Агонија Европе у жару цивилизацијског рата

Аурор: Проф. Светозар Радишић

КАБАЛИСТИЧКО-ЈЕЗУИТСКА КОНЦЕПЦИЈА ЗА СТВАРАЊЕ НЕОРОБОВЛАСНИЧКОГ ПОРЕТКА У СВЕТУ ПОКАЗАЛА СЕ КАО ВЕОМА ЕФИКАСНА ПРОТИВ ИСТОЧЊАКА, СЛОВЕНА, ПРАВОСЛАВЉА И СРБА

www.svetozarradisic.com

Преузми текст:
Агонија Европе у жару цивилизацијског рата

Садашњу агонију Европе описали су савременици Напуљског философа Бенедета Крочеа, попут Карла Сфорце, Лиуђи Пирандела, Томаса Мана, Андреа Жида, Пола Валерија, а наговестио је и Семјуел Хантингтон предвиђајући „сукоб цивилизација“. Најумнији људи с почетка 20. века знали су шта следи када свет воде декадентне Сједињене Америчке Државе, а Хантингтон се преварио само у једном – није схватио да је рат цивилизација постојао од њиховог настајања. У Европи се, како је то рекао Пол Валери, сукобљавају западна – квантитативна и источна – квалитативна цивилизација, а све што Европљани доживљавају су последице тог сукоба.

Занимљиво је да су у источним земљама често постојале поделе на „прогресивна“ прозападне и „назадне“ националне снаге. У Русији је из тежње да се мисли и живи као на Западу настао Санкт Петербург, не би ли што више личио на Венецију. У Србији је спевана и песма у којој се помиње „западњачка река“. Источна суптилна духовност је сметала наводној западној ефикасности и прорачунатом позитивизму.
Нажалост по Европљане и читав људски род, тренутно побеђују похлепни и похотни мегафинансијери Запада, чија је философија заснована на све опаснијем, самопрождирућем тора-талмуд-кабалистичком низу. Европску унију предводи Европска комисија, која служи најимућнијим финансијерима обједињеним староегипатским магијским иницијацијама. Недовољно развијени ум „светске елите“ не успева да реши проблем све веће насељености планете, у условима претварања природних рудних и енергетских потенцијала у робу, очевидног недостатка енергије и опште загађености и заражености живих бића и животне средине.

„Чујте Срби»“ ништа се променило није од времена када су Владимир Дворниковић, свети владика Николај Велимировић, свети Јустин Ћелијски, Милош Црњански, Јован Дучић и Рудолф Арчибалд Рајс говорили да „Стара дама“ (Европа) никад неће опростити Србима што имају другачије писмо, припадају византијској култури, имају крсну славу и фреске, знају шта је частољубље, добротољубље и правдољубље…

УМИРЕ ЕВРОПСКИ МОРАЛ

Злурадују се обични, опљачкани људи, када чују да је ухапшен неки од њихових дојучерашњих вођа. Реч хапшења се све чешће помињу уз имена политичара. Слободан Милошевић, Мило Ђукановић, Хашим Тачи, Агим Чеку, Иво Санадер… Све чешће се помиње да су неки од њих као што су Алија Изетбеговић, Фрањо Туђман, Јосип Броз…. измакли судским процедурама. Свакодневно се помињу имана политичара који су стекли иметак у правним процедурама које омогућавају пљачку. На Интернету се праве анкете о томе ко је најкорумпиранији политичар (Млађан Динкић, Божидар Ђелић, Бојан Пајкић, Борис Тадић, Драган Шутановац, Ненад Чанак, Вук Драшковић…), или ко се од „тајкуна“ више и брже „снашао“ Мишковић, Карић, Шарић, Беко, Марковић, Митровић, Ђилас…, или ко је већи издајник Борис Тадић, Вук Бранковић, Вук Драшковић или кум Вијуца. Једно је сигурно да се „демократама“ допао западњачки, материјалистички начин размишљања и да нико од њих не мисли да су људи све гладнији због њихове похлепе.

У Србији, због западњачког односа према истини, политичари више брину о хомосексуалцима, него о отворено прозваним и угроженим источњацима, словенима, православцима и Србима. То се догађа у још увек српској Србији, коју су окупирали Европска комисија, НАТО и Оебс преко својих доушника и истомишљеника. Тешко је доказати тзв. демократама да демократија не постоји, када они то до сада нису схватили. Још је теже да схвате да је свет подељен на Исток и Запад и да су они инструменти помоћу којих Запад поништава Исток. Никад очигледније и отвореније није изгледао рат те две цивилизације.

Срби су се одрођавали у процесима германизације, латинизације, поримокатоличавања, исламизације, арбанизације… Свеже су ране настале одвајањем Срба из Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. Те ране трају и боле од Титове одлуке да настану три нова народа Муслимани (верници), Црногорци и Македонци. Сада Срби не могу до својих Плитвичких језера, крај којих су вековима живели, а туђинци су у својој северној Македонији и северној Црној Гори. Запад наставља продор на исток и сваколико освајање простора западно од реке Дрине.

Срби су поражени, окупирани, опљачкани и понижени. Очевидни губитак слободе оверен је ниподаштавајућим понашањем марионетске власти. Чини се да је највећи проблем изумирање, јер Срба је све мање бројно, а још већи проблем је што се потискују из политичких, школских, медијских, правних, културних и осталих институција и система у Србији. Сви су у Србији заштићенији од Срба. Можда ће бити боље када Срби у Србији постану мањина. Граница између истока и запада на реци Дрини постала је фатална за Србе, а истовремено мостобран и одскочна даска за нови напад Запада.

ХАШИМ ТАЧИ – РАТКО МЛАДИЋ 1:0

Мада је сулуда идеја да Србија и Срби буду под санкцијама због било каквих поступака Србина рођеног ван Србије, ту врсте примене прекомерне силе од стране Брисела и Стразбура српски владари су благонаклоно прихватили. Стога је председник Србије Борис Тадић, 12. новембра 2010, уочи посете Италији, изјавио је да је хапшење хашког бегунца Ратка Младића „велика обавеза за српску државу и њену демократију“ и да ће, независно од захтева Европске уније (ЕУ) и Хашког трибунала, Београд свакако ухапсити Младића, јер је „оптужен за ратне злочине и према домаћим законима“. Обећање је испунио и уписао се на списак најомраженијих политичара, који су из било ког разлога тврдили да су Срби.

Можда је разлог за таква схватања Бориса Тадића чињеница да ни он није рођен у Србији, или истина да је тек недавно постао пуноправни грађанин Србије, па му је веза са Ратком Младићем остала свежа и снажна, будући да га сматра својим истинским сународником. Тек, нелогично је што је хапсио држављанина суседне, пријатељске земље Републике Српске, земље настале комадањем катастарски српског простора.

Изјаве председника Србије Бориса Тадића у вези са генералом Ратком Младићем нису биле ретке. Он је већ изјавио да Влада Србије чини апсолутно све што је у њеној моћи да лоцира и ухапси хашког оптуженика Ратка Младића: „Верујем да ћемо га временом успешно лоцирати и ухапсити… Протеклих 15 година, морам са жаљењем да кажем, није увек било политичке воље за његову екстрадицију“, рекао је 2010. године Тадић и верно се насликао. Заборавио је да Младића нико није прогонио до 2000. године, а да су се „демократе“ сетиле српског генерала тек 2003. године. То значи да су га тражили најдуже осам година. Коме су потребне толике лажи, када је немогуће да психолози нису учили математику?

У ствари, ти ставови демократе, који је постао најважнији српски политичар подршком мање од 33 одсто људи који имају право гласа, показују суштину цивилизацијског рата. Такав морал није постојао у византијској култури. Реч је о доказу да тренутно побеђује западна, квантитативна цивилизација у којој ништа није свето. Како би било добро да српски владари прочитају Душанов законик и „Номоканон“.

Београдска администрација се понаша природно, као свака власт пораженог, окупираног и пониженог народа. То није чудно, јер су у Србији, унакаженој од стране неописиво надмоћнијег непријатеља уништени инфраструктура и основни услови за живот. Зато је логично што је тужилац за ратне злочине, Владимир Вукчевић, који је ревносно, као да је службаник НАТО-а тражио Ратка Младића, изјавио: „Хаг неће реаговати за случај Тачи“. Није ни покушао да каже да то није правно коректно.

