Интервју са Савом Росић: Прецима сви полажемо рачуне!

Извор:  Српско Славјанско Саборје

********

Сава Росић,преводилац, врховни саборник Српског Славјанског Саборја

Временима када су људи много више умели да воле, поштују, да знају шта је оданост, достојанство, одговорност према прецима, роду, будућим поколењима. Крочили смо, дакле, у далеки свет предачких легенди, недокучиву божанску истину саткану од лепоте, од златног царства природе. У свет части и морала! У орбиту наде! Овде природа дарује, памти, штити, пресуђује, опомиње проклиње и сурово кажњава. Словенска митологија је нажалост у Србији скоро непозната. Тако су изгубљена бројна сазнања, драгоцене легенде, тајанствена казивања. Иво Андрић је писао и говорио да народ без легенди – и није народ! Понекад, баш те легенде човека терају да трага за истином. И сам Андрић је стваралачки танано, маестрално ходао стазама легенди, историје… И никада није било узалуд!

Романескно казивање о великом мирољубивом словенском народу које је верно узвраћало поштовањем, страхопоштовањем према предачком завету је врло драгоцено… Бог или природа су ЈЕДНО и нераскидиво! ОНИ – наши словенски преци то су добро знали. Књига је за наук и можда је стигла у последњем тренутку да код млађе читалачке публике пробуди жељу за трагањем према нашим дубоким словенским коренима. А они су далеки, много дубљи, и за човечанство значајнији, него што смо у стању да замислимо, наслутимо.

Преводилац Сава Росић – „ Валкиру”, руски роман о словенској јунакињи, женском витезу стилски је вешто извајала и натерала нас на дубља размишљања.

Савремене руске књижевности у Србији не би било без, наших преводиоца који у сенци – месецима, годинама упорно раде. И морају увек да нађу праву РЕЧ. To је тешко. Посао преводиоцa је рударски, исцрпљујући, посебно код нас у Србији – је и у запећку. Сави Росић „Валкира” је једна од десетак преведених књига.

– Шта вреди нешто знати а не пренети другоме? Кад се већ тако десило да сам добро научила руски и захваљујући томе прочитала значајне књиге, осетила сам потребу да то омогућим и онима који не знају руски. Поготово у ова времена када су све але и вране, теоретски добро потковане, са свих страна спопале наш несрећни народ – изузетно је важно да свако учини оно што зна и уме. Јер, живот није само: у се, на се и пода се… Његош рече „су чим ћу пред Милоша изаћи“? Толикој части се не надам, али знам да ћу полагати рачуне својим прецима: на шта сам употребила тако скупо плаћен живот? Пошто сам преводилац, а сматрам да свако треба да ради само оно што уме – то значи да, док могу, треба да преводим.

Чињеница је да преводилац мора одлично да осети, разуме књигу, познаје књижевност, правопис, граматику, руску, сем српске, али и много више од тога. Од тренутка када се латите посла, Ви почињете да „живите“ књигу и на матерњем језику. Кроз каква искушења пролазите и колико је то сваки пут за Вас изазов?

– Велика је то борба са сваком књигом! Када сам урадила „прву руку“ превода прве књиге, доживела сам разочарање. Превод се скљокао попут беживотне крпе. Помислила сам како српски није у стању да се „носи“ са руским. Али је у мени одмах прорадио наш инат па сам се латила учења српског! И открила да српски итекако може пренети све танчине руског. Кад бисте само знали колико ми је задовољство то откриће донело! Уопште, свима препоручујем да чувају језик који су поколења наших предака толико помно и с љубављу развијала и усавршавала. Погледајте у било којем речнику страних речи: свака туђица има више значења. Шта то значи? То значи да нам језик скраћују, богаље. Чему „имплементација“ кад имамо „спровођење“, „примена“. Или „процесуирање“, које бих и могла прихватити, али примењиво на Србе у хашком трибуналу: чим уђу у процес – исход се зна. А врхунац бесмисла представља „БХС“ језик, док се исто начело не примењује на „ЕАА“ који је задржао назив „енглески“. Или оно „вау!“ које је на енглеском узвик одушевљења или чуђења, док се код нас тако означава лајање паса. Најзад, језик нам кваре и непримереном употребом српских речи. Сваки пут се најежим када чујем: „ова земља“ или „овај народ“. Тако нешто могу говорити једино „експерти опште праксе“ који су само на гостовању из земље у земљу. Нико нема право да тако вређа сопствену земљу, језик или народ.

Какав је Ваш „сусрет“ са Валкиром?

–Све је почело тиме што сам сестри Ружици, пошто воли научну фантастику, из Русије донела роман „Вукодав“ Марије Семјонове. Она је годинама преводила с енглеског „Конана“, па јој је на крају додијало колико је све то упрошћено и далеко од Руса те је написала „одговор“ на „Конана“ – роман епске фантастике о митској прошлости Словена. Сестра је одлучила да га преведе на српски. Пошто је историчар уметности, а руски је сама научила, ја сам јој прегледала превод и препевала песме, којих у роману има доста. После „Вукодава“ је природно уследила „Валкира“, пошто ми се свидело како Марија Семјонова пише – њој радња представља тек повод за шире разматрање. Зато ће можда бити разочарани они који очекују невероватан след пустоловина, али ако неко жели да доживи прошлост, у романима Марије Семјонове ће пронаћи оно што тражи. А историја је учитељица живота – можда зато и траже да „раскрстимо са својом мрачном прошлошћу“… А Пушкин тако лепо рече:

Два су чувства вавек блиска свима –
И у њима срца храну ишту:
Љубав према рођеном огњишту,
Љубав к родитељским гробовима.

Кроз које сте фазе пролазили док сте преводили „Валкиру“, у које сте све светове упловили и шта сте научили?

–Увек изнова кроз исту фазу „како су Срби звали…“ На пример, „чизме“ смо преузели од Турака, и реч „панталоне“ је туђица, али још увек нисам открила стари назив за њих, тако да је у роману остало „чакшире“… Морала сам узети „Речник српскохрватског књижевног и народног језика“ који САНУ издаје од 1959. године, а досад је у 17 томова стигао тек до речи „Опово“, па га реч по реч прочитати. Преостали део сам прочитала у речнику „Матице српске“ у 6 књига. Узгред, открила сам много лепих српских речи неправедно замењених туђицама. Не чуди ме, јер томе је Сергеј Кара-Мурза у својој „Манипулацији свешћу“ посветио читаво поглавље. Најкраће речено, сваки занат има свој алат, а алат мишљења су појмови. Ако су нам они нејасни, или их погрешно схватамо, како ћемо онда, чак не исправно већ уопште, и мислити! Тада нам не преостаје ништа друго до да прихватамо оно што нам натурају свакојаки гуруи (знате оно „мора да је млого паметан, ништа га нисам разумео“). А научила сам, између осталог, да „прогрес“ заправо значи „срљање у пропаст“. Јер, више нема оне озбиљности која је била својствена нашим прецима, толико тога чинимо не питајући се „чему то“, напросто зато што „сви тако раде“. Наши преци су осећали одговорност – према вишњим силама, природи, прецима… за разлику од савременог нараштаја који већином на све стране говори само о „правима“.

Шта је у свему најлепше, а шта најдирљивије?

–Најлепше је то што сам осетила тај тајанствени свет, додир са нашим далеким прецима. На крају – шта значи православна саборност? Наш народ не чине само они који сада живе, већ и наши преци и потомци. Када бисмо тога били свесни, штошта бисмо у свом животу преиспитали. Потрудили бисмо се да живимо тако да нас се преци не постиде, а потомци да се нама поносе. За мене као жену најдирљивије је било оно у чему сам себе препознала – поднаслов романа гласи „Онај кога увек чекам“. Радује ме што је макар Зима Жељеновна (Валкира) свога човека дочекала. Нека ми будући читаоци „Валкире“ опросте што откривам крај романа.

Колико сте везани за Русију, руски народ и књижевност?

