, па и сваки народ, долази на овај свет са некаквим светлосним записом, са одређеним божанским и предачким жигом, са духовним ходом и проходом, са светлосном потком, у којој је све записано, и уписано, од почетка без почетка све до свршетка без свршетка. То је оно што неки називају генетским кодом, мада је светлосни запис илити светлопис много ближе суштини и суштаству самом бићу човековом. Ми смо бића светлости, светлосна бића, а то значи да је светлост и потка и основа нашег тајиственог ткања које се зове живот у Божанској Свести и Свесности.

Оно што један народ разликује од других народа, то је управо тај тајинствени и танани светлопис, ти непоновљиви невидљиви дарови Великог Духа Стварања.
Песнички речено, то је душа народа!

Србски светлопис је најближи руском светлопису, и са становишта једне духовне науке, Срби и Руси могу се сматрати једним те истим народом.

Са било којег становишта било које опитне науке о човеку, када бисмо вршили упоређивања Срба и Руса, дошли бисмо до закључка да је то један јединствен и, у стваралачком смислу, непоновљив народ.
Светлосни запис србског народа садржи божанску искру, честицу Великог Духа Стварања, и по томе се Срби разликују од свих иних народа у којих је та божанска стваралачка искра давно утрнула, а можда никада ни постојала није!

И управо је због те божанске искре стварања, уистини, и вековни прогон Срба од свих иних народа. Једна тајна духовна наука, чији творци и оснивачи нису Срби, управо о томе говори. То је заиста наука Новог доба, будући да обједињује разне области и гране једне свеобухватне духовне науке, једног свеобухватног и свеколиког погледа на живот и постање светова.

По тој тајној духовној науци, синови таме, који су слуге и слугине слуге Великог Брата, имају задатак да истребе Србе и Русе, да се не би та божанска и слободарска искра пренела и на ине народе, односно, да Срби и Руси не би заразили поробљени остатак човечанске расе, илити песнички речено, да се не би догодио свечовечански народни устанак против прикривених и скривених тлачитеља и мучитеља човечанства. Видите, све вам ово звучи тако бајковито и тајинствено, и вама је тешко да поверујете у то, јер су вас од детета учили да не верујете у бајке и у чудесне приче и у волшебне скаске. А не знате да су у бајкама и митовима највеће истине овога света, односно да је то једина истинита повесница човечанства!

За све то се побринуо Велики Брат давно, па је пре три столећа у први план избацио она учења, оне науке, које ће вас удаљити од Истине, од Светлости Духа, од бајки и митова, од снова и маште, како бисте ви веровали само у видљиви и опипљиви вештаствени свет, и како бисте поверовали у своје мајмунско порекло, одричући се својих божанских предака. У двадесетом веку вођена су два велика рата за истребљење Словена, превасходно Срба и Руса. Сви су се западни народи удружили око те адске и тартарске идеје, да би побили на десетине милона Срба, Руса и иних Словена. Сви западни народи су задојени праисконом мржњом према Србима и Русима. У њих је та мржња према Србима и Русима толико дубока, толико јака, да ће они пре изумрети неголи се излечити од те мржње.

Само лаковерни Срби и Руси могу да поверују да на Западу имају пријатеља.Заиста, само лаковерни и слабоумни!

Свако ко заговара улазак Србства и Србије у евроунијатску творевину, тај је лукави и подмукли непријатељ Србства. Срби који желе да уђу у евроунијатску тамницу, подсећају ме на марву која сама иде на кланицу.
Запад је већ давно одсвирана мелодија, и давно прочитана књига.

Има књига које се само једном читају, и никада више.
Запад је та књига којој се никада више не враћамо.
То је цивилизација лажи коју су створили људи лажи.
Људи лажи и људи зла!

То је цивилизација смрада, која је смрадом опоганила нашу Мајку Земљу. Мајка Земља вапије са спасом, позивајући и призивајући синове и кћери светлости да је одбране и спасу од синова таме.

Ако ми не спасимо Мајку Земљу, ни Мајка Земља неће моћи више да спасава нас!

