Одбрана радио емисије АТЛАНТИС…!

Морам да реагујем на напад према радио емисији АТЛАНТИС коју води и уређује госпођа Биљана Ђоровић. На сајту другог програма радио Београда 13.06.2010-те, у рубрици: „Данас на програму“, још док је емисија била у току, при њеном крају (то ћете видети по датуму и времену када је дат коментар, јер Атлантис се емитује сваке недеље од 17 до 18 часова) извесни лик „Александар С.“ је брутално напао емисију следећим коментаром:

„АТЛАНТИС 13. јуна је застранио у опасне токове национализма и требало би да ауторка емисије буде опоменута, а емисија или цензурисана или укинута. Шта је следеће? Апотеоза небеског народа Српскога?
Александар С. () • 2010-06-13 17:44:53″

Хајде прво да видимо шта значи термин и појам „национализам“, пошто дотични лик помиње „опасне токове национализма“.

Термин „национализам“ по разним ауторима

По Вујаклији (страна 610) то је:

(фр. nationalisme) народњаштво, љубав према свом народу, родољубље, народни егоизам.

С тим да народни егоизам сам по себи не значи ништа лоше, не мора по правилу да значи наки антагонизам према другим нацијима, јер ако национални идентитет прелази у негативне конотације, у антагонизам и мржњу према неким другим нацијама, онда за таква идентитетна осећања код припадника неке нације постоје и адекватни термини за то, попут: „шовинизам“, „нацизам“, а ако национализам пређе у расни домен, величање раса, онда се то зове „расизам“ итд… итд…

Међутим, интелектуалци су у цивилизацијском дискурсу створили збрку, јер за термин „национализам“ везују и позитивна одредишта код људи, лепа осећања која не негирају друге нације, а и негативна одредишта и антагонизме према другим народима и нацијама, па и мржњу, мада им се пружа могућност да измисле и нове термине за национализме са негативним атрибутима. Рецимо, по филозофу и социологу:

Ernest André Gellner (9 Децембар 1925 – 5 Новембар 1995)

„национализам“: то није буђење самосвести нације, већ национализам ствара нацију тамо где не постоји.

Дакле имамо негативне конотације. Међутим једна ствар је јасна, сви интелектуалци и филозофи врло добро знају да обичан човек, маса њих, под појмом „национализам“ схвата, и тако га доживљава, као љубав према својој нацији, родољубље, све у свему то је здрав однос, који по ничему није уперен против друге нације, већ напротив, тај обични чвек за чији се ум многи боре, да га оробе, врло добро зна да цени и поштује друге националне идентитете и осећаје.

Због свега овога што причам требала се створити нека научна конвенција да се под термином „национализам“ у политичком, образовном и свакаквом дискурсу подразуемева здрав однос према националном идентитетру, без и трунке антагонизма према другим нацијама, док за све остале негативне осећајне аспекте термина „национализам“ треба искључиво користити друге већ постојеће термине, измислити и нове ако треба. О томе се не води рачуна, и отуда имамо да када се води нека полемика, неки округли сто о националном идентитету код човека, или чак у задњих двадесетак година у пит-бул политичким „полемикама“ псеудоинтелектуалаца и медиокритета, сви користе термин „национализам“ и они који га подразумевају као патриотизам и родољубље, и они који у њему виде мржњу према другим нацијама, тако да ту нико никога не разуме, нити зна шта прича.

Неки се чак расправљају шта је старије, кокошка или јаје, односно национални идентитет код човека, или грађански, да би величали своја становишта, а да понизе становишта свог саговорника.

И углавном се све своди на то да се понижава национални идентитет код човека, а велича грађански као нешто апсолутно добро. То се ради веома циљано, ради манипулације са људима, јер ко иоле познаје психологију, он зна, да је национални идентитет код човека на јако дубоком подсвесном нивоу, има много већу тежину него грађански. Зато је и веома лако запалити неке нације, попут Немаца рецимо, и за секунд изазвати хаос у свету, хаос другог светског рата, и то по основи националног идентитета, а не грађанског!

