Мирослав Марковић: Чудо звано вода, метаноја – чудо унутрашњих промена, велике промене 2012-те

Недавно сам сазнао за емисију „Космос“ Радио Телевизије Војводине, аутор и водитељ је Нина Мартиновић, и одушевио сам се емисијама, посебно са емисијама у којима је био гост Мирослав Марковић, за сада их је било 3, али вероватно ће их бити још, јер су емисије са господином Мирославом изазвале велико интересовање. Господин Мирослав је инжењер машинства, инжењер физике и метафизичар. Написао је више научних и стручних радова који су изазвали буру у научној јавности, написао је више интересантних књига, неке од њих попут „Чуда и мистерије воде и вере“ и „Метафизички законик судбине“ можете бесплатно читати на његовом лепом сајту: „Истиник„.
Гледајући ове емисије… Мирослав ме је одушевио, види се да је то човек који је ишо и иде испред времена, а сада је дошло време да своје знање подели са другима:

Мирослав Марковић: Чудо звано вода

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У овој емисији Мирослав је говорио о води. Вода није само вода, она је постала чудо од када је настала, она крије мистерију и тајну унутар себе, вода је жива ма колико то неком звучало смешно, то је и данашња наука почела да спознаје. Вода памти, она има своју меморију, можете је оплеменити помоћу магнета и тако побољшати њена својства. Пијући такву воду постаћете здравији, отпорнији на болести. О свему томе и још много тога корисног о води, сазнаћете од Мирослава који је и оснивач нове научно-метафизичке дисциплине – Хидронике.

Мирослав Марковић: Метаноја, чудо промене

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У овој емисијхи било је речи о метаноји, о промени у уму и предстојећим великим променама које ће се десити 2012-те, па надаље. Све је повезано, мењењем себе променићете свет. Неће бити смака света како вас плаше многи са доласком 2012-те, после 2012-те доћи ће 2013-та, 2014-та и тако редом, али ништа више неће бити исто, почеће нова Епоха у људској цивилизацији. Хтео то неко да прихвати или не, до велике промене ће доћи, доћи ће и ако не верујете у то, доћи ће и ако промене не желите, јер напросто ради се о космичким временским циклусима који се у одређеном периоду завршавају и почињу нови. То су Космичке законитости вишег реда, човек им се не може одупрети, то је напросто тако, али може бити активни учесник и делатник. Мирослав ће вам све око тога објаснити на научан начин, шта се дешава и шта ће се дешавати са Земљом, са нашом Галаксијом, са целим Универзумом са својим средиштем црном рупом.

У овим великим променама нестаће зло, јер напросто велике промене нису велике ако зло не нестане, онда то нису никакве промене, то се тако догађа, Космичке законитости су неумољиве. Људи смисла, духа, истине, моралности и етике, ако активно учествују у надолазећим великим променама, ако размишљају својом главом у правцу унутрашње трансформације, ако раде на себи, они ће се трансформисати, искористиће надолазећи талас одређене Космичке енергије, постаће истинско биће смисла, љубави и етике, део будућег хуманијег друштва.

Космичка правда и метафизичке законитости су нешто што је неумољиво, то превазилази „моћ“ зла. Багра и скотови ће нестати, као и сви они који су у том крду и који им служе, људи разних менталних профила и интересних група.
Шта нас очекује у будућности, како се понашати, како искористити ту велику надолазећу енергију за индивидуалну тренасформацију? Без страха, само смирено и на правом сте путу…

Мирослав Марковић: Истиник, велике промене

Линк ка видео прилогу на: http://www.viddler.com/
Преузми видео прилог

И у овој емисији, попут претходне, говори се о предстојећим великим променама, како се понашати, како бити активни учесник, шта ће се догађати у будућности. У једном делу умисије било је речи и о Мирославовој књизи: „Метафизички законик судбине“. Уживајте, човек је стварно вансеријски позитивац и мислилац. Ако га пажљиво слушате и размишљате о свему што Мирослав говори, биће вам то од велике користи. Што пре то схватите, то боље.

Дејвид Ајк: Важно обавештење, покушај забране продаје његове оригиналне књиге

Ову важну информацију добио сам преко интернета и прослеђујем је даље.

*****

Покушај забране продаје Ајкове књиге „Највећа Тајна“.

Извор: Дејвид Ајк Највећа тајна српско издање 2006

Важно обавештење – проследи даље

Ових дана изложени смо јаком притиску повлачења наших књига из продаје и претњи нама као издавачу, као и ретким књижарама које продају наше књиге, од стране проевропских, издајничких политичких снага, које су покрале Србију и народним новцем обезбедиле неколико својих наредних покољења.

Кампања се спроводи са самог државног врха, преко марионетске издавачке куће која прети нама и онима који продају наше књиге и шаље дезинформишуће е-маилове широм Србије претећи кривичним тужбама издавачким кућама и књижарама.

Поред тога цензурисане и потпуно текстуално измењене књиге Највећа Тајна са црним корицама пуштене су у продају ради дезинформисања јавности и блаћења Дејвида Ајка као писца и његовог целокупног дела.

Иако књижаре нису хтеле да продају наше књиге четири године, ове текстуално измењене књиге су се на волшебан начин нашле у излозима књижара.

Желимо да Вас обавестимо да се не ради о оригиналном делу Дејвида Ајка, већ о потпуно идејно измењеној књизи са искривљеном поруком и да је на обради и промени текста радила локалана невладина организација која је параван стране службе за неуролингвистику. Читање ове књиге може имати и непредвиђене менталне последице по Вас.

Куповином ових књига помажете снаге и дело оних против којих се Дејвид бори свих ових година.

Дејвид Ајк је обавештен али не и изненађен и сложио се да због ванредности ситуације у којој се налазимо после четири године мукотрпне промоције његовог дела у Србији, претњи и застрашивања за почетак предузмемо следећу меру:

Приликом Дејвидовог предавања у Београду улазак ће бити могућ искључиво уз наше купљене књиге које ће том приликом бити обележене на пригодан начин како се не би могле користити за више особа.

Молимо организације и појединце који деле антиглобалистичке ставове да куповином наших књига помогну даље издавање оригиналних Ајкових дела а не гушење ширења његове мисли на српском језику.

Оригинални издавач праве књиге: Линк
Кривотворена књига: Линк

Едвард Херман: Србија је провинција америчке империје

Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса„)
Извор: Печат

Српски лидери извињавају се свуда около, они пузе, док би, у ствари, Србији требало да буду исплаћене огромне репарације од стране НАТО, САД и Европске уније, зато што је почињен страшан злочин против Југославије и Србије која је велика жртва у читавом овом процесу од деведесетих до данашњих дана.

Едвард Херман

Само неколико месеци пошто се појавила у САД, „Политика геноцида“- студија Едварда Хермана и Дејвида Петерсона, објављена је и код нас, у издању куће „Весна инфо“ из Београда. Књига: „Политика геноцида“, представља квинтесенцију Хермановог аналитичког разумевања система за производњу перветираних симулакрума, који су он и Ноам Чомски у студији „Производња сагласности“ назвали пропагандни моделом. Реч је о операционом моделу који је омогућио успостављање и камуфлирање праве природе и суштине империјалног система што почива на злу и храни се злом. „Политика геноцида“ је бриљантна у сваком смислу значења овог појма: она говори једноставним, јасним и застрашујућим језиком чињеница које показују да је индустријализација лажи омогућила вршење бескрајних злочина без казне и без наде да ствари могу бити другачије.

Професор Херман се са задовољством одазвао и на наш последњи позив, да за „Печат“ говори поводом српског издања његове књиге. У разговору не понављамо чињенице речене у интервјуу поводом америчког издања („Печат“ бр. 126 из августа ове године), тако да упућујемо читаоце не само да набаве ову вредну књигу већ и да се подсете ранијег интервјуа са овим изузетним интелектуалцем који је много допринео да истина о дешавањима у бившој Југославији потпуно не ишчезне у канџама новог светског поретка.

Значајно је што се Ваша и Петерсонова студија: „Политика геноцида“ појавила у српском издању. Књигу отвара посвета издавача која гласи: „Српско издање посвећено издајницима Србије“. Како би то прокоментарисали?

Веома ми се допада посвета издавача, премда је многозначна – тако је много кандидата који конкуришу за ову посвету. Највише ми је блиска идеја да је издавач мислио на лидере Србије. Заиста мислим да су српски лидери овакву посвету, на једној оваквој књизи, веома заслужили. Па ти људи се извињавају свуда около. Они пузе, док би, у ствари, Србији требало да буду исплаћене огромне репарације од стране НАТО, САД и Европске уније, зато што је почињен страшан злочин против Југославије и Србије која је велика жртва у читавом овом процесу од деведесетих до данашњих дана. Србија је изгубила у рату против великих сила, али не би требало да се морално преда и да пузи и да се извињава, када је неопходно да захтева извињење и репарације за оно што јој је учињено. Једна од фундаменталних тема у овој књизи је да је Србија оптужена за геноцид, док, у ствари, Западне државе спроводе геноциде или их подржавају на читавој планети, на пример у Ираку где су милиони људи убијени захваљујући политици САД. Али, да ли се САД извињавају? Да ли оне плаћају репарације? Не, само се њихове жртве оптужују за геноцид и само њихове жртве морају да плаћају репарације, али је веома тужно када морају и да тако огавно пузе.

Еме Сезер је у „Дискурсу о колонијализму“ рекао да је после колонијализма Европу немогуће бранити ни у моралном ни у духовном смислу, те да је рационализација колонијализма нужно водила до Хитлера и Аушвица. То што ови страшни злочини никада нису допрли да свести и савести Запада, чини да је Хитлер на том путу увек присутан. Ваша студија показује да је политика геноцида дубоко укорењена у само срце европске цивилизације. Да ли мислите да је период европске историје, поносно назван хуманизмом и ренесансом, потребно изнова испитати у светлу колонијалне теорије и праксе и истинских геноцида почињених над урођеницима?

