Сергеј Кара-Мурза о Србији: Извоз револуције

Аутор: Пајо Илић

Поглавље књиге Сергей Кара-Мурза: Экспорт революции
Поглавље 5. Србија-2000: свргавање Милошевића

До краја 1980-их година СФРЈ земљу од шест одвојених република и две аутономне покрајине, у којима је живело 25 етничких група, које су исповедале много религија – била је пример стабилног устројства међунационалне заједнице. Њена привреда је систем који је постао познат под називом „самоуправљање“ достигла ја свој најразвијенији облик у Закону о Раду 1976 године, у складу са којим се средства за производњу и други главни ресурси нису сматрали државном својином (као у СССР), него друштвеном својином.

Међу њеним достигнућима је био ниво писмености, подигавши се од 55%  1953 године до 90%  1986 године, смањење смртности деце која је опала у том периоду од 116,5 на 27,1  на 1000 рођених, бесплатне медицинске услуге и образовање.

До средине 80-их година Југославија се, као „земља дисидент“ у социјалистичком лагеру, у односима са Западом користила целим низом привилегија. Заокрет врхушке совјетске номенклатуре, који је ушао у отворени стадијум с доласком Горбачова, изменио је тај положај.  Југославија је сама постала за Запад „отпадничка држава“ и објекат рата.

Већ 1984 године администрација Регана је израдила тајни документ „Политика САД у односима према Југославији“ (NSSD 133), у којем се предвиђа „тиха револуција“, а затим интеграција Југославије у неолибералну економију „слободног тржишта“. До 1989 г. Југославија је акумулирала велики дуг према ММФ и Светској Банци, и ММФ је захтевао провођење структурних реформи југословенске економије са наглим смањењем трошкова на социјалну сферу, принудној приватизацији и замрзавању зарађених плата. У току 1 године (1989-1990) у индустрији је било отпуштено око 600 хиљада југословенских радника.

После карактеристичног за 1960-1970 г. просечног годишњег раста БДП за 6,1% , од 1990 г. је почео његов годишњи пад за 7,5%. Пад индустријске производње 1991 г. је износио 21%. По захтеву Светске Банке отпуштено је још 1,3 милиона радника – половина радног становништва земље. Изазвана од стране ММФ криза је створила економску ситуацију која је у пракси рашчистила пут за  отцепљење Словеније и Хрватске од Југосалвије у јуну 1991 г. (словеначки аутори пишу, да је „подршка радикалном одвајању од Југославије била условљена пре свега прагматичним, а не „идеолошким“ факторима“). После њих су следиле Босна и Македонија. Оставши у једној федерацији Србија и Црна Гора одбијају ултиматум ММФ, принцип „штапа и шаргарепе“ овде није функционисао, није успело провести „тиху револуцију“, и 27 јуна 1991 г. у Југославији је почео грађански рат.

После распада Југославије (СФРЈ) само је Србија стајала на путу плана Запада за укључење Балкана у економски модел, планиран за њих у Новом светском поретку. Привреда Србије је остала у значајном делу социјалистичка, са друштваном својином у крупним и средњим предузећима. Србија и Црна Гора су имале и значајне залихе минералних ресурса, које су привлачиле западне корпорације. Рудник Трепча на Балкану располаже залихама злата, сребра, олова, цинка у угља укупне вредности више од 5 милијарди долара.

За потчињавање Србије искориштен је широк арсенал економских, субверзивних и војних средстава: сурове санкције, подршка наоружавању сепаратиста интензивно бомбардовање оружаним снагама НАТО са следећом окупацијом Косова. Велики и чак новаторски програм за припрему слома Србије постало је циљано деловање на масовну свест како у самој Југославији, тако и у целом свету.

Тај програм је ушао у историју као сатанизација срба.

Важну улогу у убеђивању западне публике у суровост срба играло је фабриковање „по методи доктора Гебелса“ фотографије „српског логора“ у Трнопољу (Босна), направљене из видео записа 5 августа 1992 г. новинара британксе телевизијске компаније ITN (Indeрendent Television Network – аналог руског НТВ) под руководством Пени Маршала.

Фотографије су пропраћене тачним подацима: измождено лице иза бодљикаве жице припада босанском муслиману Фикрету Алићу, он је разговарао са новинарима, пружио им је руку кроз бодљикаву жицу. Та фотографија „српског логора“ је 1992 г. обишла сву западну штампу. Тај „фотодокумент“ је разматран у Конгреесу САД и постао формални повод и оправдање за САД, да заузму отворено антисрпску позицију за време рата у Босни.

У фебруару 1997 г. у једном левичарском часопису у Енглеској изашао је чланак, у којем су изложене околности снимања таквог  кадра. По случајном подударању, друга група новинара је направила тамо снимке, и имала видео записе, дело групе Маршала. На њима је био насликан не „логор смрти“, него пункт окупљења избеглица, смештених у згради школе. Ограда од бодљикаве жице је одвајала школско двориште од цесте и била подигнута још пре рата да деца не би истрчавала на пут. Новинари су „затворенике-муслимане“ снимали кроз ограду – а могли су је заобићи и снимити их прсто као неке који се одмарају на свежем ваздуху. Улаз и излаз из жицом ограђеног простора били су  слободни, и чак на другим кадровима из видеозаписа ITN, који нису емитовани, видљиво је да „затвореници“ пролази кроз ограду или је обилази. Те су кадрове пронашли сарадници левичарског часописа и поставили на Интернет. Аутор тог чланка је оптужио телевизијску компанију за манипулацију. А ова је часопис тужила суду „због клевете“.

Затим је „сатанизација“ срба била постављена на широко комерцијалну основу. Власти Хрватске, Босне и Херцеговине, а такође и албанска опозиција Косова заједно су унајмили пиар фирму „Ruder-Finn Global Public Affairs“ за вођење антисрпске кампање са циљем дестабилизације Југославије. У априлу 1993 г. директор те фирме Џејмс Харф је дао интервју Жаку Мерлино са француског ТВ канала TV-2. Хвалио се тиме како је његовој форми успело да створи антисрпско расположење у јеврејском јавном мнењу, приписујући србима кривицу за погибију јевреја. Рекао је: „У хрватским логорима је нестало десетине хиљада јевреја, тако да  код јеврејских интелектуалаца и организација постоје сви узроци за непријатељство према хрватима и босанским муслиманима. Наш задатак се састојао у томе да изменимо тај однос, и нама је то изванредно успело“. Кривица за погибију јевреја је пребачена на српску страну. Исфабриковане и публиковане под фирмом лажних фотографија српских „логора смрти“ биле су у тиражним западним мас медијима.