Али, понижавање понижених и поражених у цивилизацијском рату се наставља. Председник Србије Борис Тадић изјавио је у Београду 15. децембра 2010, да је спреман да разговара са премијером Косова Хашимом Тачијем, упркос томе што се Тачи доводи у везу са доказаним злочинима над Србима: „Морамо да преговарамо са сваким кога косовски Албанци изаберу за свог легитимног представника”, рекао је Тадић. Уз то је истакао да треба проверити наводе из извештаја известиоца Савета Европе Дика Мартија о продаји органа заробљених и потом искасапљених Срба. При томе је знао да се злочини припадника бивше Ослободилачке војске Косова доводе у везу са Тачијем. Да би се знало ко му је ментор „први међу српским дократама“ је додао да и „међународна заједница” (непостојећа организација) „мора да заузме став” у вези са извештајем Мартија о злочинима на Косову.

Одмах након Тадићевих снисходљивих изјава, огласили су се нови претпостављени свих балканских политичара. Након што је Тачи изјавио да му Дик Марти не може ништа, пошто ускоро иде у Сједињене Државе, портпарол Стејт департмента Филип Краули је оценио да тврдње о продаји људских органа неће значајније променити америчке односе са Приштином, те да ће САД наставити сарадњу са Хашимом Тачијем и поред извештаја Савета Европе, који га доводи у везу са злочинима. Само Срби нису невини до пресуде. Ратка Младића су морали „Срби“ да хапсе, да би Србија била кандидат за Европску унију. Хашима Тачија не морају да хапсе косовско-метохијски Албанци, јер су његови ментори и верни пријатељи истински српски непријатељи. С разлогом.

Уосталом, Филип Краули је морао да испоштује невероватну присност државне секретарке САД Хилари Клинтон у сусретима са Хашимом Тачијем. Стога је подвукао оно што би рекао и Ричард Холбрук да је хтео да остане доследан у односу на др Радована Караџића: „У овом тренутку, и узевши у обзир да је свако невин док се не докаже супротно, он је актуелни премијер и наставићемо да сарађујемо са њим… Америчко-косовски односи су засновани на узајамном интересу, а не на некој посебној личности“. Кетрин Ештон је сијала од задовољства у сусрету са Тачијем 27. маја 2011, тако да је њена љубазност према Борису Тадићу на дан хапшења генерала Ратка Младића остала осенчена у хладу.

ПАПСТВО – СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 1:0

У још једном походу западних похлепника на исток, ради сваковрсног харања и уништавања културних тековина, очевидно је да папство уз масонерију има главну улогу. Једнако је прозирно да су разбијачи Српске православне цркве екуменисти, који су се први поклонили папи у Ватикану. Екуменисти свакако нису објединитељи религија, као што се представљају. Они уз „Њу ејџ“ покрет стварају планетарну религију ради лакшег владања људима у тзв. новом светском поретку, чији је крајњи циљ орвеловско неоробовласничко друштво. То што је папа спреман да под своју контролу и као своје поданике (по)стави поглаваре свих класичних религија (хришћанство, ислам, јудеизам, будузам, хиндуизам), затим сатанисте, гностике, врачеве и шамане, не значи помирење, него уништавање другог религијског пола: православља. Ретко коме није јасно да признавање папе за врховног верског поглавара планете и промена календара значи да је римокатолицизам победио у верском рату православље, а тада православље нестаје.

Српске владике које су се поклониле папи одрекле су се српства, Светог Симеона, Светог Саве, Светог владике Николаја Велимировића и Светог Јустина Ћелијског, а то је суштинско напуштање хришћанства, православља и светосавља. Одрицање од српства и светосавља је највећи пораз који је до сада доживела квалитативна цивилизација.

Међутим, велики проблем ватиканаца је истинско веровање светосаваца. Као што српски политичари греше када поштују нехумане одлуке стразбурско-бриселских „хуманиста“ огрезлих у злочине против мира, тако су у великом и необјашњивом греху Патријарх српски и Синод СПЦ, који нису смогли довољно хришћанске духовне снаге да угосте чајем и саслушају промрзле црноречке монахе окупљене пред зградом Патријаршије у Београду. То се зове небрига. Они који највише говоре о души и уче мирјане хришћанској послушности нису били спремни на милосрђе и опрост, али јесу за папство и лепљење етикета верно верујућим. Веома важне владике из СПЦ својим ноншалантним понашањем, непристојним и неодмереним речима, коришћењем телохранитеља и луксузних џипова подсећају на безбожно понашање папе и његових гостију када се у просторијама на Тргу Светог Петра у Ватикану наводно обраћају Богу у ритму там-там бубњева и музике за плес.

На срећу постоји обимна литература, а у последње време све више филмова и видео записа, који сведоче о покушајима да се докрајчи православље у Србији преко у Ватикану школованих црквенодостојника. Проблем Ватикана је слаба вера „црквене елите“ и још више светосавско искрено веровање у вечност душе. Наспрам сатаниста су људи који се не плаше смрти.

Срљање СПЦ према 2013. години очевидно произилази из непознавања или ниподаштавања историје – мајке знања. Римокатолички симболи који се шире Србијом само су још један доказ могућег пораза источне цивилизације. У сусрет поразу су загрљени први пут црква и држава – политичари и свештеници су се поново ујединили. Некада су заједно били на страни српског народа, а сада то не смеју да буду. Уосталом, национализам је највећа опасност за „нови светски поредак“. Као да је јуче те речи изговорио принц Леополд Бернард, оснивач групе „Билдерберг“. У сукобу између Истока и Запада полако нестаје и словенска душа. Њу више нико и не помиње.

Иако су људи источног духа (на основу генетике, због поднебља) бројнији и присутнији у Србији од људи западног духа, „источњаци“ немају никаква права, а непрестано трпе менталну и духовну тортуру слушајући речи тзв. демократа „Србија се определила за ЕУ и стандарде Запада“.

Нажалост, или на срећу, већ се може предвидети крај сукоба две најснажније цивилизације. Када неконтролисано зло са запада продре у источне душе настаће и коначни обрачун, у којем ће се сажимати зло. Запад ће бити поништен. Уосталом, генатска предност Истока је у притајеној мудрости и дубоко развијеном предосећају. Душе Истока које су се прозлиле наметнутим, западним начином живота и мамонистичким схватањем, починиће највећу одмазду у историји људског рода без кајања, несхватајући да су изабрале праву страну у сукобу подсвесно – генетски. Можда ће тада бити јасно шта значи невероватно сагласје државе и цркве, 26. маја 2011. (магијски: на дан живота и смрти) држава је ухапсила српског генерала Ратка Младића, а Сабор СПЦ је одлучио о позиву папи за 2013.годину. Константинопоље.

Сведочанства: Енглези радили на уништењу Србије, шокантно откриће Драгољуба Живојиновића у Лондону!

Срби су сами себи највећи непријатељи. Кад то кажем мислим да су српском народу највећи непријатељи срби политичари, странчари разних боја, званични историчари… који свесно сеју заблуде у српском народу ( цену плаћа народ, својом крвљу!!), касније те заблуде постану митови у српским главама о „пријатељским“ народима са новим потоцима крви омађијаног народа. Једна од тих заблуда, можда и највећа, која се од нас крила 100 година, је да су нам енглези пријатељи, јер смо ето били савезници у првом светском рату. Ова званична архивска документа из енглеских архива, дакле наших „пријатеља“, које је после скоро 100 година обелоданио академик Драгољуб Живојиновић, говоре да су нам енглези у стварности били најподмуклији непријатељи, који су, кријући се испод плаштва „савезништва“, константно, подмукло и уцењивачки, радили на уништењу Србије и Срба.

Извор:http://www.ninicninic.com

********

Из докумената до којих је дошао познати историчар јасно се види да је у Првом светском рату Енглеска све чинила да нестане наша држава.

Академик Драгољуб Живојиновић

Тек објављено капитално дело академика др Драгољуба Живојиновића „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт“ озбиљно је уздрмала читаву и не само нашу савремену историографију. Документацијом шокантне садржине ова књига непроцењиве вредности у парампарчад разнела је досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима. Открила српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске 1914. године, у Првом светском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.

Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре тридесет три године и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио свету.

Скоро век у заблуди

Од завршетка Првог светског рата па све до појаве ове књиге, српски народ живео је у заблуди, називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима.

- Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије које су потхрањиване готово један век биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома.

• Први сте открили ту грађу, први је саопштили свету, како то објашњавате?

- Претпостављам, ту нетакнуту, нефризирану, нечишћену грађу, коју до мене нико није користио, избегавали су историчари или због тога што је неповољно говорила о онима који су је оставили, или што је веома ружно приказивала лоше односе међу савезницима током Првог светског рата. Друго, та недирнута грађа, недвосмислено је разбила наше илузије о савезницима и искреним пријатељима. До сада нисмо знали праву истину да нисмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнели главни терет Првог светског рата.

• Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?

- Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.

• Како се Француска држала?

- Француска је имала нешто другачији став. Нашла се на удару Немаца и због тога била је везана за Русију, али имала је и својих интереса на Балкану, а на Блиском истоку имала велики уложени капитал. Но, највише због Русије Французи су Србији пружили савезничку руку.

Ултиматум Француза

Једног тренутка енглеске подметачине, разбијачке намере и работе дозлогрдиле су и француским генералима који су почели отворено да протестују.

- Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум, да уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, Француска ће се повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта. После тога своје елитне јединице повукли су из Грчке, а увели ешалоне довучене из Индије потпуно неспособне за ратовање на Балкану.

• До данашњих дана у нашој историји до краја није објашњено држање Енглеске?

- Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, ни готово политичара, ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас.

• Како су онда Енглези постали и наши савезници?

- Из интереса. Прво због Француске и Белгије према којој су имали уговорну обавезу још из 1830. године. Друго, са бриљантним победама српске војске на Церу и Колубари Србија није покорена, а војнички је опстала. Значи, постали смо фактор, потребан савезницима.

Отерали руску бригаду

Колико су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију академик Живојиновић износи још један пример.

- На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.

• Да ли се после тих битака енглески став према Србији променио?

- Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом – добићете зајам, под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету.

• Како је Влада Србије реаговала на ту болну уцену?

- Децидно је одбијен тај ултиматум. Енглези су ладно одговорили – „онда вам не дамо кредит“. И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било.

И Мишић жртвован

Да су Срби били жртве и сопствених заблуда примера је безброј. Но, против тих илузија понајвише су се борили војсковође попут војводе Живојина Мишића.

- Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић били су заговорници уједињења јужних Словена. Томе се отворено супротстављао војвода Живојин Мишић. Говорио је да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да до слободе они морају доћи сами. Мишић је убрзо отеран у пензију.

• Значи и такву Србију крвљем заливену су кажњавали?

- Не само да су ладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш – Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин, онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама.

• Открили сте још један детаљ дуго скриван од српске јавности?

- По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију, а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена. Први сам и ту истину обелоданио.

• И на Крфу је било подваљивачких иницијатива?

- Кренуло се са још једном подвалом. Под плаштом реорганизације, тражено је од наше команде да се српска војска распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу не на Солунски, већ на западни фронт свака за себе. Наравно и та подвала и тај паклени план је одбачен, а Енглези су буквално побеснели. Њени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат.

********

У свом уводу намерно нисам поменуо наше познате вековне „пријатеље“ и „браћу“, хрвате, јер народ, који је стално гуран од својих политичара да живи у заједничкој држави са хрватима, зна да нам хрвати нису никада били искрени пријатељи. Били су нам „пријатељи“ и „браћа“ од којих је само у јасеновачком геноциду убијено и поклано 700.000 срба! Пропорционално гледано, у односу на број становника хрватске и немачке нације, ми смо више страдали од наше „браће“ хрвата, него од званичних непријатеља немаца, јер ту не долази у обзир само јасеновачки геноцид, већ и убијање срба од стране хрвата у првом светском рату као војника аустроугарске војске, а и у другом кроз борбена дејства.

Оно што је најтрагикомичније, и поред свега што су нам учинили хрвати… и данас су неки наши интелектуалци у заблуди и тврде да су нам хрвати пријатељски народ, тврдећи да нису сви хрвати усташе. Добро, тачно је, нису сви хрвати усташе, има ту пуно добрих људи са којима можемо појединачно бити пријатељи на свакоме месту, али комплетан хрватски народ, ван усташког слоја, прећутно је прихватио ту геноцидну политику својих политичара према Србима, сложио се са њом на овај или онај начин, никад се није масовно побунио против тога (појединачно да, хрватски режисер Лордан Зафрановић и сл.). Данас, сви хрвати, усташе и неусташе, уживају сву благодет у својој држави, базираној на геноцидној политици својих политичара према србима током своје историје, где тећину Срба треба поклати, трећину покатоличити и трећину протерати.

Зашто данас, наши „пријатељи“, хрватски народ, не изврше огроман притисам на своје политичаре да се неком резолуцијом у њиховом парламенту и званично извину Србима за геноцид у Јасеновцу, макар то? Ма смеју нам се бре, спрдаче се са нама, и дан данас величају усташтво!

Причали су нам, да су у другом светском рату против фашизма устали сви „југословенски народи“, али погледајмо на основу немачког документационог матерјала, како се хрватски народ на улицама Загреба „борио“ против фашизма и немаца:

Liberation of Zagreb, 1941

Овде видимо да и старо и младо код хрвата одушевљено дочекује окупаторе Немце, то је хрватски народ,  не усташе, документ говори све! Наравно, овај документарац ни под разно није могао да се прикаже у бившој СФРЈ, да не би реметио „братство и јединство наших народа.“

Истина је права да се само српски народ, као народ, диго против фашизма.
Међутим, ми срби истину требамо коначно погледати у очи по многим питањима, па и по питању „братства“ са хрватским народом.

Није нама крив хрватски народ, имају право да воле немце и да живе под њиховим патронатом и заштитништвом, то је њихов избор. За сва злодела која су нам хрвати донели током другод светског рата и у грађанском рату 1991 – 1995 најодговорнија је наша монархистичко-страначка елита која је поражене хрвате, који су убијали србе током првог светског рата, великодушно прихватила и са њима формирала Краљевину Југославију!

Да су краљ, и остала интелектуално-страначка елита, послушали премудрог Војводу Мишића, ми данас на почетку 21-ог века не би били готово пред истребљењем! Наш легендардни Војвода Мишић, који није био злонамеран према хрватима, поштовао их је као народ, иоако су се борили против Срба, предлагао је да се одцепимо од хрвата, да им дамо самосталну државу, а да:

„… Границе ће бити где их ми повучмо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго. А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…“

говорио је је краљу Војвода Мишић у свом извештају: „Извештај краљу Александру по повратку из Сплита.“

Нисам сигуран да би хрвати у том случају имали као поражени неку државу, „очерупали“ би их италијани и аустријанци, али ајде, било како било, да су још тада хрвати имали какву-такву своју самосталну државицу, србима се касније не би десио Јасенмовац! И грађански рат 1991 – 1995. … И вероватно би с почеткомн 20-ог века живели добросуседски.

Наравно, наравно… и српска комунистичко-титоистича елита с носи огромну одговорност што смо и даље, после другог светског рата и трагедије Јасеновца, поново живели у истој држави са хрватима, али најкобнији је увек тај први погрешан корак из 1918-те.

Да смо за нашу највећу трагедију, стварање Краљевине Југославије криви ми сами, најбоље показује доња аудио секвенца из радио емисије Атлантис у којој је гостовао проф. Милан Брдар. Ову емисија са њим Биљана Ђоровић емитовала је 2008-ме.

Атлантис: Гост професор Милан Брдар
( Снимак је нешто слабијег квалитета, јер сам тада преко ТВ картице имао слабији сигнал Радио Београда, међутим све се јасно чује)

Преузми аудио секвенцу

И шта овде чујемо. Наш краљ је 01.12.1918-те у Крсмановића кући прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, али без званичних представника Хрвата?!

Како сад то, па они су нам браћа, једва чекају да живе са нама у заједничкој држави. Тек 3 година касније формирана је уставотворна скупштина ове државе што само по себи говори да то није била никаква озбиљна држава, већ држава која је од самог старта била осуђена на пропаст! Наша незрела елита је ради илузије опстанка ове државе хрватима и словенцима чинила разне уступке, ова 2 народа била су привилегована у односу на Србе, још од тада се од стране српских државника форсирало лажно братство и јединство којег су опет Срби платили својом крвљу, у Јасеновцу! Наши мудраци су увек гурани у страну, све „крваве“ политичке конце доносила је наша неперцептивна, недорасла и незрела елита! Увек је то била наша квази елита, наш највећи непријатељ! Увек су бринули о другима, жртвовали су нас и наше највиталније националне интересе и у ратовима и у миру. Зато су прогресивно, ови садашњи властодршци њен најгори и најмрачнији изданак, који нас отворено и садистички понижау и уништава!

Ми тек треба да имамо и добијемо праву елиту, мудру, стручну, часну, поштену и некоруптивну, једино нас она може спасити од нестанка и ништавила!

Умало да заборавим наше „савезнике“ и „пријатеље“ енглезе из првог светског рата за које смо увек били само топовско месо, зато су нас и бомбардовали, онако „пријатељски“, на Ускрс 1944-те, и „савезнички“, крајем другог светског рата у операцији под називом: „Недеља пацова„. Детаљан извештај о томе можете прочитати на овој страници».