Да. О томе говори Ноам Чомски у предговору за ову књигу, говорећи о геноциду и политици геноцида извршеним над америчким индијанцима. Мислим да сте направили веома добру и важну поенту: западна цивилизација се развијала на темељима ужаса које је чинила урођеничким народима, по правилу обојеним народима на удаљеним местима. У Африци се одиграла трговина робљем што је свакако једна од најмонструознијих ствари у људској историји, а у Јужној и Северној Америци је извршен геноцид огромних размера: индијанци су готово у потпуности збрисани, деведесет и више процената урођеничких народа Јужне и Северне Америке је истребљено. То су истински геноциди. Али, разуме се, ако читате уџбенике на Западу ви то нећете моћи да прочитате. Наши „хуманистички“ научници говоре о ренесанси и расту западних култура, акценат се ставља на блиставу страну овог периода оличену у развоју науке, уметности и филозофије – све те велелепне катедрале, чудесна открића, откривање земаљске кугле и удаљених цивилизација.

Чудесна путовања Марка Пола, кинеска свила и индијски чај, активност игле на компасу, експедиције и ослобађање духа: све је у уџбеницима тако подешено да прикаже Западну цивилизацију као стриктно позитивну ствар и, разуме се, тако је и са историјом САД где се акценат ставља на стварање земље слободе и демократије, при чему се углавном не спомиње да је њен настанак начињен на темељима истребљења урођеничких народа. То је начин на који се пише историја. Историја се пише у знаку тријумфализма победника, који себе виде и описују као сушто оличење врлине и у складу са тим уобличавају и свој тријумф. У том смислу говори и насловна страна моје хумористичко – озбиљне књиге, написане давне 1968. године, „Речник Велике цивилизације“ која представља секвенцу из изванредног цртаног филма где се приказује америчка породица окупљена на Дан захвалности за својим трпезаријским столом. Ћурка је на столу и чланови породице се моле и изгледају веома религиозно узнесени. Ту су свеће и ћурка и све изгледа тако свето и узвишено. Али, слика има и свој попречни пресек и ви испод пода видите мртва тела, стреле и перје перјаница индијанских поглавица, збрисаних у том процесу успона америчке цивилизације, и Америка сада слави Дан захвалности којим прославља величанствен тријумф, али, под подом се налазе мртва тела људи које су прегазили и лешева преко којих су прешли.

У уводу за „Политику геноцида“ кажете: историја велике силе (САД) почива на злочинима против мира, злочинима против човечности, етничком чишћењу и геноцидима, при чему је расизам у самом центру империјалног пројекта. Какво је место политике геноцида у пропагандном моделу, који сте Ви и Чомски описали у вашој заједничкој књизи „Призводња сагласности“? Да ли је политика геноцида главни начин на који пропагандни модел данас функционише?

„Политика геноцида“ је савршено уклопљена у пропагандни модел, зато што је политика геноцида – политика селективности, по којој ће се одређена дешавања назвати геноцидним уколико то одговара Западу и ако то одговара западним елитама. Наша анализа је показала да се реч геноцид неупоредиво више употребљавала када се говорило о Босни или о Косову, него о Ираку. А у Ираку су милиони људи убијени: милион људи је умрло од последица санкција и масовног уништења, а у рату од 2003. године погинуло је такође преко милион људи, произвевши милионе избеглица. Како смо ми показали у нашој књизи, ова дешавања нису готово никада називана геноцидом. Када, међутим, погледате чланке који се баве Босном и Косовом, видите да се ова реч користи веома слободно у синтагматском облику: геноцидне операције, што је гротескно, будући да су бројеви жртава и на Косову и у Босни веома мали ако се упореде са бројем убијених у Ираку. Како је то могуће? Па, могуће је зато што је то део начина на који пропагандни модел функционише.

Запад је желео да разбије Југославију и трагао је за злочинима, а од почетка рата у Босни (1992-1995) тврдило се да је убијено преко 250 000 бошњачких цивила, да постоје логори за силовања и тако даље. Наравно, овај број је био далеко мањи, како су показале студије: на пример, студија коју је спонзорисао МТБЈ – Трибунал за Југославију и бројне друге студије које су редуковале број цивилних жртава у Босни на око 65 000. Инфлаторне бројке су смањене, слично као што се то догодило и у случају Косова где су САД процењивале да је око 500 000 косовских албанаца убијено од стране Срба током бомбардовања, за шта се касније испоставило да је било око 6000 погинулих на свим странама у сукобу. Са пет стотина хиљада на шест! И све време су медији говорили о геноцидним операцијама српских снага. То вам је савршена илустрација места и улоге, коју политика геноцида има у пропагандном моделу, и како функционише пропагандни систем: Ви имате мету, у овом случају Србе и Југославију, и та жртва мора да буде осуђена за геноцид. „Политика геноцида“ је књига која показује како пропагандни систем претвара свог непријатеља у геноцидног убицу, а са друге стране обезбеђује да се њен геноцид никада не препозна као такав. И систем дивно функционише на такав начин.

Шта мислите о МТБЈ као институцији у функцији правде? Да ли је његово оснивање подржано повељом УН? Која је улога овог суда у политици геноцида?

Искрено, ја не мислим да је уопште реч о судском телу. Рад Савета безбедности на пољу правде није подржан повељом УН. Простор рада овог тела је поље сигурности. То је на најбољи начин показао Ханс Крохлер, аустријски ауторитет на пољу права, доказавши да нема правне основе по којој би Савет безбедности могао да оснива овакве трибунале. Ради се о нелегалној операцији и суд је креиран суштински од стране НАТО снага, САД и Немачке, како би чувао интересе НАТО-а и САД. То се показало на примеру Југославије, где је циљ био да се разбије Југославија и уништи било који вид моћи Србије. Мајкл Мендел, професор права из Канаде у својој књизи: „Како се Америка некажњено извлачи за убиства“, убедљиво је показао да су ратови САД против Југославије, Авганистана и Ирака, као и институционални апарат који им је дао правну подршку, какав је МТБЈ и УН, направили травестију од права и вратиле свет на закон џунгле. Мендел је истакао да је основна функција Трибунала била да служи НАТО-у, у продужавању ратова и разбијању Југославије. Зато је било потребно поткопати мировне напоре и обезвредити мировне споразуме, какав је био Лисабонски споразум који Изетбеговић није прихватио по савету САД.

Трибунал је ту одиграо велику улогу зато што је заступао тезу да треба обезбедити правду пре него што се постигне мир, а постизање правде значило је привести злочинце правди. И као злочинци, по правилу, виђени су Срби. И када год је НАТО-у била потребна нека „правна“ подршка, био је ту Трибунал. Тако, када им је била потребна рационализација за рат измислили су Рачак, а Луиз Арбур и МТБЈ су ужурбано изнели оптужбе пре било каквих доказа, представљајући Србе у веома ружном светлу. Током бомбардовања, када је НАТО почео да отворено бомбардује цивилна постројења, што није изгледало баш добро и анђеоски у очима света, Луис Арбур је оптужила Милошевића и још троје Срба како би скренула пажњу са овог нелегалног бомбардовања. И ту имамо МТБЈ као колаборатора у ратним злочинима. И они су прешли преко чињенице да бомбардовање није било у сагласности са повељом УН, тако да Трибунал не само да није правна институција већ је лажна судска институција која има функцију да задовољава ПР потребе НАТО-а. И, управо су то обезбедили када су оптужили Милошевића.

Какав је Ваш коментар о третману Милошевића пред овим судом. Да ли је тај третман убрзао његову смрт? Западни медији су његову одбрану пред Трибуналом оштро критиковали као некооперативно и безразложно одуговлачење судског процеса. Шта ви мислите о суђењу Милошевићу?

Читав процес, од подизања оптужнице до Милошевићеве смрти, указивао је на патологију и первертираност система и њему инхерентне правде. Западу је била неопходно оправдање за рат и окупацију Косова, а то се и до тада постизало демонизацијом лидера и народа који су постали мета (у књизи наводимо податак да су САД, према једној процени, извеле веома озбиљне војне интервенције у бар двадесет девет различитих земаља, у периоду од 1945. до 2009. године, примењујући у основи сличне обрасце од којих је готово по правилу примењивана демонизација лидера). Милошевић је био савршена мета. После оптужбе за оно што је урадио на Косову, они су схватили да немају довољан број убијених на Косову за циљеве које су желели да постигну, па су одлучили да га прогласе кривим и за оно што се догодило у Босни тако да је судски процес, по мом мишљењу, био обична фарса. Прочитао сам највећи део материјала са суђења и што сам више читао, све више сам имао позитивна осећања према њему. Милошевић је третиран са необјективношћу, селективно и на њега је примењена такозвана „губитничка правда“ –намењена пораженим снагама у процесу институционализације победничког тријумфализма. Суђење је било превара и фарса, судије су биле пристрасне, као и медији, а тужилац је непрекидно давао изјаве штампи, помажући у његовој демонизацији. И поред тога Милошевић се изванредно и убедљиво бранио, а оптужбе да је одуговлачио са процесом и да га је злоупотребљавао су срамне. Човек се борио за свој живот и за поштовање своје земље, а био је ужасно третиран на том суду који га је вероватно и убио. Не тако што је изведена некаква борџијанска тровачка операција и слично, али, радило се о болесном човеку који се налазио под страшним притиском а није му било дозвољено да се подвргне медицинском третману у Москви, који му је био неопходан. И, само недељу дана пошто је судија одбио да му дозволи да оде на лечење у Москву, Милошевић је умро. У међувремену је суд одобрио оптуженом лидеру ОВК да иде на Косово, како би се ангажовао у политичкој кампањи. Дакле, Милошевић је био убијен и то је најбољи показатељ праве природе овог ужасног Трибунала.