Касније снаге ОУН нису могле наћи никаквих доказа постојања тих „логора смрти“. Репортажа о „логорима силовања“, које су тобоже држали срби, такође су се показала исфабрикованом. После окупације Босне од стране ОУН нико није изјавио о било каквим знацима постојања таквих логора или медицинских докумената о „таласу трудних жена“, о којима су извештавали западни мас медији.

Кампања сатанизације срба током 1993-95 г. представљала је велики експеримент манипулације свешћу западног малограђанина. Објављена је чак и серија важних чланака, посвећених „сатанизацији“ срба као технологија. главни њихов закључак је био овакав: ако се реч „србин“ непрекидно и често смешта у негативан контекст (једноставно укључује у опис догађаја и у окружује непријатним епитетима), то ће се код читаоца или ТВ гледаоца, независно од њихове позиције створити одбојности према србима. Осим тога, не треба, разуме се, давати приступ пред телевизијске камере ником од срба – сваки разуман људски говор, који су изрекли срби (чак и на споредну тему), халуцинацију укида.

Као показатељ вештачки створене одбојности према србима навођена су два догађаја и реакције јавног мнења на њих (премда је сличних догађаја било поприлично). Први је – јединице ОУН на територији Српске Крајине, заузетој од хрвата, масовне гробнице српских цивила које су бојовници убили током операције „Олуја“.

Истраживање су водиле две независне комисије – Мисија посматрача Европске уније и група експерата ОУН за права човека. Како је изјавили дописнику „Гардијана“ истакнути дипломата (који је желио да остане анониман). „извештаји те мисије нису објављени – пошто су хрвати савезници Запада“. Тај дипломата, чије име новине нису навеле, појашњава „Постоји нешто слично пакту са Хрватском не отварати ту пандорину кутију“. Слични и чак неупоредиво мањи злочини срба изазивали су у то време на Западу бурну реакцију моментално бомбардовање из ваздуха. У датом случају реакција западних политичара и штампе није уопште било. На тим аргументима социолози су забележили чињеницу постојања одрживог двоструког стандарда у јавном мнењу.

Други догађај, на који су обратили пажњу социолози, обнародовали почетком 1996 г. у тој чињеници, да су американци дотурали босанским муслиманима оружја у вредности 300 милиона долара, које је асигнирала Саудијска Арабија. Дотурале су кршећи тиме ембарго ОУН, који су американци управо били дужни да штите и контролишу. Те тајне испоруке оружја су почеле већ за време Џорџа Буша (старијег) за припрему рата у Босни, али су пуни замах стекле под Клинтоном. Испоруке су вршене преко Хрватске, која је саучествовање у тој операцији наплаћивала добијањем половине оружја. Понекад су у случају потребе авиони тајно ноћу летели у Тузлу, Изетбеговићу. Да је откривена чињеница кршења ембарга у корист срба, то би изазвало огроман међународни скандал и репресије против срба – уз одобравање читаве западне публике. У датом случају није било никакве реакције.

„Прекретница“ у одлуци НАТО да почне рат против Југославије 1999 г. постало је тзв. „масовна убиство“ у Рачку (Косово). По листу „New York Times“, амерички дипломата Виљем Вокер је довезао са собом оперативну групу агенције „Асошијетед прес“ на место, где се  по његовим речима десило масовно убиство 45 албанаца од страен српске снага безбедности.

Француски листови „Mond“ i  „Figaro“ довели су у сумњу његову причу. Европси експерти касније нису могли наћи доказе масовног убиства у Рачку. Француски ратни дописник Рено Жирар је писао: „Што више од свега изненађује, је то што, је тај материјал поремећених оператора  АП, на радикалан начин противурече оптужбама Вокера“. У јануару 2004 г. фински патологоанатом Хелена Ранта, која је водила истрагу тог случаја, изјављује, да су у Рачку погинули и албанци, и србски припадници снага безбедности. Експерти-криминолози сматрају, да тела нађена у Рачку припадају онима, који су погинули са обе стране за време борби између српске полиције и косовске ослободилачке Армије. Х. Ранта изјављује, да рад Хашког трибунала (процес против Слободана Милошевића) обилује толико грубим прекршајима да не подлежу никаквом опису.

У јуну 2000 г. међународна група правника се окупила у Њујорку и прогласила војне и политичке лидере кривим за извршене ратне злочине против Југославије у периоду од 24 марта  до 10 јуна 1999 г. Главни окривљени у том процесу је бивши Главни јавни државни тужилац САД Ремзи Кларк. Представљени су материјали, који доказују  унапред смишљен избор цивилних циљева приликом бомбардовања београдске телевизије, колоне избеглица и кинеске амбасаде. У то време западни мас медији много пажње су поклањали процесу над Милошевићом, у њима није било помена о Клинтоновом нарушавању америчког законодавства приликом вођењу рата у Југославији.

Рат НАТО против Југославије 1999 г. по свом значају као део програма успостављања Новог светског поретка далеко превазилази оквире других регионалних ратова. Као прво, САД отворено изјављује, да је реч о рату усмереном на преуређење света – рату цивилизација. Н. Чомски наводи у наслову чланка прегледа у „New York Times“ (4. априла 1999 г.): „Нови сукоб Истока и Запада“. У том програмском чланку је речено: „Демократски Запад, његове хуманистичке инстинкте шокира варварска суровост срба“. Овде нема уобичајених идеолошких прикривања модерног   XX века, произашао је преврат према претходном расизму – хуманизам и демократичност представљени су као инстинкти, као природни квалитет западног човека, који је уредан човек. Православни срби, напротив, немају те инстинкте, њихови инстинкти су „варварска суровост“.

Агресија против Југославије требала је постати преседаном зато, да би узаконили одступање САД од главних норми савременог међународног права – принципа суверенитета и немешања у унутрашње послове државе. У замену је покренута доктрина „хуманитарне интервенције“, која даје НАТО право на ратна дејства против сваке земље, где су „нарушена права човека“. Правно признање те доктрине је прекривено, међутим она се реализује по „праву јачег“.