Идеолози нацизма и Хитлер, нису своју патолошку мржњу према словенским народима испољавали зато што су они неки „грађани“, јер грађанин Русије не мора обавезтно бити Рус, може бити и Румун, дакле припадник неке друге етничке групације иако живи у Русији, односно тада у Совјетском Савезу. Неки интелектуалци чак са гађењем говоре о националном идентитету, то се просто осећа у њиховом гласу док их слушаш, док просто свршавају величајући грађанско у човеку као апсолутно добро, мада има разних грађана, анационалних идиота, који могу починити стравичне злочине, чак натерати читаве нације у међусобне ратове пуне крви, то су наши банкари, владари планете, који по обичају финансирају у ратовима и „добре“ и „зле“ нације.

Човек је мултидимензионално биће по осећају идентитета, он у себи истовремено има следеће идентитетне потенцијале: грађански, национални, религијски, индивидуални, спиритуални, божански… и од степена индивидуалности и самосвесности, човек има могућност да контролише све те идентитете у кристализовану индивидуу која зна шта хоће, а шта неће. Да не би скренуо са теме, само да кажем следеће разним квази интелектуалцима, желели то они да признају или не, национални идентитет код човека постоји, изузетно је достојан пажње и треба се веома обазриво третирати када се квалификује и сврстава на неку страну, посебно негативну. Нацинални идентитет је веома дубоко укорењен код обичног човека, кога псеодо елита, властодршци и њихови „интелектуалци“ третитају увредљиво, као простог и стоку, и претежно тај обичан човек има здрав однос према свом националном идентитету, па тако и СРПСКИ ОБИЧАН ЧОВЕК, КОГА ОНИ ЗАДЊИХ ДЕСЕТАК ГОДИНА УПРАВО ПОНИЖАВАЈУ НА НАЦИОНАЛНОЈ ОСНОВИ, ИЗВРГАВАЈУ  ГА РУГЛУ,  ДА СЕ СТИДИ ШТО ЈЕ СРБИН !

Одбрана АТЛАНТИСА

Што се мене тиче, подједнако негујем и леву и десну мождану хемисферу, али више радим не десној, јер кључ је у њој. Но, у писању по свом сајту пишем у корист Српског националног бића и идентитета, којег носим у себи, део сам тог колективног богатства и баштине, то је једна прелепа башта прекрасног цвећа, мада сам строго индивидуалан, не потпадам под утицајем маса.
Устао сам одлучно у одбрани српског националног идентитета, јер по тој основи нас уништавају већ двадесетак година, и више, кроз читаву историју…!

Јесте драги моји врли интелектуалци, „борци за људска права“, ми смо истовремено и грађани иако смо Срби, али нас усташе нису клале зато што смо били „грађани“ НДХ-а, већ зато што смо Срби, по националној основи и идентитету!

Немци нас у ратовима нису убијали зато што смо „грађани“, већ зато што смо Срби, по националној основи и идентитету!
У првом светском рату нас аустроугари, мађари и „браћа“ хрвати нису ибијали зато што смо „грађани“, већ зато што смо Срби, по националној основи и идентитету!

Нас нису кроз историју убијали зато што смо „грађани“ Југославије или Србије, већ зато што смо Срби, по националној основи и идентитету!
Од распада бивше Југославије, монструми новог светског поретка нису нас медијски сатанизовали и бомбардовали, зато што смо грађани Србије, јер то може бити и несрбин, Мађар, Хрват, Бошњак… већ зато што смо Срби, по националној основи и идентитету!

Оно што нас као народ карактерише кроз читаву историју, то је слободарска самосвет и борба за слободу за коју су Срби дали милионе живопта…! Е… то не трпи глобализам, ту слободарску националну самосвест, то не трпе ти монструми који воде тај злочиначки нови светски поредак! Њима требају само „грађани-робови“ те економске потрошачке животиње које ће они да трују загађеном храном, затрованом храном, јер кажу и превише нас је, сада нас има нешто више од 6 милијарди, али то је много по тој „господи“, они су израчунали да на Земљи треба да живи једна милијарда економских животиња.

Слободарске нације и људи по „господи“ новог светског поретка не треба да постоје, већ нације робови, зомби нације и људи, и зато се у задњих двадесетак година води стравичан и до сад незабележен психолошки рат против једне веома слободарске нације и људи, против Срба, да нам избришу идентитет у главама, да нас  претворе у ретардиране дивљаке и злочинце, у „геноцидан народ“ у „биолошки отпад“ кога треба убијати где год се може, и пре свега га понижавати и вређати по осећају националног идентитете, по националној основи!