Да ли мислите да је Међународни кривични суд бољи од МТБЈ?

Џон Стаубер: НАТО и муљ су добри за све вас

Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса„)
Извор: Печат

Западне демократије су простор у којем су се развили нејделотворнији пропагандни механизми: неупоредиво софстициранији, манипулативнији и делотворнији у односу на Хитлерову Немачку и стаљинистичку Русију. Корпоративна пропаганда је настајала и развијала се у циљу заштите моћних интереса од потенцијала демократије, зато што је демократија есенцијално супротстављена концентрацији моћи.

Џон Стаубер

Џон Стаубер је теоретичар, писац и политички активиста који је као коаутор са Шелдоном Ремптоном написао пет књига где је разоткрио методе, технике и конкретне пропагандне активности на којима здружено раде владе, приватни интереси и ПР индустрија после чије лоботомије људи бивају трансформисани у овце: стадо које „забављајући се пред ТВ екранима до смрти“ више ни на који начин не одлучује о сопственој судбини.

„Верујте нам, ми смо експерти“ („Trust us, we are experts “) је студија која показује на које је начине у шему реализације корпоративних интереса укључена наука и њени експерти; „Токсични муљ је добар за вас“ („Toxic Sludge is Good For You “), анализира историју и обим ПР индустрије у САД; „Луда крава САД“ („Mad Cow USA “) антиципира појаву ове болести у САД на основу анализе корпоративног преузимања фармерства у САД; „Оружје за масовну обману: употреба пропаганде током Бушовог рата у Ираку („Weapons of Mass Deception: The Uses of Propaganda in Bush’s War on Iraq “) и „Најбољи рат икада: Лажи, проклете лажи и хаос у Ираку“ („The Best War Ever: Lies, Damned Lies, and the Mess in Iraq “) објашњава позадину рата у Ираку; „Банана републиканци“ („Banana Republicans “) показује да су се САД трансформисале у једнопартијску државу у којој је, захваљујући функционисању медија, систему лобирања и изборним систему, потпуно нестала плуралистичка политика.

Стаубер је оснивач и извршни директор „Центра за медије и демократију“, који је спонзор организацијама за праћење деловања ПР индустрије у САД: „PR Watch “ и „Source Watch“.

У својим књигама истражујете деловање процеса који сте назвали „индустрија за менаџмент перцепције“, показујући степен у којем су понашање, уверења и ставови, мишљење и политика у демократским земљама моделовани од стране експерата за пропаганду. На који начин делује индустрија за менаџмент перцепције? Које организације учествују у овом послу и на којим се нивоима успоставља?

Западне демократије су простор у којем су се развили нејделотворнији пропагандни механизми: неупоредиво софстициранији, манипулативнији и делотворнији у односу на Хитлерову Немачку и стаљинистичку Русију. Корпоративна пропаганда функционише као бизнис: адвертајзинг и ПР менаџмент. Синтагма менаџмент перцепције односи се на моделовање перцепције без свесности публике (Кажем публика зато што више не можемо говорити о категоријама јавности, јавног мњења и другим појмовима карактеристичним за начине на које функционишу демократски системи). Ставови, погледи на стварност, доживљај реалности, сама реалност, постали су плен корпорација за њихово моделовање које раде иза сцене тако да људи нису свесни сила које моделују њихове умове.

Рођење пропаганде је, како су то многи аутори показали, на пример Ноам Чомски у „Нужним илузијама” и бројним другим књигама, било условљено дубоком потребом моћних, богатих кругова присутних од самог оснивања САД, да демократија никада не развије своје потенцијале, да, заправо, никада не постане ефективна.

Да, то је апсолутно тачно. Корпоративна пропаганда је настајала и развијала се у циљу заштите моћних интереса од потенцијала демократије, зато што је демократија есенцијално супротстављена концентрацији моћи. Оно што никада нећете чути у политичком дискурсу САД јесте то да ми имамо највећу концентрацију економске моћи, већу од било које развијене или неразвијене земље у свету, а када имате такву концентрацију моћи потпуно сте затворили било какве канале за демократију. То је стање апсолутне недемократичности у било ком смислу тог појма. Пропагандне кампање су увек срачунате на манипулацију, на манипулативно исцрпљивање демократских идеала и њихово коришћење у сврху ширења економске и политичке моћи корпорација у свим сферама људске егзистенције. Неограничена моћ корпорација добила је своју правну, легислативну потпору, тако да се судбина света налази у канџама система срачунатог на задовољење било којих идеја које се роде у главама људи опијених својом моћи, ма како монструозне оне биле.

„Верујте нам, ми смо експерти“ је студија која показује на које је начине у шему реализације корпоративних интереса укључена наука и њени експерти

Након што је Сигмунд Фројд пронашао метод за научно истраживање несвесног, Едвард Бернез, генијални двоструки нећак Сигмунда Фројда, успео је да продре у примарни процес који доминира несвесним и утиче на примарну мотивацију, чиме је успостављена неограничена експлоатација несвесног што је резултирало претварањем човека у конзумента и објекат моћи.

Бернезова делатност је омогућила и успостављање процеса и модела где су лажи, гласине, ратови и несреће којима су водили, почели да се пакују и медијски сервирају. Током Првог светског рата радио је у CPI (Committee on Publik Information) познатом и као Криал комитет (Creel Kommittee) мобилисаном од стране Вудро Вилсона (Wilson), 1917. године, како би упаковао и рекламирао улазак САД у Први светски рат под формулом: Начинимо свет сигурним за демократију (Make the World Safe for Democracy). CPI је успоставио моделе и шеме маркетиншких стратегија који су широко примењивани за потоње ратове, све до данашњих.

Цела идеја пропаганде је да убеђивање учини невидљивим. У том циљу развијане су бројне технике, које је у основи инаугурисао Еди Бернез. Једна од техника која се и данас веома успешно примењује назива се: „техника треће партије” (third party technique). По овој техници, хемијска компанија ће, уместо да вам каже да су састојци воде коју пијете и у вашем окружењу безбедни по ваше здравље, иза сцене основати и финансирати организацију која ће се представити као независно удружење научника – експерата, које брине о безбедности у коришћењу хемијских супстанци, али ви нећете знати да ову организацију финансирају хемијске компаније и да учествује у креирању услова који омогућавају да се спроведу стратешки планови хемијских компанија. И тако, уместо да имате свест о интересима Монсанта, Хофман-ЛаРоша, Новартиса или неке друге велике корпорације, ви ћете бити суочени са изјавама научника, експерата из асоцијација који ће под окриљем звучних заштитничких назива, какво је на пример Америчко веће за науку и здравље, говорити о безбедности и неопходности коришћења генетички модификоване хране или изјавама да нема проблема са емисијом угљен диоксида и слично. Они ће говорити: „Верујте нам – ми смо експерти“. Политика треће партије примењује се веома много и у креирању медија и организација који се представљају као независне и у свом тиму имају непоткупљиве људе, да би у кључном тренутку унутрашњи ауторитет и поверење стечено захваљујући својој наводној оданости вредностима, ставили у службу неког моћног политичког циља, неприхватљивог са становишта интереса народа и земље где припадају.

Ви сте инаугуратор идеје по којој праћењем пропаганде можете да откријете пуну истину о догађајима и актерима, који делују у видљивој и невидљивој равни моћи.

Знате, постоји стари клише у новинарству, и то је добар клише за свакога ко покушава да истражи моћ: „пратите новац“. И ако пратите ко је бивао плаћен, вероватно ћете открити зашто је урадио оно што је урадио. Али, постоји и друга максима коју сам ја осмислио и за коју мислим да је подједнако добра: „пратите пропаганду“. Неко улаже новац како би основао групе које јавно иступају, чији чланови одлазе на лице места, држе говоре, организују конференције за штампу или говоре у информативним емисијама. Мејнстрим медији у САД, чак и после открића да је оно што су они промовисали као истину била једна велика лаж, никада неће обелоданити да се радило о пропаганди, нити ко је иза сцене дириговао пропагандним акцијама медија. И садржај и начин на који се садржај у медијима обликује настају као резултат ПР стратегија, циљева и операција, осмишљених од стране експерата и компанија.

И, кад год се појави добра академска студија о пропаганди, техникама манипулације и спиновања, суочавамо се са поражавајућим чињеницама које недвосмислено показују да су људи потпуно неотпорни на пропагандне моделе инаугурисане од стране генијалних пропагандиста са почетка XX века. А истраживања о томе колико је од садржаја који се емитује на телевизији у магазинима и информативним емисијама плод организованих ПР кампања и плод деловања ПР експерата и академских стручњака из ове области, такође је једнако застрашујућ: 40%, 50%, па и 60% свега што добијате од медија је директан резултат рада организованих ПР кампања. Новинарство је у страшном опадању. Можемо рећи да је то професија која је изумрла. Мало ко улаже новац у истинско новинарство и већина информација које циркулишу у медијском простору је добијена од ПР компанија и део је ПР операција.

Тако је било веома лако да је, после терористичког напада 11. септембра, Бушова администрација невероватном брзином изјавила да зна ко се налази иза ових напада, и покренула кампању и инвазију на Ирак.

Да ли мислите да је 11. септембар био велика изрежирана пропагандна операција?