П.С.

Данас 25.06.2011-те на захтев „dugmica“ дајем целу емисију из које сам претходно издвојио један део говора професора Брдара. У овој емисији Атлантиса из 2008-ме поред професора Милана Брдара гости су били Душан Пешић, новинар Политике и Милојко Будимир, секретар друштва Срба из Хрватске. Тема емисије је била прећуткана истина из наше новије историје, од почетка стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за време другог светског рата, затим комична тужба Хрвата против Србије за тобожњи геноцид за време грађанског рата 1991 – 1995 у бившој Југославији. Аутор и водитељ емисије је госпођа Биљана Ђоровић.

Преузми емисију

Очистимо Србију, да не би ми били почишћени

Извор: Таблоид
Очистимо Србију

Велимир Абрамовић: Мој препев једне Теслине песме

Аутор: Велимир Абрамовић

Мој препев једне Тесалине поеме

Fragments of olympian gossip	Оговарања на олимпу
While listening on my cosmic phone	Док телефоном прислушкујем Етар
I caught words from the Olympus blown	с Олимпа речи наноси ми ветар.
A newcomer was shown around;	Схватих по звуку из тога света,
That much I could guess, aided by sound.	неки нов човек тамо се шета.
„There’s Archimedes with his lever	„Полугу своју то Архимед вуче,
Still busy on problems as ever.	Научне муке много га муче.
Says: matter and force are transmutable	Сила и твар измењују се глатко,
And wrong the laws you thought immutable.“	И све се слаже, Њутнов закон лаже.“
„Below, on Earth, they work at full blast	„Доле на Земљи науку љуште,
And news are coming in thick and fast.	пристижу вести, само пљуште.
The latest tells of a cosmic gun.	И топ космички већ се тамо спрема,
To be pelted is very poor fun.	Пућиће хитац, проблема нема.
We are wary with so much at stake,	Све је у игри, ствари су тешке,
Those beggars are a pest—no mistake.“	оружје просе – страшне ли грешке.“
„Too bad, Sir Isaac, they dimmed your renown	„Ужас је Њутне, славу ти блате,
And turned your great science upside down.	Крутим ти штапом науку млате.
Now a long haired crank, Einstein by name,	Кудрави чудак, Ајнштајнчик, звечи
Puts on your high teaching all the blame.	За све он криви све твоје речи.
Says: matter and force are transmutable	Каже да сила у масу претвара се лако,
And wrong the laws you thought immutable.“	Погрешан ти Закон, Њутне, итекако.”
„I am much too ignorant, my son,	„Не знам ти ништа, детенце слатко,
For grasping schemes so finely spun.	Префине су шеме, а мислим кратко.
My followers are of stronger mind	Ђаци моји много су бољи,
And I am content to stay behind,	За њима каскам по својој вољи,
Perhaps I failed, but I did my best,	Можда оманух, упркос труда,
These masters of mine may do the rest.	Археји моћни, довршите ми чуда.
Come, Kelvin, I have finished my cup.	Келвине, хајде, ваља нам поћи.
When is your friend Tesla coming up?“	Друг твој, Тесла, зар неће доћи?“
„Oh, quoth Kelvin, he is always late,	„Ах, ко зна када„ Келвин ће на то,
It would be useless to remonstrate.“	„он увек касни, научник страсни.“
Then silence—shuffle of soft slippered feet	Умекшан корак, папуче меке – нестаде звука,
I knock and—the bedlam of the street.	Тад куцнух лако – одједном врева, улична, пука.

КОМЕНТАР: 

Архимед је сматрао да полуга има мистична својства:

а) већом полугом исти терет диже се лакше него мањом, што је нелогично; по томе је лакше дићи већи терет од мањег, јер већа полуга са теретом тежи више од мање полуге са истим теретом.

б) мењањем дужине крака полуге, материјални терет претвара се у простор и обрнуто, јер се дејство полуге мери производом дужине крака и терета; момент полуге = терет x крак, тј. сила x простор.

У песми, Тесла, који је од свих научника највише ценио Архимеда, износи став да је Њутн погрешио сматрајући да су маса (по Њутну, количина материје у некој запремини) и сила (узрок промене стања) – две одвојене категорије, док је Архимед знао да нису (мистично својство полуге под б). И тако, по Тесли, и Архимед, има суштинске заслуге за E = mc2 а не Ајнштајн, који куца на отворена врата.

У Њутновом одговору, Тесла алудира на Њутнову растресеност при крају живота, која је покаткад била драматична, на пример, када је на вечери код једног Бискупа одржао потпуно бесмислен, али врло дуг говор.

Уместо Теслине речи господари употребио сам назив Археји, који се у андјеоској хијерархији средњевековне окултне теологије, коју је Њутн изврсно познавао, налазе испод Серафина и Херувима, али изнад Арханђела, и непосредно су одговорни за упућивање великих људи у тајну природу ствари.

Велимир Абрамовић: Предлог за оснивање заједничке руско-српске институције за проучавање научног наслеђа Николе Тесле

Разлог: У Музеју-Архиву Николе Тесле у Београду, Улица Крунска број 51, од 1952 године налази се непроучено око 60.000 Теслиних научних докумената. Реч је о његовим теоријским истраживањима и детаљно описаним експериментима које је изводио у периоду од 38 година усамљеничког рада, 1905 – 1943 године. Увид у Теслин обимни научни архив показује да је он од пресудног значаја за даљи развој науке, нарочито Физике и Космологије. Верујемо да би реконструкција Теслине физичке теорије, (посебно теорије атома и динамичке теорије гравитације), као и понављање његових бројних експеримената, унапредило науку, а могуће и донело нову научну парадигму планетарном друштву. У Свету је број цитата Тесле већ 15 година у непрекидном порасту, док цитирање свих других научника, на пример, познатих квантних механичара, опада.

Зашто се обраћам руској страни: У последњих пет година у Русији је преведено са енглеског и објављено целокупно Теслино познато научно дело, као и на десетине књига, укључујући и белетристику инспирисану Теслом. Међутим, у Теслином Музеју-Архиву у Београду налази се необјављена и непроучена најважнија научна документација чији је обим око шест пута већи од онога што је до сада у Свету објављено.

Проблем који треба формално превазићи: Теслине концепције у Физици битно су другачије од Релативизма и Квантне механике и зато је у светској универзитетској заједници Тесла заправо блокиран и несхваћен. А несхваћен је јер је непроучен, упркос бројним експерименталним чињеницама које сведоче да је био у праву. Другим речима, Теслин архив, односно концепције које он садржи, треба учинити доступним светској науци, ради добробити читавог човечанства.

Молба: Многи савремени физичари и академици у Русији Теслине идеје узимају далеко озбиљније него игде у Свету и због тога сматрам да је дошло време да се заједно са руским колегама систематски проучи драгоцена Теслина научна документација као исходиште не само нове чисте технологије, већ и онога најважнијег: смисла саме науке. Не само Чернобиљ, него и сада Фукушима јасно показују да је физика атомског језгра за научнике остала врло нејасна. Стицајем животних околности (моја покојна супруга Марија Шешић била је неколико година директор Теслиног Музеја-Архива) имао сам увид у део архива и запањио се када сам открио оглед у коме Тесла описује како зауставља распад радиоактивних елемената, радиума и изотопа урана.

Мешовити руско-српски научни тим: Оснивачко језгро треба да буде хармонично, у њега морају истовремено ући стручњаци који независно мисле, као и надахнути људи инспирисани филозофским идејама нове науке, безопасне за човека и сагласне са природним редом ствари.

Начин финансирања српске стране: Научни пројекат Министарства за науку и образовање Србије – Истраживање Теслиног научног наслеђа (историјски, теоријски и експериментално).

Др Велимир Абрамовић, доктор философије наука, (физике и математике)
E-mail: velimirabramovic@gmail.com

Велимир Абрамовић: Укратко шта мислим и шта ћу и зашто да радим

Свака цивилизација има свој корен:

1. Староегипатску, Вавилонску и Античку Грчку цивилизацију почели су Сумери.

2. Западну, Јудео-хришћанску (укључујући протестанте), милитантну, технолошку, трговачку цивилизацију крунисану високоразвијеним Сједињеним Државама Америке, почели су Јевреји Старог завета. Напустивши Египат, Јевреји су прекинули Сумерску нит у суштини основали Нову цивилизацију, коју данас зовемо Западна.