Тако се даје и пример осталим нацијама, шта их чека ако не пристану да буду нације добровољних робова!

Ми смо експеримент уживо разним Менгелима људског ума, и пример осталима, шта их чека.

Зато Србина треба убити у појам, понизити га у појам, „забити му ексер у главу и душу“ чак и кад помисли да брани своје национално достојанство! А ако не дај боже Србин помисли да има националне интересе, да их промовише и брани… о не! То је немогуће, јер Србин је „злочинац“, „гад“, „звер“, „кољач“…

Међутим, оно што је најгоре, у психолошком убијању нације и националног културно-духовног идентитета, најстравичније и немилосрдно у првим редовима учествује управо домаћа властодржачка политичка елита и њихова камарила! И то до најгорих граница мазохизма и самопонижавања, у наше име, у име нације и народа!

Први задатак су одрадили, на непостојећем геноциду прогласише нас геноцидним, и добили си плус код владара Планете. Сада је на реду дошао и други задатак који су успешно обавили, доделили су филозофу Мајклу Волцеру, који се страсно залагао за бомбардовање Србије, почасни докторат, и тако нас доведоше на најгору границу националног и академског самопонижења…!

И сад долазимо до поенте, до емисије АТЛАНТИС која је једини зрачак светлости, истине и правде у овом невиђеном медијском једноумном и тоталитарном мраку Србије, антисрпским медијима који пљују по Србији и српском народу! Атлантис, између осталог, управо промовише оно нашта се највише напада, одбрану српског националног идентитета и достојанства! Радио је то и док су нас властодршци проглашавали лажно геноцидним, да смо одговорни за непостојећи геноцид у Сребреници, и радио је то када је недавно устао у одбрану од националног и академског самопонижења.

Али не… то домаћи окупациони „интелектуалци“ и слугерај владара Планете не могу да дозволе, они имају задатак да нас убију у појам, да се стидимо свог српског идентитета, да осећамо кривицу и стид што смо Срби уоште, јер ми смо „нико и ништа“ по њима, обична стока и ретарди, какви национални интереси, какво национално достојанство! И зато разни „Александри С.“ чим неко устане у одбрану националног достојанства и самопоштовања, чак и то проглашавају „опасним токовима национализма“!? Има ли нечег морбиднијег?

Коментар нашег дотичног „Александра С.“ који тражи цензуру и укидање Атлантиса, по рецепту разрачунавања тоталитарних режима са слободарским људима и емисијама, можете погледати на овој веб страници коју сам припремио за вас, као и коментаре у одбрани Атлантиса (тамо су и моја два коментара), јер људи га све више слушају и прате. То је не само одбрана Атлантиса, већ и одбрана водитеља и уредника емисије, Биљане Ђоровић, једног од најбољих истраживачких новинара код нас и нашем медијском простору! То је одбрана наших храбрих и часних интелектуалаца који гостују у емисији, одбрана слободе, истине и правде! Одбрана слободе мишљења и става!

То је одбрана нашег права као Срба и нације, да имамо своје националне интересе, на својим националним медијима, као и сви други народи.

Енглези се могу поносити својим национализмом и националним идентитетом, Немци исто, Италијани исто, Грци исто, Шпанци исто, Американци исто, Французи се у најновије време поносе и својом колонијалном прошлошћу, али Србима није дозвољено да бране ни своје елементарно национално достојанство, то је „опасно“, јер нама је додељена улога „дивљака и зликоваца“, „ми смо звери“ на позорници невиђеног фашизма и терора новог светског поретка!

Међутим, све би боље прошло, ако већ не можемо у физичкој равни да се супротставимо, када би се супротставили и пружили отпор на менталном, умном и психолошком плану као нација, људи и грађани, али не, ту се и води главна битка, ко добије битку за људски ум и душе, тај је добио једини могући рат, рат за људске душе. Кад људи добровољно робстве прихвате као „слободу“, контрола монструма који воде овај свет у пропаст деструкције и самоуништења, неће бити више ни потребна.

Док брод тоне, маса зомбија ће играти игрице, гледати светска првенства у фудбалу, кошарци, олимпијске игре, фарме… неће ни стићи да питају:

„Ко је угасио светло?!“

Зато, што се Србије тиче, што се тиче слободе речи и информисања, треба да устанемо у одбрану Биљане Ђоровић и Атлантиса, од домаћих „гиљотинаша“ слободне речи и истине, јер за многе је Атлантис постао мелем на душу, то нам не могу одузети!