– Неко би рекао да сам „русофил“, али не мислим тако. Ја сам родољуб (ту реч сада замењују туђицом „патриота“, како се зове и ракета за „хуманитарно бомбардовање“), волим свој народ, а мој и руски народ имају исте претке, тако да је то једно те исто. Сем тога, руски језик за нас представља најлакши улаз у ризницу светских знања, пошто су Руси позамашан део сами створили, а оно што нису – све су превели. А свако од нас у својој струци може користити руски, чак и ако га не зна! На пример, ако не знате енглески, ништа вам не вреде њихове књиге. Зато у руским – одовуд, одонуд, уз помоћ речника, препознавања сличних речи, разумевања основних термина – ипак можете докучити смисао. Историја нас учи да Руси и ми имамо заједничку судбину – кад год је њима било тешко, и ми бисмо награјисали! А на све оне надобудне (помно смишљене) замерке – „тешко оном кога Руси бране“ – узвраћам: хвала им и на томе што нас никада нису напали ни бомбардовали!

Коју је књигу било најтеже превести?

– Знате, преводилац је једина струка у којој (засад) нема специјализације. Обућар је „надлежан“ за обућу, кројач за одела, и само преводиоцу дају текст и кажу – преведи. Текст може бити о свему и свачему, почев од упутства за коришћење неког уређаја па све до лепе књижевности. Пошто осећам велику одговорност како према свом имену тако и презимену, трудим се да сваки превод буде оно најбоље што могу постићи. Тако да се у сваку област прво морам „удубити“ како бих смело могла свој превод потписати. У томе ми прилично помаже и недавно научно достигнуће – интернет. Пошто су сви речници прилично стари (и не увек тачни), а живот се убрзано мења, без руског претраживача тешко да бих решила многе проблеме на које наилазим.

Да ли сте икада добили неко званично признање?

– За превод „Вукодава“ Марије Семјонове са сестром Ружицом добила награду Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ из Београда, што ме је одушевило. Доказује да и у садашње време, када смо често у прилици да видимо оно „ја теби – ти мени“, има људи који суде „ни по бабу, ни по стричевима“. Награђена сам и Граматом Бојног удружења „Стег“ при Међународном фонду словенске писмености и културе из Русије за активан развој војно-родољубивог васпитања у Србији и допринос развоју руско-српског пријатељства. То сам добила због превода за сајт www.srpska.ru са којим сарађујем. Тај сајт држи Александар Кравченко, РВИ Војске Републике Српске. Игром случаја сам дошла у додир са њиме, и када ме је замолио да преводим за сајт – зар сам могла одбити младића који је са 20 година потегао чак из Казахстана да брани мој народ! Тако је настао српски одељак на сајту, који топло препоручујем свима који желе да сазнају нешто о Русији и Русима, чега у нашим „слободним и независним медијима“ нема. Код нас углавном објаве само кад се – не дај Боже! – деси нека експлозија или сруши авион. Па и онда је то већином преведена вест „ЦНН“ или неког сличног гласила.

Шта сада преводите?

– Сада „глачам“ превод романа „Моје посмртне пустоловине“ Јулије Николајевне Вознесенске, поучне приповести која сликовито описује шта нас чека после смрти. Жао ми је што нешто слично нисам била у прилици да прочитам у младости – колике бих само замке избегла! Истовремено радим на књизи С.Г. Кара-Мурзе „Демонтажа народа“ (аутор је сматра најважнијом у свом стваралаштву). А то је управо оно што нам се сада дешава! После тога је на реду роман „Ланселотово ходочашће“ Јулије Вознесенске, наставак романа „Касандрин пут, или Пустоловине с макаронама“ који је, како чујем, добро примљен код наших читалаца. Као што видите, преводим само оно што сматрам важним – све сам књиге (сем једне) прво превела, па тек онда тражила могућност објављивања. Додуше, последњих година је све теже и теже објавити оно што преведем, тако да сам захваљујући сусрету са дивним људима и сама морала запловити у издавачке воде. Прво ми је једна храбра жена која се двадесетак година истрајно борила за књижару „Никола Пашић“ , реч је о великом прегаоцу, изузетној жени покојној Љиљани Танић , која је понудила сарадњу, у жељи да „Манипулација свешћу“ Сергеја Кара-Мурзе ипак изађе на српском. Поменуту књигу сам три године преводила, а потом током четири године нико није испољио занимање за њу. Касније је чак неко скенирао први део књиге и поставио на интернет. Затим сам, одушевљена сазнањем да постоје, „Дверима српским“ понудила сарадњу око издавања романа „Валкира“ и „Касандрин пут“. Знате, велику наду ми улива таква омладина која, упркос томе што је све сада срачунато на то да се млади залуђују прекраћивањем времена по сплавовима, кафићима и сличним местима, или гледањем и читањем разноразних страва и ужаса (више ни цртане филмове не могу да гледам, а ни то није случајно тако), ипак није подлегла вештом навођењу на погрешан пут. И на крају, тако ми је успело да после две године чекања „Валкира“ ипак изађе на ћирилици Било је и покушаја, притисака да подлегнем наговору и пребацим превод у латиницу како би роман „уопште” био објављен.

У превођењу Вам помаже понекад и син?

– Петар је историчар, и он је завршио Московски државни универзитет „М. В. Ломоносов“, тако да ми доста помаже у оним областима у којима сам „тања“ (поготово војној). Сем тога, извештио се и у откривању словних грешака . А лично је превео на руски књигу „За шта су оптужени“ (одговор генерала Душана Вилића и Душка Тодоровића на хашку оптужницу), што је у Русији објављено заједно са „Оптужујем“ (уводним делом одбране Слободана Милошевића) у мом преводу. Узгред, у Русији је изашла и књига „Говоре сведоци одбране; Суђење Слободану Милошевићу“ у којој сам превела сведочења академика Косте Михајловића и Михајла Марковића. То смо учинили бесплатно, сматрајући то својим доприносом борби за истину о српском народу.
Разговарала Биљана Живковић

Досад објављени преводи књига:
“Споменик” Владимира Турбина,
“Слом руског комунизма” Александра Зиновјева,
„Бајке о речним вилама и сврачје бајке” А.Н. Толстоја,
“Основи геополитике” Александра Дугина,
“Корени зла” Генадија Темњикова,
“Вукодав” (препеви песама) Марије Семјонове (књиге 1, 2 и 3),
“Азбука Хермеса Трисмегистоса или Молекуларни тајнопис мишљења” Генадија Дљасина,
„Манипулација свешћу“ Сергеја Георгијевича Кара-Мурзе,
„Геополитика постмодерне (осврти на геополитику XXI века)“ Александра Дугина,
„Валкира (Онај кога увек чекам)“ Марије Семјонове,
„Касандрин пут или Пустоловине с макаронама“ Јулије Вознесенске.

********

У праву је госпођа Сава Росић, имамо доста туђица, и мислим да би неко требао да направи посебан речник туђица и адекватних одговарајућих наших речи које смо заборавили, за сваку туђицу. Биће Језика је Биће Човека, и Биће Народа који га је створио, који га мисли и изговара. Није џабе речено:
„На почетку беше реч…“

Кварећи нашу срБску реч, Језик, кваримо Биће Језика, а сами тим и себе, свој суштински идентитет, своју основну архетипску и светлосну вибрацију.

Намерно сам написао „срБску“, а не „срПску“, зато што сматрам да је правилније рећи придев „срБски“, него „срПски“. Објавићу око ових придева „срБски-срПски“ посебан један чланак на сајту, са насловом:

„Да ли је правилније рећи „срПски“ или „срБски“?

На Буки блогу нашао сам једну фотографију старог Београда која датира између 1876. и 1878. Буки ју је назвао:

„Хотел Српска круна“

Гостиона код СрБске Круне. Кликните на слику да је видите у правој величини

 

На тој слици, гледајући ка хотелу виде се фасаде према Кнез Михајловој и Париској улици. Том блатњавом улицом данас иду трамваји. Такво сам објашњење добио од аутора који је први обелоданио ту слику, Буки, док је прави власник слике „srebrnastopaperje“ како је Буки објаснио.

Кад кликнете на фотографију и погледате је у пуној величини видећете да на тој хотел-згради пише: “Гостионица код срБске круне“, а не „срПске“.

Шта то све значи?