При том агресија НАТО није оправдана никаквим иако чак лажним, али споља рационалним аргументима, пошто су од самог почетка и експерти и званичници ОУН упозоравали, да управо та агресија доводи до праве хуманитарне катастрофе. У својом обраћањима на телевизији Клинтон изјављује, да, почињући бомбардовање Југославије „ми штитимо наше интересе, штитећи наше вредности и доприносимо учвршћивању мира“. Бомбардовања су довела до изласка са Косова 350000 избеглица, и, у складу са изјавама Управе ОУН за избеглице, изложили су опасности животе десетина хиљада њих.

Н. Чомски, који скрупулозно сакупља сличне случајеве одступања од рационалности политике САД, пише о томе, како је дао објашњење бомбардовања Југославије 1999 г.: „Тезе за свакодневну употребу потврђује, са је САД било потребно нешто учинити: просто нису могле оставити равнодушним постаће у то време, како се на Косову настављају злочини. Тај аргумент је толико апсурдан, да га је чак некако чудно и слушати. Претпоставимо, да видите, како се на улици врше злочини, и схватате, да не можете ћутати и стојати са стране – због тога ви узимате аутоматску пушку и убијате све учеснике датога догађаја: злочинце, жртве, сведоке. Требали би то прихватити као разумну и морално оправдану акцију“.

Осим директних ратних дејстава, важно оруђе у арсеналу Запада за разарање Југославије су били и политички атентати. 8 јула 1999 г. САД и Велика Британија су објавиле да се њихове специјалне команде већ тренирају за операције  отмице такозваних ратних заробљеника и председника Милошевића – Државни департмент  САД је чак објавио и награду од 5 милиона долара за његову отмицу. Убијено је неколико чланова југословенске владе (укључујући министра одбране Павла Булатовића) и познате политичаре који су заузели антизападну позицију. Први који је постао познатим је западни план атентата на председника Милошевића био је направљен 1992 г. тај план је касније обнародовао Ричард Томилсон, бивши радник британске обавештаје службе „Ми-6“.

Велики напори за разбијање федерације су чињени на отцепљењу Црне Горе од Србије. Њен председник Ђукановић је водио курс изласка из Југославије, давши на знање, да ће форсирати одвајање, ако председник Милошевић буде реизабран на нови мандат. Чак је изјавио да сматра од „првостепаног значаја“ за Црну Гору да приступи у НАТО – који је бомбардовао његову земљу пре свега годину дана.

Међутм већа половина становништва Црне Горе је била против одвајања, и сваки корак у том правцу био је рискантан. Спремао је раздор, Ђукановић је скупио више од двадесет хиљада „специјалне полиције“ са противтенковским наоружањем и артиљеријом. Њу су обучавали западни специјалци. Конфликт у Црној Гори дао би НАТО изговор за инвазију. План интервенције је био спреман већ октобра 1999 г. Званичници САД изјављују, да су друге чланице НАТО такође сачиниле планове инвазије.

Приредили су и провокације. 31. маја 2000 г. убијен је Зоран Зугић, саветник председника Црне Горе Ђукановића по питању безбедности. Западни политичари су за то окривили Милошевића, иако би му то убиство недељу дана пре избора у Црној Гори било крајње некорисно. Запис телефоског разговора између шефа америчке мисије у Дубровнику са чиновницима Државног департмента САД, америчке привредне групе у Црној Гори и Агенције за међународни развој директно указују на саучесништво ЦИА у том убиству. Прес-конференција у Београду, на којој је демонстриран тај запис, је била у потпуности игнорисана у западним медијима.

Резолуција велеиздаје Косова и Метохије, квислинзи постали „бранитељи“, има ли наде, где су нови људи?

У прошлом тексту описао сам прве потезе Тадићевог марионетског и квислиншког режима на путу да се одрекне Косова и Метохије (КиМ), а то је слабљење и уништавање војске Србије, њене борбене моћи, што је предуслов свих предуслова да се на пружи било који озбиљан отпор отцепљењу КиМ-а, затим следи превара са ЕУЛЕКСОМ. Сада ћемо мало детаљније обрадити ситуацију око ове капитулантске и издајничке резолуције, односно на методе медијско-психолошке обраде српског народа популарно назване „спиновање“, што значи да се у јавности „заврти“ жељена прича која ће јој перфидно скренути пажњу са праве суштине неког догађаја, на ону страну која одговара оном ко је пласира, у нашем случају Тадић и његов режим, односно њихови налогодавци.

Сво ово спиновање српске јавности координирано је и дириговано из Брисела и Вашингтона, то је тако јасно кад се цела ствар пажљиво посматра, Тадић и његов марионетски режим само послушно извршава упуте и улоге. Циљ свог тог спиновања је да се Тадићев режим и његов пулен Вук Јеремић прикажу као „непоколебљиви борци“ који „никад неће признати независност КиМ-а“, мада то овом резолуцијом у УН-у јесу учинили. У крајњем случају, ако Тадићев режим и крахира због изгубљеног Косова, ово спиновање и испирање мозгова треба да га одржи на власти, јер, ето: „борили смо се часно“… „нисмо могли више“.

Пре него се схвати цела операција неопходно је прочитати следећа два површно гледано различита текста резолуције, који су у спин-сценарију већ одавно били припремљени у бриселској „кухињи“. Први, који је наводно био „добар и тврд“, који ни милиметар не одступа од црвене црте националних интереса, је предлог резолуције за Ким од 28.07.2010. од стране Србије, а други који је наводно „добар и компромисан“, који тобоже не признаје независност Косова и Србији истовремено обезбеђује космички неопходне евроинтеграције, је текст резолуције Србије и ЕУ о Космету.

Да се овај први текст представи Србима као „тврд и добар“ који не одступа од црвене линије националних интереса стоји:“једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања“. То је јавност требало да убеди да је Тадићев режим непоколебљив у одбрани националних интереса, јер је Вук Јеремић говорио да се неће променити ни једна реч из тог текста, да Србија не одступа од тога. Да се тај привид појача послужила је исценирана критика британског амбасадора Вордсворта:

„Велика Британија оштро критикује Београд због подношења предлога резолуције пре него што је тај текст усаглашен са Бриселом, а амбасадор Вордсворт упозорава на могуће проблеме у наставку европских интеграција.“

Затим критика Вашингтона:

„Сједињене Америчке Државе сматрају лошим то што Србија није обавила озбиљније консултације пре подношења резолуције Генералној скупштини Уједињених нација. Истиче се да је требало да се све заинтересоване стране сагласе око текста, речено је „Новостима“ у америчкој амбасади у Београду.“

Затим критика Кардељевог професионалног четника Вука Драшковића:

„Овај предлог резолуције у којему се као што чујемо неће мењати ни запета, није добар. И неће га подржати ни Европска Унија ни САД, и ући ћемо, плашим се, у конфликт са Европом и Америком од кога ће Србија имати само штете“

Све је ово требало да нам скрене пажњу да је Тадићев режим тобоже нешто попут националног, да не одступа од одбране националних интереса, што све ствара „велике препреке“ око наших евроинтегртација.