То је централно питање. И потпуно је јасно да званична верзија не открива шта се заиста догодило, а све што треба да урадите да би сте то доказали је да погледате званичну истрагу о 11. септембру. Када сложите коцкице видите да је она била веома ограничена, минимална, и није дала одговоре на многа питања која су независни истражитељи постављали. Не знам да ли су људи из америчке администрације знали за 11. септембар, или допринели да се он догоди, али оно што знам јесте то да је непосредно после овог догађаја, те вечери када се коначно председник Буш вратио у Вашингтон и састао са Већем за националну сигурност, рекао да 11. септембар морамо видети као прилику да се обрачунамо са тероризмом. И уместо да реагују на 11. септембар, они су на неки начин били свесно неефикасни у откривању онога шта се заиста догодило, и привођењу правди оних који су одговорни. Бушова администрација је уместо тога лансирала пропагандну кампању за напад на Ирак, и пре свега на Авганистан. Пропали су покушаји да се спречи да окривљени Осама бин Ладен побегне, и непосредно после 11. септембра истовремено са операцијама у Авганистану почиње припрема и пропаганда за напад на Ирак. И ево нас девет година после 11. септембра 2001. године са великим питањем шта се заиста десило са Осамом бин Ладеном и са САД дубоко заглибљеном у два рата: у Авганистану и у Ираку. Како смо дошли до тога? Мислим да је то питање које морамо да постављамо и себи и свету. Кључно је питање шта се заиста десило 11. септембра, не само да би знали како да спречимо будуће 11. септембре, већ како да спречимо да се овакви догађаји користе у пропагандне сврхе за вођење ратова, јер је реакција на 11. септембар нападом на Авганистан и Ирак нанела много више штете САД и миру, правди и људским правима. Реакција Бушове администрације и владе САД, била је веома штетна за интересе самих САД.

У својим књигама „Оружје за масовну обману“ и „Најбољи рат икада“ показујете да је интеграцијом ПР индустрије и психолошких операција којима руководе војне службе („psy-ops “), обезбеђен невероватан успех манипулације и пропаганде.

Ако погледате тим који је упаковао и продао рат у Ираку, видите да се ради о савршено конзистентној и кохерентној ПР операцији која је укључила проверене мајсторе овог посла какви су Ари Флајшр (Ari Fleischer) из Беле куће, Тори Кларк (Torie Clarke), бивша челница фирме Hil&Noltonу Вашингтону, из Пентагона специјално за ту прилику дошла је са перфектном ПР шемом која је поставила основ за медијско извештавање током инвазије. Шема деловања је следећа: после утемељења тачке гледишта ангажују се различите приватне фирме, какве су на пример групе за рендирање – следи дизајнирање информација.

„Банана републиканци“ је књига која показује како су се САД трансформисале у једнопартијску државу

После изласка ваше књиге новинар „Њујорк Тајмса“ Дејвид Барстоу (David Barsto), започео је са истраживањем онога што је названо: „Скандал са Пентагоновим стручњацима“. Како оцењујете учинак његовог истраживања?

Захваљујући Дејвиду Барстоу сазнали смо да су готово непосредно после напада од 11. септембра, Доналд Рамфсфелд и стручњак за ПР менаџмент Тори Кларк (која је осмислила и стратегију претварања новинара у послушне војнике), Ари Флајшер из Беле куће и Дик Чејни, као и ПР компаније које раде за ЦИА-у на дизајнирању информација (у време Клинтонове администрације креирале су групу фронта коју су назвали Ирачки национални конгрес, на челу са Ахмедом Чалабијем која је највероватније срушила статуу Садама Хусеина), људи који су били веома активни и у време Клинтонове администрације, основали групу фронтмена где су укључили читав први ешалон пензионисаних генерала из свих војних родова, укупно њих 75, и потом наступали као експерти за ТВ вести и информативне телевизијске емисије. Свака ТВ кућа, не само десничарски пропагандистички „Fox“ већ и i NBC, CNN, ABC, CBS, сви они су имали своје експерте којима су од 2001. до 2003. године плаћали како би својим коментарима указивали на неопходност рата и утицали на токове ратних збивања. И Дејвид Барстоу из „Њујорк тајмса“ (свакако је заслужио две Пулицерове које је и добио), открио је да су ти експерти добијали „тачке гледишта“ од Доналда Рамсфелда, Тори Кларк и из Беле куће. И то је заправо запањујуће. Амерички народ је на својим медијима и телевизијским вестима током читаве три године гледао бивше војне званичнике за које су веровали да су независни војни експерти, ангажовани од стране одређеног ТВ програма, док су поруке које су излазиле из уста ове господе генерала биле заправо речи Доналда Рамсфелда, државног секретара за одбрану из Пентагона којима је он промовисао рат. Бушова администрација, Бела кућа, Пентагон креирали су реалност како би се одржала илузија неопходна за покретање и вођење рата. А ови наводно пензионисани генерали били су тек привидно пензионисани, док су у ствари радили веома добро плаћене послове као лобисти или консултанти компанија за производњу наоружања. Они профитирају на ратовима. Компаније које их плаћају постале су невероватно богате захваљујући ратовима у Ираку и Авганистану. Радило се, дакле, о запањујућим открићима на страницама „Њујорк тајмса“ пре неколико година, али телевизијске вести, информативни програми мејнстрим ТВ станица нису ништа од овога пренели. Тако су Американци, који су били намерно обмањивани од стране медија, онда када се ова истина појавила у штампаним медијима, опет били ускраћени за истину. Американци се информишу углавном путем ТВ медија и јасно је да нису могли да сазнају ову истину јер би она јасно показала како су ТВ вести и телевизијски програм постали машине за дистрибуцију пропаганде произведене у Белој кући. Зашто ово откриће није произвело реакције огромних размера, зашто није довело до конгресних саслушања, до појаве на свим насловним страницама свих новина и часописа, зашто није подигло америчку и светску јавност на ноге? Тај скандал који је требало да представља тамну мрљу у историји америчког новинарства – био је тотално покривен упркос томе што се „Њујорк тајмс“ држао изванредно у овом случају. Иначе, могао бих да критикујем „Њујорк тајмс“ веома много због начина на који је продавао рат, али у овом случају и Дејвид Барстоу и „Њујорк тајмс“ су се изванредно показали, али су били у великој мери издати од стране својих колега, новинара у другим информативним медијима који нису пренели ове информације, што указује на то колики значај има одјек информација.

Медији, дакле, производе и дистрибуирају реалност и имиџ читавих народа и земаља по плановима које су осмислили тимови експерата уједињених на производњи света по мери моћи?

Џон Перкинс: Економске убице глобалне империје

Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса„)
Извор: Печат

Утеривање земаља у дужничко ропство омогућавао је систем који функционише по следећој шеми: најпре наступају економске плаћене убице; уколико ми не успемо да заврбујемо шефове влада или председнике држава за наше циљеве, на сцену ступају „шакали“: људи задужени за послове свргавања влада или људи који убијају лидере земаља у које желимо да продремо. И, тек онда шаљемо војску. Војска је последње средство.

Џон Перкинс

Џон Перкинс је током много година био водећи светски економиста, односно „економски убица“ који је на креирању глобалне империје радио директно са челницима Светске банке, ММФ-а и другим светским финансијским институцијама. Његов посао састојао се у убеђивању шефова држава и влада земаља трећег света, да позајме довољно новца од глобалних финансијских институција како би се њихове земље нашле у дужничком ропству, после чега би се корумпирана елита у тој држави страховито обогатила а ресурси тих земаља, њихова привреда и економија, извори воде и минерални извори – препустили корпорацијама и геополитичким интересима САД. После рушења Светског трговачког центра у Њујорку, у највећој тајности, Џон Перкинс написао је књигу о својим искуствима: „Исповести економског убице“ („Confessions of an Economic Hit Men “, 2004). Одмах после објављивања и кратког представљања овог дела у емисији „Democracy Now “, у разговору са Ејми Гудман, књига је постала најпродаванија на интернет порталу amazon.com. Уследила су дела: „Тајна историја америчке империје: Економске убице, Шакали и истина о глобалној корупцији“ („The Secret History of the American Empire: Economic Hit Men, Jackals and the Truth about Global corruption “, 2007) и „Hoodwinked “ (2009).

Ви сте човек чије су књиге протресле свет. Један од ваших биографа описује вас као човека који је живео четири живота: као економски плаћени убица, управни директор веома успешне компаније за производњу алтернативне енергије, експерт за урођеничке културе и шаманизам, и као учитељ и писац који промовише екологију. И, када човек почне да дубље истражује ваш живот, поставља питање како је уопште било могуће начинити такав обрт.

Опис који сте изложили сумира веома добро мој живот. Мислим да је фер рећи да сам живео привилегованим животом у многим његовим аспектима, иако је поштено рећи и то да сам као економски плаћени убица сасвим сигурно радио ствари којима се не поносим, и које ми не могу служити на част. Свој живот сам, после тог периода, посветио стварању бољег света, како би мој трогодишњи унук и свако дете у САД могли да живе у одрживом, праведном и мирном свету, и да би свако дете, без обзира на то да ли одраста у Боцвани, Боливији или Србији, Израелу, Палестини, имало ту исту могућност. Ми данас живимо у високо интегрисаном свету, свету велике међусобне повезаности, и сви се морамо укључити у његово стварање. То је циљ коме сам после 1981. године, посветио свој живот.

У бројним интервјуима које сте дали након појављивања књиге „Исповест економског убице“, тврдите да су људи који су радили као економске убице створили прву истинску глобалну империју.