Каква цензура, какво укидање Атлантиса, не може то…!

Љубодраг Дуци Симоновић гост Атлантиса

У прошлонедељној радио емисији Атлантис (20.06.2010.) коју води и уређује госпођа Биљана Ђоровић, гост је био Љубодраг Дуци Симоновић.

Љубодраг Дуци Симоновић гост Атлантиса

Линк ка видео прилогу на:http://www.viddler.com/
Директан линк за скидање емисије у mp3 формату (38 мб.)

Дуци је можда као никад досад, у једном бриљантном и надахнутом наступу, сажeо све неопходне чињенице које су потребне да разбуде и пробуде народне масе на бунт: људе, раднике, грађане… јер и на њима је одговорност за немо посматрање немилосрдног уништавања њихових држава, привреда, природе и света од стране помахниталог разарајућег капитализма који има и екоцидни карактер, тако да се некадашња борба људи за слободу, трансформише у бору за голи опстанак, како свој, тако и опстанак живота на Планети Земљи, јер једно без другог не иде.
У смислу екоцидности и монструозности капитализма, Дуци је споменуо најновију и до сада највећу еколошку катастрофу у историји човечанства, а то је изливање енормних количина нафте, са 1.6 км. дубине, из постројења потонуле платформе у мексичком заливу, а предвиђа се да ће се заустављање излива нафте десити тек у августу. Која је то катастрофа за биљни и животињски свет не треба ни причати! За ту катастрофу се већ сада прича да око 5 пута надмашује Чернобилску! Један детаљ ће вам открити помраченост тих капиталистичких умова.

Компанија Бритиш Петролеум („БП“) је признала да су постојали снажни знаци упозорења да је природни гас ушо у бушотину готово сат времена пре експлозије на платформи, но и поред тога руководиоци те компаније су донели одлуку да се настави са бушењем!

Пошто је Дуци обухватио доста тема, рећи ћу само нешто од тога, а остало ћете послушати сами. Говорио је о томе да су све велике манифестације попут олимпијских игара, разних светских првенстава, попут садашњег у фудбалу итд… само обична легализована пљачка грађана у државама које организују те хипнотичке спектакле. Било је речи о спортским спектаклима, музичким, разним заглупљујућим емисијама на малим екранима попут „Фарма“ и сличних, као духовној дроги са намером да у људима убије ум, да не размишљају о егзистенцијалним проблемима, већ да „док брод тоне“ они само губитнички као потрошачке „животиње“ компензирају своје добровољно губитничке животе.

Дуци је говорио и о свом напуштању олимпијаде у Минхену 1972-ге, о себи, о злоупотреби деце у спорту, о фашистима по опредељењу на челу олимпијског покрета, о томе да се капиталистичка кула од карата незаустављиво руши, само је питање тренутка када ће у Европи наступити стравична криза и економско-финансијски слом, о потреби да се ми као народ и грађани стиснемо и организујемо у борби за опстанак, у борби за праведно и хумано друштво у својој земљи…!

Савремена „теорија праведног рата“ – Морална и интелектуална срамота

Ево како је у e-mail преписци са једном сарадницом овог сајта Ноам Чомски окарактерисао пост-хладноратовску ренесансу „теорије праведног рата“ и улогу филозофа Мајкла Волцера у препороду новог осиромашеноуранијумског хумаизма.

„Contemporary „just war theory“ is an intellectual and moral disgrace, for the most part, and Walzer is one of those who has done most to cheapen it and turn it into hardly more than an instrument of apologetics for one’s favored state — in his case, two states, the US and Israel. I’ve written about his efforts, and the general topic“.

Noam Chomsky

Превод:

Савремена „теорија праведног рата“ представља моралну и интелектуалну срамоту, својим највећим делом, и Волцер је један од оних који су урадили највише да је појефтине и претворе у оно што једва да је више од инструмента апологетике за нечију фаворизовану државу – у Волцеровом случају, две државе, САД и Израел. Писао сам о његовим напорима као и о општој теми.

Ноам Чомски

Ноам Чомски: Праведни рат? Тешко

У циљу разобличавања суштине заговорника теорије „праведног“ рата дајем један преведени текст од Ноама Чомског.