И наравно, пошто Тадић није „неразумни Милошевиоћ“, а јесте „браниоц црвене цртне националних интереса испод које се не иде“, морало се наћи неко компромисно решење, да у тексту избацимо свој тврди став, али да кобајаги у том новом тексту опет не признамо ни на имплицитан, ни на експлицитан начин независност Косова, али и да обезбедимо наше насушне евроинтерграције. И као што се види у том новом тексту нема:

„једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања“

И сада су сви задовољни: и Тачи, и ЕУ, и САД, и Тадић који и даље тврди да овим „усаглашеним“ текстом нема ни имплицитног ни експлицитног признавања независности Косова, али исто тако нема више ни препрека ка нашим евро-интеграцијама.

Наравно, све је ово обмана и лаж, јер се лако може доказати да смо на имплицитан  и експлицитан начин признали независност Косова, признали смо „реалност“ што и сам Тачи тврди, а формално-правно признање ће уследити за коју годину, то неће бити проблем, анестетизираној и излуђеној нацији биће наметнуте бизарне преокупације и проблеми. Будите сигурни да  Тачи зна шта прича:

„Нова Резолуција јача државу Косово, косовске институције, регионалну сарадњу, али и нова признавања државе Косово. Због тога ми као влада Косова са добродошлицом очекујемо то што је Србија прихватила нови нацрт Резолуције“, пренела је Тачијеве речи данашња косовска штампа.“

Наравно, оба текста резолуције су издајничка и признају независност Косова, јер ни у једном од њих нема главног ПРАВНОГ БРАНИТЕЉА да је КиМ само аутономна покрајина, са високим степеном аутономије у оквиру територијалног суверенитета и интегритета Србије, а то је Резолуција Ујединњених Нација 1244!

Тадић сада прича да је та резолуција на снази, што је нетачно, јер правну снагу има само оно што пише на званичном документу УН-а, а у овој најновије важећој резолуцији Србије позивање на ту резолуцију нема! Да би се превара видела, скините преведени текст Резолуције Уједињених Нација 1244 и погледајте делове текста које сам осенчао жутом бојом, тај осенчани део потврђује да је КиМ само аутономна покрајина у оквиру Савезне Републике Југославије, односно данас правног наследника Републике Србије.

Тадић нам стално говори да ће се као председник „свим демократским и правним средствима“ борити за очување интегритета и суверенитета Србије. Па зашто онда сада не користи то право и обећање! Зашто се није изборио да у новој резолуцији уђе податак да је „резолуција 1244 правни основ за решавање статуса Косова!

Врхунац његовог лицемерја и подаништва светским моћницима је када је рекао да се нећемо конфронтирати са великим силама, са САД, и тиме је отворио слободан пут ка несметаном отцепљењу Косова и осталих жаришта, поручује да се Србија неће томе супротстављати. Па ко уопште тражи од њега да се конфронтира са великим силама, јер коришћње међународног права није конфронтирање са великим силама, већ легитимно право да једна држава брани свој суверенитет.

Још нешто, оно најбитније, Резолуција 1244 је део међународног правног корпуса, међународног права, у склопу решавања ситуације око КиМ-а. Из тога је јасно да је питање Међународном Суду Правде (МСП):

„Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?“

потпуно бесмислено и непотребно, јер резолуција 1244 је правни документ које су донеле Уједињене Нације, у њему пише да је КиМ само аутономна покрајина у оквиру Србије уз одређене шире облике аутономије! Тај документ је у корпусу важећег међународног права, и јасно је ко дан, да сецесија Косова, по овом документу, није у складу са међународним правом!

Дакле, цела ова срамна и понижавајуића фарса са тражењем саветодавног мишљења од МСП-а, је превара, јер шта има да их се нешто пита, када имамо документ, који директно указује да КиМ може само да буде аутономна покрајина унутар Србије, и да је сходно томе, насилна сецесија Косова у супротности са међународним правом!

Наравно… наравно, ово са питањем све је такође смишљено у Бриселској и Вашингтонској „кухињи“ одавно, Тадић само ради шта му се каже и наређује. Сећате ли се како је пред самом одлуком МСП-а по питању Косова, од Тадића и Вука Јеремића долазио оптимизам, да ћемо „сигурни победити“. Наравно, то је био спин, они су знали да нема ништа од тога, да следи пораз, само су играли додељене улоге у спиновању српског народа и велике преваре. По постављеном питању види се да су наводили суд да се изјасни о правноваљаности декларације, а не о праву Косова на сецесију. И сад замислите тај сарказам Тадићевог режима, његово подсмевање народу и здравој памети… они, који су својим питањем наводили МСП да да мишљење о правноваљаности сецесије, уместо да се директно пита о праву Косова на сецесију, сада се жале да је МСП избего да се директно изјасни о праву Косова на насилну сецесију!?

Међутим, ако је Тадићев режим желео да постави МСП-у неко питање, могао је да искористи резолуцију 1244 и да постави следеће питање, нешто слично:

“ У складу са тренутно важећом резолуцијом УН-а 1244, која је у оквиру међународног права за решавање питања Косова, јасно стоји да је Косово само аутономна покрајина са високим степеном аутономије у оквиру Србије. Из тога произилази да је насилна сецесија Косова у супротности са међународним правом. Да ли то значи, да је признавање независности Косова од стране неких држава у супротности са међународним правом?“

Наравно, на такво постављено питање МСП би се прогласио ненадлежним, јер је инструмент великих сила. Дакако да такво питање Тадић ни у сну не би сугерисао правном тиму, јер је спинован за потпуно другачија питања и решења.