То значи да је столећима уназад и у периоду настанка ове фотографије, у срБском језику коришћен придев „срБски“, а не „срПски“, као данас. Започео сам на Букијевом блогу дискусију око тога, али је нисам довршио, јер због превеликог рада на блогу нисам имао времена, но кад будем имао времена да започнем дискусију око тога на свом блогу, започећу полемику и на Букијевом, а овде дајем један мали допринос.

Одушевљен што сам нашо фотографију гостионе чији натпис потврђује моја размишљања, ја сам прокоментарисао овако:

#1 od strane небојша oktobar 29, 2011 – 4:40 pm

„На овој задњој слици: „hotel srpska kruna“, имам једну потврду, да је правилније написати или рећи придев „срБски“, него „срПски“, јер на тој хотел-згради пише:“Гостионица код срБске круне“, а не „срПске“. Полемисао сам око тога са једним другаром, ја сам му говорио да ми све више губимо свој језик, одавно…. да је правилније да се изговори придев „срБски“ него „срПски“, јер наш основни назив и реч корен је: „срБи“, а по придеву „срПски“, који је тек касније дошао у употреби, испада да смо ми срПи, а не оно што јесмо, срБи.

Buki,

Да ли можеш да ми кажеш из које је тачно године ова слика 1800…и, која?
Mожда то jelena зна прецизније?

Браво за све људе који су ти помогли да поделиш са нама ове изузетно вредне фотографије, за гледање, посматрање, размишљање и уживање, а посебно за Jelenu, која ти је дала и објашњења.

Поздрав!“

Kасније ми је „srebrnastopaperje“ овако одговорила…

„#4 od strane srebrnastopaperje oktobar 29, 2011 – 10:39 pm

„Nebojša, fotografija je nastala između 1876-1878 godine. Na njoj piše gostionica, ako gubimo jezik najpre treba razumeti da je jezik živa tvar i da se vremenom menja. Nisam primetila da se današnje kafane nazivaju gostionicama.
Jeziku treba pustiti da diše da se razvija.

Nije pravilno srBski neko srPski, jednostavnije je za izgovor i pravilnije izgovoriti „srPski“ nego lomiti jezik sa dvama suglasnicima različite zvučnosti. Zato pravilo o jednačenju po zvučnosti i postoji. Tu je jednostavno došlo do glasovne promene koja se tako zove.
…

Jednаčenje suglаsnikа po zvučnosti je glаsovnа promenа u srpskom jeziku u kojoj se šumni suglаsnici, koji se rаzlikuju po zvučnosti, jednаče tаko što se prvi suglаsnik iz pаrа zаmenjuje svojim pаrnjаkom koji je po zvučnosti jednаk drugom suglаsniku iz pаrа.

U srpskom jeziku, suglаsnici se premа zvučnosti dele nа:
zvučne suglаsnike (b, g, d, z, ž, đ, dž),
bezvučne suglаsnike (p, k, t, ć, š, s, č, f, h, c).“

Да, ово је тачно лингвистичко објашњењ, оно тренутно и важи, међутим, све се ово може лингвистички и побити, али и дубље, јер дрво расте из семена („срБ“), а не из гране („срПски“). Сваки придев који за основу има реч-корен „срБ“ не може да негира семе из којег је нико и „родио се“. Не може грана на дрвету да негира семе из којег се родила, то је немогуће.

Реч корен из које је настало име за наш народ је „срБ“, а не „срП“. По корену те ПРАречи, ми смо се назвали као народ „срБи“, а не „срПи“.

Започео бих сад нека своја размишљања, која сам написао једном мом пријатељу, јер „srebrnastopaperje“ на важеће лингвистичко тумачење уводи као критеријум ПРАВИЛНОСТИ или СТРУЧНОСТИ „једноставност за изговор“. Наиме, из овог доле она каже да је у језичком смислу нешто правилније, или стручније, оно што је једноставније за изговор:

„Nije pravilno srBski neko srPski, jednostavnije je za izgovor i pravilnije izgovoriti „srPski“ nego lomiti jezik sa dvama suglasnicima različite zvučnosti. Zato pravilo o jednačenju po zvučnosti i postoji. Tu je jednostavno došlo do glasovne promene koja se tako zove.“

Па, да кренемо…

Уреду је лингвистичко објашњење, међутим, ако се у том лингвистичном објашњењу за критеријум ПРАВЛНОСТИ илити СТРУЧНОСТИ, узима за баш све живо „једноставност за изговор“, онда ћемо изгубити свој оригинални језик, његову суштину, јер једноставније је да причамо колоквијалним језиком, језиком улице или „сленгом“ како људи то воле да кажу. Зашто да се ломатамо књижевним језиком, кад је лакше да писци пишу књиге колоквијалним језиком, језиком улице, да то свако разуме, јер, како се воли да се каже:

„Једноставније је за изговор“, зар не?
„Језик је жив, зар не?“

Да, језик је жив, мења се, међутим, стручни људи су дужни да сачувају основну СУШТАСТВЕНОСТ неког ЈЕЗИКА, у овом случају, нашег, СРБСКОГ, а не да му под разним лингвистичким и научним „изговорима“, свесно или несвесно мењају бит, суштину.

Желим да кажем следеће, уреду је да правило једначења сугласника по звучности важи за оне речи којима се суштински смисао неким придевом, атрибутом, не мења. Али, ако се тај СУШТАСТВЕНИ смисао неким придевом мења, онда је то прави апсурд и нонсенс, који превазилази сваку стручност, а тај апсурд добијамо при изговарању и писању придева „срПски“, јер самим тим поништавамо и негирамо реч-корен: „срБ“… „срБи“ из које се тај придев развија, и не може било које „стручно“ објашњење за правилност да негира реч корен, то је чист бесмисао, тиме се уводи простота и квази наука!

Из корена речи „срБ“ произилази назив за наш народ „срБи“. И, сад, имамо следеће, само зато што је неком једноставније и лакше да каже „срПски“, а не „срБски“, да не би ломатао СВОЈ ЈЕЗИК У ГРЛУ, он придевом „срПски“ суштински и смислено ломи, кида, крши и поништава БИЋЕ САМОГ ЈЕЗИКА, КОЈЕ ЈЕ ЖИВО, ту основну реч-корен „срБ“, и самим тим основни назив нашег народа који гласи „срБи“, а не „срПи“!

Дакле, ако изговоримо придев „срПски“, ми негирамо корен-реч из кога је тај придев и настао: „срБ“, „срБи“, а то је апсурд. Самим тим, ми тако негирамо назив нашег народа „срБи“, што је такође апсурд, губи се сваки смисао семена и корена из кога је све касаније произашло, нема дубине, јер језик и речи имају много већу дубину него за обичну комуникацију.

Један битан доказ у прилоги правилнијег придева „срБски“…

Ако би се самостално из неправилног придева „срПски“ извуко закључак о ком се народу ради, закључак би био да се ради о „срПима“, што није тачно, ми смо СрБи а не „СрПи“.

Међутим, ако би се самостално из правилног придева „срБски“ извуко закључак о којем је народу реч, јасно и недвосмислено произилази да се ради о СрБима, а не „срПима“.

Дакле, правилан придев „срБски“ у лингвистичком смислу поштује своју реч корен из које је настао, „срБ“, кретња је заокружена и пуна, ништа није противречно, већ целовито, пуно и јасно. Део је у целини, целина је у делу. Свега тога нема када је у питању неправилан придев „срПски“.

Ако се подилази „критеријуму“, „једноставности“, „једноставности за изговор“ који помиње „srebrnastopaperje“ правдајући своје фаворизовање да је правилније рећи „срПски“, онда не знам зашто је једноставније изрећи сугласник „п“ од „б“, када су оба уснена?

И један и други сугласник, без обзира што је „п“ безвучни, а „б“ звучни, артикулишу се и изговарају тако што се и горња и доња усна прибијају једна уз другу, стварајући потпуну преграду ваздуху, затим, када се усне раставе, отклања се та преграда и ваздух излази уз прасак, и као „п“ и као „б“.

И шта је сад ту једноставније, није ми јасно?
Када се на исти начин изговарају оба сугласника.