Да, управо тако. Прву глобалну империју која је створена без примарног ангажовања војске. Радили смо на много различитих начина. Најпре, када би била идентификована земља трећег света која је поседовала ресурсе који су круцијални, као што је то нафта, наступили би са амбицијом да се земља са таквим ресурсима задужи код ММФ-а и Светске банке, сестринске организације Фонда, при чему новац никада не би заправо одлазио тој земљи него великим корпорацијама, реализаторима инфраструктурних пројеката какви су електране, саобраћајнице, индустријска постројења. Новац којим се земља задужује, по правилу одлази са једне стране неколицини фамилија у тој земљи (којима доноси велико богатство) и иде корпорацијама, а никада не доноси добро већини људи који током тог процеса осиромаше у толикој мери да више не могу ни да плаћају трошкове за струју, или да купују бензин како би возили кола аутопутевима који се од тог новца направе. А, индустријски паркови, индустријска постројења, не запошљавају много људи. У исто време земља се оптерети дуговима које не може да врати и то је наш тренутак, онај на који смо чекали и рачунали. Тада се ми враћамо у ту земљу и кажемо: „Пошто не можете да вратите дугове, ви ћете по цени коју ми одредимо (а то је веома ниска цена и нипошто не одговара тржишној), продати нашим компанијама своје изворе нафте, најпрофитабилнија предузећа, изворе воде и минералних богатстава. И ми ћемо их онда експлоатисати, без обавезе да поштујемо било какве законе о заштити природне средине. Ми не допуштамо да рад тих компанија условљавате било каквим еколошким законским ограничењима. Или: дозволите нам да направимо војну базу на вашем тлу“.

Како сте ви постали економски убица?

Нисам био у стању да корумпирам демократски изабраног председника Еквадора, Хаима Ролдоса и панамског председника Омара Торихоса. И Ролдос и Торихос су били убијени. ЦИА је подржала „шакале“ да то ураде зато што се ова два председника нису могла корумпирати, подмитити и уценити на било који начин

Када сам завршио Пословну школу на Бостонском универзитету, био сам регрутован од стране „National Security Agency “, агенције за националну безбедност, највеће националне агенције тог типа и, рекао бих, најтајновитије шпијунске организације. Премда људи мисле да је CIAА већа, NSA је много, много већа или је барем била у време када сам ја радио за ову агенцију. И то је тајна организација, о којој нема података, они су скривени од јавности у смислу да знамо изузетно много чињеница о организацији каква је Централна информациона агенција али, са друге стране, сазнања о NSA почивају на гласинама. Тврди се да NSA ради само на криптографији: кодирању и декодирању порука, али, у ствари, сви знамо да су у овој агенцији људи који слушају наше телефонске разговоре. То је податак који се пре неколико година званично појавио. Али, без обзира на те податке, NSA остаје веома тајанствена организација.

Прошао сам кроз огроман низ тестова, веома обимних тестова, тестова детектора лажи, психолошких тестова, током последње године коју сам провео на колеџу. И поштено је рећи да су ме идентификовали као изузетно добар потенцијал за „економског убицу“. Они су такође идентификовали бројне слабости у мом карактеру, које су им омогућиле да ме релативно лако заврбују, да ме увуку у тај посао. Мислим да су те слабости универзалне, или барем доминантне и да представљају три најопасније дроге наше културе: новац, моћ и секс. Ретки су они који немају слабост према барем једној од њих, а ја сам у то време имао према све три.

Затим сам се придружио мировним снагама, за шта сам био охрабрен од стране Агенције за националну безбедност. Провео сам три године у Еквадору живећи са аутохтоним народима у Амазону и Андима, са људима који су у то време почињали да се боре са нафтним компанијама. У ствари, највеће еколошке законске тужбе у историји света поднели су ови народи у борби против нафтних компанија какве су Тексако, Шеврон.

Док сам још био у мировним јединицама, био сам доведен и регрутован у америчку приватну корпорацију „Час Т. Мејн“ („Chas. T. Main “), консултантску фирму из Бостона која је имала око 2.000 запослених. Ради се о веома слабо профилисаној фирми која је у ствари обављала огроман број послова, које сам ја дефинисао као послове плаћеног економског убице, и где сам се успео на сам врх – својим не малим заслугама и талентом за тај посао успео сам да постанем водећи економиста. Дакле, NSA ме је регрутовала, интервјуисала и препустила овој приватној корпорацији у чији се рад више није мешала, што представља, без сумње, веома паметан систем у којем се приватна компанија појављује на сцени како би корумпирала званичнике и високе политичаре у некој земљи. Уколико би било шта кренуло неповољно, у смислу разоткривања ових послова, сва кривица би пала на приватну индустрију, а не на владу САД.

Утеривање земаља у огромне дугове, у дужничко ропство, омогућавао је систем који функционише по следећој шеми: најпре наступају економске плаћене убице; уколико ми не успемо да заврбујемо шефове влада или председнике држава за наше циљеве, на сцену ступају они које називамо„шакали“: људи задужени за послове свргавања влада или људи који убијају лидере земаља у које желимо да продремо са амбицијом преузимања њихових природних ресурса и богатстава, преузимања привреде. Шакали такође долазе из приватне индустрије и нису кадар CIA-е. Захваљујући филмовима и причама, када се говори о оваквим стварима, сви имамо слику Џејмса Бонда, тајног владиног агента 007, унајмљеног од стране владе са дозволом да убија, али, по мојим сазнањима и из искуства могу рећи да ствари не стоје тако. Ове послове обављају приватни консултанти који су обучени да раде овај посао. Познавао сам и још увек познајем многе људе који се баве тим послом. Али у неким случајевима ни „шакали“ нису могли да обаве свој део посла. Такав је био случај са Садамом Хусеином у Ираку. И, тек онда шаљемо војску. Војска је, дакле, последње средство.

Путовали сте такорећи свуда: у Африку, Азију, Европу, Латинску Америку и на Средњи Исток. Да ли се посао економског убице на свим овим континентима, земљама, градовима одвијао по обрасцу који сте описали?

Да. Мој посао је свуда био исти: да покушам да преузмем природне и људске ресурсе у тим земљама за потребе америчких корпорација и америчке империјалне политике. У ту сврху механизми задуживања код ММФ-а и Светске Банке, били су по правилу примењивани. И тек у неколико случајева нисам успео да убедим лидере земаља да ресурсе своје земље ставе на располагање. У својим књигама говорио сам о томе како нисам био у стању да корумпирам демократски изабраног председника Еквадора, Хаима Ролдоса (Jaime Roldos) и панамског председника Омара Торихоса (Omar Efraín Torrijos). Њих нисам успео да убедим да ставе своје земље у позицију коју смо за њих предвидели. И Ролдос и Торихос су били убијени. CIA је подржала „шакале“ да то ураде зато што се ова два председника нису могла корумпирати, подмитити и уценити на било који начин.

Мале земље попут Србије, морају да стану на своје ноге. Морају што више да зависе од саме себе и не смеју да улазе у велике дугове. Уколико је земља много задужена то показује да земљу воде корумпирани лидери и у том случају одбијте да враћате дугове

Реците нам нешто више о човеку са којим сте успоставили близак однос и постали пријатељ – Омару Торихосу. Да ли вас је његово убиство мотивисало да изнесете своја искуства економског убице?

Веома се дивим Омару Торихосу, председнику Панаме. Мој посао је био да га корумпирам. Да га наведем да ради у складу са нашим интересима: да промени политички курс који је заступао и да ради противно изборним обећањима која је дао народу Панаме. Оно што у таквим ситуацијама кажете јесте: „Видите: ако играте нашу игру, ја ћу се побринути да ви и ваша породица будете веома, веома богати“. Али Торихос се није дао корумпирати. Рекао ми је: „Није ми потребан ваш новац, Хуанито“. Звао ме је Хуанито и увек смо разговарали на шпанском. „Није ми потребан ваш новац: имам добру кућу, добра кола, довољно сребра.“ Онда сам му ја наговестио да га курс испуњавања предизборних обећања води путем којим су ишли Аљенде у Чилеу, Арбенз у Гватемали и Лумумба у Конгу.

Едвард Херман о политици геноцида

Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантоиса„)
Извор: Печат

Безвредне су жртве које су страдале од геноцида који је извршио САД или његови клијенти. Вредне жртве су оне које су убили наши непријатељи и мете. Зато су страдали Муслимани жртве геноцида, а страдали Срби у „Олуји“ нису жртве етничког чишћења.

Едвард Херман

Едвард Херман, професор емеритус на Вартоновој школи економије и Аненберговој школи за комуникације Универзитета у Пенсилванији, изузетан је познавалац деловања пропагандног модела у спровођењу политике моћи. Овај експерт за корпоративна и регулаторна питања, политичку економију и медије, пријатељ и сарадник Ноама Чомског, написао је студије које су прецизно декодирале механизме, односе, узроке и последице система који почива на интересима моћних: „Злочини у Вијетнаму“; „Контрареволуционарно насиље, чињенице о проливању крви и пропаганда“ (са Ноамом Чомским); „Политичка економија људских права, први део: Вашингтонска веза и фашизам у трећем свету“ (са Ноамом Чомским); „Политичка економија људских права, други део: Након катаклизме, постратна Индокина и реконструкција империјалне идеологије“ (са Ноамом Чомским); „Корпоративна моћ – корпоративна контрола, студија фондова у XX веку“; „Права мрежа терора“; „Успон и пад бугарске везе“; „Производња сагласности: Политичка економија масовних медија“ (са Ноамом Чомским); „Индустрија тероризма“; „Испод хипокризије: Декодирање вести у доба пропаганде, укључујући и речник двоструког говора деведесетих“; „Тријумф тржишта“; „Глобални медији“ (са Робертом Мекчеснијем); „Мит о либералним медијима“…

Са Едвардом Херманом разговарамо о студији „Политика геноцида“ коју је написао са Дејвидом Петерсоном (објављеној маја ове године у издању Monthly Review Press-а из Њујорка). До краја године требало би да се појави и студија „Политика Сребреничког масакра“, коју Херман пише у сарадњи са још шест аутора.