У спиновању српске јавности „да би нас и правна борба за очување КиМ-а довела у тешкој изолацији од стране ЕУ и Сад“ такође се види манипулација, јер ЕУ није једино решење за економски бољитак Србије. Познато је да постоји војно и економски моћна група БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина) која је на нашој страни по питању Косова. Дакле, није само САД једина моћна сила. Финансијски БРИК је врло моћан. Иако нам је доста кредита, чак и ако би узимали кредите од њих, не би нам попут ММФ-а драли кожу, не би нас вечито условљавали са Младићем, Хаџићем нити како да те паре трошимо, да се смање пензије итд… Те паре би се улагале у једину ствар што нас може спасити, у пољопривреду, индустријску производњу…!

Рокфелери: Косово је независно

Оно што људи из сенке замисле, то и остваре, тако је и у случају Косова и Метохије. Међутим, неће се зауставити на томе, Косово је само карика у ланцу будућих распарчавања Србије. Просто је невероватно са каквом лакоћом гледамо и својом пасивношћу саучествујемо са овом квислиншком влашћу у разбијању своје сопствене земље. Ми смо у ситуацији да гледамо Фарму на ТВ, а на схватамо да смо и ми у њој, гледамо сами себе, јер нас властодршци на глобалној позорници третирају као стоку, а ми послушно идемо на испашу.
Но то нам је шта нам је, ако се не пробудимо као народ, као појдинци, као апатични елитни људи који треба да покрену целу ствар, отпор… бићемо у глобалној Фарми. Ипак, боље је по сваку цену бити човек него стока, но то се не поклања, то не доносе други.

Рокфелери: Космет је независтан

Извор: www.vesti-online.com/

Председник “Фондације браће Рокфелер” Стивен Хајнц је оценио да ће Србија и Космет постати чланице ЕУ али као одвојене државе, иако ће за то бити потребно доста времена.

Карте су бачене: Лого фондације Рокфелер

Он је истакао да би то био нов почетак за обе земље и један од фактора поновне сарадње и додао да је питање статуса Космета “решена ствар” и да је време да се представници власти окрену продуктивности.

“Сви желе да Србија, али и цео регион, постану чланови ЕУ што пре, односно колико им то стандарди буду дозвољавали. То је недовршен посао за Европу и сви компетентни чиниоци морају помоћи у томе да се ова прича заврши… Иако тако тренутно не изгледа, оптимистичан сам да Београд и Вашингтон могу имати заједничке интересе у будућности”, рекао је Хајнц за лист “Данас”.

Хајнц сматра да одлука Генералне скупштине УН о резолуцији о Космету неће бити коначна тачка у решавању односа Србије и Космета него “само корак на путу ка томе како две земље да живе једна поред друге, како да се организује снабдевање водом, струјом, као и другим стварима, које утичу на животе грађана и Србије и Космета”.

Он не очекује да ће Србија брзо ући у ЕУ и НАТО, али да то морају бити дугорочни циљеви и додаје да је на том путу потребно да Србија тражи помоћ од Брисела, Вашингтона, приватног сестора, невладиних организација.

О тренутним односима између Србије и БиХ, Хајнц каже да је изузетно важно успоставити што бољу регионалну сарадњу између две земље.

“Након распада Чехословачке, и Чешка и Словачка су знале да ако желе да буду у европској заједници, морају да раде заједно на неким питањима и докажу ЕУ да су способне за то. И успеле су у томе. То треба да буде модел за цео регион”, додао је он.

“Фондација браћа Рокфелер” се бави темама демократске праксе, одрживог развоја, миром и безбедношћу.

Биографија Стивена Хајнца

Стивен Б. Хајнц је председник Фондације Браћа Рокфелер од 2001. године, организације која се бави темама демократске праксе, одрживог развоја и миром и безбедношћу. Пре него што се придружио овој Фондацији, био је оснивач и председник организације Демос. Био је и вишегодишњи потпредседник Ист-Вест института у коме се бавио питањима економских реформи, развоја цивилног друштва и међународне безбедности. Био је политички аналитичар и званичник државе Конектикат. Фондација Браће Рокфелер у Србији сарађује са Министарством заштите животне средине и просторног планирања.

Питање Санџака као услов за даље европске интеграције

Докле ће да трпимо овај Тадићев режим и комплетну „опозицију“, докле! Зар треба и душу да нам узму?

Извор:http://www.alo.rs/
Европа лупила још један шамар Србији!
понедељак 20.09.2010.

Неповољан извештај Европске комисије о напретку Србије

После Косова, Европска унија „отвара“ и питање Санџака као услов за даље европске интеграције Србије, а као замерке се наводе још и реформа правосуђа, слобода медија, опструкција рада Агенције за борбу против корупције, сарадња са Хашким трибуналом…

Наиме, ове замерке је у свом извештају навео потпредседник делегације Европског парламента за југоисточну Европу и известилац за Србију Јелко Кацин.

Србији се, такође, замера и блокирање Косова у свим регионалним, европским и светским економским организацијама. Судећи по овоме, чини се да су гаранције о убрзаном придруживању ЕУ, које је Србија добила после усвајања „лабаве резолуције“ о Косову у УН-у, биле само још једна у низу „навлакуша“ за наш државни врх.

Предраг Симић, професор Факултета политичких наука, каже за „Ало!“ да од Кацина и нисмо могли очекивати повољнији извештај.
- Кацин и људи из неких кругова искористиће сваки аргумент да нам нашкоде.

Ипак, чак и ако се отвори питање Санџака, то ће бити само једно од питања. Треба установити у којој мери су дешавања у Санџаку били рефлексија Косова, а не треба занемарити ни чињеницу да је Санџак не само политичко, већ и социјално питање, јер је један од најсиромашнијих делова Србије – објашњава Симић.

Мада су се многи понадали да ће после пристанка Београда да промени резолуцију о Косову у УН-у Европска унија имати више „разумевања“, изгледа да за Србију неће бити „пречица“ до чланства у овој организацији.

- То нам је поручио и угледни британски новинар Тим Џуда, а како сам у дипломатским разговорима сазнао, и извештај главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамерца биће неповољнији од претходног – каже Симић.
Он каже да је скептичан да ће у октобру, када Србија буде на дневном реду Савета министара ЕУ, доћи до напретка, али да све зависи од тога колико ће ЕУ „ценити“ спремност Београда да пристане на услове Брисела и промени резолуцију о Косову.
- Београд је овим уступком јасно показао да хоће у ЕУ, а Европа је добила могућност да докаже јединство у спољној политици и да разговоре између Београда и Приштине „пресели“ у Брисел. Ипак, не треба бити много стручан па увидети да ЕУ неће примити кандидата који нема решено територијално питање, па ће се Косово формално или неформално појавити као услов да Србија уђе у ЕУ – закључује Симић.