Чак шта више, сугласник „б“ пошто је звучан, може бити и МЕЛОДИЈА при дуготрајном отпуштању ваздуха, док „п“ то не може, безвучан је.

Како се уопште може критеријум за стручност, а то је нека врста правилности где треба да се поштује основна реч-корен „срб“, из које је све настало, може узети једноставност у изговарању, када се оба придева једнако правилно, у свом изговору, могу изговорити без тешкоћа?

Можда је неком лакше да каже „срПски“, али са истом лакоћом се може рећи и „срБски“. Покушајте и видећете.

Како је онда са страним језиком када га учимо?

Није баш једноставно да стране речи изговарамо, теже их изговарамо него наше, ломатамо језик са њима, али их ипак после труда и вежбе изговарамо на правилан начин.

Јел тако?

Тако је.

Ако то можемо да чинимо са речима из страног језика, како то исто не можемо са речима из рођеног?!

Једноставније је „срПски“, а?
Лакше је за изговор, а?

Е лингвисти моји, кад неко нешто наручи, све ћете ви научно да докажете, доказаћете да је грана старија од семена, да од гране настаје семе, а не обрнуто.

Кад су лингвисти све дотерали како треба, гостиона је променила назив, бише се није звала :“Гостиона код СрБске Круне“ већ:

Гостиона код СрПске круне:

Исти хотел са промењеним називом. Кликните на слику да је видите у правој величини

Суштински, да поновим….

Уреду је да правило једначења сугласника по звучности важи за оне речи којима се суштински смисао речи из које произилазе не мења. Али, ако се тај суштаствени смисао неким придевом мења, онда је то прави апсурд и нонсенс који превазилази сваку стручност.

Хипотетички… ако идемо линијом једноставности и лакшег изговора, ако је то критеријум ПРАВИЛНОСТИ и СТРУЧНОСТИ, и ако је с тога по том критеријуму стручности некоме лакше да изговори „срПски“ него „срБски, онда је логички закључак да му је лакше да изговори име за народ „срПи“, а не „срБи“, затим име за државу „срПија“, а не „срБија“, али, ипак, изговара онако како јесте „срБи“ и „срБија“.

Наравно, наши лингвисти нису могли да иду баш толико далеко, јер када би се због једноставности изговора писало и изговарало „срПи“ и „срПија“, а не како из речи-корен „срБ“ произилази: „срБи“, „срБија“… то би значило потпуно и тотално брисање нашег народа у историјском смислу!

У том случају то би био културно-духовни злочин, али, на скривенији начин, то се исто чини придевом „срПски“!

И сви би могли да кажу:

„Какви сад срБи, ко сте сад па ви?!
Ви не постојите, постоје само „срПи“.

Надам се да сам успео да вам дочарам суштину мог размишљања, да би они које ово интересује размишљали о свему овоме…

П.С. Док сам писао овај коментар, једена пријатељица ми је помогла да да тачно сазнам настанак горње фотографије „Гостиона код СрБске Круне“, то је нашла на овом форуму где пише следеће:

„Хотел Српска круна изграђен је давне 1869. године, век касније откривено је да је заправо саграђен на остацима југоистоцног бедема римског Castruma (Каструм»), а прву фотографију ове зграде, данашње Градске библиотеке, снимио је Иван Громан 1876. године“

Из овога се може закључити, да је стари назив за гостиону „Гостиона код СрБске Круне“ стојао једно десетак година, док лингвисти нису интервенисали и искривили чистоту СрБског језика!

На стручан начин, наравно, а то што грана „сече“ корен из ког је изникла…?!
Ма нема везе, незнаш ти бре, ниси ишо у школу званичне договорне „истине“…

Књиге „Манипулација свешћу“ Сергеја Георгијевича Кара-Мурзе и „Геополитика постмодерне (осврти на геополитику XXI века)“ Александра Дугина, можете наручивати преко телефона сина госпође Росић, Петра Росића 064/92-58-932

Коста Чавошки: Пет Тадићевих радњи велеиздаје, стручна објашњења

Извор: Нови Стандард

********

петак, 25 новембар 2011 20:43

...о разлозима за покретање кривичног поступка против Бориса Тадића, председника Републике Србије, и Борислава Стефановића, високог дипломатског службеника Министарства иностраних послова.

Лице им говори све, и они су свесни тога да раде противуставно око издаје Космета!

По мом суду, Бориса Тадића, председника Републике Србије, треба оптужити и осудити за кривично дело угрожавања територијалне целине државе, предвиђено чланом 307 Кривичног законика Републике Србије, који гласи:

„Ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави, казниће се затвором од три до петнаест година.“

У својству председника Републике Србије Борис Тадић је усмено наложио Бориславу Стефановићу, свом дипломатском службенику, да води званичне преговоре са представницима владе самозване државе косметских Арбанаса, који су већ сада довели до de facto признања ове самозване државе на територији и у оквиру међународно признатих граница Републике Србије. Поред низа противуставних споразума, Борислав Стефановић је усмено са представницима самозване косметске државе уговорио наплату царине на прелазима административне границе између Космета и остатка Србије и прихватио изглед царинског печата ове самозване државе. Историјски и међународноправно, царина је државни приход који се искључиво наплаћује за прелазак робе преко државне границе. То значи да је прихватањем царинског печата самозване косметске државе и наплате царине у њену корист, Борис Тадић на овај начин признао да је административна граница између Космета и остатка Србије међудржавна граница, а да је самозвана косметска држава права држава која има легитимно право да на својим државним границама наплаћује царину. Иначе, да је царина нешто што наш Устав и важећи закони допуштају и у границама Републике Србије, царина би се већ увелико наплаћивала на административној међи између Београда и Панчева на прилазу мосту преко Тамиша.

Друга Тадићева радња која представља угрожавање територијалне целине државе јесте његово званично признање и прихватање да ЕУЛЕКС, као испостава једне стране организације (Европске уније), врши правосудну и полицијску надлежност на Косову и Метохији као интегралном делу Србије. Чак је његов министар полиције Ивица Дачић склопио писмени уговор са ЕУЛЕX-ом, који са становишта међународног права представља међународни уговор.

Трећа Тадићева радња којом се угрожава територијална целина државе јесте његов поверљив налог Статистичком заводу Републике Србије да на Косову и Метохији уопште не врши попис чак и оних становника (наших сународника у српским енклавама и на северу Косова) који би на то радо пристали, чиме је и јавно ставио до знања да Косово и Метохија нису више интегрални део Републике Србије.

Четврта Тадићева радња која је наговештена и већ делимично изведена јесте повлачење и укидање и последњих државних институција на Косову и Метохији тако што би се суд у Косовској Митровици интегрисао у косметски и ЕУЛЕX-ов правосудни систем и пресуђивао не по Уставу и законима Републике Србије него по Уставу и законима самозване косметске државе, а избори у четири општине на северу Косова обављали не по Уставу и изборним законима Републике Србије, него по Уставу и законима самозване косметске државе, како је то већ учињено у грачаничкој општини.

Пета Тадићева радња је поверљив налог Министарству унутрашњих послова да на Косову и Метохији не врши замену старих новим регистарским таблицама за моторна возила, како се то увелико чини у остатку Србије да би наше сународнике на Косову и Метохији присилио да прихвате регистарске таблице самозване косметске државе.

Све ове радње представљају биће добро познатог кривичног дела велеиздаје, које инкриминишу кривични закони скоро свих држава света. Но, како тог дела више нема у нашем Кривичном законику, поменуте радње Бориса Тадића треба подвести под кривично дело угрожавања територијалне целине, инкриминисано чланом 307 Кривичног законика, пошто нема никакве сумње да је овим радњама Тадић већ променио међународно признате јужне границе Републике Србије, тако да оне више нису на Проклетијама, него на Брњаку и код Мердара, где самозване косметске власти већ наплаћују државну царину. То је очигледно и противуставна и противзаконита промена државних граница Републике Србије, пошто се оне, сходно члану 8 ставу 2 Устава Републике Србије, могу променити само по поступку предвиђеном за промену Устава, који није ни покренут, а камоли спроведен.