„Политика геноцида“ је једна од најважнијих књига у нашем времену и представља квинтесенцију вашег и Чомсковог декодирања производње сагласности, медијске подршке злочиначкој политици Запада, политике људских права и пропаганде. Као структуралиста, полазите од становишта да систем почива на базичним, предоминантним структурним одредницама. Које су то одреднице?

У књизи „Производња сагласности“, Ноам Чомски и ја показали смо да је корпоративни систем заснован на интересима невидљивих доминантних снага. Корпоративни финансијски интерес руководи и диктира политику великих сила, доминира у САД-у и диктира њену унутрашњу и спољну политику. Ми се сада налазимо у периоду у коме се ова структура моћи шири и изнова успоставља као једина: са нестанком Совјетског савеза, САД користи НАТО за процесе који подразумевају вођење непрекидног рата. У САД-у уопште нисмо више у могућности да реформишемо систем који је сада прошао законе и нове регулативе, после чега се више не могу контролисати велике банке које су постале исувише моћне и имају огроман, кључни утицај на америчку политику. Живимо, дакле, у свету у коме корпоративни финансијски систем одређује унутрашњу и спољну политику земаља, што се показује и у малим земљама које су поражене у рату, и у којима се различитим контролисаним и увежбаним механизмима на власт доводе квислинзи који се савијају и пузе пред великим силама; зато је и отпор овим процесима у тим земљама скоро незнатан.

Политика геноцида је комплексан појам. Замолила бих вас да нам опишете генеалогију рутинизације ове политике.

Ваши читаоци разумеју, у то сам сигуран, да је у питању иронична употреба речи „политика“, јер како можете имати политику нечега што је тако страшно као геноцид. Насловом смо желели да сугеришемо да је геноцид, као највеће зло, исполитизован у овом свету на начин на који је исполитизована реч „тероризам“: једна ружна реч са конотацијом нечег лошег, зла. Политика тероризма подразумева да људи који имају моћ могу називати своје непријатеље терористима и представити себе и своје савезнике као борце против тероризма, док је политика геноцида усмерена на то да покаже да то раде само лоши момци – никако ми или наше државе клијенти. У књизи „Производња сагласности“, Чомски и ја написали смо поглавље „Вредне и безвредне жртве“. Безвредне су оне жртве које су страдале од нашег геноцида, геноцида који смо извршили ми или наши клијенти, какви су, рецимо, Израелци који убијају Палестинце – безвредне жртве, зато што је Израел једна од кључних држава клијената САД-а. И онда када је Индонезија убијала на стотине сељака, они су били безвредне жртве. Све то демонстрира савршено уклапање света са високо исполитизованим системом дефиниција. Вредне жртве су оне које су убили наши непријатељи и мете. И у тим случајевима се користи реч „геноцид“. Узмимо за пример Босну: САД и НАТО су подржавали босанске Муслимане, тако да када су они били убијани, проглашавани су за вредне жртве над којима је извршен геноцид, а када су убијани Срби – то није могао бити геноцид јер су Срби били безвредне жртве. У књизи „Политика геноцида“ наводимо веома добар пример – пример Сребренице у вези са којим је читав догађај од 11. јула извучен из контекста дешавања у и око Сребренице: жртве, Муслимани, биле су вредне жртве и зато се за злочине над њима и могао применити појам геноцида. А ако размотрите дешавања у Хрватској и Крајини, где је Хрватска уз помоћ САД-а протерала 250.000 Срба, 1995. медији то нису назвали чак ни етничким чишћењем, иако је то један од већих примера етничког чишћења у модерној историји, током којег је убијено неколико хиљада Срба из Крајине; али, ради се о безвредним жртвама чиме је ово дешавање дисквалификовано за категоризацију каква је геноцид.

Говорите о политизацији заснованој на инфлацији самог појма геноцида?

Да, о веома селективној употреби речи геноцид, која подразумева да САД и његове клијентске државе не могу никако бити ангажоване у вршењу геноцида. Ми се увек само бранимо од злих људи и земаља. Чак и када убијемо 3-4 милиона Вијетнамаца (обратите пажњу на распон броја страдалих), или преко милион Ирачана.

Како је могуће да рат САД-а против Вијетнама у коме је страдало 3-4 милиона људи није био препознат као акт инвазије, као геноцидни подухват?

То је акт који је предузео САД који располаже огромном моћи, а медији су веома снисходљиви према таквој политици. И док велика моћ убија, медији гледају на другу страну као и огромна већина интелектуалаца уосталом. Имате, дакле, медије али имате и Уједињене нације и њихов Савет безбедности, и имате агенције које су креирале УН. Током Вијетнамског рата, а ни после њега, није било никаквог суда УН који би судио САД-у, као што га није било ни у случају агресије на Ирак, где је 2003. директно прекршена повеља УН. Уједињене нације формирају трибунал само тамо где то одговара САД-у, или где оне зажеле да се суди. И ти судови укључују Србе и лидере Дарфура (Арапи који су се удружили са Кинезима). У случају Руанде, САД се удружио са Кагамијем и РПФ-ом (Револутионарy Патриотиц Фронт), тако да је трибунал УН основан за Руанду процесуирао Кагамијеве непријатеље, а у случају Југославије, САД је желео да УН оснују Трибунал који ће судити Србима. Све ове међународне институције представљају полуге америчке моћи: тријумфална моћ је данас још увек оличена у САД-у.

Можемо ли да говоримо о одговорности УН и организација какве су Амнестy Интернатионал и Human Rights Watch за успешно спровођење политике геноцида? Како сте већ рекли, међународни кривични судови дубоко су умешани и представљају део структуре система.

Све ове организације морају да се подреде жељама САД-а. Као што смо рекли, кривични судови могу да се организују само за непријатеље САД-а. Такође, имате и мале трибунале каква је Међународна криминална инспекција (ICC)), која је основана пре неколико година. САД није чак ни њен члан, али је толико моћан да је уобличио начин на који ова комисија ради; а она ради само у случају да су мете одобрене од стране САД-а. Једна од ствари коју смо нагласили у књизи „Политика геноцида“ јесте та да је ова комисија осудила само црне Африканце, и то њих 13-14; ова комисија морала је да искључи, међутим, оне црне Африканце које САД воли, на пример Кагамија у Руанди и Мусавенија у Уганди, зато што су они наши клијенти, и то без обзира на то што се ради о једним од највећих убица у модерној историји. Дакле, имате Међународни суд за Руанду и Југославију и имате Међународну криминалну комисију које раде по директним потребама и захтевима Западних сила, посебно САД-а. Међународна комисија може да се ангажује против челног човека Дарфура зато што то одговара САД-у и Израелу јер скреће пажњу са њихових сопствених активности: са инвазије на Ирак и са израелске акције етничког чишћења на Западној обали. Овакве међународне институције које оснивају УН скрећу пажњу међународне јавности на случај Дарфура, и на Арапе на које има утицај Кина, који представља добру мету, а одвлаче пажњу са деловања Израела који је наша клијентска држава.

Како би онда требало да окарактеришемо систем у коме је више од милион Ирачана умрло од како је 2003. године започет рат против Ирака? Акт агресије који је САД спровео против ове суверене земље није препознат као злочин против човечности, иако је акт агресије на Нирнбершком трибуналу проглашен за највећи међународни злочин и акомулирано зло, те стога представља јасно кршење Повеље УН и међународног права.

Државни секретар САД-а Медлин Олбрајт изјавила да је убиство 500.000 деце за циљеве спољне политике САД-а оправдано. Операција Срба у Сребреници која доводи до страдања војно способних људи постаје предмет масовне осуде и презира

У питању је апсолутизовани, централизовани, глобални систем који је тако организован да ови трибунали и комисије о којима смо говорили искључују највећи злочин из своје јурисдикције. И Међународни кривични суд за Југославију, и Међународни кривични суд за Руанду, и Међународна комисија, искључили су акт агресије из своје надлежности. Зашто су га искључиле? Зато што је САД био укључен у акт агресије. Е зато овај акт није био ни предмет јурисдикције ових међународних институција.