Текст са енглеског превела: Биљана Ђоровић
Khaleej Times, 9. маја 2006 .

Подстакнуте овим временима инвазија и евазија (изјаве које нису у потпуности лажне, али се пажљиво труде да не изнесу непријатне истине), дискусије о „праведном рату“ доживеле су праву ренесансу међу научницима, па чак и међу креаторима политике.

Концепти на страну, акције у стварном свету исувише често оснажују Тукидидову максиму по којој „јаки раде оно што могу, док слаби трпе оно што морају“ – која не само да је неоспорно неправедна, већ на садашњем ступњу људске цивилизације, буквално представља опасност за опстанак врста.

У својим веома хваљеним рефлексијама о праведном рату, Мајкл Волцер (Michael Walzer) описује инвазију на Авганистан као „тријумф теорија праведног рата „, који стоји раме уз раме са Косовом као „праведаним ратом „. На жалост, у ова два случаја, као и уопште, његови аргументи се ослањају превасходно на премисе какве су „чини ми се потпуно оправдано“; „Ја верујем“ или „нема сумње“.

При том занемарује све чињенице, чак и оне најочигледније. Размотримо Авганистан. Када је бомбардовање почело у октобру 2001, председник Буш је упозорио Авганистанце да ће се она наставити све док не предају људе које су САД осумњичиле за тероризам.

Реч „сумња“ је веома важна. Осам месеци касније, Роберт С. Мјулер (Robert S. Mueller III), челни човек ФБИ-а (FBI), рекао је уредницима Вашингтон поста (The Washington Post), након оног што мора де је било највећа потера у историји , „Ми мислимо да су креатори (напада изведеног 11.септембра) били у Авганистану, у највишем руководству Ал Каиде. Завереници и други – главнокомандујући – отишли су заједно у Немачку и друга места.“

Оно што је било још увек нејасно у јуну 2002. није могло бити дефинитивно познато у октобру који му је претходио, иако је мало ко сумњао да је то истина. Ни ја сам нисам, ако то ишта значи, али претпоставка и доказ су две различите ствари. Изгледа барем фер поставити питање: да ли је бомбардовање Авганистанаца било транспарентан пример „праведног рата“?

Волцерови аргументи су усмерени на неименоване циљеве – на пример, универзитетске професоре који су „пацифисти“. Он додаје да је њихов „пацифизам“ „лош аргумент“, јер он мисли да је насиље понекад легитимно. Можемо се сложити око тога да је насиље понекад легитимно (што ја радим), али „Ја мислим“ тешко да је необорив аргумент у реалним дешавањима у свету о којима овде расправљамо.

Због „праведног рата“ против тероризма или неке друге рационализације, САД себе изузимају из основних принципа светског поретка у чијем су формулисању и доношењу играле главну улогу.

После Другог светског рата, успостављен је нови режим међународног права. Његове одредбе о законима рата кодификоване су Повељом УН, Женевском конвенцијом и Нирнбершким принципима, усвојеним од стране Генералне скупштине УН. Повеља УН забрањује претњу силом или употребу силе, осим у случају дозволе од стране Савета безбедности, или, према члану 51, у самоодбрани против оружаних напада све док Савет безбедности делује.

2004. године, у панел дискусији у УН која се водила на највишем нивоу, бивши саветник за националну безбедност Брент Сковкрофт (Brent Scowcroft) закључује између осталог да „члан 51 не захтева ни проширење ни рестриксцију свог широко постављеног обима. … У свету пуном потенцијалних претњи, ризици за глобални поредак и норме неинтервенционизма на којима почива, су једноставно исувише велики да би се дала легалност превентивним унилатералним акцијама, толико удаљеним од колективно подржаних акција, да би могле бити прихваћене. Дозвољавајући једнима да тако поступају, дозвољавамо свима“.

Стратегија националне безбедности САД, из септембра 2002, углавном само поновљена у марту, даје САД право да спроводи оно што зове „превентивни рат“, дакле не пред – превентивни (pre-emptive) већ „превентивни рат“. Што јасно и једноставно значи: право да изврше агресију.