Посебно упозоравам Тужилаштво да је посреди изузетно тешко кривично дело те да би требало захтевати најстрожу казну. Ово посебно због тога што се Борис Тадић, приликом ступања на дужност Председника Републике, сходно члану 114, ставу 3 Устава Републике Србије, заклео да ће „све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и (…) поштовању и одбрани Устава и закона“. Надам се да ће тужилаштво и надлежни суд разабрати да је Тадић погазио ову своју заклетву да би историјски и судбински изузетно важан део наше државне територије ставио под власт наших државних и националних непријатеља.

Борислав Стефановић, познат и под псеудонимом Борко, извршио је кривично дело шпијунаже, тако што је 27. новембра и 5. децембра 2007. године, приликом приватних разговора са политичким саветником амбасаде САД у Београду, учинио доступним тој страној држави појединости акционог плана Владе Републике Србије, као одговор на могућно противуставно проглашење Косова и Метохије као самозване државе косметских Арбанаса, који је у том тренутку био највиша државна тајна. То је класична шпијунажа, која се у доба рата искључиво кажњава смрћу, а у време мира врло строгим затворским казнама. Доказ да је ово кривично дело извршено представља поверљива депеша број 07БЕЛГРАДЕ1632, коју је тадашњи амерички амбасадор у Београду Camerun Munter упутио Стејт департменту. Ову депешу је иначе објавио Викиликс на свом веб сите-у, и њена аутентичност никад није оспорена.

Поред овог тешког кривичног дела, Борислава Стефановића требало би оптужити и осудити због озбиљног кршења Устава, закона и правила на основу којих се воде дипломатски преговори и закључују међународни уговори. По међународном праву, државу могу без писменог пуномоћја представљати у иностранству и у њено име закључивати међународне уговоре само шеф државе и министар иностраних послова, док сви остали државни званичници и дипломатски службеници то могу чинити само на основу писменог овлашћења. Колико је то мени познато, Тадићев Борислав Стефановић, као преговарач у име Републике Србије у Бриселу, није се легитимисао никаквим писменим пуномоћјем, а закључује некакве усмене уговоре који обавезују Републику Србију као државу и уз то не подлежу потврди и ратификацији Народне Скупштине, сходно члану 99 тачки 4 Устава.

У Београду, 17. новембра 2011. године

********

Осим Тадића и Борислава Стефановића има доста оних који подлежу условима да задобију „статус кандидата“ за велеиздају Космета и Србије, па кад дође народна власт реализоваће се кривични поступци против њих. Један од тих кандидата је Чедомир Јовановић. Никакав преокрет није учинио овај минорни лик својом декларацијом „Преокрет“:

Говор Чедомира Јовановића на промоцији декларације „Србију у Европу Европу у Србији“

http://www.ldp.rs/vesti.84.html?newsId=4747]

Он је овим „преокретом“ само појачао своју велеиздају Космета. Тадић је одбио да потпише ову декларацију, објаснио је то тиме да би се тиме признао ахтисаријев план за Космет, по коме ће Срби бити избрисани са тог нашег вековног територијалног простора, што је тачно, и тиме се тобоже проглашава као патриота, а управо он са својим окупационим режимом и спроводи тај ахтисаријев план брисања Срба са простора Косова и Метохије, уз помоћу Еулекса!

Овај Чедин преокрет, само је навлакуша за наивне, јефтин спин, да се сва пажња и оштрица до 9 децембра фокусира на њега око ове издајничке декларације, да би се тиме отупила оштрица око најглавнијег и најодговорнијег починиоца велеиздаје, председника Бориса Тадића. Наводно је Чеда после био задовољан што је декларација „преокрет“ „извршила притисак“ да се у скупштини не донесе декларација која „ће нас одвести у пропаст“, са алузијом да би та декларација Тадићевог режима била патриоптска, као подршка косметским Србима да се на барикадама мирно и легално као до сада боре за опстанак Космета у оквиру Србије.

Сви знамо, да је заправо Тадић желео да донесе декларацију о интегрисаном управљању административним прелазима (коју Срби са Космета изричито и одлучно одбијају!), што је у ствари још један правни акт у циљу признавања независности тзв. „Републике Косово“, а Чеда наводи да народ помисли, ако се та декларација изгласа, да је она наводно патриотска, која по уставу брани опстанак КиМ-а у оквиру Србије, да се тиме наводно декларишемо против европске опције (а у суштини све је обрнуто), да ћемо пропасти, па се овај лобиста незаивисног Космета напрасно „забринуо“.

Погледајмо за кратко овај срамни издајнички циркус…

ЛДП представља своју декларацију преокрет

Не бих више да трошим речи о минорном типу Чеди, погледајмо шта овај отужни и изфрустрирани Жарко Кораћ пита:

„А шта они предлажу као алтернативу“

Саврешено бестидно лицемерје! Па да ли сте икада за ових 11 година дали простора на вашим проевропским телевизијама да неко од мислилаца прозбори о другим алтернативама! Наравно да нисте, јер и сами знате да друге алтернативе има, зато сте херметички и затворили медијски простов терору вашег једноумља:

„Европска Унија нема алтернативу!“

Има алтернативе Кораћ, то је Евроазијска Унија са Русијом на челу, или сарадња са групацијом БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина)… корачаћемо ми њом кад дође народна власта, док ћете сви ви издајници Жарко Кораћати по судовима под оптужбама за велеиздају!

Погледајмо сад овог неопеваног манипуланта српским душама Вука Драшковића, почео је да се спрда са српском историјом и у јавни дискурс увео је реч „курчење“. Лако је сада велеиздајницима и петооктобарским шибицарима да се кур*е пред страним налогодавцима велеиздајом, херметички су се заокружили. Преузели су све институције, тако да им је војска, полиција, тужилаштво и судство услужни сервис, у њиховим рукама. Не знам само зашто се са овим велеиздајничким дискурсом нису кур*или за време владавине Слободана Милошевића, е то би већ било кур*ење, ако су већ куро*е које воле да се кур*е, показали би да имају му*а, јер лако је кур*ити се кад у своје руке имаш војску, полицију, тужилаштво, судство.

Но брзо ће они да одкур*е кад их страни налогодавци пусте низ воду, међутим, тада ће у Србији да буду на власти истинске народне патриоте, и биће им касно, јер стићи ће наплата њиховог кур*ења, биће кривично изпроцесуирани за велеиздају од стране народне власти, па нек се као робијаши кур*е у затвору.

П.С. Чуо сам један фазон данас од комшије, каже да га је чуо на ТВ, о овим неопеваним страначким преварантима, лидерима и њиховим „преокретима“….

Фазон иде овако…

Иде улицом једна старица пензионерка, наједном се оклизне и падне. Покушала је да устане, али није могла. Видели то Вук Драшковић и Чеда Јовановић, приђу старици и пажљиво јој помогну да устане. Пензионерка је почела да им се завхаљује:

„Много вам хвала децо на помоћи, не знам само како да вам се одужим?“

Чеда и Вук у глас прозборише:

„Ма ништа посебно бако, само на следећим изборима гласајте за нас.“

„Е, па децо… ја нисам пала на главу, већ на дупе...“

Одговори им бакица…

Кумановски споразум није капитулација

Извор: Глас Русије

********

Аутор: Бранко Жујовић 9.11.2011, 17:23

Зашто српски генерали не изађу и не саопште истину о Куманову? Зашто не кажу да нису капитулирали, него се часно борили против НАТО авијације и копнене агресије из Албаније и да НАТО није онеспособио Војску Југосдлавије? Зашто трпе понижења, као што је лаж о кумановској капитулацији?

Након потписивања војно-техничког споразума српска војска код Урошевца напишта своје положаје

Аутор: Бранко Жујовић

Пре десет година, у Београду је једнострано проглашен крај српске историје. Френсис Фукујама још увек је био име у моди, а ЕУ политички и социјално-економски идеал без преседана.

Крај националне историје, значио је и крај традиционалног поимања улоге војске. Од тада до данас, све чешће се помиње “кумановска капитулација” као аргумент који би требало да оде у прилог тежњи да Београд коначно призна албанску државу на својој територији.