Вратио бих се на ваше раније питање о Humans Right Watch-u и Amnesty International. Ове организације такође искључују агресију као питања које су предмет њихове бриге. Тако, када је почео рат у Ираку, Human Rights Watch је начинила опаску да се она неће бавити том проблематиком, да је добро што је покренут рат и да ће се она бавити оним што се догађа након што је рат започео. То је просто нечувено. Започињање рата је најважнија ствар и сви други злочини који се дешавају после тога деривати су тог највећег злочина, тако да можемо закључити да чак и организације за људска права раде оно што САД жели, и у складу са тим одбијају чак и да квалификују агресију коју САД спроводи. А ако ме питате како се САД извукао упркос чињеници да је извршио акт агресије и убио милион људи, он је то урадио зато што је знао да ће се извући, да га Савет безбедности УН неће осудити. И након што је САД напао Ирак, неколико месеци после тога Савет безбедности је дао САД-у право да управља Ираком. Замислите да је након што је Ирак извршио инвазију на Кувајт, Савет безбедности дао Ираку право да управља Кувајтом! Да је рекао: Добро, пошто сте већ извршили агресију и окупирали Кувајт, ви њиме и управљајте. А то је управо оно што је СБ омогућио САД-у у случају Ирака, након што су оне извршиле гнусну агресију и после чега је четири милиона Ирачана отишло у избеглиштво, милион људи убијено а друштво потпуно уништено. И то је рефлексија огромне моћи. У књизи „Политика геноцида“ нагласили смо да су санкције УН наметнуте Ираку 1990. године, под директним наређењем САД-а и В. Британије. САД је током рата у Персијском заливу 1991. уништио водоводно-канализациону мрежу у Ираку чиме је снабдевање водом било онемогућено. То је урађено са јасним сазнањем да ће нанети огромно зло ирачком народу. Без канализационог система и система за филтрирање воде, ирачки народ ће бити неотпоран према болестима; то је САД знао када је бомбардовао ова постројења. Санкцијама УН које су уследиле, САД и В. Британија нису дозволили Ираку да поправи уништена постројења и због тога је умрло милион Ирачана. Најбољу илустрацију политике геноцида представља изјава Државног секретара САД-а, Медлин Олбрајт из 1996. године, изречена у интервјуу који је дала новинару националне телевизије који ју је питао: „Пола милиона Ирачке деце умрло је као последица санкција у Ираку. Да ли је то вредело?“. На ово питање Медлин Олбрајт је одговорила: „Да, вредело је“. Државни секретар САД-а изјавила је да је убиство 500.000 деце за циљеве спољне политике САД-а оправдано. А онда имате Сребренички масакр у коме је страдало, по цифрама за које ја сматрам да су страховито пренадуване, 8.000 војно способних мушкараца. И свет се уједињује у осуди, а Европска унија доноси чак Резолуцију којом се 11. јул проглашава даном сећања на жртве. Како је уопште могла да изјави тако нешто!? И нико ништа не предузима у вези са тим, та њена изјава није чак ни добила неки публицитет. САД је слободан да врши геноциде и масовна убиства, и то нико не осуђује, глобални медији се тиме не баве, док операција Срба у Босни која доводи до страдања војно способних људи постаје предмет масовне осуде и презира. Ето, то је изванредан пример политике геноцида.

У „Политици геноцида“ направили сте разлику између конструктивног, нефер, бенигног и митског проливања крви. Да ли би сте нам детаљније објаснили поделу на ове категорије?

Масакр у Сребреници и све остале оптужбе против Србије, као и понашање Међународног суда, део су рата НАТО-а против Србије, која је то требало да препозна

Реч је о ироничној и помало циничној категорији која садржи и велику дозу валидности. Конструктивни геноциди су они који се врше у корист интереса САД-а, какав је био геноцид над народом Вијетнама. Конструктиван – са значењем: у складу са интересима САД-а. И Ирачки рат је био конструктиван: ми смо га извели и милион људи је умрло и друштво је разорено у циљу онога што су лидери САД-а сматрали да је у интересу САД-а. Бенигни су они геноциди које врше наши клијенти. Израел је вршио оваква проливања крви као и Индонезија.

Џудит Рисман: Успостављање новог сексуалног поретка

Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса„)
Извор: Печат

Алфред Кинси је тврдио да 95 процената Американаца ужива у девијантном сексу, што га је водило даљем закључку: да су све форме секса легитимне и да се људи не смеју сматрати преступницима зато што их упражњавају. Педофилија, инцест, хомосексуализам за Кинсија нису биле перверзија и он је радио све да збаци законска ограничења која су забрањивала њихово упражњавање.

Џудит Рисман

Др Џудит Рисман је консултант, научни саветник и бивши председник Института за медије и образовање, као и аутор великог броја књига и научних радова који покривају многе научне дисциплине. У њима Рисман је истражила функционисање сексуално-индустријског комплекса, чијем је утемељењу највећи допринос дао познати и утицајни Алфред Кинси. Под окриљем Рокфелерове фондације, Кинси је омогућио успостављање новог сексуалног поретка, чију срж чине хомосексуализам и порнографија.

Џудит Рисман је најцењенији научни ауторитет на пољу испитивања негативног утицаја порнографије на људски мозак. Посветила је своју научну каријеру анализи сексуално-индустријског комплекса, његове скривене агенде, и последица, које су драматично угрозиле позицију човека по орвелијанско-хакслијевској матрици тоталног поробљавања и контроле јединке.

Студије Џудит Рисман, којима је разоткрила поменуту скривену агенду рада Алфреда Кинсија – „Кинси: злочини и консеквенце“; „Сексуална саботажа: Како је један човек покренуо пошаст корупције и заразе у Америци“ – поставиле су, како она сама сматра, чврсту базу за поновно отварање случаја Кинси у Конгресу САД. На основу њених истраживања, у британској продукцији, снимљен је документарни филм „Кинсијеви педофили“, који је шокирао европску јавност, али не и јавност Америке, будући да тамо није никада приказан.

Ваша најновија књига, објављена недавно под називом: „Сексуална саботажа: Како је један човек покренуо пошаст корупције и заразе на Америку“, показује WND Press Realise, шокирала је јавност снагом аргумената којима разобличавате најмрачније тајне сексуалног „истраживања“ Алфреда Кинсија.Ту настављате да разоткривате једну од најбоље скриваних научних превара која је поставила моралне основе за сексуалну револуцију у САД шездесетих година прошлог века и нормализацију хомосексуализма, порнографије, педофилије, инцеста,  садомазохизма, групног секса…

Америчка психијатријска асоцијација (APA) је 1973. уклонила хомосексуалност са своје листе „поремећаја“. Две деценије касније APA је уклонила и педофилију и садизам из своје класификације „поремећаја“

Да, 52 године након што је Алфред Кинси објавио свој злогласни извештај 1948, сексуално понашање мушкарца, којим је остварио огроман утицај не само на америчко друштво, већ и на морални, социјални и политички поредак широм света, не можемо да проценимо ужасавајуће ефекте свеопште промоције и прихваћености његовог рада. Кинсијева „истраживања“ уздрмала су темеље морала и лансирале сексуалну револуцију шездесетих година, резултирајући астрономском инциденцијом свих социјалних патологија какве су хомосексуализам, порнографија, садомазохизам, пораст силовања, злостављање деце, сексуално преносиве болести, насиље, промискуитет… Када то кажем ја заправо цитирам самог Кинсија који је тврдио да је, на основу својих девијантних примера коришћених у својим истраживањима, доказао да 95 процената Американаца ужива у девијантном сексу, што га је водило даљем закључку: да су све форме секса легитимне и да се људи не смеју сматрати преступницима зато што их упражњавају. Педофилија, бестијалност, инцест, хомосексуализам, прељуба, инцест… за Кинсија нису биле перверзија и он је радио све да збаци законска ограничења која су забрањивала њихово упражњавање. И, заиста, наступила је радикална промена. Како је то написао Ернст Морис, Кинсијев адвокат из Националне организације за људска права (ACLU): „Буквално свака страна Кинсијевог извештаја дотакла је неку одредницу правног кодекса“. Свакако је била промовисана и од мале, али моћне мањине, уметничке, интелектуалне, академске и научне елите. Но, најважнију улогу у уграђивању Кинсијевих лажи у саме темеље званичне политике и широко прихваћених ставова, одиграла су два човека: Хју Хефнер, док је био студент на колеџу, написао је тезу о Кинсијевом извештају где је демонстрирао дивљење према човеку који је „покретом руке отворио простор неслућеног сексуалног буђења у Америци“, да би потом следећи идеје свог гуруа покренуо магазин Плаyбоy, посвећен унапређењу сексуалног буђења кроз „ soft-kore “ приступ, и тиме, порнографију учинио друштвено прихватљивом. Други пасионирани читалац Кинсијевог дела лансирао је хомосексуализам као друго, неодвојиво крило сексуалне револуције. Био је то Хери Хеј, оснивач хомосексуалног покрета. Сам Кинси био је бисексуалац, педофил, садиста и садомазохист, зависник од порнографије и све те његове абревијације данас се сматрају културно прихватљивим и широко су промовисане у популарној култури: филмовима, телевизији, књигама, часописима, рекламама. Свакако је културна валидација и мејнстримизација хомусексуалности један од највећих преокрета који се може сматрати Кинсијевим тријумфом.

У својој књизи „Кинси: злочини и консеквенце“ испитујете позадину рада Алфреда Кинсија и Института за секс на универзитету Индијана на чијем је челу он био… Ваше истраживање показује каква је била права природа улагања Рокфелерове фондације у овај подухват: контрола популације, усмеравање америчког начина живота и медијска манипулација. То су заправо закључци до којих је дошао Ријсов комитет, комитет који је основао Конгрес САД.

Кинсијева „истраживања“ уздрмала су темеље морала и лансирале сексуалну револуцију, резултирајући астрономском инциденцијом свих социјалних патологија, као што су хомосексуализам, садомазохизам, силовања, злостављање деце…

Године 1954. Конгрес САД је забринут због утицаја који велике фондације, ослобођене плаћања пореза, имају на национално, социјално, економско и политичко благостање. Након великог скандала из 1914, познатог као „Лудлоу Масакр“, масакр жена и деце у Рокфелеровим рудницима угља у Колораду, организована су Конгресна саслушања о индустријској пракси Великог Бизниса. Године 1952. Коксова (Cox) комисија, наставила је са овим истраживањима, али је испитивала и извесне непрофитне фондације, креиране од Великог Бизниса. Истрагом је од 1954. председавао републиканац Карол Ријс (Carol Reece) из Тенесија, конгресмен и херој из Првог светског рата. Ријсов комитет потврдио је оно што је судија Врховног суда, Луис Брандес (Louis Brandeis) једном приликом рекао у вези са овим фондацијама: да су оне постале држава у држави и да служе постизању политичких циљева. Ријсова комисија известила је да је стара светска аристократија уједињена са наследницима америчких „барона пљачкаша“, успела да оствари контролу над огромним ресурсима „делујући изван политичког процеса“.