3. У току израстања САД у супер силу, у самом језгру хипериндустријализације, појавила се духовност најпре информатичког, а потом и сцијентистичког друштва, која је истакла супротну тенденцију: хармонизовање са природним појавама, енергијама и циклусима, инаугуришући тежњу ка космичкој мудрости и схватање најдубљег природног поретка као основни циљ наступајуће научне ере. Научно име и презиме ове врсте природне философије и технологије свакако је Никола Тесла.

У каквој је вези Тесла са савременим Србима?

У најдубљој. Историјски И религијски. И као што је Мојсије важнији од сваког Јеврејина појединачно, па чак и од самог Исуса, исто тако је и Тесла важнији не само од сваког Србина понаособ, већ и од српског народа узетог у целини. Зашто? Сваки народ преживљава своје велике појединце, али дух тих великих појединаца преживљава сам народ, јер је идеја вечна, али ствари према њој обликоване су пролазне.

Савремени Срби у потпуности одбијају да прихвате своју историјску улогу, баш као што су то одбилиеи јеврејске масе на Синају глорификујући Златно Теле. Разумљиво је да Срби ову своју улогу новоизабраног народа не могу да прихвате, јер не могу да је схвате. Ипак, хасидски мистик и кабалиста Енрико Јосиф врло је јасно видео овај убрзани пренос религијско-историјске улоге изабраног народа са Јевреја на Србе, отворено на телевизији називајући Србе небеским народом, због чега су се многи окорели српски националиости и сами чудили, а европско-западњачка српска струја сматрала га је неморалним човеком, који за рачун страних сила охрабрује рат и подстиче наивни, примитивни и надасве бесперспективни српки национализам, који народ води у сиромаштво и политичку катастрофу. У том тренутку су се најбројнији народи света, око 800 милиона људи, ујединили да сломе 7 милиона романтично заблуделих Срба. Војног победника ни једног тренутка није било тешко предвидети.

Али, анализирајмо све то дубље: убрзаном ратном кампањом убрзано су освешћени носиоци тада још нејасне идеје нове научне религије математичког карактера на којој ће се заснивати теслијанска технологија нове цивилизације. Бомбардовањем самог Београда, убрзано су прекинуте све везе освешћених српских појединаца и западне науке и културе, обрисано је поверење у Запад. Високосвесни људи , којих више није било тако мало, почели су да успостављају појединачне, личне везе са космичким континуумом и да се спонтано баве мистичном сумерско-питагорејском генерчком математиком, оном која производи стварност. Ослобадјајући високосвесне појединце сваке друштвене улоге, малигно корумпирано и такође самоиздајничко пост-милошевићевско српско друштво је не само омогућило, већ у суштини подстакло образовање неформалних братстава српских космичких истраживача , ослоњених само на Космос и на себе саме, ослобођених сваког робовања истинитост западњачког образовања као и потребе за каријером у новој строго материјалистичкој СРБИЈИ, у којој се по авангардном плану Светске владе врши социјални експеримент ИЗГРАДЊЕ ДРУШТВА БЕЗ ДРЖАВЕ, о ком процесу српски такозвани интелектуалци појма немају. Новоосвојена слобода коју им је пружио спољни пораз, политички, економски и војни – отворила им је највиши ниво индетерминизма, а то је ниво основне бесконачности света, светског континуума – индетерминистичког царства свемогућности, царства дате и ничим ограничене божанске слободе избора. И као што бесконачно претходи коначном, тако и слобода избора дела континуума претходи свим другим везама са свим другим изабраним деловима, и још једанпут, индетерминизам бескраја претходи детерминизму коначних делова.

Којим космичким механизмом српски појединци предодређени да се освесте – задобијају идеје?

Да би ово како треба разјаснили, претходно дефинишимо свест. За мене је Свест исто што и Време, има временску физичку природу. И према томе разликујем свест целине или континуитет и свесност делова или синхроницитет. Временска веза делова и целине је је континуитет, а веза делова међусобно је синхроницитет. Без синхроницитета нема интеракције, то јест нема стварности; ово је суштина појма опажање.
Јасно је да је синхроницитет веза нижег реда која нас везује за чулну датост, за оно што називамо свет ствари, стварност, конкретно Београд, Србија, Европа, Азија, Америка, наш сопствени хабитус.

У једном период (кулминација је била 1999) стварност је за сваког духовно развијеног Србина постала неприхватљива и аутоматски је прорадила дубља веза, континуални спој делова и целине. Са тог нивоа освешћени појединци почели су да примају идеје универзалне свести која је заменила појединачну свесност засновану на обичној перцепцији. Ово даље овде нећу разрадјивати, јер би то већ било шире излагање мог рада Основи науке и технологије времена.

И све је више тих нових монаха у Србији чија вера је сам Дух и чија црква је сам Континуум. Научно гледано, Дух је Време физичке реалности, нула и тачка у математици.

Закључак:

Београд, односно Србија, ИЗУЗЕТНО ЈЕ ИСТОРИЈСКИ НУЖНО ГЕОМАГНЕТСКО ПОДРУЧЈЕ НА КОМЕ СЕ МОРА ОСНОВАТИ ЦЕНТАР ЗА ПРОУЧАВАЊЕ ТЕСЛИНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ БУДУЋНОСТИ, КОЈА ОБЕЗБЕЂУЈЕ ФИЛОСОФИЈУ И НАУКУ УСАГЛАШЕНУ СА ПРИРОДНИМ РЕДОМ СТВАРИ, НАУКУ КОЈА РАЗУМЕ КОСМОС, ВОЛИ ГА, ОСЛАЊА СЕ НА КОСМОС, ЊЕГОВЕ СЛОБОДНЕ И БЕСКРАЈНЕ ИЗВОРЕ.

Лична одлука:

ЗАВРШАВАМ СВАКУ СВОЈУ АКТИВНОСТ, ПРЕПИСКУ, МЕДИЈСКУ ПРОМОЦИЈУ у смислу друштвено-економског убеђивања НЕОПХОДНОСТИ ХИТНОГ ОСНИВАЊА ЦЕНТРА ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ТЕСЛИНОГ НАУЧНОГ НАСЛЕЂА ОВДЕ У БЕОГРАДУ.

ПОДСЕЋАМ ДА САМ ОД часописа ТЕСЛИАНА 1993 ГОДИНЕ ДО ДАНАС, А ТО ЈЕ 17 ГОДИНА, ПРЕКО СВИХ ЈАВНИХ СРЕДСТАВА ИНФОРМИСАЊА ЗАХТЕВАО ДА СЕ ОЗБИЉНО, ТИМСКИ И ИНТЕНЗИВНО ПРОУЧАВАЈУ ТЕСЛИНА ТЕХНОЛОГИЈА И КОНЦЕПТ ВРЕМЕНА.
ОД САДА СЕ БАВИМ ИСКЉУЧИВО ЛИЧНИМ УЖИВАЊЕМ, ОНТОЛОГИЈОМ ВРЕМЕНА И ФИЗИКОМ ВРЕМЕНА ЗАСНОВАНОМ НА МОЈИМ МАТЕМАТИЧКИМ МОДЕЛИМА ОЧИГЛЕДНО КОНСТАНТНЕ САДАШЊОСТИ, ТАЧКИ И НУЛИ.

ДРАГИ ПРИЈАТЕЉИ, О МОМ НАУЧНОМ РАДУ ЋЕТЕ БИТИ ПРАВОВРЕМЕНО ОБАВЕШТАВАНИ, АЛИ НЕМАМ НАМЕРУ ДА ДАЉЕ ЗАГОВАРАМ ТАЧНОСТ И МОЋ СВОЈИХ ИДЕЈА… ЗАШТО БИХ ЉУДЕ МИМО ЊИХОВЕ ЛОКАЛНЕ ВОЉЕ И СВЕСТИ СИЛОМ НАВОДИО НА ИСТИНУ ТРОШЕЋИ УЛУДО СВОЈЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНО ВРЕМЕ? НЕКА ТРАЖЕ БОЖЈУ ЧЕСТИЦУ У ЦЕРН-У, НЕКА РАДЕ ДАН И НОЋ ДА БИ СЕ ПРЕХРАНИЛИ, И АКО ЋЕ И ТАКО НАЈЕДЕНИ УМРЕТИ, СВЕЈЕДНО.
РАДИМ ПОТПУНО САМ ИЗ УНУТРАШЊЕГ ПОРИВА, ШТО ПРАКТИЧНО ЗНАЧИ ИЗ КОСМИЧКИХ РАЗЛОГА, БЕЗ СУШТИНСКЕ ДУХОВНЕ И МАТЕРИЈАЛНЕ ПОДРШКЕ С ЉУДСКЕ СТРАНЕ.АЛИ, ВЕРУЈТЕ МИ, ОСЕЋАМ СЕ ОДЛИЧНО, ШТО ЗА МЕНЕ ЗНАЧИ ДА ИМАМ ДУШЕВНИ МИР И ДА САМ САЗНАО ОНО ШТО САМ ЖЕЛЕО, САЗНАО САМ ШТА ЈЕ ВРЕМЕ .