У терминологији Нирнбершког трибунала, агресија је „врховни међународни злочин који се разликује од других ратних злочина по томе што садржи у себи акумулирано зло у целини“ – сво зло у намученој земљи Ираку које је испловило из америчко- британске инвазије, на пример.

Концепт агресије био је доста јасно дефинисан од стране судије Врховног суда правде САД, Роберта Џексона (Robert Jackson), који је био главни државни тужилац САД у Нирнбергу. Његов концепт је унесен у званичну резолуцију Генералне скупштине. „Агресором се “, Џексон је предложио суду, сматра она држава која прва почини такве акције какве су „инвазија њених оружаних снага, са и без објаве рата, на територију других држава.“

Што се односи на инвазију на Ирак.

Такође, релевантне су Џексонове елоквентне правне формулације изнесене у Нирнбергу: „Ако су одређени акти повреде уговора злочин, они су злочин без обзира да ли су их извршиле САД или Немачка, и ми нисмо спремни да применимо правила о кривичном понашању на друге уколико нисмо спремни да их применимо на нас. И на другом месту: “Не смемо никад заборавити да ће записници о нашем суђењу оптуженима, представљати записнике по којима ће историја судити о нама. Пехар са отровом који приносимо њиховим устима, стављамо и на своја .“

За политичко руководство САД, претња због непридржавања ових принципа – је заиста озбиљна. Или би била, ако би се неко усудио да зачикава „једну немилосрдну суперсилу чије руководство намерава да обликује свет у складу са сопственим насилничким погледом на свет“, као је Рувен Педацур (Reuven Pedatzur) написао у Харецу (Haaretz ) у мају прошле године (2005. прим.прев.).

Дозволите ми да изнесем неколико једноставних истина. Прва је: процењујмо поступке на основу опсега његових могућих последица. Друга је у складу са принципом универзалности: примењујмо на нас исте стандарде које примењујемо према другима, ако не и строже.

Поред тога што су очигледне истине, ови принципи су и темељи теорије „праведног рата“, у најмању руку било које њене верзије која заслужује да буде озбиљно схваћена.

Примењена етика у „праведним“ ратовима

Одличан коментар Биљане Ђоровић који је дат поводом ове доле изјаве декана политичког факултета Илије Вујачића (изјава је реакција на оштре протесте професора Милана Брдара и Александра Јокића поводом срамне доделе почасног доктората филозофу Мајклу Волцеру, који се залагао за бомбардовање Србије) дао ми је повод да уведем једну под тему теме:“Глобализам – робство без робовласника“ под називом: „Праведни“ рат, у којој ће се јасно видети како су се разни филозофи веома лепо „ушемили“ да злоупотребом своје струке сурово оправдају оно што се не може оправдати, а то су очигледне бруталне и нелегалне агресије, неодобрене од УН-а, попут бомбардовања Србије од стране НАТО пакта, те војне армаде новог светског фашистичког поретка.

Све то има за циљ да се на мала врата те бруталне агресије легализују као „праведни“ ратови против неподобних слободарских народа и држава који држе до своје самосталности и слободарске самосвести. Од тога после није далека ни теорија „превентивних ратова“, или удара, где ћете оправдати превентивно бомбардовање неког „геноцидног народа“, јер боље да га бомбардујете пре него да чекате да „геноцидни народ“ опет учини неки масакр.

Изјава декана Илије Вујачића:

“ Мислим да је то у равни дневне политике и не желим да коментаришем те оптужбе. Мајкл Волцер је највећи живи политички филозоф и додела почасног доктората ће подићи рејтинг Универзитета у Београду у међународним оквирима. О свакој личности могу се извести контраверзе, али професор Волцер није био идеолог НАТО бомбардовања Србије, већ такав поступак није осудио „

Аутор: Биљана Ђоровић

Филозофска аргументација о праведном рату (jus ad bellum) гомила се у ритму експанзионистичке политике САД и НАТО као империјлалног пит була (израз професора Едварда Хермана), са циљем да обезбеди подршку за бесомучно уништвање земаља и народа, по вољи војно индустријског комплекса иза кога стоје интереси неизлечиво болесних мултимилајрдера за које умрежено раде и Волцер и овдашњи трабанати који продају будућност наше земље (и света). (Раде за истог газду и у том смислу и треба разумети почасно признање удељено водећем идеологу војних интервенција.)