У првој половини XX века велики бизнис је препознаван као претња америчким интересима. Рокфелер је у то време био најомраженији човек у Америци. Он није могао да се појави у јавности, а да не буде изложен поругама и то не само радника у челичанама и рудницима. На савет својих ПР менаџера, основао је фондацију која је неговала филантропски имиџ – давала велике своте новца за уметност, науку и сличне делатности. Но, била је то само слика креирана за јавност, док је у ствари мрежа оваквих филантропских фондација обликовала будућност америчке нације и човечанства у складу са својим вредносним концептом и интересима, производећи све већу неправду и заобилазећи све демократске механизме. Тако су и били формулисани закључци Ријс комисије. У извештају се каже и да су за разлику од корпоративних структура, фондације изузете од утицаја деоничара, за разлику од владе изузете од контроле народа и за разлику од цркава изузете од поштовања моралних и вредносних канона. Њихова опсесија и циљ уобличавали су се око контроле производње хране, ратова и популације (исувише много „погрешних“ људи – бескорисних потрошача хране).

Ријсова комисија је истраживала активности не само Рокфелерове већ и Фордове, Карнегијеве и неколико мањих фондација, које су схваћене и дефинисане као антиамеричке: усмерене на подривање читаве структуре америчке демократије и републике. Ове фондације су биле, дакле, оптужене да користе свој новац ( неке од њих су располагале свотама новца које су далеко превазилазиле буџет САД), који је такође припадао америчком народу, будући да се радило о новцу ослобођеном од пореза, како би форматизовале САД по мери својих интереса и учиниле да се читава друштвено-економска структура ремоделира. И на тај начин укине свака могућност формирања свести људи која би могла да ове интересе угрози. Дизајн реализације ових циљева био је веома јасан и Ријс комисија га је тако и формулисала: уништење јудео-хришћанских темеља америчког друштва. После Другог светског рата простор за остварење ових циљева постао је цео свет.

У својој студији „Кинси: злочини & консеквенце“, показујете да је од тридесетих година XX века капитал Рокфелерове фондације био усмерен на студије сексуалне психологије и понашања као круцијалне за реализацију тих циљева.

Сви закони који се тичу секса измењени су, а све то је финансирала Рокфелерова фондација. Због тога, ми данас плаћамо цену у виду сексуално преносивих болести, и то плаћамо опет Рокфелеровој фармацеутској индустрији, која се побринула за вакцине, вијагру и остале лекове препоручене од Светске здравствене организације

Управо тако. Тада је отпочела, од ових фондација финансирана, активност усмерена на форматизацију науке, уметности и културе од стране моћних интереса у складу са којима су произвођене нове научне дисциплине, а старима разлабављивани темељи, да би се у пукотинама унела високопарна језичка конфузија и нестала свака идеја о значају и смислу истине, доброте и лепоте. Кинсијев Институт за секс је у том смислу био од највећег значаја. Рад перверзњака, какав је био Кинси, задобио је научни ореол и био промовисан од стране огромног броја оних који су такође били финансирани од стране Рокфелерове фондације. Појавио се значајан број „научних“ студија које су подржале Кинсијев преврат на пољу сексуалности; Кинсијеви закључци су представљани на универзитетима, доктори медицинских наука су их урликали на својим предавањима, психијатри су им аплаудирали; у радијским програмима непрекидно је понављана теза о неопходности ревизије моралних кодова у вези са сексом, док су уредништва студентских часописа објављивала томове својих издања посвећених Кинсију и његовој књизи, тако да је ова псеудонаука убрзано освајала Америку, а потом се прелила и на остали свет.

Овакав преокрет је био омогућен тиме што извештај Ријс комисије није никада представљен јавности?

Не. Истрага коју је спровела Ријс комисија никада није угледала светлост дана захваљујући моћној политичкој интервенцији. Кинсијев фајл је здруженим напорима и републиканаца и демократа стављен у посебан сеф, а комисији је изричито стављено до знања, да ће њен рад бити обустављен уколико се истрага о Кинсијевој делатности настави и да ће сваки члан Конгреса за то гласати. И не само то: главном саветнику комисије Вормсеру и директору истраживања Норману Доду, речено је да се сва испитивања рада фондација, изузетих од плаћања пореза, обустављају. Цензура је била ојачана одбијањем свих водећих медија да известе јавност о раду ове комисије и њеним налазима и тако је јавност остала у потпуном мраку. Захваљујући стравичном притиску који је долазио са највишег нивоа, рад Ријс комисије је крајем 1954. обустављен. Кинсијеви моћни пријатељи на највишим местима, побринули су се да он и особље његовог Института не буду изложени провери јавности. Тако је дошло до свеопште либерализације секса: сексуално образовање ушло је у школе засновано на Кинсијевим „научно утемељеним“ налазима, финансираним и подржаним од стране Рокфелерове фондације, и моћних интереса, који су знали да је у питању превара. И што је још важније, Кинсијево истраживање је поставило основу за установљење легислативе, развијене од стране Америчког правног института (чији је оснивач, као и SIECUS-а – Сексуално информационог и едукационог савета САД, такође Рокфелерова фондација) као Модел Пенал Цоде, пажљиво дизајнираног да би обезбедио правну подршку кинсизације секса у Америци. Био је то велики преокрет на пољу законске регулативе која је до тог тренутка забрањивала сексуалне односе пре брака, ванбрачну заједницу, содомију, хомосексуализам, за силовање се добијала доживотна робија, а у неким државама САД и смртна казна, прељуба је била противзаконита и онај који би је упражњавао остајао би без куће, аутомобила, новца и старатељства над децом. Дакле промењени су сви закони који су се тицали секса и из свих сфера које су се дотицале секса морале су да буду револуционисане, легализоване, учињене друштвено прихватљивим и пожељним, а све то је финансирала Рокфелерова фондација. Због тога, ми данас плаћамо цену у виду сексуално преносивих болести, повећаног стерилитета, импотенције, СИДЕ, итд, и то плаћамо опет Рокфелеровој фармацеутској индустрији, која се побринула за вакцине, вијагру и остале лекове препоручене од Светске здравствене организације.

Етаблирање хомосексуализма и порнографије видите као стратешки интерес онога што сте назвали сексуално-индустријски комплекс. Шта тачно подразумевате под сексуално-индустријским комплексом?

Етаблирање хомосексуалности у друштву неминовно води и ка признавању геј бракова

Сексуално-индустријски комплекс обухвата сексологију, или такозвано „систематско изучавање сексуалног понашања“ (које непрекидно, наводним новим „научним“ доказима помера границе „нормалности“ у сексу); фондације (између осталог финансирају и етаблирање најразличитијих ЛГБТ организација широм света); порнографију и фармацеутску индустрију. Тренутна кинсијевска кампања, која се спроводи као једна од стратегија сексуално-индустријског комплекса, усмерена је на легализацију педофилије. Америчка психијатријска асоцијација (APA) је 1973. уклонила хомосексуалност са своје листе „поремећаја“ на основу гласања својих чланова. Већина истраживача хомосексуалног покрета закључила је да је тај потез APA-е поставио темеље за легитимизацију хомосексуализма. И, пазите: 22 године након тога, 1995, АПА је уклонила педофилију и садизам из своје класификације „поремећаја“, Дијагностичког и статистичког приручника IV (Diagnostic and Statistical Manual IV) Као и када је у питању хомосексуална пропаганда и психолошке акције умекшавања (десензитизације према хомосексуализму), којима су биле потребне године деловања да би нас довеле ту где смо данас, педофилски лоби истим корацима „нормализује“ сексуални однос типа „одрасли – дете“. И, опет су професионалци Америчке психијатријске асоцијације на њиховој страни. Хомосексуалци добијају право на усвајање деце. Уџбеницима и наставом на којој се промовише хомосексуализам, деца се корак по корак усмеравају ка хомосексуалној оријентацији као друштвено прихватљивијој. Злостављачи деце добијају „статус консултаната“ у УН и организују серије конференција, на којима се доносе конвенције, по којима се у „права детета“ убраја и „право на секс“. Хомосексуални бракови су, и то би требало веома озбиљно схватити, само фасада којом се маскира њихов основни циљ – право на усвајање деце, што је веома опасно и ставља децу у једну ужасну ситуацију, чије се лоше последице не могу проценити. То је трагична позиција где су деца експериментални заморчићи и сва истраживања показују да су резултати тог експеримента веома лоши. Питер ЛаБарбара је спровео нека од истраживања, она нису испоштовала комплетну научну методологију јер ју је и немогуће применити у једној таквој ситуацији, али као и таква, некомплетна, показала су, да уколико дете ставите у позицију да живи у средини у којој се мењају улоге партнера, тамо где је чест случај да неко од партнера умре од СИДЕ, дете је изложено трауматичним стањима и искуствима. И управо то, не искључује велику могућност да буде сексуално злостављано, због чега се, по мом мишљењу, убрзано и радило на томе да се деци омогући „право на секс“. Родитељи, деде и бабе, тетке и свако коме је стало до права детета на правилан развој, требало би да схвати да се налазимо усред страшног рата, чија ће жртва, уколико се нешто радикално не промени, бити управо деца.

Кингси, кога је холивудска продукција у тумачењу Лајама Нисена, приказала као новог Дарвина, генија који је људску сексуалност отргао из канџи мрачног пуританизма, и сам је био опсесивни педофил и са својим сарадницима у такозваној „соби 34“ сексуално је злоупотребио 317 деце у форми научно-протоколарног истраживања. Сарадници су штоперицом мерили време за које су деца, под дејством стимуланса, добијених од „научника“, доживљавала оно што је Кинси регистровао као оргазам.