Масакра у Рачку није било, признаје Хелена Ранта, истина о бомбардовању Србије 1999

Са овом најновијом резолуцијом Србије у Уједињеним Нацијама око Косова и Метохије (КиМ) све стране су изконсултоване и усагласиле своје ставове, сви су задовољни и срећни, осим српског народа. И Тачи који ништа друго осим независног Косова не жели да чује, САД и Европска Унија такође, чији представници долазећи у Србији непрекидно говоре да је независност Косова непромењива ствар, а и ови наши преварократи на власти су задовољни, јер кажу нису признали независност Косова и Метохије, а истовремене се настављају евроинтеграције, читај колонијократија и глобократија у служби капитала и моћи господара света.

Пре него што нешто у следећем чланку напишем око ове капитулантске и издајничке Резолуције српских власти, треба до краја још једном оголити и разобличити лажи око наводног масакра цивила у Рачку, што је био и повод да НАТО пакт, предвођем Америком, изврши агресију над Србијом, и тако учини први корак ка насилном отцепљењу КиМ-а од Србије, јер је ова издајничка резолуција режима у Србији само завршни квислиншки чин.

У ту сврху најбоље ће нам помоћи овај кратки видео прилог, где војно-политички коментатор, Милован Дрецун, износи веома упечатљиве чињенице.

Лажи око Рачка, признање Хелене Ранте, истина о бомбардовању Србије

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Преузми видео прилог пратећи ово упутство.

Познато је да је 2008-ме Хелена Ранта, фински стоматолог-форензичар и члан међународне истражне комисије за догађаје у селу Рачак на КиМ-у, признала у својој биографској књизи да у Рачку није било масакра српских полицијских снага над невиним цивилима, већ да су убијени шиптарски терористи у борби, дакле нема злочина.

Хелена Ранта је првобитно фалсификовала извештај, јер је била подвргнута огромним притисцима од стране Вилијама Вокера, тадашњег шефа Оебса за КиМ, као и министарства спољних послова Финске. Дрецун износи и један други податак, да јој је донедавни министар иностраних послова Немачке, Јошка Фишер, у то време претио смрћу, ако не напише у узвештају да се десио масакр.

Оно што је најфрапантније, то су два детаља која износи Дрецун везаних за НАТО бомбардопвање Србије, који указују да су тадашњи генерали НАТО-а по менталном склопу прави злочинци. На прослави НАТО пакта 2000-те командант Весли Кларк је дословце рекао ово:

„Кад ништа нисам могао трећој армији и Приштинском Корпусу, кренуо сам да бомбардујем цивилне циљеве по Србији!“

Један други генерал, генерал ваздухопловних снага НАТО алијансе, Мајкл Шорт, на тој истој прослави рекао је следеће, цитирам онако како је Дрецун то износио:

„… а онда генерал Шорт каже на истој тој годишњици, каже: ‘Ако желимо да поразимо Србе, морамо да им одузмемо услове за нормалан живот.’ И дословце каже, слушајте ово: ‘Морамо да им одузмемо храну, воду струју, па чак и ваздух.’….!“

Да међународно право функционише, ова два генерала би глатко завршила на доживотну робију као злочинци!

А сада би се мало позабавио водитељем, из разлога што се на овом примеру види како се путем медија креирају образци и модели понашања грађана, срба конкретно, а то је да србима треба стално усађивати дефетизам и комплекс кривице, чак и кад се открије да је истина на страни срба, срби су криви што су срби.

На самом почетку прилога види се да је водитељ сагласан да је све око Рачка била подметачина, али каже:
Водитељ:

„Чињеница је, да се тамо десио злочин.“

Гестикулацијом руку то потврђује. Међутим, проста логика је јасна, ако је Рачак подметачина Србима да би се издејствовало бомбардовање, онда нема злочина Срба над невиним цивилима, то једно с другим не иде.

Злочина. Којих злочина? Па Срба над шиптарима, шта би друго било, јер у црно-белој наметнутој слици светских медија, Срби су једини прави окорели злочинци, али кад шиптарски терористи убијају српске цивиле, то је „борба за слободу“… „оправдана освета“.

Рат против „побуњеника“ није само бомбардовање, то је само један део, кад већ мора. Пре и после бомбардовања Србије 1999 водио се и још се води непрекидни рат против срба, неоружаним средствима (економски, медијски, психолошки, парапсихолошки, са квинслинзима у унутрашњим редовима…). Србима су светски моћници у својој глобалној стратегији моћи, већ унапред доделили улогу „злочинаца и криваца“ за распад СФРЈ. Ово је савршен софистицирани пример како се то ради
Дрецун:

„Не, није се десио злочин, није било злочина“

Видитељ:

„Није било мртвих у Рачку?!“

Овом инфатилном констатацијом, подржаном гестикулацијом руку, водитељ жели да наметне у свести српског човека менталну представу, да сама чињеница да је у Рачку било мртвих, само по себи говори да је било злочина. Наравно, српских злочина забога, шиптари су невинашца. Свакако да у борбеним окршајима где има мртвих, могуће је да има и злочина, али то само по себи не значи да су то све обавезно злочини, већ да има и мртвих који су погинули у борби, а то није злочин. Дакле, то видитељ уопште не узуима у обзир. Кад су у питању Срби, све је злочин, чак и кад у борби убијају терористе.

Овакви и слични водитељи, новинари… већ дужи период стално намећу аудиторијуму слику „измасакрираних цивила“ за коју су подразумевано криви срби. Да ли је то стварно тачно или не, није битно, битна је прича коју тражи урeдник. Не, ниси ти крив, ти само „добро обављаш“ посао за који си плаћен. Каква истрага и истраживачко новинарство. Србе треба убити у појам, наметнути им кривицу злочинаца, убица деце.
Дрецун:

„Не мртвих јесте, али није било злочина. Злочин је када убијете цивила, или заробљеног кад стрељате“

На крају водитељ пита једно крајње инфатилно питање, а наводно он је представник обичног грађанина.
Водитељ:

„А кажите ми, кад смо причали о бомбардовању, ајде нисмо могли да утичемо на то да не буде бомбардовања, јесмо ли могли да утичемо да не траје 78 дана, рецимо? Зашто је морало толико дуго да траје, да ли је могло да буде завршено за 10 дана, Или су и опет ту американци одиграли главну улогу?!“

Ма не, нису амариканци играли главну улогу, већ ми, ми Срби смо сами себе бомбардовали, и баш смо претерали, трајало је 78 дана, и 100 милијарди долара штете, еј! Добро је, добро… избегли смо ратну одштету да платимо.