То да је „Мајкл Волцер највећи живи политички филозоф “ како је, са свом надменошћу (према нашој јавности) коју функција декана ФПН-а, аутоматизује, апологетски (према газдама) изјавио Илија Вујачић,  могу да тврде само они који у својој заслепљености функцијама и новцем „одавно раде за оног другог“ (види дијалог Великог инквизитора са Христом; Фјодор Достојевски: Браћа Карамазови). Примењена етика у духу Макијавелија или Игнација Лојоле постала је владајућа филозофска дисциплина и самосврха великог броја наших научних посленика који имају за циљ да Србију уведу у НАТО, признају да је у Сребреници извршен непостојећи геноцид и да је бомбардовање наше земље и отимање Косова било праведно.

За други задатак (признање да је геноцида у Сребреници било као и одговорност Србије за исти) већ су добили поене и сада је на делу реализација два преостала задатка. Нема одмора за великане наше науке: декана ФПН-а и остале примењене етичаре!  То што теорија праведног рата пада у воду чим се уведу аргументи какав је: дуготрајно дејство и последице употребе осиромашеног уранијума који не прави разлику по националној основи – не распознаје добре Шиптаре од злих Срба, (а како су Срби истерани са Косова а осиромашени уранијум највише тамо бачен, може се очекивати да ће највећи број оболелих од леукемије и других облика неизлечивих канцера, рађања деце са деформитетима и сл. задесити управо оне у име чије заштите су ангажовали војну машинерију Милосрдног анђела), ове апологете империјалне деструкције ни најмање не занима. Примењена етика Новог светског поретка реализује се у концентричним круговима и свако ко је умрежен добија свој проценат од њене примене. Остали добијају монсанто, кодекс алиментаријус, осиромашени уранијум, риалити шоу програме, спортске канале а губе запослења, здраву животну средину, здравствену заштиту, образовање, национално достојанство и право на истиниту историју.

Професоре факултета и остале који промовишу Мајкла Волцера као „највећег политичког филозофа“ и сл. суочићемо са аргументацијом Ноама Чомског (који никада неће од београдског универзитета добити признање које је добио Волцер, па се неће, попут њега ни изненадити) која убедљиво показује да се под окриљем филозофије и од умрежених институција Новог светског поретка промовисаног „највећег полтичког филозофа“ крије идеолог империјалне политике.

Данас ћемо се упознати са једном од  анализа Ноама Чомског, коју смо за ову прилику превели. Посетиоце сајта који знају енглески упућујемо на следеће текстове Ноама Чомског:

1. Just War Theory Noam Chomsky U.S. Military Academy, West Point, April 20, 2006 – у коме Чомски темељно анализира Волцерове тезе изнесене у књизи: Arguing About War;

2. Интервју са Чомским: On Just War Theory and the Invasion of Iraq. U.S. Military Academy at West Point. Q&A;

3. Noam Chomsky, Humanitarian Imperialism: The New Doctrine of Imperial Right,

Monthly Review, September, 2008.

Текстове  ћемо у догледно време превести и са Чомскијевом аргументацијом упознати посетиоце овог сајта.

Атлантис: Протест против академског националног самопонижења…!

У најновијој емисији Атлантис коју води и уређује госпођа Биљана Ђоровић било је речи о једној конференција која је још у току. Конференција је почела 17-ог јуна а завршава се 19-ог, и у организацији је „Центра за етику право и примењену филозофију“, српског филозофског дрштва и београдског универзитета. Назив те конференције је: „Асиметрични ратови међународни односи и теорија праведног рата“. Ова конференција је у ствари део пројекта „Међународно право и етика“ чији је серијал почео да се организује од 1998-е године.

Пре него што кажем неку реч о томе, да вам кажем да су гости Атлантиса били Професор др Милан Брдар који је редовни професор Универзитета, научни саветник Института друштвених наука, Београд и бивши председник Српског филозофског друштва (1997–2000). Други гост је био Бранко Тркља, бивши повереник владе Србије за Косово и Метохију, а данс председник српске националне организације „Слободари“.

Професор Милан Брдар: Јавни протест против академског на
ционалног самопонижења…!

Линк ка видео прилогу на:http://www.viddler.com/
Преузми емисију (46.7 мб.)