ДА ЛИ ЋЕ МОЈЕ ЗНАЊЕ НЕКО ИСКОРИСТИТИ, ТО ВИШЕ НИЈЕ МОЈА СТВАР И НЕЋУ СЕ УБЕЂИВАТИ СА ПОЛИТИЧАРИМА И БАНКАРИМА КОЈИ У СУШТИНИ НЕ ВОДЕ У ПРОПАСТ ПЛАНЕТУ ЗЕМЉУ, ВЕЋ НЕСВЕСНО ВРШЕ САМОУБИСТВО.

Политика и економија, као ни црквене организације ослоњене на своје, хипнотисане, утишане и обогаљене свеце не решавају баш ништа, ни у оквиру Србије, а ни у оквиру планете Земље. Зато на те нивое живота не треба уопште обраћати пажњу.

ИЗ ПОЛИТИКЕ И ЕКОНОМИЈЕ НЕМА СПАСА ЧОВЕЧАНСТВУ, НЕМА НОВЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ, САМО ИЗ НАУКЕ И ТО ОДУХОВЉЕНЕ ФИЗИКЕ, ШТО ДОСЛОВНО ЗНАЧИ – ФИЗИКЕ У КОЈОЈ ЈЕ ДОСТИГНУТА КОНТРОЛА ВРЕМЕНА У ФИЗИЧКИМ И БИОЛОШКИМ СИСТЕМИМА.

КАКО ТО ПОСТИЋИ?

ТАКО ШТО ЋЕ СЕ У МАТЕМАТИКУ УВЕСТИ ПРИРОДНИ МОДЕЛИ ВРЕМЕНА,ТАЧКА И НУЛА И ЗАТИМ ЧИТАВА ФИЗИКА ПРЕРАДИТИ ТАКО ДА СЕ МИСТИЧНИ ПОЈМОВИ СИЛЕ И ЕНЕРГИЈЕ ЗАМЕНЕ ВРЕМЕНОМ КАО ОСНОВНИМ ПРИРОДНИМ ЗАКОНОМ КОЈИ РЕГУЛИШЕ ФИЗИЧКУ РЕАЛНОСТ, ОДНОСНО ПРОИЗВОДИ СТВАРНОСТ. ТО ЈЕ ОНО ШТО ОД НАС ЗАХТЕВА ТВОРАЦ ДА БИ НАША ЦИВИЛИЗАЦИЈА ПРЕЖИВЕЛА.

Светозар Радишић: Освојили Балкан у тринаест етапа

ТРИНАЕСТ ПЛАНОВА ЗА О(П)СТАНАК САД У ЕВРОПИ ПОТПИСИВАЊЕ ЛИСАБОНСКОГ СПОРАЗУМА (КУТИЉЕРОВ ПЛАН) АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ИЗБЕГАО НА НАГОВОР БЕЛЕ КУЋЕ.
АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК САБОТИРАО ВЕНС-ОВЕНОВ ПЛАН.
ХОРСТ ГРАБЕРТ ЈЕ ОТКРИО ЈАВНОСТИ ДА ЈЕ ПРЕКО ЊЕГА КЛАУС КИНКЕЛ УТИЦАО ДА МУСЛИМАНСКА САРАЈЕВСКА СКУПШТИНА НЕ УСВОЈИ ОВЕН-СТОЛТЕНБЕРГОВ ПЛАН.

Преузми текст:
Освојили Балкан у тринаест етапа

Пише: Светозар Радишић

И највећи поборници америчког начина живота сада признају да су били у заблуди када су донедавно тврдили да је „нови светски поредак“ само антиамеричка флоскула, да је Немачка основни кривац за разбијање СФРЈ и да НАТО нема разлога да запоседне Балкан. Иако, с геополитичког становишта, није спорно да је Европа немачка, још мање је спорно да су Сједињене Америчке Државе изазивајући рат на просторима претходне Југославије оствариле циљ да остану у Европи и након њеног интегрисања, а да се после свега присуство НАТО алијансе сматра још неопходнијим и природним.

Као што се очекивало, рушење Берлинског зида, највећа немачка победа после Другог светског рата, изазвало је подозрење вашингтонске администрације. С друге стране, нестанак Варшавског уговора требало је да узрокује нестанак другог пола – НАТО пакта. Али, тада би САД прешле у још једну изолацију. Искористивши моћ супер силе и перфидно оптужујући Немачку за превремено признавање бивших република САД су успеле да се наметну као кључни фактор стабилности на Балкану, прошире НАТО и укорене се у најзначајнијој стратешкој тачки Европе. Не треба заборавити да је Бил Клинтон, априла 1993. године, у поруци Редакцији „НАТО ревије“, после самита у Ванкуверу, забележио: „Снови су од немогућег постали стварност: крај хладног рата и подељености Европе, уједињење Немачке и револуционарне промене у бившем СССР. Поздрављамо промене чак и онда када оне укључују неизвесност и опасност“. Затим, да су Лоренс Инглбергер почетком маја и Ворен Кристофер, средином јуна 1993. године оптужили Немачку за разбијање СФРЈ тврдећи да је Немачка „изгарала од жеље да види њен распад и форсирала прерано признање Словеније и Хрватске“. Нису, при том, презали ни од провидних лажи попут честих изјава Била Клинтона и његовог државног секретара да „Американци у Босни немају виталног интереса“ и тврдњи Била Клинтона да се САД неће мешати у рат у Босни и нити слати војнике на Балкан. Тринаест планова, од којих је већи део настао у Вашингтону, најбољи су деманти за тврдње америчке администрације.

Од Лисабона до Бијељине

Предводећи групу стручњака Европске заједнице, лорд Карингтон је Југословенима поднео на потпис нацрт општег споразума (Карингтонов план), на конференцији одржаној 18. октобра 1991. године. Представници Републике Србије одбили су да потпишу Документ, јер је у њему предложено успостављање суверених и независних република са међународним идентитетом, за оне који то желе.

Четрдесетак дана касније (31. децембар 1991), Сајрус Венс је био у својој петој југословенској мисији. Обавестио је јавност да је план који је понудио зараћеним странама (Венсов план), оцењен „апсолутно прихватљивим“. Председништво СФРЈ прихватило је поменути план 3. фебруара 1992. Поштујући одредбе тог плана ЈНА се повукла са Превлаке 20. октобра исте године. У више наврата Савет безбедности УН је наређивао Хрватској да се врати на „линију Венсовог плана“, након њене агресије на Републику Српску Крајину, крајем јануара 1993. Занимљиво је да је председник Републике Србије Слободан Милошевић 24. јануара 1995. године оценио да је Венсов план најбољи међународни мировни документ.

Трећи по реду план према којем је прекрајана карта Балкана био је план Жозе Кутиљера, тадашњег генералног секретара УН. Наиме, средином фебруара 1992, само што је прихваћен Венсов план, почела је са радом Конференција о Босни и Херцеговини под патронатом Европске заједнице. На једној од седница, 21. фебруара у Лисабону, понуђен је тзв. Кутиљеров план, с којим су се сагласили сви учесници скупа. Неколико дана касније Алија Изетбеговић је оповргао сагласност дату у Лисабону и изнео познату тврдњу да је Босну немогуће делити. Ворен Цимерман је касније признао да је Лисабонски споразум Алија Изетбеговић „демонтирао“ на поруку и захтев америчке администрације. Сукоб интереса великих сила вероватно је основни разлог што се на дневном реду самита у Копенхагену 21. јуна 1993. године још једном појавио Кутиљеров план уз доминантан став да се његовим потписивањем могао избећи рат.