Драган Симовић: Не странке, већ личности!

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

Писмо Перуну Белобору,
оснивачу Покрета
Родоверје Белих Срба

Драги мој Господине, пали смо, како би рекао Песник, зато што смо били паду склони. А све је давно почело, то знамо добро и Ви и ја, и право је чудо да смо и довде доспели. Велим: чудо је да нас још има, после свега што смо сами против себе чинили!
Србски народ никада није неговао и одгајао културну елиту, илити духовно племство у изворном значењу те речи, већ је, напротив, све паметно, и узвишено, и племенито, и талентовано прогонио и изгонио из Србије.

У Србији се неговао и одгајао осредњак, медиокритет, а последњих година отишло се још даље, пало се још ниже, па се одгаја и узноси и велича, не више ни медиокритет, већ идиот (камо среће да је макар Идиот Достојевског!), којега се стиди и породица и племе и нација! Којега се све словесно стиди!

Колико сам се пута, последњих година, постидео пред самим собом, и пред родом, и пред народом, и пред Живим Богом, што у моје име, у име рода и племена мојега, иступа и наступа, било где у свету, човек без духа, без знања, без морала и етике!

Ако би неко у свету, кроз наше политичаре судио о нама, онда би вероватно, тај светски философ, дошао до познања (морао би тако да закључи!), да су Срби нека малоумна, малолетна, инфантилна нација, којој мора да се додели старатељ и надзорник; будући да је та нација толико заостала у умном, душевном и духовном развоју, те не уме саму себе да води, не зна да управља својом државом, нити одвећ може да разликује добро од зла, љубав од мржње, светло од таме, истину од лажи. Таквој инфантилној нацији, поверовао би наш философ, и није место мед словесним народима!

Овај наш пад може да буде и освешћење. Може то још и на добро да изиђе! И верујем да хоће! Очекујем да ће овај, не пад већ суноврат, све нас да продрма, да протресе и, на концу, да нас покрене! Дошао је тренутак кад ће Србски народ почети да мисли својом главом, да осећа и појима својим срцем, својом душом, својим бићем свеколиким. Доста је неко други, неко безимени и бесловесни, мислио (а боље да није мислио!), уместо њега! Дуго је Србски народ био крдо које неко, тамонеко, води на кланицу! Води у Недођију, на Пустолину!

Драги мој Господине, данас на политичкој сцени Србије, нема човека од визија, нема визионара, нема умног и мудрог и каракетрног човека, нема јаке и снажне Личности (стога реч Личност и пишем великим словом!), већ су све то персоне (како би Јунг рекао) које немају свој став, свој философски и визионарски поглед на свет, своју поетику и етику. То је све скупа само техничка интелигенција, само менаџери и манекени, односно, службеници и чиновници Великог Брата. Сваки индијански поглавица има више животне мудрости од свих њих скупа!
А у времену које долази, верујте ми, само ће најмудрији опстати. Најмудрији појединци, најмудрији народи!

У будизму је незнање највећи грех. И заиста је тако, у то сам се толико пута уверио. То сам још у раној младости познао. Ако ћемо да будемо у Истини, а морамо јер нам нема нам друге, овај србски суноврат јесте последица србскога вековног незнања, одбијања Знања, неприхватања Знања! Доста је било странчарења, доста смо се самозаваравали и самообмањивали! Нећемо више странке, већ Личности.! Србију не смеју више да воде странке, него самосвојне, аутентичне, образоване и карактерне Личности!

Или тако, или нас неће бити!

Верујем да у Србству постоје снажне, самосвојне Личности.
Песник мора да верује у спасење, у препород, у васкрс Рода и Племена својега!
Те Личности нису у политици. И добро што до сада нису биле у политици. Јер су медиокритети и идиоти од политике, од србске политике, направили циркус, лакрдију и спрдњу. Понављам: добро је што до сада, те аутентичне Личности, нису биле у политици, али ће сада морати да уђу, и то на велика врата, те да од политике циркуса и лакрдије, створе умну, философску и визионарску политику!