Тако и бивши члан српске владе, Жарко Кораћ, каже да се “ н епризнавањем косовске истине и стварности не мења истина да Косово није под суверенитетом Србије од рата 1999. године и кумановске капитулације“. Кораћ спада међу евроентузијасте који говоре да Србију чека просперитет, само ако испоручи своје територије у замену за ту и тамо понеки бриселски печат.

За разлику од њега, верујем да Србију у Бриселу чекају нови услови, ако призна албанску државу у Приштини. Рецимо, да својој северној покрајини пружи више уставне самосталности, него што је сада има, а рашко-полимској области некакав оквир аутономије, за почетак.

Али, зашто је “кумановска капитулација” тако важан термин у вокабулару евроатлантиста? У објективној историји, “кумановска капитулација” Жарка Кораћа је Кумановски војно-технички споразум. У њему се не помиње анекс Б споразума у Рамбујеу, који је у последњи час српској страни покушала да наметне Медлин Олбрајт и због ког су ти преговори пропали.

Војно-техничким споразумом у Куманову, НАТО је званично одустао од захтева из Рамбујеа. У том војно-техничком споразуму, који је потврђен Резолуцијом 1244, пише да је Србија пристала на међународно војно присуство са значајним учешћем НАТО пакта, а не на НАТО окупацију.

Од чега је то НАТО тачно одустао, потписујући Војно-технички споразум у Куманову? Одустао је од права на оснивање својих база у целој СР Југославији. Одустао је од захтева за коришћење свих саобраћајница, укључујући водене и ваздушне путеве, без надокнаде и примене домаћих закона. Каснији СОФА споразум до сада није реализован.

НАТО је одустао од захтева да неограничено користи радио станице. И одустао је од намере да законе Србије и СР Југославије потчини наређењима и правилима НАТО пакта. Укратко, одустао је од окупације целе СР Југославије.

Овоме је претходила дипломатска иницијатива Русије и договор у оквиру Групе 8, по којем је Русија призната као велика сила, а сваки споразум са Србијом имао се третирати као компромис, а не као победа НАТО пакта. Искључиво због тога, а не зато што је НАТО уништио Војску Југославије, потписан је Војно-технички споразум у Куманову.

Данас евроатлантска послуга у Београду тврди да је Резолуцијом 1244 суверенитет Србије ограничен до момента албанског изјашњавања о независности. Албанско проглашење независности природна је последица победе НАТО пакта, који је интервенисао тобоже у име заштите албанских цивила.

За победу једне стране, морате имати капитуалцију оне друге. Ако је у стварности нема, треба је инсталирати преко медија и присталица у самом Београду. Ако постоји Војно-технички споразум, нема анекса Б споразума у Рамбујеу, који помиње Вук Драшковић и окупације Србије.

Шта на све ово каже српска војска? Зашто њени генерали не изађу пред јавност и не кажу истину о Куманову? Зашто не кажу да нису капитулирали, него се часно борили против НАТО авијације и копнене агресије из Албаније?

Српска војска данас је тек проширена параНАТО дивизија, чији су приоритети борба против тероризма и бесмисао тесне сарадње са организацијама које јој отимају територију. Њени стартешки документи, доступни на интернету, попуњени оловним бирократским пасусима, однекуд препознају отцепљење територија као безбедносни изазов, али препознају и НАТО као партнера, иако им исти НАТО отима територију.

Класичне војничке термине у српској војсци данас заузимају поштапалице о производњи безбедности, менаџменту људским ресурсима, на крају и извозу безбедности. Српска војска данас је организација, која се НАТО пакту приближава брже од државе коју би требало да брани.

Да је то нека већа сила, човек би помислио да јој је намењена улога уставног чувара евроатлантског поретка у Србији, као што је војска у Турској до недавно чувала недодирљивост секуларног поретка. Овако, то је војска пред чијим су официрима широке евроатлантске перспективе заједничких вежби са преуниформисаним терористима из ОВК и заједнички неговано сећање на кумановску капитулацију. Видимо се у Охају!

********

Сада је јасно зашто су се детаљи кумановског споразума, као и цео тај војно-технички споразум, дуго скривали од јавности. Једино што се пуштало у јавност од ДОС издајничког режима, а повезано је са тим споразумом је:

„капитулација“… „Косово је изгубио Слободан Милошевић“.

Наравно да је то „разумљиво“, собзиром да актуелни издајнички ДОС режим, кога сад предводи Борис Тадић, треба да има алиби за издају Космета, јер Косово и Метохија је изгубљено само ако актуелни режим неким правним актом призна независност тзв.“Косова“, будући да је сецесија Космета противна међународном праву, јер не може национална мањина унутар неке државе засновати своју независну државу!

Све је тако једноставно, али пођимо редом…

НАТО пакт (са свим својим чланицама) предвођен Америком, врло добро зна да је нелегално и противно међународном праву извршио агресију на једну суверену земљу, СФРЈ Југославију (УН, који је једино међународно правно задужен за очување мира у свету, није одобрио агресију НАТО пакта на СФРЈ), противно чак и свом Статуту по коме нема право да напада државе које нису чланице тог пакта, већ само има улогу браниоца својих чланица од агресије неке државе ван НАТО пакта.

Да ли је СФРЈ или Србија провоцирала и напала било коју земљу НАТО пакта?

Није.

Па зашто је онда НАТО напао Југославију?

Наводно, да спречи „хуманитарну катастрофу“ на Ким.

Да ли НАТО, гледајући са становишта једино меродавног међународног права, има права да самостално, без одобрења Уједињених Нација, нападне било коју земљу под било каквим изговорима или формулацијама „хуманитарних катастрофи“?

Наравно да НЕ!

Шта би се онда десило када би САД и НАТО инсистирали да кумановски војно-технички споразум буде признање окупације?

Једноставно… тада би међународно-правно као страна у сукобу НАТО и САД признали и ПОТПИСАЛИ да су агресор, јер нису имали одобрење УН-а за „хуманитарну акцију“, а ипак су је реализовали! Зато су и одустали од окупационих захтева из Рамбујеа. Чак, хајде да размотримо и ту могућност, чак и да је тадашње руководство СР Југославије рецимо потписало са НАТО пактом окупацију Космета, иако се она у физичком смислу није десила, то опет не би значило да Србија, у случају шиптарског отцепљења које се десило касније (2008-ме), тиме признаје то будуће отцепљење и тзв, „Незавосно Косово“.

Не…!

Она би тако само била приморана да заштити своје целокупно становништво од агресора, који није имао одобрење УН-а за напад. САД и НАТО су у нашем случају исто што и Немачка са Хитлером и својом нацистичком армадом, још су и гори! Нису ратовали шиптари и Срби. Нису шиптари бомбардовали Србију, и тако потписали кумановски споразум са Србима. Не. Шта год да смо потписали 1999-те са НАТО-м, па и окупацију Космета, то не значио признавање тзв. незивисне „Републике Косово“, већ само спречавање већег разарања целе земље од фашистичких агресора НАТО пакта којем командује САД.

А кад тај фашистички агресор изгуби своју моћ, Србија ће повратити КиМ.

Једну ствар ретко ко помиње. До 2003-ће нити америчка администација, администрација Пентагона и НАТО-а није помињала независност за шиптаре, „независно Косово“, већ само аутономију, тек после 2003-ће у реторици и јавним саопштењима почели су да помињу реч „независност“. Сетимо се само несретног највећег трговца и манипулатора српским душама, Вука Драшковића. Док је био министар спољних послова СЦГ, дакле пре отцепљења шиптара, није махао независношћу за Косово, као сада, да „прихватимо реалност“, већ својим чувеним и несхватљивим модусом вивендијем:

„Више од аутономије, мање од независности?!“

Док је сада за независност Косова, да „прихватимо реалност“, па чак и да променимо Устав да би наравно после несметано издајници признали тзв. независност Косова, да евентуално касније, што ће и бити, не би били законски гоњени за велеиздају.

Америчка администрација и НАТО пакт знају све ово, знају да је сецесија шиптара међународно-правно нелегална, и да ће кад тад, кад они изгубе моћ и доминацију у свету (то време се ближи), по међународном праву сецесија Косова у свим јавним и правничким дискурсима и документима бити окарактерисана као неуставна и незаконита.