Наравно, није водитељ баш толико глуп да поставља оваква питања, али оваквим небулозама, односно психолошком обрадом, жели се код обичног грађанина српске националности утиснути: „како да размишља обичан грађанин“, дефетизам, кривица због бомбардовања. Подсвсна порука је следећа, за садашњост и за будућност:

„Ако те неко нападне, твоју земљу, неки агресор, нема шта да се браниш човече, бомбе су за твоје добро, оне ти доносе мир, демократију на крају крајева, „слободно тржиште“, „евро-атланске интеграције“, „просветљење“, јер ти си задрти Србин, необразован и нецивилизован примитивац, злочинац, каква одбрана земље човече. Истакни белу заставу и иди гледај фарме на телевизији, ма брига те, робство је слобода, слобода је робство.“

Овакви и слични водитељи, новинари, политичари… који су перфидно антисрпски оријентисани, који стално и у свему траже кривицу и ману Срба, никако да у име обичног грађанина поставе једно тако логичко и убедљиво питање, питање које иде у корист Срба:

Зар је ико из режима Србије и полицијских снага толико луд и идиот, да позове посматраче Оебса и телевизијске екипа да са околних брда прате и снимају операцију Рачак, и да притом, знајући све то, антитерористичке јединице изврше масакр над шиптарским цивилима?!!

Знајући да сви они једва чекају да Србима прикаче епитет кољача и дивљака, не би ли тако подржали медијску слику запада и вларада света, да су срби по дефиницији „зли момци“ које треба бомбардовати?

Наравно да нико није толики идиот и лудак, да сам себи забија нож у леђа.

Међутим, овој групацији људи није у циљу да постављају овако логичка питања и закључке, јер тако подстичу природну интелигенцију код људи, размишљање својом главом. Њима је циљ да путем моћних медија инфатилизују јавно мњење и грађане Србије, да од њих створе масу полуидиота која пасе траву и гледа: пинковизије, фарме, гранд параде, звезде гранда… који неће да поставе никакво критичко питање око правих разлога зашто у стварном животу живе лоше, да открију правог креатора тога, и да се као слободни људи побуне. Не, морбидном новом светском поретку, да би функционисао, потребна је маса полуидиота.

На сајту РТС-а можете погледати кратку видео секвенцу где командант полицијских снага Горан Радосављевић – Гури говори да је акција Рачак била легитимна акција у борби против шиптарских терориста. Затим, такође на сајту РТС-а можете погледати прилог „Рачак лажи и истине“ и видео документарац „Рачак – 10 година после“ аутора Славена Крањца. Документарац траје 65 минута, а са овог линка можете га скинути, има 137 мегабајта.

Преузми транскрипт документарца:
Рачак лажи и истине (Word 2003)
Рачак лажи и истине (Pdf)
Транскрипт је преузет са сајта:www.koreni.net/

Документарац јасно указује на чињеницу да се у Рачку није десио масакр над шиптарским цивилима, већ да су вођењбе борбе са терористима. При крају документарца, чућете изјаву команданта акције Горана Радосављевића која сама по себи довољно говори:

Горан Радосављевић:

„По зваршетку борбених дејстава, на југу Србије, тада је шеф координационог тела Владе Србије био господин Небојша Човић, ја сам био командант полицијских снага на југу Србије, а господин генерал Нинослав Крстић, је био командант здружених снага на југу Србиjе. И ми смо добили позив, да одемо у Брисел, где нас је примио тада секретар НАТО-а, господин Робертсон. Где смо причали о читаво ситуацији, о решењима која су направљена на југу Србије и тако даље. И било је прича и о акцији Рачак. После састанка у Бриселу отпутовали смо у Штудгарт, где нас је сачекао командант НАТО снага за Европу, генерал Фулфорд, Карл Фулфорд. И имали смо један састанак где су присуствовали и тада, министар иностраних послова, господин Свилановић, наравно Небојша Човић, шеф координационог тела, амерички амбасадор тада у Србији, господин Монтгомери и остали људи који су били у тој екипи. Једноставно, на том састанку, је одато признање војним и полицијским снагама за нека решења, која су произашла из наших заједничких активности на југу Србије. И тада су нам показали један уџебеник у коме је акција Рачак и акција Ораовица, на југу Србије, били су уврштене у тај уџбеник који је користио за специјалне снаге њихове. И речено је, да, једноставно су уврштене у уџбеник да би сличне ситуације у свету могли да изучавају и да решавају на такав начин. И тада су уручена признања свима нама. Ја сам добио медаљу за допринос миру и фактички за организацију и извођење ове две акције.“

Овај документарц је мек, готово се стидљиво, што каже Дрецун, признаје да је Рачак била подметачина, јер се не жели угрозити официјелна лаж запада упакована у „званичну истину“. У документарцу нема иницијативе да се и на политичком нивоу, на међународном суду правде (МСП) исправи неправда начињена Србији. Такође нема те иницијативе од ДОС политичара, да се ревидирају догађаји на МСП, да се НАТО пакт оптужи за нелегитимну агресију базирану на лажима, да се плати ратна одштета Србији. Горан Свилановић и Небојша Човић били су сведоци уручења медаља од стране највиших генерала НАТО пакта, да је“масакр“ у Рачку бриљантна антитерористичка акција, коју су уврстили у својим уџбеницима за антитерористичка деловања, као један од модела како се те операције требају изводити.

Где је иницијатива свих видова ДОС-а да се неправда начињена Србији на МСП исправи?

Где је иницијатива Тадићевог режима да се неправда начињена Србији на МСП исправи?

Ето, то хвали документарцу и глобалодршцима на власти у Србији, у супротном чему истина, ако се неправда не исправи?
Тада је истина само поражавајући „привезак“ ароганцији моћи силе и неправде, јер „то је реалност!“

Тада је истина самопоражавајући „привезак“ издаји земље, издаји Србије и српског народа, јер наши властодршци су се капитулантском резолуцијом у Уједињеним Нацијама, одрекли Косова, свих десет година су радили на томе!