Један од кључних планова био је Венс-Овенов план први пут поменут 11. јануара 1993. године. Од његовог обелодањивања било је очигледно да га не подржавају Сједињене Америчке Државе. Јер, Бил Клинтон је већ 5. фебруара 1993. захтевао да креатори плана изврше промене тако што ће План учинити прихватљивим за босанске муслимане. Скупштина Републике Српске одбила је 2. априла 1993. потписивање дела Венсов-Овеновог плана који се односио на границе. При том је најавила спремност за преговоре са босанским Хрватима и муслиманима око 20-так процената нерашчишћених граница и територија. Иако су председници Југославије, Србије и Црне Горе сугерисали да се Венс-Овенов план потпише у целини, Скупштина Републике Српске одлучила је 25. априла 1993. да не прихвати део плана о мапама, без обзира што су српском народу претили војном интервенцијом и бомбардовањем. Тако је зачета како су многи назвали „судбоносна историјска драма са заплетом чији се крај није могао наслутити све до последњег тренутка“. У фарси притиска на Скупштину у Бијељини учествовали су, у хотелу Хајат у Београду, уз лорда Дејвида Овена, шведски генерал Ларс Ерих Валгрен, командант Унпрофор-а, Jон Вилсон, бригадир за везу у „плавим шлемовима“ и Фред Екхарт, портпарол конференције о Југославији. Петнаестог маја 1993. године Срби из Босне изашли су на референдум. Гласало преко 92 одсто уписаних у спискове (1.180.000), од којих се преко 96 одсто изјаснило против Венс-Овеновог плана. У сваком случају три чињенице нису ишле у прилог потписивања Венс-Овеновог плана: 1) план је антисрпски у свим елементима, нарочито с аспекта расподеле територије што је потврдио и лорд Овен речима: „Срби се боре за територију на којој живе столећима… Иако су пре рата имали 60 одсто територије БИХ, мировни план даје Србима 43 одсто тог простора“; 2) план и притисак да се он потпише били су такве врсте да се очигледно рачунало на менталитет и достојанство Срба у Босни и Херцеговини, што значи да су сви који знају тај народ могли да предпоставе да ће одбојно реаговати, и 3) од почетка се није нудила никаква алтернатива плану, што значи да је Запад намерно ишао на варијанту која је проверено неправедна за Србе. Друге две стране у сукобу нису биле ни приближно у истој ситуацији. Хрватима је планом дато све што су тражили, а муслимани су добили и територије изван градова, које им никада нису припадале.

Све већи амерички утицај

У међувремену је у Вашингтону само месец дана након појаве „Венс-Овеновог“ плана, 10. фебруара 1993. године, објављен „План Клинтонове администрације за решавање сукоба на тлу бивше Југославије“. Тај план је утицао да се испоштују америчке примедбе на „Венс-Овенов“ план и створио основу за сва војно-политичка дешавања у Хрватској и Босни. План је обухватио: 1) активније укључивање САД у преговоре које су водили Венс и Овен; 2) претње Србима да ће САД повећати притисак и подићи економску и политичку цену агресије и евентуалног ангажовања на Косову; 3) сарадњу са Русијом и савезницима у вези са међународном мисијом у Босни; 4) појачано међународно присуство у Македонији; 5) стварање међународног суда за ратне злочинце; 6) спремност САД да, заједно са Уједињеним нацијама и НАТО, учествују у спровођењу плана, укључујући и могућност коришћења америчких снага у војној акцији, и сл. Тај план је реализован потпуно и послужио као основа за америчко освајање Балкана.

„План петорице“, настао у главном граду Сједињених Америчких Држава 22. маја 1993. године, био је шести по реду. Шефови дипломатија Велике Британије (Даглас Херд), Француске (Ален Жипе), САД (Ворен Кристофер), Русије (Андреј Козирев) и Шпаније (Хавиер Солана) усвојили су програм о непосредним мерама за обустављање непријатељстава у Босни и Херцеговини. Прва мера била је: постављање међународних посматрача на границу Босне и Србије у сагласности са владом у Београду. Друга, запоседање „заштићених зона“ трупама Унпрофор-а. Трећа, одржавање економских санкција против СР Југославије, док не испуни услове из резолуција Савета безбедности УН. Четврта, формирање суда за ратне злочине. Пета, претња санкцијама Хрватској уколико настави са интервенцијом у Босни. На тај комбиновани план, састављен на брзину „да би велика петорица купила време“, реаговали су и копредседници конференције о СФРЈ. Торвалд Столтенберг је изјавио да „Венс-Овенов“ план није мртав и да је конкретнији од плана петорице, а Дејвид Овен је рекао да се ради о новој ситуацији о којој ће се консултовати са европским лидерима, пошто је добио мандат од Европске заједнице. Занимљиво је да је „план петорице“ разочарао и Албанце. У тачки једанаест наведеног плана децидно се ставља до знања да се никакве декларације о наводној суверености тог дела Србије неће признати.

После расправа у Женеви у вези са реализацијом почетног америчког плана, који је коригован у Бриселу и Вашингтону, и у вези с новим планом за Босну, након одвојених сусрета са представницима зараћених страна уследио је седми, „Овен-Столтенбергов“, план (20. август 1993), који је обухватио глобални мировни споразум и принципе будућег конституисања уније република, уз поделу Босне на три републике. Нацрт мировног плана лорда Дејвида Овена и Торвалда Столтенберга предат је на разматрање трима зараћеним странама. Србима је према плану требало да припадне 52 одсто, Хрватима више од 17 одсто, а босанским муслиманима око 30 одсто територије. За Мостар предвиђена двогодишња управа Европске заједнице. Амерички државни секретар обећао је да ће САД помоћи спровођење најновијег мировног плана и послератну обнову Босне и нагласио је да Вашингтон подржава политичко решење рата у Босни предлажући да се у бившу Босну и Херцеговину упути око 40.000 „плавих шлемова“. Срби су гласали и прихватили мировни план, али само у односу 55 према 45 одсто у њихову корист, што значи да су захтевали само три процента више од понуђеног, а 5 одсто мање него што им је припадало пре рата. Већ 1. септембра 1993, када је договор био на дохват руке, „Овен-Столтенбергов“ план је доживео крах, због немогућих захтева муслимана. Упркос уступцима српске и хрватске стране и изјави Алије Изетбеговића да је „спреман“ на наставак преговора. Слутње да су американци поново сугерисали мулиманима да не прихвате план, јер им ова ситуација дозвољава наду да ће учествовати у протекторату над Босном, што им је крајњи циљ, обистиниле су се. Умешаност америчке администрације наговештена је у чланку који је објавио „Вашингтон пост“ 8. септембра 1993. у којем пише да Овенов и Столтенбергов план не задовољава Клинтонове критеријуме, закључујући да санкције против Србије морају остати. Од тада су муслимани почели да зановетају. Муслиманска скупштина прихватила је план под условом да им босански Срби врате „силом заузете територије“. Затим је одбила план уколико се муслиманима не омогући приступ мору. На то су босански Хрвати запретили одустајањем од свих понуђених територијалних уступака, уколико Муслимани и Срби не потпишу женевски план, а Скупштина Републике Српске је одлучила да повуче све уступке Муслиманима и Хрватима, због њиховог одбијања женевског плана. План није хтела да потпише ни београдска власт без плана укидања санкција, иако је Торвалд Столтенберг обећао да ће санкције бити укидане са спровођењем мировног плана. Занимљиво је да су територијални уступци од 3 одсто територије, у наведеном (вероватно намерно) контраверзном плану, тражени од Београда, а не од Срба у Босни. План је завршио неславно, иако је било логично да међународни фактори изврше утицај да „муслимани“ прихвате мировни план, јер су претње бомбардовањем Срба само подстрекавале муслимане на продужавање рата. То је вероватни разлог што је Дејвид Овен критиковао америчког председника Клинтона да је „саботирао мировни план Венс-Овен“ и „насамарио Муслимане“.

Преломни моменат – план контакт групе

Стварање Муслиманско-хрватске федерације на основу Вашингтонског споразума 2. марта 1994. извршено је према посебном плану. У Вашингтону су тврдили да би прихватање свих одредби тзв. америчког плана (стварање лабаве федерације Хрвата и Муслимана и касније лабаве конфедерације те федерације са Хрватском) могло да доведе до укидања санкција које су уведене против СР Југославије. И управо због тога „Вашингтон пост“ је председника Републике Србије прогласио за кључну личност за заустављање рата на Балкану. Према процени кругова женевске конференције о бившој СФРЈ највећи противници тог америчког плана били су мировни посредник Европске уније, лорд Овен, и Велика Британија.