Као што сам већ рекао серијал тих конференција почео је још 1998-ме године са циљем да се разбију санкције, да се афирмише наша наука на западу одакле долази организована антисрпска пропаганда. Оснивачи те конференције су Александар Јокић професор на Portland State University, USA и професор Јован Бабић са филозофског факултета у Београду. Професор Брдар је био учесник три конференција и то од 2000-те до 2003-ће. Све би било добро, да конференција од 2004-те није попримила потпуно другачији ток, тако да је професор Јокић напустио тај пројекат, а нарочито је скандалозна ова садашња конференција која се организује, тако да су професори Милан Брдар и Александар Јокић у име српског филозофског друштва упутили јавни протест против академског националног самопонижења, којег можете прочитати овде.

Сама конференција има интердисциплинарни карактер, што значи да треба да буде паритет у учесницима, колико страних толико и домаћих. По речима професора Брдара, паритет је обезбеђиван, све до садашње конференције, нарочито у Београду, јер за конференције у Америци није било довољно средстава да се обезбеди пун паритет. Међутим, ова садашња конференција у Београду организована је са 14 страних учесника, готово да нема ни једног домаћег учесника. Да поновим оно што се већ зна, јер је вест већ отишла у етар, од 14 учесника њих три су се залагали за бомбардовање Србије, а једном од њих Мајклу Волцеру (Универзитет Принстон, СAД) који се страсно залагао за бомбардовање Србије већ је додељен почасни докторат који је и најављњен, а иницијативу за то је покренуо декан политичког факултета у Београду Илија Вујачић.

Ово је невиђено академско и национално самопонижавање, јер те „хуманитарне интервенције“ које се желе и на научној основи довести у домену такозуваног „праведног рата“ су на примеру Србије, односно тадашње Југославије, чиста брутална нелегална агресија која није била одобрена од Уједињених Нација! Та агресија има геноцидно-екоцидни карактер, уништавала се привреда земље, нафтна постројења, њена инфрструктура, природа, погинуло је преко 2000 невиних цивила, НАТО армада нас је засула пројектилима са осиромашеним уранијимом, што је забрањено конвенцијама о ратровању, и све то због наводно једног човека, Слободана Милошевића?!!

Има ли нешто горе од тога да се поред свог тог зла којег нам је нанела Америка и НАТО пакт, још и једном Мајклу Волцеру додели почасни докторат, филозофу који не само што се експлкицитно у својим изјавама залагао за бомбардовање Србије, већ је и своју струку филозофа злоупотребио оправдавајући НАТО интервенцију што има посебну тежину!

Доделом почасног доктората Мајклу Волцеру:

ми као жртва те монструозне НАТО агресије заправо у невиђеном мазохистичко националном и академском самопонижавању, дајемо у ствари легитимет тој агресији и злочину, говорећи тиме у понизном самопотчињавању агресору да је и требао да нас „хуманитарно“ бомбардује, јер ми смо ваљда некакав „хуманитарни отпад“… „колатерална штета“!

А погледајте само како на најоштриује протесте професора Милана Брдара и Александра Јокића одговара декан политичког факултета у Београду, Илија Вујачић, који је и покренуо иницијативу да се Мајклу Волцеру додели почасни докторат:

“ Мислим да је то у равни дневне политике и не желим да коментаришем те оптужбе. Мајкл Волцер је највећи живи политички филозоф и додела почасног доктората ће подићи рејтинг Универзитета у Београду у међународним оквирима. О свакој личности могу се извести контроверзе, али професор Волцер није био идеолог НАТО бомбардовања Србије, већ такав поступак није осудио „

- објашњава Вујачић.

Пазите која скандалозна изјава за јавно мњење, све нас третира ко ретарде! Па наравно човече да није осудуио НАТО бомбардиовање, он се залагао за њега! И све ово ће по њему подићи рејтинг универзитета?!

Није ово крај да нас овако понижавају, ако се не побунимо, јер овакви типови су безобзирни…!

………………
П.С. Потпишите Листу подршке професорима потписницима јавног протеста против академског националног самопонижења

Велимир Абрамовић: Милутин Миланковић о светлости

Ево и наредног чланка Велимира Абрамовића о научном раду Милутина Миланковића.

Велимир Абрамовић:Милутин Миланковић о светлости

Кликните на команду: „Fullscreen“ Scribd плејера да би текст читали преко целог екрана.

Преузмите текст у Wordu 2003

View this document on Scribd