Први чин ка независном Косову у позоришној представи „Велеиздаја Србије“ био је ДОС-ово повлачење тужбе претходног режима против НАТО пакта! Крајњи чин је резолуција Тадићевог режима о КИМ-у 09.09.2010. у Уједиуњеним Нацијама…!

Велимир Абрамовић: Обарање Ајнштајнове специјалне теорије релативности

Обдарени људи, имате прилику да прочитате и преузмете научну студију у којој је Проф. Велимир Абрамовић оборио Ајнштајнову специјалну теорију релативности.

Преузмите текст у ћирилици:
Велимир Абрамовић: Обарање Ајнштајнове специјалне теорије релативности (Word 2003)
Велимир Абрамовић: Обарање Ајнштајнове специјалне теорије релативности (Pdf)

Преузмите текст у латиници:
Велимир Абрамовић: Обарање Ајнштајнове специјалне теорије релативности (Word 2003)
Велимир Абрамовић: Обарање Ајнштајнове специјалне теорије релативности (Pdf)

Аутор: Велимир Абрамовић:

Објашњење математичке методе и обарање физичких закључака Ајнштајнове електродинамике тела у кретању – специјалне теорије релативности

(кликни на команду „Fulscreen“ да читаш текст преко целог екрана)

View this document on Scribd

Атлантис: Судбина Косова и Метохије

Пре две недеље гост радио емисије другог програма радио Београда „Атлантис“, коју води и уређује госпођа Биљана Ђоровић, поново је био проф. др Милан Брдар.

Преузми емисију (34.6 мб.)

Срж емисије је била ситуација око Косова и Метохије (КиМ) и методологија тортуре и понижавања овог народа, да би се довео до стања мртвила, не би ли ситуацију око отимања Косова, која је преседан над преседанима у међународном праву, схватио као олакшање, као нешто „добро“, јер „тек када уђемо у цивилизовану Европу“ која нам га отима уз здушно десетогодишње саучешће наших „демократа“ , онда ће нам „бити боље“, јер забога, наши европски „пријатељи“ то раде за „наше добро“. Стално нам говоре о Европи без граница, а од Југославије су направили осам држава, а сада би и Србију да уситне.

На самом почетку емисије водитељица и професор Брдар извели су мали сценски драматуршки наступ изведен из професорове књиге:“Филозофија у Дишановом писоару“ која је објаснила оно што нам се догађало и оно што ће нам се догађати. Професор је за ту књигу добио награду за књигу године Радио Београда II.

У емисији је било речи о симулакруму истине која важи као истина. Наравно, у тој игри моћи владара из сенке и стварању измишљене истине, истина опрва страда. Међутим, да ствар буде још гора и понижавајућа, у свему томе здушно са својим „европским пријатељима“ саучествује и наша власт после петооктобарских „промена“, а завршни чин те десетогодишње позоришне представе је чин отимања Косова, који ће се десити путем нове резолуције у Уједињеним Нацијама, на предлог текста српских власти који ће бити дат на усвајање. Наравно, тај текст ће у ствари написати „наши пријатељи“ из Брисела и Вашингтона, што је овде приказано као „консултације“ и „усаглашавање“, јер третирају нас као стадо глупака које ће у све да поверује.

За свих ових десет година „младе демократије“ није потекла никаква контра-пропаганда наспрам многобројних лажи светских контртолисаних медија, где смо ми Срби приказани као звери са ножевима у зубима, ми смо криви за сва зла овога света. Наши водећи електронски и штампани медији нису имали ни једне једине студиозне емисије о томе, да парирају лажима водећих светских медија служећи се наравно истинитим чињеницама и аргументима, којих има на претек. Новинари су посебна прича, уз част изузецима, постали су политичке проститутке! Никог од њих није брига за истину, нити за Србију, нити хоће да брани српске интересе, важно је само продати се за шаку дплара. У том стилу политичари „реформатори“ на власти су најгори и најпростији, прави скотови, јер шта друго рећи за њих имајући у виду да је током емисије професор Брдар реко да је слушао приче људи из власти у следећем маниру:

„Ми смо дошли на власт да не бисмо били држава??!“

Издаја је дошла и од стране универзитетских кругова, тако да се налазимо у најгорој могућој ситуацију у процесу издаје Србије и српског народа, сва ова три круга се спајају у издаји Србије: „медији-политика-универзитет“, објашњава професор Брдар.

Међутим, мени, а вероватно и многима од вас, јер они су „кичма“ сваког друштва и културно-националне самосвести, најтеже пада издаја ове држава од стране универзитета, од стране умних људи који врло добро знају шта нам се догађа, али они ћуте, осим ретких појединаца попут професора Брдара. Нико од њх неће да буде Србин, да брани српске националне интересе. Професор Брдар је у праву кад каже да је разлог томе дугогодишња педагогија искорењивања, кроз обе Југославије, тако да ми више немамо српску елиту која ће јавно да брани и говори у име српских националних интереса. Оних којих је и било, на време су склоњени, брижљиво, на разне начине, нема их више.

Шта рећи о нашим филмаџијама?

И ту је у праву професор Брдар кад каже да наш филм није за критику, већ за психијатрију! Они су се сврстали и приклонили слици холивудских филмова у новије време, где се Срби редовно приказују као „зли момци“, јер већ десетак година снимају филмове у којима оцрњују свој народ!

Све у свему, заиста мучна сцена , мртвило и лудило које се сеје. Путем медија се непрекиодно стварају полуидиотизоване масе по морбидним образцима понашања, све то натера човека да помисли:

„Има ли уопште смисла причати истину, да ли ће то неко чути?“

Има, хоће, постоје људи који је желе чути, само су усамљњени јер мас медији шире лудило па помисле да је то „нормално“, али ето још има „прозора“ истине попут радија, мањих ТВ станици и пре свега интернета. Кад се та истина чује, ма колико човек био у безнадежном стању, ма колико изгубио наду за боље сутра, он препозна истину одмах кад је чује, јер она је у њему. Нада се враћа… на видику је нова зора. За те људе вреди радити и писати, јер и они се све више окрећу интернету, буде се.

Попут клатна зидног сата, и клатно живота не иде само у једној страни, треба само бити стрпљив и борити се за истину, јер и клатно ових медиокрита који су у мањини и владају над нама, има два краја.