Из свега овога произилази да је једини начин да се легализује нелегална сецесија Косова, да државни врх Србија сам потпише независност Косова, што он миц по миц и чини, сведоци смо тога, јер све је тако огољено и раскринкано!

Ако неку нелегалну сецесију одређене групације људи унутар једне суверене државе, иако је она супротна међународном праву, држава домаћина призна и својевољно то потпише неким споразумом, онда је то за сва времена! У том случају ми никада више нећемо моћи повратити Космет под својом ингеренцијом, без обзира на међународно право које је на нашој страни!

Знају то и издајници…!

Зато упорно светски моћници и траже од Тадићевог режима да призна независност Космета. Зато се упорно од издаје Космета жели да опере актуелни Тадићев режим, преко својих невештих спин мајстора: Жарка Кораћа, Чеде Јовановића и разних других, следећим спин триковима:

„Косово је већ изгубио Милошевић“… „за то су криве 90-те, а не ми“… „кумановским споразумом изгубили смо Косово…“

Косово и Метохију није изгубио Милошевић, оно није изгубљено ни пре Милошевића погрешном политиком, Космет ће изгубити онај који то у име државе и свих Срба потпише, и ако то уради, за сва времена ће словити као издајник!!

Без обзира на тренутну претешку ситуацију, ако актуелни режим својевољно не потпише разним споразумима независност тзв. Републике Косово, Космет ћемо кад тад повратити чим се распоред констелације светске моћи промени у нашу корист, ма колико то чекали.

Чак мислим да нећемо дуго чекати на то…!

Живело Косово!
Косово и Метохија је Србија!!
Увек је било, Јесте и Биће…!!!

Енергија Тијања: Дар Бога, очувајмо то!

Енергија Тијања: Дар Бога, очувајмо то!

Линк ка видео прилогу на: http://vimeo.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Тијање је село са око 200 становника, налази се на падинама планине Јелице, надомак Гуче, у општини Лучани.

Као што ћете видети у прилогу од разних људи са стране и мештана Тијања, лековита енергија Тијања помаже људима да се излече од разних болести, наслоњени на дрвеће. На липама, брезама, боровима, а посебно је лековит и исцељујући један храст који се налази на око 2 километра од школског дворишта, поред пута који води од Тијања ка Гучи. Обим храста је око 415 цм и стар је неколико стотина година.

Због свог изузетно исцелитељског дејства и моћи, мештани Тијања овај храст зову још „чудесно дрво“ и „храст мудрости“.

Сво ово лековито дрвеће, укључујући и овај храст, цео овај лековити природни и енергетски простор, протеже се на око 2 квадратна киломентра. Због свог лековитог дејста, Тијање се прочуло, тако да у Тијање долазе многи људи са стране, не би ли се излечили. Из Београда, Новог сада, Ниша, Чачка, из Словеније, Мађарске, од свукуда…

Ја познајем 2 човека из овог краја, они се нису појављивали у емисији, једном од њих Тијање је завичај. Они су у енергетском пољу Тијања препознали и самоспознали не само лековиту моћ на људски организам, већ и изузетно вибрантан духовни простор, који је дар Бога – ОТВОРЕНА КАПИЈА за духовна уздигнућа и спознаје. Тијању се Бог нешто више насмешио него другим местима и крајевима. Тијање је одвајкада капија ка вишим духовним световима, до самог Творца Земље и Васељене, Бога.

Нажалост, силе таме и зла, преко маргиналних људи локалних марионета бизнисмена и политичара, припремају се да потпуно униште овај лековити природни простор, будући да у Тијањском пољу планирају да отворе угљенокоп и рудник лигнита, као и да у близини направе термоелектрану за производњу струје. То можете прочитати у следећа 2 прилога:

Рудник лигнита за ТЕ код Гуче:
http://bit.ly/vPX9kU

Код Гуче 49 милиона тона лигнита:
http://bit.ly/tle8Ye

Моја порука мештанима Тијања, Гуче, Драгачева и комплетне општине Лучани, ако се не одупрете отварању рудника лигнита и термоелектране, лажним обећањима… ваше Тијање и цео тај крај биће потпуно биолошки уништен! И више! Неко од вас ће радити у тим објектима, то да, али буквално… бићете гробари тог краја, самих себе и ваше деце, уништиће се природа, флора и фауна, разне болештине и умирање биће ваша свакодневница! Будите сигурни да се у том случају Бог више никада неће поново осмешити вашем крају, он то чини само једном, већ ће ђаво ликовати! Нико више неће долазити у ваше Тијање да се лечи, заобилазиће га километрима, ви сами ћете бежати из Тијања у здравије крајеве, или ћете заједно са вашом децом умирати у властитој гробници коју ћете копати сваког дана, све дубље и дубље….

Одуприте се Тијањци, Гучанци, Лучанци, и запамтите… Бог се смеши само једном, не схватите ли то, осетићете и живећете константно бич ђавола, без наде да ће вам се Бог икада више поново насмешити!

ОВО ДОБРО ЗАПАМТИТЕ, ШТА ВАС ЧЕКА, АКО СЕ НЕ ОДУПРЕТЕ.
ОВО ЈЕ ЈЕДНА СТУДИЈА О ШТЕТНОСТИ ЛИГНИТА.

Последице по здравље од лигнита:

• Сагоревањем нискокалоричног лигнита у котловима термоелектрана настају велике количине димних гасова, који садрже штетне материје од којих су најзначајније:
• Прашкасте материје (летећи пепео) се састоје из SiO2, CO2,(Fe), (Mg), (Na), (K)
• угљен -диоксид (CO2) је отпадни гас који треба да се одстрањује.
• Сумпор-диоксид (СО2), који представља гас оштрог мириса, тежи је од ваздуха. Иритира дисајне путеве, а при већим концентрацијама оштећује плућа и чуло мириса. Киселост атмосферских падавина, најчешћа су последица реакције киселих гасова SO2+ H2O » SO3 + H2
• Оксиди азота (NOx) изазивају надражај грла, плућа, очију.
Азот-моноксид због оксидације трансформише се у NO2
NO + O2 » 2NO2

• При непотпуном сагоревању појављује се угљен- моноксид (CO, који је врло токсичан гас без боје, укуса и мириса. Нешто је лакши од ваздуха, запаљив је и у смеши са ваздухом је експлозиван.
• Поред процентуално најзаступљенијих компоненти у гасовитим продуктима сагоревања присутни су и метали: арсен (As), олово (Pb), кадмијум (Cd), хром (Cr), никл (Ni), кобалт (Co); и неметали: хлор (Cl2), флуор (F2).
• У димним гасовима налазе се у врло малим количинама отровне и опасне материје, занемарљиво мале масе, али опасне по утицај на здравље! Ове материје се теже акумулирају у организму, неке су канцерогене и задржавају се у плућима! У ове супстанце спадају полуциклични ароматични угљоводоници, бензопирен и бензоантрацен, тешки метали.

ТИЈАЊЦИ… ПРУЖИТЕ ОТПОР!!

Енергија Тијања

Храст исцелитељ у Тијању

Људи из свих крајева долазе у Тијање да се лече...

Центар села Тијања снимљен с јужне стране...

Монструозно: Радикали – ЕПС Србије Србима са севера Космета искључује струју по 12 сати дневно!

До 4 минута радикали причају о Томи издајнику, како је почео са својом партијом да сарађује са Милом Ђукановићем, који је признао независност тзв. „Косова“! Каже Тома… да му то признање од стране државног врха Црне Горе не смета да сарађује са Милом Ђукановићем.

То више и није изненађење за народ, с обзиром на Николићев пад.

Владимир Јеремић: Николић и Вучић повезани са организованим криминалом

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

Ово је ђаволски нечовечно и монструозно шта све чини квислиншки Тадићев режим преко Електро Привреде Србије (ЕПС) не би ли тактиком исрпљивања и изнуривања навео косметске Србе да одустану од мирних и легалних протеста на барикадама. Тај део говора почиње од 40-ог минута  и 40 секунди.