Овај век, како мудраци најављују, биће век великих искушења, за сваког од нас понаособ, али и за народе, за сваки народ, па и за Србски род! Само ће Знање (које се пише великим словом!) моћи да нас проведе кроз та свеколика искушења!

Верујем у словесни, и одуховљени и обожени, Род Србски!

У Београду, на левој обали Словенског Дунава,
у глуво доба ноћи, јесени позне, 2011.године

Велимир Абрамовић: Намерно споредан рад на Тесли

Ово је одговор професора Др Велимира Абрамовића на два јучерашња текста у Политици који заговарају лажан рад на Тесли. Један од њих је и на интернет издању Политике: „Рођендан Музеја Николе Тесле»“ док је други под насловом: „Теслини земљаци подржавају иницијативу Друштва Свети Сава“ у штампаној верзији Политике.

Аутор: Професор Др Велимир Абрамовић

С тугом морам по ко зна који пут за ових десет година да констатујем да се са Теслиних драгоцених научних идеја упорно скреће пажња на трећу сахрану једног пепела за који свако зна да се не може са сигурношћу утврдити чији је, да ли је заиста Теслин. Нећак Николе Тесле, Сава Косановић умро је 1956 године, а пепео је из Америке јавно дошао тек 1957. Зашто Косановић није сам пренео пепео свог ујака, када је у међувремену провео у Америци и четири године као амбасадор ФНРЈ?

Жалосно је што иза свих ових систематски погрешних активности чврсто стоји наша несвесна држава Србија. Уместо свега наведеног, једини одговарајући потез био би оснивање правог Института за Теслине студије где би се анализирала Теслина научна документација (до сада само делимично објављена) и поновили његови експерименти који, као што је познато, садрже његов оригинални увид у фундаменталну структуру материје, битно другачији и дубљи од оног који нам по инерцији пружају израубоване идеје посустале квантне механике и релативистичке физике.

С друге стране, као још једно скретање пажње са Теслиног научног наслеђа, као изузетан успех од 1956 године до данас, истиче се кречење депоа у Музеју, израда комора за чување документације и њихова климатизација, што су безначајне техничке радње, обавезан део грађевинских радова и у најобичнијој филијали неке банке. У сврхе прославе рођендана Теслиног Музеја изложене су и честитке за рођендан Тесли (недостају само хотелски рачуни и трамвајске карте), док никада од 1956 године није одржан нити један једини специфични симпозијум који би расправљао отворене проблеме савремене науке за које је Тесла имао сопствена решења, до данас непроучена и непризната, али добрим делом и непозната. Поврх тога, у тишини је под окриљем Института Никола Тесла (чија је иначе главна делатност одржавање далековода и израда мерних инструмената) уприличен и из буџета плаћен један безначајан и зато неприметан научни симпозијум о Тесли, конципиран тако да се изложе општепознате електротехничке чињенице, које никоме не побуђују пажњу, нити наводе на било какво размишљање о непроученим елементима Теслиног генијалног научног дела. Чему ти скупи, али празни квазинаучни ритуали у Теслино име?

И да не дужим, онима који се залажу за још једну Теслину сахрану и за још један парастос, препоручујем да се истом енергијом заложе за васкрсавање Теслиних научних идеја, јер Теслин прави маркетинг мора бити духован, заснован на суштини његовог рада, а не црквено-поилитички и локал-патротски. Морално, мудро и према Тесли праведно било би промовисање Теслиних идеја науке будућности, а не његове нове сахране уз похвалу утамничења његових рукописа у скупе кутије у којима се његови списи расхлађују његовим сопственим патентом, што је заправо још један цинизам према научнику.

Жалосно је што иза свих ових систематски погрешних активности чврсто стоји наша несвесна држава Србија. Уместо свега наведеног, једини одговарајући потез био би оснивање правог Института за Теслине студије где би се анализирала Теслина научна документација (до сада само делимично објављена) и поновили његови експерименти који, као што је познато, садрже његов оригинални увид у фундаменталну структуру материје, битно другачији и дубљи од оног који нам по инерцији пружају израубоване идеје посустале квантне механике и релативистичке физике.