Неколико месеци касније, 5. јула 1994, уследио је изузетно важан Женевски план Контакт-групе (касније назван краће: План Контакт-групе). Према том плану настала је подела територија у односу 51 одсто за Муслиманско-хрватску Федерацију према 49 одсто за Републику Српску, а БиХ је требало да остане у међународно признатим границама. Изгласавање тог плана је за аналитичаре преломни моманат у вези са солуцијом за Босну и завршетком рата на просторима претходне Југославије. Наведеног дана на састанку представника пет великих сила и босанских лидера министри су упозорили на тешке последице у случају неприхватања плана. Ворен Кристофер је запретио Србима постепеном серијом мера и укидањем ембарга на оружје Муслиманима. У званичним крговима Стејт департмента су тврдили да је америчка администрација „строго сугерисала“ влади у Сарајеву да без обзира на мањкавости у плану препусти Србима да не прихвате предлог. Клаус Кинкел је тим поводом рекао да су се САД, Русија и Европска унија први пут сагласиле око конкретног мировног плана. Наравно Алија Изетбеговић је одмах изјавио да план треба прихватити. Руководство Срба у Босни заузело је став да се план разматра на Скупштини Републике Српске. Претње Србима којима је понуђен до тада најгори план су учестале са свих страна. Да Срби у Босни потпишу План захтевали су: Јон Мејyор, Вук Драшковић, Ворен Кристофер, лорд Овен, чланови Европске уније, Мајкл Роуз, Виталиј Чуркин, Мира Марковић, Андреј Козирев, Зоран Лилић, Торвалд Столтенберг, Медлин Олбрајт и Карл Билт. Када је Момчило Крајишник рекао да ће руководство Срба из Босне највероватније расписати референдум, Андреј Козирев је био искључив: „Нема нових преговора са Караџићем“. После објављивања поруке Владе Републике Србије, руководству Републике Српске да прихвате план одмах и да се не скривају иза референдума и става да је неприхватање мира највећа издаја српских националних интереса, уследило је кажњавање Срба у Босни. Јуриј Воронцов није оставио дилему: „Хоћемо позитиван и никакав други одговор“. Затим је Москва замрзла контакте са Србима у Босни. Једино је Војислав Коштуница рекао да је План Контакт групе лош, а да лоша решења воде у рат. Био је прецизан: „Тај план не вреди пишљива боба“. Пошто Срби нису попустили уследиле су нова убеђивања. Андреј Козирев је уверавао Србе да ће Република Српска добити међународно признате границе ако прихвати мировни план и да ће муслиманско- -хрватска федерација и Република Српска имати једнака права. Затим су представници Контакт – групе саопштили да се Срби, Муслимани и Хрвати могу договарати о размени територија, с тим да као основа за решење кризе остаје Мировни план и територијална расподела у односу 51:49 одсто.

План „З-4″ као посебан инструмент-план

План „З-4″ од 30. јануара 1995. године, био је, у ствари, план мини Контакт-групе за решења односа између Републике Хрватске и Републике Српске Крајине. Након упознавања са Планом Република Српска Крајина условила је потписивање плана останком Унпрофора на треиторији РСК и после 31. марта 1995, а Хрватска није прихватила план „З-4″, због страха од федерације. Иако је Мате Гранић најавио спремност Хрватске да преговара о плану „З-4″ испоставило се да је већ договорено решење за сламање отпора Срба. План „З-4″ као да је заборављен, а настављени су притисци преко Русије да Срби у Босни потпишу план Контакт-групе. Појачан је и притисак на Београд. Немачки канцелар Хелмут Кол је инсистирао да Србија прихвати план Контат – групе за Босну, остане по страни евентуалног новог рата у Хрватској и да херметички затвори границе према Босни и Хрватској (Крајини)“. Ханс Ван ден Брук је са састанка Европског парламента у Бриселу захтевао од председника Милошевића да призна све републике настале распадом СФРЈ.

Једанаести по реду био је Француски план обелодањен 17. јула 1995. године. Александар Зотов је сматрао да је француски предлог директно војно уплитање и учешће на страни одабраној за савезника. Малколм Рифкинд, који је тек примио дужност британског министра иностраних послова потврдио је да ће се снаге за брзе интервенције користити у Босни према минималном францускм плану за: 1) за осигуравање пута преко Игмана од напада босанских Срба, односно за снабдевање Сарајева, и 2) за ојачавање војног присуства снага Уједињених нација у Горажду. План је нешто коригован и одлучено је да се трупе за брзе интервенције користе искључиво за заштиту Сарајева.

Дванаести, Јељционов план, обнародован 10. августа 1995, остао је недовољно јасан јер је тешко установити да ли је реч о тзв. „руском плану за југо-кризу“ који први пут споменут 15. маја 1995. Могуће је да је укомпонован у наступања руских дипломата. План је сачињен с идејом за обуставу рата и стабилизацију мира и циљем да се Југославија ослободи бремена санкција, претпостављао је реализацију неколико услова: 1) Контакт група је требало да примора Хрватску да обустави сва непријатељства; 2) да се предузму мере да се спречи хуманитарна катастрофа – обезбедити слободан надзор међународним посматрачима; 3) да се осигура безбедност Унпрофора; 4) обуставе сва непријатељста, и 5) усвоји план Контакт – групе. Тај план је само неколико дана касније стопио са Дејтонским планом који се помињао од 12. августа 1995., а иако је држан у тајности његов садржај до 8. септембра када је разматран у Женеви у јеку највећег НАТО бомбардовања српских положаја, у више наврата је био подржаван из Москве, Лондона, Брисела, од америчког конгреса и челника из Уједињених нација.
Очигледно је да су према тринаестом, Дејтонском плану бомбардовани положаји Срба у Босни, да су снаге НАТО замениле Унпрофор, да се Муслимани опремају и обучавају према том плану. Затим, да је Хрватима убрзана интеграција у Европу и Партнерство за мир и веза са НАТО, а Србима – поновно дипломатско укључивање у међународну заједницу.

Колика је улога планова у рату у Хрватској и Босни најбоље показује изјава Фрање Туђмана поводом годишњице прогона Срба из Крајине: „Присиљавали су нас да пристанемо на план З-4, на српску републику од Задра и Книна до 28 км од Загреба, са српском војском, српском валутом и српским председником – да не би било самосталне Хрватске, или да будемо уз злосретну Југославију из које смо се једва избавили“. О поменутом присиљавању нема података, а догађаји његове речи нису потврдили. Напротив.

Било је је међу западним дипломатама реалних који су попут Лорда Карингтона тврдили да су Запад и Уједињене нације све радили погрешно, јер су њихови планви користили само муслиманима. Но, било је много више дипломата који су попут Андреја Козирева и Ворена Кристофера претили Муслиманима у случају одбијања плана ублажавањем санкција Србима, а српској страни укидањем ембарга на оружје муслиманима и оних који су сматрали, попут Дејвида Овена, да ће светски притисак присилити босанске Србе да прихвате понуђене планове.

Решавали своје проблеме

Показало се да су велике силе опет решавале своје проблеме. Тако је амерички министар одбране, Вилијем Пери, 17. јула 1994. рекао да се НАТО и САД суочавају са дубљим војним ангажовањем у Босни, без обзира да ли ће зараћене стране прихватити међународни мировни план. То наравно значи да НАТО долази у Босну у свим случајевима.
Ј

една од првих нових улога коју су НАТО-у наменили трилатерални креатори светских мапа била је обуздавања криза, односно „успостављања стабилности и демократије“ изван дотадашњег подручја. Клаус Кинкел је тај задатак назвао – чување мира.

Нешто прецизнију дефиницију нове улоге НАТО-а дао је Манфред Вернер у Бриселу 10. септембра 1993. године, када ју је дословно описао као „инструмент за увођење новог светског поретка“, залажући се за партнерство с Уједињеним нацијама. Многе, који су сматрали да су НАТО и Уједињене нације давнашњи механизми САД, изненадила је очигледно вешто (наивно) одглумљена недовољна веза тих институција. Наиме, секретар за одбрану САД Лес Аспин обећао је (не зна се коме) да америчке војне снаге неће напустити Европу, али је истовремено упозорио да европски савезници у НАТО-у морају бити спремни да за узврат помогну Вашингтон у његовом војном ангажовању широм света. На тај начин су створили илузију да су те две институције ван њиховог утицаја. „Управо од НАТО-а очекује се да буде главни гарант европске безбедности“.
Занимљиво је да ретко ко схвата да су, на пример, све новонастале земље у процесу стварања „новог светског поретка“ економски, информационо и културолошки окупиране од стране земаља носилаца новог поретка. Још су ређи људи који помишљају да земље Истока имају једнако право да се њихов дух и култура наметну Западу. Јер, не постоји логика која ће оправдати примену свих тринаест планова, осим ако се не сматра да је планета Земља већ у америчком власништву. Јер, креатори мундијалног поретка немају намеру да освоје само територије, већ језик и народни дух, а кад то успеју земља је заувек освојена.

Објављено у новинарском напису под насловом:
Освојили Балкан у тринаест етапа, „Ревија 92″ бр. 195, 4. април 1997, стр. 8,9.