Ради се о следећем, ЕПС Србије који снабдева овај северни део Космета струјом, српским кућама искључује струју по 12 сати и више, дневно!

Има ли нечег монстртузнијег, нечовечнијег и поражавајућег!!
Браћо Срби, издржите, Тадић вам не може одузети ваздух и Бога!!

Дај Боже браћо да руси удовоље вашим захтевима за руско држављанство, тада вам НАТО и шиптари неће моћи ништа, ни Тадићев квислиншки режим! Север Космета ће тада бити острвце слободе, до коначног повратка целог Косова и Метохије кад амери пукну, а то је већ почело да се дешава. И то ће наравно бити по првенству међународног права и подршке наших савезника Руса, а ту су и Кинези.

Још нешто, брат Саве Мојсића са сузама је причао како  ево већ 2 недеље како је прошло од убиства његовог брста, а нико од представника српског режима није их ни позвао да их упита треба ли им нешто, а камо ли да им изјави саучешће.

Љубодраг Симоновић Дуци: Интервју дат студентима о кључним проблемима

Поводом недавних студентских протеста студенти су се ангажовали да интервјуишу Љубодрага Симоновића Дуција, да чују његово мишљење. Дуци је био критичан према тим протестима, јер су они генерално били трговачког карактера, парцијални, краткорочни и реакционорног карактера. Дакако, овај критицизам се суштински односи на сву омладину у Србији, али студенти као млади људи су веома битна повезујућа карика у нашем друштву, интелектуални слој који треба да буде предводник свих истинских промена у нашем друштву које ће бити хумано и солидарно.

Љубодраг Симоновић Дуци:
Интервју са студентима о кључним проблемима (1)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Љубодраг Симоновић Дуци:
Интервју са студентима о кључним проблемима (2)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Поред разних других ствари, срж Дуцијеве критике студената је да занемарују свеопшти еколошки контекст живљења, који је све присутнији и драматичнији, јер свеуништавајући фашизоидни капитализам у све већем обиму загађује природу на Планети: воду, ваздух, земљу, нуклеарно загађење ( у Србији имамо злочин екоцида и геноцида путем загађења осиромашеним уранијумом) и ту сад произилази једно суштинско питање:

Где ће сутра ти млади људу да живе са својим породицама, својом децом?

Другим речима, шта Дуци поручује студентима, он им не поручује да се не боре за смањење школарине и сл. већ да у свим протестима доминантна водиља треба да им буде борба за један нови хуманији свет, опстанак у природном простору, очување животне средине у природном незагађеном облику, борба за исхрану природном незагађеном храном, јер у противном, ограничавање борбе студената на борбу за њихове парцијалне интересе, довешће их у ситуацију да ће бити прогутани, заједно са свима нама, у ништавилу капитализма на путу ка уништењу човека, природе, читавог човечанства!

И шта ће им онда вредети јефтинија школарина и сл., када ће кад дође време да оформе своје породице, ако их и оформе, тихо умирати заједно са својом децом од затроване хране пуне разних хемикалија, ГМО хране, затроване воде, загађеног ваздуха, фармацеутксе мафијашке тровачнице разним лековима…?

Наравно, то што Дуци критикује студенте и младе људе не значи да је негативан према њима, дапаче, он им се управо очински обраћа са пуно пажње, увиђајности и љубави, али мора мало пре свега да их очинском пажњом отрезни, управо зато што их воли! Разуме Дуци у потпуности студенте и младу генерацију, није им лако, има пуно странпутица на које их наводи систем капитализма који од човека ствара дехуманизованог човека, потрошачку животињу, робота и идиота које стоји пред телевизором пијућу смрдљиву кока колу.

Неупоредиво је теже данашњој генерацији студената да се изборе за било шта, него пре 50 година, треба заиста бити надчовек у људском смислу да би се данашњи млад човек одупро ништавилу капитализма, али зато стоји чињеница и одговорност данашње генерације младих људи у Србији и целом свету, они су заправо једина и задња генерација која може спасити Србију и човечанство од ништавила капитализма које прети да уништи човека, ма које нације или вере био!

Из тог разлога, ово је један од најбољих интервјуа којег је Дуци дао младим људима, са пуно пажње и увиђајности, али и са доминантном отрежњавајућом компонентом која може бити одскочна даска свим студентима и младим људима да се пробуде и почну да се боре за суштинске ствари, јер време је већ готово истекло, крајњи је час за креативну суштинску преорјентацију.

Питања су била добра, тако да је Дуци говорио о многим стварима које тиште студенте и младе људе: о образовању, о проблемима самих студената, о запослењу, о међуљудским односима, о љубави, о илузијама „бољег живота“ на западу и ЕУ које им сеје актуелни пљачкашки режим, о њиховим професорима, о дроги и марихуани која је све присутнија међу младима, за чиме они све више прибегавају.

Послушајте, заиста је много корисно.

Не мењамо своје животе и наше Косово за улазак у ЕУ

Извор: Васељенска Телевизија
18. 11. 2011 22:21 | Факти

Београд – Нашом борбом не желимо да спречавамо државу Србију да иде путем европских интеграција, али не желимо ни да дозволимо да наши животи, наше породице, наше куће, наше Косово буду цена за улазак у Европу, изјавио је данас председник Општине Зубин Поток Славиша Ристић на седници скупштинског Одбора за Косово и Метохију.

Председник Општине Косовска Митровица Крстимир Пантић рекао је да идеја о интегрисаном управљању административним прелазима није предлог Владе Србије, већ потиче из Ахтисаријевог, плана који власт сада спроводи. Он је рекао да Срби на КиМ нису били, нити ће икада бити, за поделу КиМ на јужни и северни део, да Косово и Метохији третирају као саставни део Србије и да ће тако, што се њих тиче, заувек и остати

Он је рекао да Срби са севера КиМ и председници општина не желе да воде државну политику, већ да спроводе државну политику утемељену на Уставу Србије. Ристић је рекао да, поштујући Устав Србије, они желе да остваре своје основно право да остану држављани Републике Србије, јер су га стекли рођењем, пореклом и зато што им је то гарантовано Уставом Србије. Он је рекао и да Срби са КиМ желе да остану у Србији.

Председник Општине Штрпце Звонко Михајловић истакао је три кључна проблема са којима се Срби на КиМ суочавају -слобода кретања, безбедност и велика незапосленост.

Он је рекао да је проблем безбедности „неко из Србије“ покушао да реши тако што је на платни списак МУП Србије ставио припаднике шиптарске полицијске службе који су српске националности и „раде искључиво у интересу Приштине“.

Говорећи о слободи кретања, Михајловић је навео да је неопходно да Срби са КиМ, уколико желе да добију регистарске таблице, изваде уверење о држављанству у коме се наводи националност „Косовар“, а исто је и када су у питању и друга лична документа. Он је апеловао на надлежне да се узму у памет, „да сачувамо оно што је наше“, а да се решавању проблема приступи озбиљно и рационално.

Председник Општине Косовска Митровица Крстимир Пантић рекао је да идеја о интегрисаном управљању административним прелазима није предлог Владе Србије, већ потиче из Ахтисаријевог, плана који власт сада спроводи. Он је рекао да Срби на КиМ нису били, нити ће икада бити, за поделу КиМ на јужни и северни део, да Косово и Метохији третирају као саставни део Србије и да ће тако, што се њих тиче, заувек и остати.

Пантић је такође навео и да није истина да је одлука о царинском печату резултат компромиса, већ да је српска страна прихватила предлог албанске стране. Председник Општине Звечан Драгиша Миловић рекао је да су споразуми које су потписали Борко и Едита за Србе на Косову штетни и неприхватљиви. Он је истакао да је ситуација на терену драстично погоршана од почетка преговора Борка и Едите, иако им је речено да је реч о техничким питањима која је требало да им олакшају живот.

„На жалост, нама се на терену живот отежава, посебно након једностраних потеза Приштине. Оно што све може да нас радује је јединство које имамо и апсолутно јединство председника и наших скупштина и одборника. Посебно ме радује јединство наших посланика са Косова и Метохије“, рекао је Миловић.

Председници општина са севера КиМа први пут су се обратили посланицима републичког парламента.